Arsenije Pesic

Željko nije košarkaški prevaziđen trener, naročito ne što se tiče napadačkih setova. On je tu i dalje sasvim up to date i sasvim dobar trener. Što se tiče odbrane baš i ne, prethodna ekipa mu je u tom segmentu bila teški krš, ova značajno bolja, ali moj utisak - ne dovoljno dobra s obzirom na individualne karkateristike igrača. Ako ostavimo period posle kupa po strani, maksimalno uprošćeno i sa najmanjim brojem reči definisano, meni je ovogodišnja ekipa igrala u napadu značajno iznad očekivanja, u odbrani blago ispod očekivanja, što u zbiru daje blago pozitivan ukupni utisak u odnosu na realni domet ekipe. Namerno ostavljam period posle kupa po strani, jer meni sekvenca 2-8 na startu nije uporediva sa ovom skorašnjom 1-5. Po igri, tih 2-8 je realno trebalo da bude 5-5, u najgoru ruku 4-6. Ovaj poslednji period je po igri trebalo da bude 0-6. Sezonu, za sada, u potpunosti "boji" period od poslednjih nekoliko nedelja i po meni daje pogrešnu generalnu sliku o kvalitetu trenera, dometima ekipe i pojedinih igrača. Dakle, što se same košarke tiče, uopšte ne mislim da je Željka pregazilo vreme, da iskoristim taj često korišćeni izraz. Ali ono u čemu zaista mislim da je ostao zakopan u nekim prošlim vremenima je odnos prema igračima. Pritom ne milsim da je on ne znam kakav tiranin ili drkadžija, već da je jednostavno propustio da prihvati da su igrači generalno postali delicate little flowers u odnosu na period od pre pet i više godina. Ima tu svega, i uticaja NBA i društvenih promena, na kraju krajeva ni deca se ne podižu i vaspitavaju kao nekad. Rezultat toga je tihi bojkot mnogih igrača, svestan ili podsvestan, u smislu da njegove ideje i reči ne dopiru na pravi način do njih. Jbg, ne može 90% reakcija tokom utakmice da bude dernjanje i da to bude učinkovito. Ili, kada Željko kaže da su košarkaši generalno preplaćeni i da se podrazumeva da u svakom trenutku i u svakoj situaciji moraju da se ponašaju kao 100% profesionalci, koliko god to bilo logično, jednostavno nije tačno, i to je realnost koju on ima problem da prihvati. Imam utisak da mnogim igračima u jednom trenutku to počne previše da smeta i to onda utiče na njihov učinak, glavu, samopouzdanje, odnos prema dresu... Ili da postavimo stvari ovako: koji je trener sa old school odnosom prema igračima poslednji put osvojio nešto, ili makar izvukao od ekipe više nego što realno vredi? Sve što se piše o Željkovoj veličini i važnosti njegovog povratka u Partizan apsoluno stoji i tu ne mora niko da brani Žaljka od mene, samo pokušavam da nađem uzrok zašto nam se igra ponovo raspala nakon određenog vremena i zašto govor tela mnogih igrača u određenom trenutku postane veoma loš.

Tu sam, kojekude, nego još od Baskonije potpuno pregoreo i izgubio veru da ovaj tim može nešto značajno duradi. I prosto nisam hteo da se javljam jer bih samo mračio. Na primer, sada imam da izjavim da smo realno mnogo bliži skoru od tri poraza nego tri pobede do kraja. Što će reći, nije da optimizam kipi iz mene, ali otvoren sam za prijatna iznenađenja. Ja koji već godinama plaćam i SBB i Telekom

Ic nau or nevr za opoziciju. Na njima je da rade upravo ovo što je danas počeo Srđan Milivojević, da zagrizu ovu zvučni udar situaciju kao pitbulovi i više je ne ispuštaju. Da organizuju svedočenja i tužbe, pritisak na tužilaštvo, pokrenu postupak za veštačenje/arbitražu meɗunarodnih eksperata, da uključe EU u ovo kako znaju i umeju.

