Kinik

To nije tacno! I tamo je bilo utvrdjeno da je neistinita ta tvrdnja. ...

... Ne, to je nesto o gruzijskim vinima - 'Hvančkara'. ...

... test gruzijske azbuke ხვანჭკარა ...

To nije provizorijum - to su neki individualci. Kao, npr. 'njokovic'. ...

... http://liberalniforum.com/2016/04/19/ekonomska-smrt-jugoslavije-prethodila-je-politickoj/ >> ... Ekonomska smrt Jugoslavije prethodila je političkoj 19. april 2016. Danijal HADŽOVIĆ Tekst koji prenosimo objavljen je u aprilskom broju poslovnog magazina PRIZMA Od raspada Jugoslavije na područjima njenih bivših republika, danas mahom perifernih i po svemu zaostalih evropskih zemalja, svjedoci smo bujajuće jugonostalgije i, kako vrijeme prolazi, a stvari ne napreduju, sve većeg žala za nekim starim boljim vremenima. Pritom, kada se prisjeća starih vremena u prvi plan se od mnogih najčešće ističu događaji i život vezani za osamdesete godine. Razlog za ovo vjerovatno leži u činjenici što je nakon smrti Josipa Broza Tita došlo i do značajne liberalizacije društva, što je dovelo i da nevjerovatnog preporoda i eksplozije kreativnosti u kulturnom i društvenom životu građana Jugoslavije, te je uz svijetle tekovine poput Sarajevske olimpijade, Top liste nadrealista ili novog talasa stvaralo privid mirnog i lagodnog života. No, ovo zapravo pokazuje koliko određena uvjerenja temeljena na ličnim sjećanjima i doživljajima stvarnosti mogu biti varljiva. Osamdesete godine u Jugoslaviji bile su sve osim godina napretka i prosperiteta. Osamdesete godine u doslovnom smislu su bile godine propadanja. Dug zao drug Tokom čitavog desetljeća jugoslovenska ekonomija nalazila se u permanentnoj krizi. Od 1979. do 1985. vrijednost jugoslovenskog dinara je spala s 15 na 1.370 američkih dolara, pola prihoda od izvoza je korišteno za servisiranje duga, dok je realni lični neto dohodak smanjen za čak 19,5%. Nezaposlenost je porasla, odnosno bilo je 1,3 miliona ljudi koji su tražili posao, dok je unutrašnji dug bio procijenjen na 40 milijardi dolara. No stvari će biti još i gore. Šta je ovom stanju prethodilo? (tabela jugoslovenski-dug) Prethodilo mu je nekoliko decenija izgradnje ekonomije čija je struktura bila takva da joj je opstanak zavisio baš od stalnog povećanja vanjskog duga. U periodu 1961-1980. ukupni jugoslovenski dug se uvećavao za oko 17.6% svake godine u tom dvadesetgodišnjem periodu. Osamdesete godine bile su obilježene odlaganjem početka vraćanja spoljnog duga Jugoslavije zbog finansijske nemoći privrede. Jugoslavija je 1991. godinu dočekala s oko 20 milijardi dolara duga. Ovo vam možda na prvu i ne izgleda previše, no uzmite u obzir da je tada milijarda vrijedila višestruko više nego danas, te da Jugoslavija ovaj dug nije bila u stanju servisirati. Prethodno joj je Međunarodni monetarni fond umanjio ukupna potraživanja za 1.8 milijardi, jer zemlja jednostavno nije imala sredstava za vraćanje ni kamata, a kamoli glavnice. Ovo nam jasno govori da je rast duga koji se bilježio između 1961. i 1980. bio jednostavno neodrživ. (tabela dug) Iako ovi brojevi nude potencijalno objašnjenje kraha jugoslovenske ekonomije osamdesetih, sam eksponencijalni rast duga ne bi nužno morao voditi krahu, ako je svrha zaduživanja vremenski ograničeno investiranje u projekte koji bi donijeli povećanu produktivnost i time omogućili i uspješnu otplatu duga u budućnosti. Nažalost, to nije bio slučaj kada se radi o bivšoj Jugoslaviji. Činjenica da je jugoslovenska ekonomija provela najmanje dvadeset godina pod tempom rasta duga od preko 17% godišnje, sugeriše da se i struktura te ekonomije formirala na taj način da je dalji opstanak ekonomije zavisio od budućeg uvećanja duga. Da bismo razumjeli zašto je jugoslovenski dug strmoglavo rastao i zašto je bio neotplativ, potrebno je hronološki analizirati trgovinski balans i indikatore produktivnosti Jugoslavije. (tabela dug2) Trgovinski balans je makroekonomski pokazatelj odnosa veličine uvoza i izvoza jedne zemlje. Ako je trgovinski balans blizu nule, to znači da su uvoz i izvoz otprilike jednaki. Ako je trgovinski balans pozitivan, ta zemlja izvozi više nego što uvozi i kažemo da postoji trgovinski suficit, a ako je balans negativan, uvoz je veći od izvoza i ta zemlja je u trgovinskom deficitu. Kada je ekonomija jedne zemlje u trgovinskom suficitu, strana valuta (kojom stranci plaćaju proizvode te zemlje) se nagomilava u zemlji izvozniku. S druge strane, strana valuta (kojom se plaća uvoz) se odliva iz zemlje čija ekonomija je u trgovinskom deficitu. Zemlje koje konstantno imaju negativan trgovinski balans se u isto vrijeme zadužuju kod stranih kreditora da bi nadomjestile nedostatak strane valute. Nije teško vidjeti zašto je ovakvo stanje neodrživo na duže staze, tj. održivo je samo dotle dok strani kreditori žele da zemlji dužniku pozajmljuju novac. Ako pogledamo ukupan jugoslovenski trgovinski deficit tokom sedamdesetih godina prošlog vijeka, uviđamo da on ubrzano raste između 1970. i 1980. Štaviše, taj deficit raste čak i brže od jugoslovenskog spoljnog duga. Jedan dio te razlike bio je pokriven doznakama jugoslovenskih emigranata. Na primer, ukupne doznake emigranata su 1971. iznosile 1.3 milijarde dolara, a 1972. 2.1 milijardu. Ipak, ni priliv strane valute kroz spoljne kredite i doznake emigranata nije bio dovoljan da pokrije sav trgovinski deficit i spriječi odliv strane valute iz Jugoslavije. Mjereno u procentima BDP-a, ukupni spoljnotrgovinski deficit Jugoslavije između 1970. i 1980. povećao se sa nešto ispod 10% na oko 50% BDP-a.Ono što je zabrinjavajuće u ovome nije sama cifra od 50% BDP-a, nego činjenica da je Jugoslavija iz godine u godinu bilježila sve veći trgovinski deficit u odnosu na BDP. Ovo je još jedna naznaka da je sama struktura jugoslovenske ekonomije bila takva da je stabilnost cijele ekonomije zavisila od priliva stranih sredstava za koje nije postojalo pokriće u domaćoj proizvodnji. Struktura jugoslovenskog trgovinskog deficita bila je takva da su uvoženi uglavnom repromaterijali kao što su nafta i sirovine. Iako je ukupni obim proizvodnje na nivou ekonomije Jugoslavije rastao jer se koristilo više resursa, produktivnost po jedinici uloženih resursau većini jugoslovenskih industrija tokom šezdesetih i sedamdesetih godina je opadala. Sa takvom smanjenom produktivnošću, šanse za uspješno vraćanje kredita u budućnosti postaju nikakve. (tabela dug3) Struktura proizvodnje u kojoj se pozajmljuje novac da bi se kupili repromaterijali prestaje biti održiva onda kada izvor kredita presuši, a to se u slučaju Jugoslavije desilo početkom osamdesetih. Jugoslovenska ekonomija je tada ostala bez spoljnog „goriva” i to je postalo osjetno tokom naredne decenije koja je obilježena odlaganjem otplate vanjskih dugova. Jugoslovenska ekonomija ne samo da nije imala kapaciteta za otplaćivanje postojećih dugova, nego je i sam njen kapacitet da funkcioniše u nesmanjenom obimu zavisio od novih zaduživanja. Ako pogledamo ostale ekonomske indikatore kao što su primanja po domaćinstvu, stopa inflacije i nezaposlenosti, ni tu situacija nije ružičasta u poslednjih deset godina Titove vladavine. Primanja strmoglavo opadaju krajem sedamdesetih uprkos pumpanju ogromnih količina stranih sredstava u zemlju. Godišnja inflacija se mjeri dvocifrenim brojevima, a nekoliko godina pred Titovu smrt ubrzava i dostiže 40% godišnje. Stopa nezaposlenosti se, uprkos odlasku preko 1.1 milion (ili 20% radne snage) Jugoslovena na privremeni rad u inostranstvo, od 1970. do 1980. popela sa nešto ispod 7% na 12%. Takav rast nezaposlenostii stope ekonomske emigracije bi se u ekonomskoj literaturi okarakterisao kao znak duboke recesije. Dakle, jugoslovenska ekonomija je kasnih sedamdesetih bila u očajnom stanju, ali je to zamaskirano uvećanjem stranih kredita epskih proporcija u kombinaciji sa povećanjem ekonomskog iseljavanja stanovništva. U osamdesetim je sve to došlo na naplatu. (tabela 800px-eastern-bloc-economies-gdp-1990) Godine 1980. stopa nezaposlenosti iznosila je 13,8%, ne računajući približno milion radnika u inostranstvu. Dalje tokom osamdesetih stopa nezaposlenosti se popela na 17 posto. 60% nezaposlenih činili su mlađi od 25 godina. Na sve ovo jugoslovenska vlada je u borbi s krizom odgovarala emisijom novca, što je dalje vodilo do astronomske inflacije. Uporedo s ovim dolazilo je i do urušavanja bankarskog sektora, gdje su ljudima preko noći opraštani milionski dugovi ili im je čak omogućeno da na špekulacijama zarade pravo bogatstvo. Banke su svoje dugove nastojale prilagoditi stopi inflacije, ali to nisu mogle primjeniti na ugovore sklopljene ranije gdje su kamate bile fiksirane. Tako su primjerice rate stambenih kredita za nekretnine koje su sedamdestih masovno građene postale smiješno male, a sve je to bankama stvorilo ogromne gubitke. Krajem osamdesetih godina dolazi do bankrota nekoliko velikih preduzeća, što