Arsenije Pesic

Dve stvari sa ove utakmice ne bi nikako smele da padnu u zaborav. Jedna je ona pirueta Pokua na centru, negde na samom početku utakmice, kakav spoj sporta i umetnosti, labuđe jezero na parketu Arene. Druga je onaj rezantan udarac Kalatesa, kad je lopta fijuknula na manje od metar od stative.

Ne mora svaki post koji kritikuje Željka da se automatski kvalifikuje kao zahtev za njegov odlazak. Cenim da su ljudi ovde dovoljno funkcionalno pismeni da umeju da napišu ono što misle i da razumeju ono što je napisano. I da onaj ko smatra da Željko mora da ode sada, ume to jasno i da napiše. I obrnuto. Što se mene tiče, nekoliko stvari. Ne mislim da bi Željko trebalo sada da ode, već na kraju sezone ako se ponovo ne ispune ciljevi. I sa tim u vezi, mene uopšte ne dotiču katastrofični scenariji u slučaju njegovog odlaska. Kao navijač KKP sam prošao sve i sa sigurnošću mogu da kažem da sam navijački srećniji i zadovoljniji kada vidim da ekipa pruža svoj maksimum, istinsku privrženost klubu, poštovanje dresa koji nose i navijača koji su došli da ih gledaju. A da li je u pitanju evroliga ili FIBA liga šampiona, da li su u pitanju igrači koji vrede 2 miliona ili 200 hiljada, da li je na ukakmici dvesta ili 20 hiljada navijača, to je sve u drugom planu. Ja se dobro sećam koliko sam bio hepi posle, na primer, pobede u Ludvisburgu (valjda se tako zove) kad su Ratkovica i ekipa plesali, ili pobede Džiletovog Partizana u derbiju koji je bio istinska David vs Golijat sportska priča itd. I nemam nikakav problem da se vratim na to mesto. Navijački, živo mi se jebe da se borim za status navijača kluba koji ima EL licencu i igra kao kanta u odnosu na mogućnosti. Prema tome, ovu mečku nemojte plašiti tim rešetom. Jedini razlog zašto mislim da sada nije vreme za Željkovu smenu je to što smatram da smo kao klub dužni da trenera koji je postigao najveći uspeh u istoriji ne smenjujemo u toku sezone, prosto kao vid velikog poštovanja. O tome koliko je Partizan dao Željku a koliko Željko Partizanu možemo da polemišemo. Ja mislim da smo ovde dovoljno čitali o tome šta je Željko dao Partizanu. S druge strane, iako svi to znaju, retko se piše o tome šta je Partizan dao Željku. Šansu da bude trener prvog tima direktno iz patika uz mentorstvo i veliku pomoć Profesora. Mnogo je tu drugih činilaca i mnogo nepoznatih u jednačini (Željko je dokazao da je Kićin potez bilo genuine vizionarstvo i pruženu šansu je savršeno iskoristio, bilo je i spleta srećnih okolnosti...), ali da li bi neko mogao da tvrdi da bi Željko imao rezultate koje ima da nije bilo baš takvog starta u Partizanu? Ili, od njegovog povratka, neizmerna i bezuslovna ljubav grobarije koja traje četiri godine, uz igru i rezultate za koje bi svaki drugi trener popio pet otkaza do sada. U prevodu, mislim da Partizan više ništa ne duguje Željku, osim da mu se, u slučaju još jedne neuspešne sezone, uz sve počasti zahvali na saradnji na poziciji trenera.

Odličan. I od mene preporuka da se odvoji malo vremena i pročita, mislim da će značiti. Meni je značilo da ovo pročitam jer je vrlo precizno raščlanjeno i objašnjeno ono što sam intuitivno kapirao. Na primer, samo jedna u moru korisnih stvari, nešto o čemu sam čini mi se i pisao ovde:

Odgledao malopre na N1. Svaki put se raspadnem slušajući ovog čoveka i svaki put dodatno razočaram u sve nas.