Moj specijalni superbrojač (inače jedna od mojih brojnih supermoći) je na osnovu dosadašnjeg iskustva izračunao da zvanične pandurske brojke treba množiti ili deliti sa 7 (zavisno od toga čiji je skup) da bi se dobio stvaran broj ljudi. Da li se toliki broj ljudi mogao bolje iskoristiti? Mogao je. Recimo moglo je da se organizuje čišćenje kišne kanalizacije, sađenje drveća, obaranje Ginisovog rekorda za najduži ljudski lanac (dobro ovo ne bi moglo, falilo je još nekoliko miliona ljudi) i još mnogo toga. Ali nije, jer velika većina ljudi nije došla zbog toga, već da u miru, sreći i radosti podrži studentske proteste. Da bi se uradilo nešto konkretnije, moraćemo mi matorci (matorci = svi stariji od studenata) da izađemo iz safe mode-a. Da, ogromna većina nas je i dalje u tom režimu rada. Potrošimo poneki vikend na malo vožnjice i malo šetnjice, divimo se studentima i potajno nadamo da će neko da povuče neki jači potez i krene u konkretizaciju i radikalizaciju. Ali ko tačno? Pa neko, ali ne opozicija jer oni su ovo i ono, nemamo poverenja u njih. Znači opozicija ne može, od studenata ne možemo još i to da tražimo, ostaje nam tačno ko? Studenti su nam širom otvorili vrata i pokazali put, ali nešto moramo i sami. Studenti su žrtvovali godinu studiranja i još mnogo toga, a šta smo mi spremni da žrtvujemo? Jednu platu, tri plate, letovanje, posao? Cimanje posle posla za smišljanje i sprovođenje akcija? Recimo blokade svih lokalnih skupština sa zahtevom za raspisivanje lokalnih izbora, ili neprekidna 24/7 blokada RTS-a, zborovi, nešto četvrto? Evo nam od sinoć još jedne prilike servirane na tacni. Imamo direktno izazivanje opšte opasnosti u momentu održavanja najbrojnijeg skupa ikada. Ne trebaju nam studenti da sve stane zbog toga. Prema tome na nama je. Vlast jeste ozbiljno uzdrmana na svim nivoima, pa i na onom najvišem. Ovako brojni skupovi i ovakve slike koje idu u svet direktno biju u njegov mesijanski kompleks i on ne može da uradi ništa po tom pitanju. E, ali da bi smo došli na sledeći nivo igrice, da osim što ga opasno nerviramo, krenemo konačno i u oduzimanje poluga vlasti, moraćemo da se malo isprljamo i ponešto žrtvujemo.

Tako bih voleo da si u pravu. A da bi bio u pravu morao bi da se dogodi neki ozbiljan domino efekat, koji još uvek nije dovoljno jak. Jeste, ima nas mnogo, puni smo energije i nikad veće želje da ovo konačno rešimo, pumpamo i taj talas se ozbiljno širi. Ali. Sada imamo masovnost koju bih nazvao generalna, heterogena masovnost. Ono što nam dalje treba je masovnost unutar pojedinačnih celina i grupa. Stalno se pominju rudari, EPS, Kolubara, Kostolac, ali tu nema dovoljno masovnosti još uvek. Nekoliko puta su pokušavane akcije, ali bez realnog uspeha i dometa. Još smo uvek daleko od nekog generalnog štrajka u EPS-u ili bilo kojem od njegovih vitalnih delova. Ili recimo pošta, generalni štrajk bi svakako imao svoju težinu i značaj, ali toga još uvek nema. Ne postoji ni u zdravstvu kritična masa koja bi pokrenula nešto ozbiljno, a ne samo sporadično. Državna administracija, lokalne samouprave, ništa od toga. Policija i vojska, ni blizu. Ostaje školstvo i visoko školstvo. Ovi prvi se junački bore, ali nema jedinstva, tako da imamo šarenu situaciju da neko ne radi a neko radi. Dovoljno da vlast može da se ustremi na ove koji su u blokadi, šipak bi smeli da smanjuju plate da su svi profesori i nastavnici jedinstveni. I mnogo više bi ih žuljalo da nijedna škola ne radi. Tako da jedino univerzitete možemo smatrati homogenom celinom koja je u istinskom generalnom štrajku. Sa time vlast još uvek može da živi, mogla je da živi i sa štrajkom advokata, za koji sam se ja recimo nadao da bi mogao da izazove neku vrstu domino efekta. Tako da ja ne vidim brzo rešenje ovde. Brzo u smislu da se vlast može promeniti u sledećih nekoliko meseci. Daleko od toga da je takav scenario nemoguć, jer mnogo veće čudo od toga se već dogodilo. Ovakvo buđenje mladih ljudi, pa onda buđenje stotina mesta po po čitavoj Srbiji je nešto što mi je do pre par meseci bilo potpuno nezamislivo. Sve dobro što bi se nadalje moglo desiti mi je manje nezamislivo. Samo konstatujem da imam utisak da trenutno nismo došli do te tačke. I mislim da je mnogo bitno ne gubiti strpljenje, fokus i energiju ukoliko se ne dođe tako brzo do cilja, u principu to je ono što hoću da kažem.