dodatno pojačava utisak da je ekonomija u lošem stanju. Nakon nekoliko neuspješnih pokušaja da stavi pod kontrolu inflaciju i masovnih štrajkova širom zemlje zbog zamrzavanja plata, Branko Mikulić u martu 1989. podnosi ostavku na mjesto premijera, koje preuzima Ante Marković. (tabela gross-and-net-unemployment-rates-in-yugoslavia) Pokušaj spašavanja Jugoslavije Pred pad Berlinskog zida, Ante Marković odlazi u Washington gdje je s predsjednikom SAD-a George H. W. Bushom dogovarao novu finansijsku injekciju za spas ekonomije. U zamjenu za pomoć, Marković se obavezao da će Jugoslavija provesti dubinske ekonomske reforme, koje su uključivale uvođenje nove valute, nova smrzavanja plata, oštre rezove u javnoj potrošnji, stvaranje zakonskog okvira za privlačenje stranih investicija kao i eliminaciju društveno posjedovanih samoupravnih kompanija. (foto - ante-markovic) Do kraja godine Marković se fokusirao na provođenje zakona koji su vodili ka tihom ukidanju samoupravljanja i uvođenju privatnog vlasništva u kompanije. Iako je dozvoljeno da javne kompanije budu dijelom privatizovane, uglavnom kroz ulaganja, koncept društvenog vlasništva i radničkih vijeća još uvijek je sačuvan. Do kraja 1989.godine inflacija u Jugoslaviji je dostigla 1.000%. Na posljedni dan Stare godine 1989., Ante Marković je predstavio svoj program ekonomskih reformi. Deset hiljada dinara postalo je „jedan dinar“, fiksiran za njemačku marku po stopi sedam dinara za jednu marku. Iznenadni kraj inflacije donio je veliko olakšanje za bankarski sistem. Vlasništvo i razmjena stranih deviza su deregulisani, što je, s realnim tečajem, privuklo devize u banke. Ipak, na kraju osamdesetih postalo je jasno da vlada Ante Markovića ima sve manje političke moći da svoje ideje provede u praksu. Onda je došla devedeseta Godine 1990. zahvaljujući prethodno donešenim zakonima, Marković je predstavio program privatizacije kojim je omogućeno upravama kompanija da inciraju privatizaciju, uglavnom kroz sistem interne raspodjele udjela u vlasništvu, kojim se u početku nije moglo trgovati na berzi. Drugim riječima, ovo je značilo da bi se privatizacija vršila tako što bi se vlasništvo nad firmom dalo radnicima i menadžerima koji u njoj rade, i kojima bi dionice mogle biti ponuđene uz popust. Ovaj proces jugoslovensko rukovodstvo nazivalo je „transformacijom vlasništva“ opisujući time prelazak javnog vlasništva u privatne ruke. (tabela gdp-growth-in-yugoslavia-1980-1990) Reforme Ante Markovića u kratkom periodu su počele davati rezultate. U aprilu 1990. mjesečna stopa inflacije pala je na nulu, izvoz i uvoz su povećani, a devizne rezerve povećane za 3 milijarde dolara. Ipak, industrijska proizvodnja pala je za 8,7%, dok su visoki porezi onemogućavali mnoga preduzeća da isplate čak i „zamrznute plate“ No situacija u zemlji na političkom planu nije ni najmanje bila ružičasta. Nakon raspada Saveza komunista Jugoslavije početkom godine, Jugoslaviju su očekivali prvi demokratski izbori. Kao alternativu bujajućim nacionalizmima na svim stranama, Ante Marković je osnovao vlastitu stranku – Savez reformskih snaga koja je nudila projugoslovensku orijentaciju i reformski kurs. No ubrzo mu ni ekonomski pokazatelji više neće ići na ruku. Inflacija je sredinom godine ponovo počela, dostižući 8% u septembru i oktobru. Markovićeve reforme i program mjera štednje naišli su na žestok otpor kako kod ostalih struktura federalnih vlasti tako i pojedinačnih rukovodstava republika. U tom smislu posebno je slikovit potez koje je napravilo rukovodstvo SR Srbije na čelu sa Slobodanom Miloševićem. Markovićev program obuzdavanja inflacije je uz asistenciju rukovostva AP Vojvodine čije je rukovodstvo kontrolisano kao satelit, otvoreno je odbijen. S druge strane, Srbija uvodi carine na uvoz iz Slovenije i Hrvatske te na svoju ruku uzima sredstva iz banaka za finansiranje povećanja plata, penzija, bonusa državnih službenika i subvencioniranje firmi koje su trpile gubitke. Bilo je jasno da Marković nema političku moć ni podršku da svoje reforme provede do kraja, te da ni Jugoslavija kao cjelina naprosto više ne funkcioniše, što će definitivno biti potvrđeno naredne godine otcjepljenjem Hrvatske i Slovenije i početkom krvavih ratova. Kraj 1990. Jugoslavija je dočekala s padom BDP-a od čitavnih 11,6%. Stranka Ante Marković ni u jednoj republici na izborima nije uspjela osvojiti dvocifren procenat glasova. ... << ...