Oprosti mi wow umetnički prikaže jednog dela srpske istorije što te nisam prepoznao. je-bo-te

Možda sam stekao pogrešan utisak jer nisam baš sa pažnjom gledao. A utisak je sledeći: ovo je za mene bio školski primer kada sudije uključe cruise control. Odnosno, kada je splet okolnosti već bio takav da jedna ekipa ode brzo na +20, da su se potrudili da ne dođe do neizvesnosti. Čini mi se da su imali jako neujednačen kriterijum kod sviranja faulova na ulazu, plus još dosta pojedinačno spornih odluka. Na primer s jedne strane sviraju nepostojeći faul na dodavaču u trenutku kada je dodao loptu na čist zicer, a sa druge strane puste prednost, ne sviraju očigledan faul nego puste akciju do kraja. Pa još dosta spornih odluka baš kada je postojala mogućnost da priđemo, kao onaj faul u napadu koji su svirali Brunu. Moram da naglasim, mi ovo sinoć ne bismo dobili taman da su nam sudili Tegi i sinovi, nije to u pitanju. Takođe, nivo i količina gluposti koje mi defanzivno napravimo je enorman, uključujući i način na koji pravimo/ne pravimo faulove i kako se prilagođavamo sudijskom kriterijumu. Sve su to nesporne činjenice. A ipak na sve to je došlo i ovo o čemu pišem. Na tu temu još samo da dodam, mislim da je Partizanova publika najgora u EL po pitanju pritiska na sudije na domaćem terenu, Arena je sudijama banja kad je KKP domaćin. Našu igru je već poodavno postalo besmisleno komentarisati, a ono što moram da prokomentarišem jeste baner, koji je uspeo da bude jadniji i od naše igre, što uopšte nije bilo lako postići. Prosto ne znam da li je retardiraniji ili sramotniji. Izvinjavam se Fenerovci, đe čuli i đe ne čuli. Zračak svetlosti u ovoj tami bi bilo da vidim da KK Fener dobije izvinjenje od KK Fenjer, ali cenim da će i ta gospođa nada završiti gde i ostale ovosezonske nade.

Nas bi sada dobili i Washington Generalsi, tako da mi je optimizam negde oko apsolutne nule. Lukav plan za večeras je da gledam opušteno, bez ikakvih očekivanja i bez posebno velike pažnje, ionako će mi biti puna kuća. Čujemo se posle utakmice, tj. posle nervnog sloma, počupane kose i bez glasnih žica.

O ovome sam i ja više puta pisao kao najvećem Željkovom problemu. Ataman je najbolji evropski trener ne zato što je najbolji taktičar već zato što je najbolji player manager. O tome je i sam pričao, dobar balans, odnosno dobra kombinacija slobode i odgovornosti koju daješ igraču je ključ da iz njega možeš da izvučeš maksimum. I vrlo pažljiv izbor igrača, dakle i superzvezde moraju da budu ne samo majstori nego i pobednici i timski igrači, plus ogromna važnost dobro izabranog pomoćnog osoblja i role playera. Ni to nije nešto posebno novo ni revolucionarno, i kod Duleta je važilo pravilo prvo karakter pa onda kvalitet, samo je mnogo teško to i sprovesti, naročito sa izborom igrača koje imaju današnji evroligaši. --- Nego, mislim da je vreme da se mi grobari okrenemo bitnijim stvarima, pošto od emotivnog ulaganja u ovu skupinu košrkaša i trenera nema leba. Nekoliko predloga: - Da pređemo da navijamo za komšije. Brate, ako se nešto hitno ne uradi, odoše oni u Atinu i to ne kao turisti. Pritom otporni na sve. Promenili trenera posle par kola, za povređene im trebaju dva reda u Areni a oni gaze redom. Poslednja nada da im se stane na put je da mi počnemo da navijamo za njih. To ni ekipa od 25 Čak Norisa neće preživeti. - Da se učlanimo u sns. Ne moram da elaboriram, samo da konstatujem da bi se stranka raspala i da bi na izborima, i pored ulupanih miliona, izgledala i imala rezulat kao Nestorovićeva stranka. - Imam i neke biznis ideje, ali o tome drugi put, prvo da završimo ovo važnije.

Rekoh ja da je dovoljno pogledati samo prvu četvrtinu kada mi igramo. Mislim da smo na 3:0 kada je dobijemo i 1:7 kada je egal ili izgubimo. Večeras je bilo još lakše, batalio sam posle 3-4 minuta. Vreme je da ova ekipa i ovaj trener dobiju svoju porciju zvižduka u Areni. Ne znam da li bi pomoglo ali definitivno znam da bezuslovna ljubav i podrška koju dobijaju godinama ne donose ništa zauzvrat. Verovatno se neće desiti jer publika u Areni je većinski kombinacija ćacija i pozera, plus deo trully najvernijih i najiskrenijih navijača koji nikada neće zviždati svom timu.

Sećam se davnih vremena kada smo ovde imali nešto tipa postevroligaški petak, dan nakon pobede, pa to svi pišu kako lepršaju, sve je super... A sad bato grupna terapija, prvo se prebrojavamo da li smo živi, pa onda polako u lečenje PTSD-a. Sad se setih, sinoć na 74-60, u istom trenutku kum i ja šaljemo jedan drugom poruku "i ovo ćemo da useremo", to je bila tako smejem se a plakao bih situacija. I pomislio bi čovek da je lakše kada znaš šta te čeka, ali ne biva.