Nakon Zaječara, studenti su se zahvalili, čitaj odjebali i gradonačelnika Bora na ponudi da im obezbedi prenoćište i hranu. Ali koliko su ova radikalska govna otišla u stranu suprotnu od ljudskosti, džaba im poglavica šalje naloge da budu fini i predusretljivi prema studentima, ne može a da ne zasmrdi kad god otvore usta, pa kaže na primer Da se okrenem lepšoj strani života, studenti dostojno dočekani, spavanje i klopa organizovani. Nego mota mi se po glavi jedna stvar. Upotrebila jedna devojka večeras u Boru reč 'hodočašće'. Od tada razmišljam koliko je to savršena reč za ovo što rade studenti. Bukvalno bi trebalo promeniti zvaničnu definiciju, odvojiti je od primarno religioznog konteksta a ostaviti joj duhovni, jer zaista ima nečeg vantelesnog i vanvremenskog u trenucima kada među nas uplovi studentska kolona. Dakle, studentski marševi kroz Srbiju 2025. godine = hodočašće.

Jbt nema granice za njih, nema nikakve sumnje da su spremni na sve, bukvalno na sve.

Radikali rekli "Vojvodina je Srbija"? E pa Vojvođani, da vam prvi čestitam nezavisnost, nek' vam je sa srećom!

Da malo razložimo kako su pomenute ekipe igrale protiv nas, a kako protiv ekipa iz vrha tabele. Monako je nakon 32 minuta igre bio na -4, tada su pomislili zašto da se cimamo još celih 8 minuta, treba čuvati snagu, jer bolje da se cimaš 32 minuta i izgubiš nego 40 da bi pobedio. Armani je nakon 31 minuta igre bio na -6, tada su pomislili zašto da se cimamo još celih 9 minuta, treba čuvati snagu, jer bolje da se cimaš 31 minut i izgubiš nego 40 da bi pobedio. E ali zato kad su igrali protiv Olimpijakosa, jer timovima iz vrha tabele se tako ne predaju mečevi, i na poluvremenu gubili 12 razlike, tu nije bilo puštanja, nego zapeli u drugom pa izgubili samo 20 razlike. Fener, nakon što je izgubio prvo poluvreme 9 razlike, dogovara u svlačionici da je 9 razlike nedostižna prednost u današnjoj košarci i da puštaju utakmicu, ali tako da drugo poluvreme odigraju nerešeno da se vlasi ne dosete da je pušteno. Ali zato protiv Monaka i Barse, gube na poluvremenu 5-7 i tu nema puštanja, nego jako do kraja i izgubiše samo po 30 razlike. PAO, nakon što je početkom 4/4 bio na -20, rešava da se uozbilji i na 4 minuta do kraja spušta na -12, kada zaključuje da se dovoljno cimao i pušta utakmicu. Olimpijakos vodi do 34. minuta i onda kaže dosta od nas jer, you know the drill. Iskreno, pomalo me zabavlja vađenje ovih podataka, ima toga još ali mislim da je dovoljno. Da ne bude ceo post u sarkastičnom tonu, košarkaška utakmica, kretanje rezultata i ishod su najčešće mnogo kompleksnije stvari da bi analizu sveli na to ko se koliko cimao. I ne razumem zašto je problem uživati u vrhunskoj košarci ako na kraju jedan tim dobije 10-15 razlike, ili se oduševljavati krš utakmicom koja se rešava na 1 loptu. Mislim ok je i takav pogled na sport, neka cveta hiljadu cvetova, svako neka uživa u onom što voli, ali onda se to tako i kaže - meni je lepše i uzbudljivije da gledam neizvesne utakmice. Ali ako na osnovu toga daješ vrednosne sudove i uporno ubeđuješ da su u dubokoj zabludi svi koji drugačije gledaju na to, onda to mora i da izazove ovakvu vrstu reakcije.

Nisam još našao, ali zato ima ovo. Ponovo se raspadoh. Aj' ne zaplači majčin sine.

Da, za skok sam naglasio da je u pitanju prvo poluvreme. U drugom je bilo mnogo bolje, bilo je opet dosta propusta u građenju, ali na voljni momenat i atletiku smo preokrenuli stvari.