... Samo da prepricam par karikatura o 'sirotim izbeglicama'. AOC claims Trump is putting illegal immigrants into 'concentration camps'! ... Say what? Sorry AOC, that's wrong. They are free to go home ant any time! ------------------------- AOC: America's border is just like a concentration camp! Uncle Sam: Then it's the only one in history where people climb a fence to get in ... after travelling over 3000 miles on foot. ------------------------- Dva lika iz US Customs border patrol gledajuci neke likove pored puta: wat did they say? - Take us to your concentration camp ... ------------------------ Zicana ograda u pustinji koju preskace par likova. Pored nje bilbord: The path to citizenship U daljini zgrada sa velikom tablom: Democratic party voter registration. ----------------------- Veliki bilbord sa natpisom: vote for Bidden - he'll cure cancer! Ispred bilborda Uncle Sam: kind of shameless political stunt, isn't it? Do njega magarac mu se unosi u lice i dernja: cancer lover! --------------- ...

... Opet opancarsko-cizmaske militaristicke budalastine! >> ... bio je prvi tenk u svetu kod koga je nišan spregnut sa cevi ... << (valjda - laserski?) Kako je bio 'prvi na svetu' kad je radjen sa swejskim 'Boforsom'? ...

Za cenu ove vulgarne rakicine (≈ 7.000 din) moze se birati izmedju 25! single malt wiskoza! ...

... Ta s/h je bila grupa za udavace / 'profesorke', likinje sa zavrsenom vis. pedagoskom a 'nac.knjizevnost' za zgubidane, buduce 'novinare' ispicuture / propale pisce & kriticare. Tu bi se nasao i poneko normalan, no atmosfera je bila uzasna. Par puta sam isao kod Darling #1 na s/h predavanja, pa je posle zgranut pitam - sta je ovo? Kaze, cuti, dok ne izadjemo iz zgrade. ...

... Nema razloga za sekiraciju - te dve grupe na filologiji su samo 'taloznik / muljaca' iliti 'settling basins' za naZijonski kolektivisticki 'suspended solids'. ...