Survival kit za gledanje KKP: gledaj samo prvu četvrtinu. Jer, kad dobijemo 1/4 dobijemo i utakmicu, ako izgubimo ili igramo egal 1/4 - gubimo utakmicu. My disky ticker otprilike toliko i može da podnese, jednu četvrtinu. Za još saveta za preživljavanje zapratite moj kanal, šer lajk, sabskrajb.

Želimir genije. U istoj utakmici razbije protivnika i vežba neizvesne završnice.

Ide čaršav. Za razliku od većine ljudi, mene uglavnom neke pobede Partizana teraju u očaj i odustajanje od daljeg praćenja ili smanjenje emotivnog angažovanja. U svakoj sezoni od dolaska Željka, osim f4 stative, bila je neka takva pobeda. Ove sezone, to je bila Baskonija. Po pravilu, takve pobede najavljuju seriju poraza. Sad ću da napišem jednu genijalnost koje se niko pre mene nije setio: za mene, tri su glavna razloga zašto Partizan gubi utakmice: loša igra, loša rešenja u neizvesnim završnicama i sreća. Kraj genijalnosti. Uloga ili krivica trenera u ova tri razloga je različita. Za prvije najviše odgovoran, iako i tu postoji gomila detalja zašto neki tim igra loše, svaki od njih je direktno ili indirektno povezan sa trenerom. Željko je, rekao bih, trener kojem je potrebno više treninga da bi mu ekipa izgledala dobro. Nije uvek pravilo da mu ekipa izgleda bolje kako sezona odmiče, ali jeste pravilo da najgore izgleda na početku sezone. Ograničenja u trajanju priprema za sezonu, kombinovana sa reprezentativnim takmičenjima ga ozbiljno pogađaju i to nikada nije ni krio. I on tome ne ume da se prilagodi. Što se ove sezone tiče, Partizan igra vrlo promenljivo, s tim što je minus amplituda daleko izraženija. I imamo karakterističnu situaciju da postoje periodi dobre igre, ali veoma ograničeni. A kada stane, stanu svi i nema nikoga da povuče ručnu. Ipak, poslednje dve utakmice donele su vidno bolju igru, ali i dalje nema pobede, što nas dovodi do razloga br. 2. Zašto gubimo neizvesne završnice? Opet nekoliko razloga. Ono što mene najviše nervira je da se u svakoj ekipi Partizana neverovatnom lakoćom zapati luzeraj, to su situacije kad prosto vidiš, osetiš da ekipa nema mentalnu snagu da dobije neizvesnu završnicu niti se pojavljuje pojedinac koji će da iskoči i reši utakmicu. I onda samo čekaš i pitaš se na kako bizaran ili glup način ćeš da izgubiš. Mnogo toga sam potisnuo, ali kada bismo samo nabrajali situacije gde smo direktno iz ubacivanja gubili lopte ili ih na drugi način davali direktno protivnicima u ruke, spisak bi bio impozantan. I sad, šta je to u ljudskom telu što ga tera ka poselu, iliti šta je to u glavama igrača u tim trenucima? Opet nekoliko stvari. Nekada je u pitanju umor i iscrpljenost, i fizička i mentalna. Glavni igrači nemaju snage u završnici jer su potrošeni minutažom ili predugom deonicom u igri bez pauze. A to se dešava jer smo večito u nekom krpljenju, ili fale igrači zato što izaberemo da ne dovedemo ono što nam treba pa pravimo vratolomije sa onim što imamo, ili su povrede, ili su igrači na koje bi trebali da računamo u kanalu i neupotrebljivi. Osim toga, imam utisak da su igrači generalno u strahu ili grču od greške zbog Željka. I to ispoljavaju na različite načine, ali je u završnicama zajednički imenitelj da nemaju dobar fokus i nemaju samopouzdanje. I tu je možda i najveći Željkov problem. Njega košarkaški sasvim sigurno nije pregazilo vreme. Ali u odnosu prema igračima, bojim se da jeste. Nije to sad ne znam kako dramatično, u smislu da ih psihički uništava, ali se prosto vidi i oseća neka negativa. Preovlađujući govor tela i izraz lica igrača Partizana je, nemam pojma kako tačno da opišem, smrknutost, utučenost, frustracija...pa onda nakon nekog dobrog poteza ili perioda to eksplodira u nekontrolisanu euforiju koja se brzo izduva