Kakvo bre opraštanje derbija? S ove dve pobedice? Ajte molim vas...da osvoje evroligu pa da možda, možda počnem da razmišljam o oproštaju. Šalim se. Not. Ma nema šta, svaka čast za ovo. Gostujuće doplo kolo, ko ga ne bi volo. Nego da probam da budem neeuforičan. Baš je vidno da je veliki broj ekipa ostao bez goriva, a Bonga mi i bez grdnih igrača i da su svi jedva dočekali ovu pauzu. Tu situaciju smo mi ove nedelje savršeno iskoristili. Fizički i kondiciono mi baš delujemo kao supermeni, čak i kada su igrači po 10+ minuta u cugu na terenu. I zato samo par crtica. Nije da hoću nešto sad da prikenjavam, jer u ovakvom ritmu se mora imati mnogo više razumevanja za greške i propuste, nego se ne slažem da smo odigrali savršenu utakmicu i svemirsku odbranu. Odigrali smo dobro i u odbrani i u napadu, rutinirali Monako na njihovom terenu, to je činjenica. Ali da su i oni obilato pomogli, jesu. Šutirali su očajno, van reketa nisu ništa pogodili za dva, a ni iz reketa se nisu proslavili. Ako se setimo koliko su zicera imali, zaključak je da oni nijedan iole teži šut nisu pogodili. Trojke 8/28, većina šutnuta iz dobrih pozicija. Majk Džejms je uzimao svoje šuteve, jesmo ga dobro čuvali ali on inače uzima šuteve te težine, ovoga puta je sve promašio. Mnogo nam je pomoglo što nisu igrali Lojd i Okobo, i to je takođe činjenica. Druga stvar, skok. U prvom poluvremenu sam počupao kosu, a kad je izrasla nova, sama je opala. Jbt pa da im narediš da ne grade koš, bolje bi ga gradili nego ovako. Znači mi smo od skoka u prvom poluvremenu imali samo ono što nam se direktno odbije u ruke. U tom segmentu nema ni a od automatizama kojima težimo, ovo više vuče na diletantizam. Njih je samo ofanzivni skok držao u prvom poluvremenu. Dobro, i tandem Perez-Kortes je imao solidnu minijaturicu. Idemo dalje, mali odmor od evrolige će i meni da prija. Neočekivano, ovoga puta mi je baš stalo da osvojimo kup, nemam pojma zašto ali tako je. S druge strane, ako to opet zahteva po četres minuta Sterlinga i Kajrika na terenu, zajebi ga. Znači, nema kupa ako ne ustane klupa.

Uvek me oduševi kada neko hirurški preizno objasni ovoj vlasti neke osnovne lekcije, kao što su to uradili studenti pravnog i time ostavili zicer dekanskom kolegijumu. Možda je i sa nedovoljno pažnje prošlo nedavno pismo prosvetnih inspektorki iz Zrenjanina, koje me je posebno oduševilo, pa ću sa zadovoljstvom da podsetim i na to. klik Što bi rekli mi mladi, pumpaj!

Nezamislivo je šta je ova porodica doživela. Katastrofa sa gubitkom deteta i brata, a na to im se na glavu sruči čitavo proklesto ovog društva - vlast ogrezla u kriminalu i bahatosti i ljudi, komšije, kolege...koji ih ne samo ostavljaju potpuno same u bolu i borbi, nego ih još osuđuju, zvižde im...Tuga i propast ovog društva in a nutshell. Kada je Milovan svojevremeno izgovorio rečenicu "ja neću da trgujem mrtvim sinom", nisam odmah razumeo šta je tačno hteo da kaže. Na žalost, kada sam video šta su ova vlast i ovo društvo uradili nekim drugim roditeljima neke druge mrtve dece, veoma dobro sam shvatio protiv čega čovek mora da se bori. Nadam se da će doći dan kada će ova porodica naći svoj mir, a mi da se potrudimo da njihova priča nikada ne bude zaboravljena. Jer, zato što smo ih ostavili same i imali važnija posla, ono što se desilo njima je nastavilo da se dešava i neka još veća katastrofa je, na žalost, izgleda morala da se dogodi.

Pred derbi u petak, ja u fazonu ma pusti košarku sad, mnogo važnije stvari se dešavaju, dva dana gledam studente koji idu ka NS i plačem, ponosan i srećan do neba... Ali aj' kao da bacim pogled i na utakmicu. Nešto kasnije, nakon što smo konačno porodili jedan defanzivni skok, i Tajrik tu loptu daje Kalini u ruke za lagano polaganje, ipak me malo taknulo, ne mogu da kažem da sam ostao baš potpuno miran, otprilike...