Nesto si se zaplela? Pa hajde onda da raspletem kinichkom 'postmodernistickom dekonstrukcijom teksta'. Pretpostavljam da se bili u Lenjingardu / Msk. Retke su bile ture za Kijev / Minsk - to je mahom autobusom. Pre svega, kao stranci isli ste strogo preko drzavne agencije 'Inturist' i odsedali u njihovim hotelima. Kao drugo - niste mogli 'bazati po izlozbama', posto ste preko 'Inturista' bili grupno vodjeni. Yugo vodic bi dobio sovjetskog 'vodica' i to je bio zakon. Yugo vodic je morao biti apsolutnio kooperativan jer je postojala opasnost zabrane ulaska, a on, yugo-svercer, nije hteo da izgubi lukrativne ture u sssr. Oko hotelske hrane. Znali su oni strance i imali su prilagodjen jelovnik. Ono - 'sve nesto iz salamure', to je tradicionalan nacin da se za zimu, u procesu mlecno-kiselog vrenja (samo so, voda i poneki zacin - lovor, biber) u povrcu sacuva vitamin 'C", zbog duge zime. U tim 'oskudnim restoranima', u koje su, btw, rusi mastali da udju - postojao je pult gde je na posluzavnicima bio narezan hleb. Manje belog i poveca kolicina crnog, koji su se uzimali slobodno. Na svaku molbu - konobar bi odmah doneo taj hleb, a 'kajzerica' je bila delikates. Ona se pekla u restoranu, a hleb se dovozio iz 'drzavnog pekarskog kombinata'. Oko 'miomirisne' ribe. Riba je bila soljena na ruski / skandinavski nacin - so i secer 3:1; zacini: biber, najkvirc (allspice), korijander, lovor, djumbir, kardamon pa tokom vremena pusti 'salamuru'. To je mogla biti haringa, 'baltijska haringa' - salaka, ili jeftinija i izdasnija - skusa. Kavijar, dimljena riba i krabe 'Chatka' - to je nesto drugo i mahom za VIP goste (koji su dolazili preko deviznog vauchera) ili za delegacije. Ponekad bi za dorucak ponudili kasicicu crvenog kavijara sa puterom i hlebom uz standardni ostatak, uz pola case milerama - cuvena ruska 'сметана'. Odlicno znam kako je izgledao meni u takvim restoranima, i znam sta su sovjeti nudili. Bila je salata, neka supa / chorba (leti borsch, zimi soljanka / rasoljnik / shti), bile su cuftice, neka riba / meso sa prilogom (heljda, pire-krompir, redje pirinac) i bio je kompot / caj ili neka slatka kiflica. Ako je salata bila - kupus / krastavci / zeleni paradajz, ponekad bi dodali komadic haringe. Jasno - nacionalna kuhinja im je 'bleda', ne koriste zacine kao mi - alevu, tesku zaprsku, mascinu. A i mesiste je bilo problem. No, to je bila '77, a pravi problemi za tamosnje gradjanstvo poceli su od 'perestrojke', tj. posle '85. No, i tada je bilo stranih tusita! Tzv. 'slobodnog vremena' ste imali malo, jer su vas kontrolisali, novca niste trebali da imate - ako ga niste menjali po katastrofalnom zvanicnom kursu (1$:90 kopjejki - znaci morali ste nesto svercovati / prodati da bi kupili te 'piroske'... i ostale ruske suvenire, a snalazljiviji i foto-aparat / kameru 8mm. Za one rublje od svercera. Dronje / krpice su se mogle prodati i 'babuski' na spratu - to je bio standard. Imali ste 'propusk' / hotelsku karticu da slobodno udjete u hotel / restoran u kome kad se ne hrane turisti - svira muzka ima & ples (ruske pesme / 'ruska estrada' / neki slabi dzez i klasika - 'Podmoskovnije vecera / Katjusa / Kaljinka', a jela i pice! su se slobodno porucivala. Zato je restoran za ruske bio magicni privlacan, pa se uvek ispred gurala gomila onih koji te mole da ih uvedes. I muskadija i zhemskadija. Sedenje po restoranima se blago podsticalo - i ti likovi su trebali da zarade. Nije se moglo ziveti od 'laznog turistickog izloga', i skoro besplatnih karata za muzeje / pozoriste / balet (ako je to bilo predvidjeno). Tu je bio nesto drugaciji problem. Domaca celjad, navikla na slavsku trijadu 'chorba / sarma / pecenje' ili 'maminu sarmicu da se udavis', dozivljavala bi kulturni sok, kada dopadnu do druge okoline. No, to bi potrajalo kratko - vrlo brzo bi ih i vodic i okolni rusi priveli redu. Tako da ti je tekst apsolutno subjektivan, da ne kazem 'netacan', jer se ocigledno ... hm ... zbog vremena vise i ne secas. Bice da te od svih knjizevnih formi najvise privlaci drama. 'Smrdljivu ribu' ne bih komentarisao zbog Moderacije. ...