kao balon. Ili druga krajnost, bolekurcija i indeferentnost. Sve to dovodi do situacije da glava nije tamo gde bi trebala da bude kada je bitno. Ali tu je mnogo i do samih igrača, nevezano za Željka. Koncepcijski mi uglavnom radimo ispravne stvari. U onoj sezoni se znalo, daj loptu u ruke Danteu i, ili se makni da ne smetaš ili pravi onu ghost screen akciju da krene na desni ulaz od kojeg nije bilo odbrane - ili koš, ili faul ili oba. Druga varijanta - daj loptu u ruke Panteru i živi/umri od njegovog šuta, što jeste bilo manje učinkovito ali svakako ne bez rezona. Onda imamo prošlu sezonu, gde sam ja iskreno mislio da ćemo biti kraljevi neizvesnih završnica, jer u napadu imamo Karlika a u odbrani Nilikinu. Kadonomeđutim, nama odlučujuće šuteve uzimaju dva Frenka, i, gle čuda, sve promašuju. Ne bi trebalo zaboraviti ni da smo se svi nadali i da će Ifče ponekad uraditi nekom drugom ono što je sezonu ranije radio nama, ali i tu je bila moša. Kasnije u sezoni konačno Karlik dobija da rešava poslednje napade, ali ni tu se nismo proslavili. Zaključak, u prošloj sezoni nema šta nije pokušano i u principu ništa nije radilo. Ove sezone smo na jednu loptu nekako dobili Armani, a onda su došli Barsa i Olimpijakos. Bilo je tu dosta drvlja i kamenja na Željka, ali stvarno ne znam šta je on mogao značajno drugačije u tim završnicama. Tj, kome drugom da da loptu u ruke nego Savi? Imao je Šejk svoju porciju lopti u finišu protiv Olija pa ništa nije uradio. Kalates? Really? Kad se lomi? Pa svaki protivnički trener će biti večno zahvalan. Uostalom, bio je tu i protiv Olija, onaj posed na -4 kada im je iz auta dao loptu u ruke. Poslednji napadi su za dobre iso igrače, ili igrače koji imaju taj kvalitet da kad je bitno jednostavno uzmu loptu i izmisle koš. Nema tu mnogo filozofiranja ili ne znam kakvih akcija. I tu je dosta do samih igrača, ne možemo baš za sve kriviti Željka. Šta uraditi? Mislim da tu nema mnogo filozofije, odrediti 'go to' igrače, pričati sa njima da je to njihova uloga i zadatak i da će nekada ući a nekada ne, ali da imaju puno poverenje trenera i ekipe da to rade na svakoj utakmici. I da ja konačno ponovo pronađem srećne gaće, što nas dovodi do razloga br. 3. Jer je jebeno neverovatno ko je sve i šta ispogađao protiv nas. Ima materijala za jedan dobar dokumentarac, ne samo one kratke klipove što se vrte. Naravno da ima dosta i do naše odbrane, ali ima mnogo i do čiste sreće. Već sam pisao, trebalo bi tu pokušati sve, srećne gaće, srećna poza, dnevna mantra, prizivanje neke moćne sile, bilo šta. Ali nekako mislim da kada/ako rešimo razloge 1 i 2, da će se i ovo okrenuti na našu stranu. Sve ovo drobim jer cenim da postoji realna šansa da i večeras imamo utakmicu na jednu loptu. I da, ako bude tako, lopta mora da ide u ruke pod jedan Savi, pod dva Šejku. Pod tri ako neko kojim slučajem u tim trenucima pude hot, tipa Sterling.

Nego ne pomenusmo onu loptu što se odbila na vrh table pa ušla u koš, tako partizanski. Mada gledam sad šta Real počini Barsi, trojke s jedne noge, sa 3/4 terena uz zvuk sirene, 8/10 u jednom trenutku. Pa me malo obuze neka toplina, nekako mi lakše kad vidim da još nekog protiv nekog sere kao svakog protiv nas. Da završim ovaj mali off, predivna utakmica Barsa - Real, najlepša u EL ove sezone.

Ne vredi, ovde mora da radi vlaška magija, vudu, odlazak u manastir, beli magovi, pop da nas okadi...štagod da nas radi, ovo više nije samo do basketa. Inače izgleda da je svrha postojanja Nikole Milutinova da me jebe u mozak, nebitno da li navijam za ili protiv njega. Uglavnom, osim brda promašenih zicera, brda ničijih lopti koje završavaju u njihovim rukama pa u našem košu, očajnih poslednjih 2 minuta, ostalo je bilo ok 🙂