Narodna muzika nekad i narodna muzika sad su dva različita pojma i imaju tačno definisanu granicu u vremenu, koja se zove Lepa Brena.
Vlastimir Pavlović Carevac je vodio Narodni orkestar Radio Beograda do svoje smrti 1965. i postavio standarde u prikazu narodne muzike na radiju i docnije televiziji Beograd. Prvo i osnovno, izvođač je morao da zna da peva. Kao drugo, sa televizijom je došao i izgled na ekranu, tj. ukusno oblačenje, od narodnih nošnji koje su nosile Anđelija Milić i Ksenija Cicvarić do odela i kravata Mileta Bogdanovića i Cuneta Gojkovića. Kasnije, po Carevčevoj smrti orkestar preuzima Rade Jašarević, koji otvara prostor da Silvana Armenulić, Lepa Lukić, Mira Vasiljević, Vasilija Radojčić pevaju u savremenoj odeći a ne više samo u narodnoj nošnji, za Gvozdena Radičevića, Tozovca, Dragoslava Mihajlovića Kanarinca, pa i nešto mlađe Miroslava Ilića i Šabana Šaulića kravata i odelo su ostali, uz povremenu narodnu nošnju. Pravila su bila dobar glas, znanje pevanja i ukus na sceni.
Pratili su se i promovisali i pevači iz redova nacionalnih manjina koji su pokrivali ta tri uslova, Muharem Serbezovski, Esma i Usnija Redžepova, Funtinjora Lunga (iliti Izvorinka Milošević)...
Sarajevo je takođe imalo jaku narodnu scenu, ali i oni su pratili "dobar glas, znanje pevanja i ukus na sceni", pogledati pod Safet Isović, Nada Mamula, Zaim Imamović, Nedeljko Bilkić, doktor Himzo Polovina (da, lekar specijalista, neuropsihijatar, a takođe i jedan od najboljih pevača narodne muzike u Jugoslaviji).
Šta su radili oni koji nisu imali glas i znanje pevanja "za radio"? Pa ništa, za njih su ostale kafane po Ibarskoj i ostalim magistralama, šatre za svadbe i ispraćaje. Svaki grad u Srbiji i Bosni je imao svoje lokalne pevače i bendove koji nisu stizali do radija ali su na takvim mestima bili mega popularni u okrugu svog sela. Uz malo sreće, takvi su snimali za manje kuće poput Diskosa iz Aleksandrovca ili Diskotona iz Sarajeva.
Sad, oni koji ne znaju da pevaju, a hoće tim da se bave, moraju u kafani da privuku pažnju na drugi način, a to je najčešće bilo podilaženjem niskim strastima, da ne kažem seksu, bilo kroz reči pesme kao Milica Ostojić Trofrtaljka ili Snežana Jovanović Šikica, bilo kroz mini suknje, jahanje harmonikaša, vrtenje kukovima (takozvano "mešanje") pa sve onoga što se tih godina zvalo "raspremanje", a danas striptiz do gole kože. Jebiga, važno je da mušterije popiju i plate što više gazdi kafane, a takvi "pevači" a naročito "pevačice" su bili jak mamac za posećenost, a samim tim i prihode, kafana.
Najveći ekstrem za to doba, a jedno vreme i najveće ime Ibarske magistrale je bio Dušan Ilić, koji je pod imenom Dušica Ilić i oblačeći se kao žensko sa perikom duge kose, izvodio scene pevajući po kafanama uz "raspremanje", pa se mnoga mušterija zagrcnula kad prvi put vidi da žensko skine donji veš a ispadne muški polni organ. Posle je to ispao štos koji je mnoge privlačio u kafane gde je Dušan ordinirao, sve to naravno dok se štos nije izlizao i prestao da bude štos. No za Dušana nije bilo zime, tridesetak godina posle je opet postao mega popularan, ovaj put kao "balkanska proročica" Kleopatra.
A onda su i ti pevači, sa snimanjima i sitnim tiražima Diskosa i Diskotona, dobili svoj medijski prostor na lokalnim radio stanicama Srbije i Bosne, u emisijama "Želje, čestitke i pozdravi..." koje su brzo postale dobar izvor prihoda malih radio stanica, jer su se ta naručivanja i pesme plaćale. Pogotovo u jesenje doba svadbi i septembarskih ispraćaja u vojsku, lokalne radio stanice su se šurile od para a pevači koji nisu mogli do Radio Beograda su se konačno umesto samo u svom selu mogli čuti svuda po državi.
E onda su došle osamdesete i Milovan Ilić Minimaks pravi najveću priču jugoslovenske scene, prihvatajući da osrednju kafansku pevačicu Fahretu Jahić progura na televiziju, sa sve svim "kafanskim" seksualnim atributima koje gore nabrojah. Minići, bacakanje nogama na sceni, jahanje harmonikaša, sve to na televiziji u udarnim terminima koje je vodio Minimaks trebalo je da budu štos da se publika žešće nasmeje i odmah potom zaboravi na to.
Kao što kažu Englezi, that plan spectacularly backfired.
Narod naviknut na televiziji na Silvanu i Lepu Lukić odjednom na njoj vidi sve ono što se kao "zabranjeno voće" gledalo u kafanama i na to reaguje (da pozajmim reči jednog forumaša) kao keruša u teranju. Sve što je bilo zabranjeno na TV sad je dozvoljeno, Brenina popularnost raste do visina a probija sve visine ovom slikom na naslovnoj strani "Novosti 8":
(slika 18+ pa ide u spojler)
To izdanje je bukvalno razgrabljeno u petostrukom tiražu.
Tada je brana pukla, publika je tražila još više toga i TV producenti su popustili pa je sve više kafanskih pevačica dobilo prostor na TV i u novinama, ne da pevaju nego da sevaju minićima i uskim kipećim majicama.
Minimaks pokušava ponovo na isti štos da progura Gordanu Adamov, iliti Lepu Lanu ali ta puška samo jednom puca. Iz tog seksi talasa na vrh isplivavaju klinke koje nije bilo blam da se raskomote na sceni, pre svih Svetlana Veličković i Dragana Mirković, koje postaju predvodnice tog pokreta koji će još više dobiti na snazi devedesetih pojavom privatnih televizija Pink i Palma koje su, isto kao kafedžije sedamdesetih, radi sopstvene zarade a na jako širem polju delovanja do maksimuma isforsirale "skidaj se i vrti dupetom" stav u narodnoj muzici koji je sa raznoraznim Pink i Grand zvezdama i zvezdicama opstao do danas kao dominanta, dok su pevači i pevačice stila šezdesetih i sedamdesetih izumrli kao dinosaurusi.
Zakon evolucije, opstaju najprilagodljiviji.