Nesto mi nisi bas ubedljiv! Nisi uzeo da studiras srBski, da siris 'slovo ljubve & razuma' po citavom svetu, vec mrski engleski, od onih 'anglo-saksonaca' koji su nam kroz citavu istoriju pravili smicalice i na kraju nas boNbardovali! C, c, c, c! ...

... Hm, i mesista bih se odrekao - samo ne ribe, maslinovog ulja, mediteranskih zacina i svezeg povrca. Moze se sve to spremati i u rashladjenoj prostoriji. Jasno je ne volim vrucinu, no sta da se radi - jedno prati drugo. Uvek se setim lika koji je obozavao paradajz i njegove molitve: boze, daj da umrem na kraju sezone paradajza! Normalno, to su rane 70-e, kad je jos uvek bilo aktuelno - 'sezonsko' ovo_ono, i kad su samo trudnice izvoljevale. Sada bi taj lik ziveo u raju od rajcica! ...

Naravno, Kinik je mnogo toga uveo u forumski vokabular, to bi otplilike bila jedna svescica od 48 listova. Mada, licno smatram, da mi je najbolje bilo ono: 'vaško da gamad'. Ne secam se kome je bilo upuceno. ...

... Ponukan stalnim predbacivanjima o mom 'povrsnom pristupu' dao sam si za trud da malo 'srchem po Netu', posto sam ukucao 'ekonomska propast sfrj'. Nasao sam vise desetina clanaka / izvora sa cinjenicma o kojima sam pisao - to nije nesto moje 'izmisljeno', to su samo neporecive cinjenice - i tek po koji 'fantadjiro' tekstic sa hvaljenjem propale stvari. Zato bih savetovao svakome ko zeli da se uputi u tematiku, ako ima vremena, da barem pogleda naslove - mnoge stvari ce mu biti jasnije. Evo samo par crtica oko 'proizvodnje domacih industrijskih kompleksa' >> ... Pozitivne strane socijalističke Jugoslavije je što je ulagala u obrazovanje, zdravstvo, kulturu, diplomatiju, prehrambenu industriju, pa i infrastrukturu. Ali, za njenog života stvoreno je izuzetno malo robnih „brendova“. Što će reći, nevelik je broj gotovih proizvoda koji su predstavljali isključivi rezultat domaće pameti: šporeti na drva fabrike „Milan Blagojević“ (popularni „smederevci“), čuvena junetina „bejbi-bif“ (eng. baby beef), šunka u limenci, „Bambijev“ keks „plazma“ (koji se, ipak, razlikovao po recepturi od italijanskog „plazmona“), „Podravkin“ začin „vegeta“, „Fruktalovi“ sokovi, losioni „Brion“ zemunske „Dalije“ i „Ralon“ zagrebačke „Neve“ itd. Istina, beogradski „Kluz“ je šio odela za „Hugo BOSS“, „Prva petoletka“ iz Trstenika je proizvodila pojedine delove za američki „Boing“ (eng. Boeing), a kikindska „Livnica“ za američki „Dženeral motors“ (eng. General motors). Ali, s druge strane, priličan broj proizvoda „Elektronske industrije“ iz Niša rađen je u kooperaciji sa nemačkim „Simensom“ i holandskim „Filipsom“, kraljevački „Magnohorm“ je nekada proizvodio termo-akumulacione (TA) peći po licenci nemačke kompanije AEG, proizvodnja „eurokrema“ gornjomilanovačke fabrike „Takovo“ bila je po licenci italijanske „Gandole“, keks „jafa“ se proizvodio u Crvenki (i još uvek se proizvodi) po licenci britanske kompanije United Biscuits, automobili „golf“ su se sklapali u sarajevskoj fabrici TAS („Tvornica automobila Sarajevo“) koja je predstavljala zajedničko ulaganje (eng. joint venture) UNIS-a i nemačkog „Folksvagena“ (nem. Volkswagen), automobili „zastava 750“ i „zastava 850“ (popularni „fića“), kao i „zastava 101“, „zastava 128“, „jugo 45“, „jugo 55“, „jugo 60“, „jugo 65“, „jugo Amerika“ i „jugo florida“ – rađeni su po licenci italijanskog „Fijata“ itd. IMT (Industrija mašina i traktora) je najpre proizvodila traktore po licenci američkog „Fergusona“ (eng. Massey Ferguson), da bi tek proizvodnja modela traktora „IMT 555“ (1964), a zatim i „IMT 575“ (1970) bila delimično prema sopstvenoj dokumentaciji. Helikopteri „soko-gazela“ sklapali su se po francuskoj licenci u mostarskoj fabrici „Soko“, dok su po sovjetskoj licenci i po uzoru na tenk T-72 proizvođeni tenkovi M-84 i M-84A – njihova finalizacija bila je u fabrici „Đuro Đaković“ (Slavonski Brod), a u proizvodnju komponenti bilo je uključeno oko 240 jugoslovenskih preduzeća.[2] Ukupni troškovi osvajanja proizvodnje ovog tenka koštali su SFRJ oko tri milijarde tadašnjih dolara (tačnije 3.085 miliona američkih dolara). / dopisaćemo da je sistem upravljanja vatrom (SUV) tenka M-84 nastao iz saradnje sa švedskom kompanijom „Bofors“ / Tokom 1980-h postojala je i megalomanska ideja da se proizvodi avion radnog naziva NA („novi avion“, „nadzvučni avion“), bez vizije koliko će to da košta i kome će moći da se proda u svetu pored jake konkurencije iz SAD, Sovjetskog Saveza, Velike Britanije i Francuske. Istina, jugoslovenska građevinska preduzeća („Energoprojekt“, „Energoinvest“, „Trudbenik“, „Hidrotehnika“, „Aeroinženjering“ i dr.) izvodila su značajne radove u nesvrstanim zemljama poput Libije, Iraka, Indije, Kenije, Tanzanije, Angole i dr. S druge strane, sveukupna robna razmena sa tim zemljama nije bila toliko velika kao što se nekima čini. Evo primera – 1981. godine robna razmena SFRJ sa zemljama iz Pokreta nesvrstanih iznosila je tadašnjih 4,5 milijardi dolara, od čega se 45 procenata (ili oko 2 milijarde dolara) odnosilo na jugoslovenski izvoz koji su činili oprema i mašine, industrijski i prehrambeni proizvodi, proizvodi vojne industrije, dok su istovremeno jugoslovenski uvoz iz tih zemalja činili nafta, pamuk, kafa, južno voće, koža itd.[3] Iako je tržište Pokreta nesvrstanih tada obuhvatalo 55 procenata svetskog stanovništva (radilo se, ipak, o zemljama „trećeg sveta“ i zemljama u razvoju), izvoz SFRJ na to tržište iznosio je manje od četvrtine njenog godišnjeg izvoza. Poređenja radi, zvanično proknjižene devizne doznake tokom 1981. iznosile su 2,04 milijarde dolara.[4] Nećemo pogrešiti ako kažemo da je najveći „brend“ socijalističke Jugoslavije bio TITO. ... << ...

Was? ...

... Nisam imao nameru da pisem, niti cu pisati ovde. Samo jedna primedba: 4um nije mesto za iznosenje licnih zdravstvenih problema, taman posla za davanje saveta oko tudjeg zdravlja. Zna se ko se time bavi i cija je to odgovornost. Ovo nije 4um strucnjaka, a postoji i PM. Mozda bi Moderacija mogla da skrene paznju / posavetuje? ...

... Nesto si pobrkao. Doduse, jasno je meni - srbi ce se uvek pozivati na ali, samo da bi relativizovali / opravdali svoj surovi naZiJonalizam, sto smo imali prilike da vidimo tokom poslednjih ratova 'koje nikada nisu vodili'. Kako ti, uopste, pada na pamet da poredis propalu balkansku vukojebinu sa svetskim civilizacijama? Samo vidi koga si nabrojao - Svajcarska, Spanija, Austrija, Grcka ... USofA! Sta to ima ovaj provizorijum da ponudi svetu? ...

... https://www.danas.rs/nedelja/friziranje-bolje-proslosti/ >> ... Friziranje „bolje prošlosti“ Warning: uznemirujući sadržaj za one koji imaju slabo srce, na levoj strani. Piše: Miša Brkić, 08. decembra 2018. I ove godine u Srbiji je, za razliku od ostalih bivših jugoslovenskih republika, dostojnim pijetetom obeležen rođendan socijalističke Jugoslavije i tom prilikom još jednom evocirano sećanje na „bolju prošlost“. Uvek mi se činilo da je to slavlje bilo manje zbog Republike (Jajca i Bihaća) a više zbog naše hedonističke sklonosti da te dragocene dane iskoristimo za tradicionalni ritual svinjokolja. Manje rodni kraj a više vikendice bila su mesta za topljenje čvaraka i pravljenje kobasica. Hmmm… Vikendice!!! Vikendice su bile jedan od vidljivijih statusnih simbola životnog standarda dobrostojećih radnih ljudi i građana u socijalističkoj Jugoslaviji. Tog standarda sećamo se već treću deceniju s nostalgijom i spominjemo ga kao „bolju prošlost“. Na jednom od skupova posvećenih 100-godišnjici stvaranja Jugoslavije nekolicina uglednih umetnika i kulturnih radnika govorili o srećnim vremenima 70-ih i 80-ih godina prošlog veka, kad su cvetali kultura i umetnost. Za mene je to bio izvesni paradoks pa sam zamolio te ljude iz kulture da mi objasne kako je bilo moguće da u jednom državi, čija ekonomija i privreda rapidno propadaju istovremeno cvetaju kultura i umetnost. Umesto njih, odgovorio je upadicom iz publike najveći živi srbijanski ekonomista profesor LJubomir Madžar: „Takav je bio Rim pre nego što je propao“. Država je, dakle, propadala a radni ljudi i građani, naročito u kasnijoj fazi zrelog socijalizma, pravili su se da to ne vide ili nisu želeli da vide. Zvanični statistički podaci nedvosmisleno pokazuju da je postojao ogroman jaz između performansi privrede, s jedne strane i životnog standarda stanovništva, s druge strane. Ekonomsko objašnjenje je vrlo jednostavno: radni ljudi i građani imali su životni standard koji nisu zaradili. Taj luksuz – sve one vikendice, „stojadine“ i „opele“, letovanja u Rovinju ili na Korčuli – građani su sebi mogli da priušte zahvaljujući novcu koji je stizao iz inostranstva u obliku stranih kredita. Tim parama vlast je kupovala naklonost radnih ljudi građana i sejala iluziju o superiornosti socijalizma, kao „najzad pronađenog“ društvenog uređenja. Šta kažu verodostojni podaci? Krajem 70-ih i početkom 80-ih već su počeli da se smenjuju „sjaj i beda“ socijalizma. Tad je izokola u zemlji a glasno u inostranstvu počelo da se sumnja da jugoslovenski „put u socijalizam“ i nije izgrađen na tako stabilnim osnovama i da nije dugoročno samoodrživ. Recimo, 1979. prosečan građanin Jugoslavije imao je dohodak kao prosečan Nemac ili Francuz, ali 1955. godine. Znak ozbiljne nestabilnosti privrede pojavio se odmah posle smrti Josipa Broza, kad Jugoslavija nije mogla da otplati masivni dug koji se nakupio između 1961. i 1980. godine. Kako je nastao toliki dug? „Prva naftna kriza“ (1973-1974) bila je okidač za recesiju na Zapadu (1975), koja se početkom 1980-ih proširila na čitav svet. Recesija je izazvala rast kamata na kredite i povratak u zemlju dela gastarbajtera iz inostranstva. Na početku velikog zaduživanja Jugoslavije cena kapitala bila je povoljna. Kamate su se kretala od 5,8 odsto do 5,5 odsto. Dotad su dugovi Jugoslavije narasli na 9,5 milijardi dolara. Ali, 1978. kamate su skočile na 8,8 odsto da bi 1981. dostigle 16,8% odsto. U to vreme jugoslovenska ekonomija suočila se sa nekoliko negativnih pojava: dva značajna skoka cene nafte, smanjenje doznaka iz inostranstva i pad naturalne razmene („kliring“) sa SSSR-om (zbog tamošnje ekonomske krize). To su bili razlozi da se neefikasna i nedovoljno funkcionalna jugoslovenska ekonomija dodatno zadužuje (i pod nepovoljnijim uslovima) kako bi „pokrivala“ galopirajuće trgovinske i budžetske deficite. Dugovi su rapidno rasli: 1966. godine bili su 1,4 milijardu dolara, 1977. – 9,5 milijardi dolara, 1978. – 11,8 milijardi, 1979. – 14,9 milijardi, 1980. – 18,3 milijardi, 1981. – 20,8 milijardi dolara. Šta je bio razlog novom (nepovoljnom) zaduživanju? Republike su nastavile da „preinvestiraju“ dobijene inostrane kredite, u uglavnom nerentabilne i promašene investicije (Feni, Obrovac, Medijapan). Ključni problem, međutim, bio je u sklonosti jugoslovenske privreda da funkcioniše uz „dodatne impulse“ iz inostranstva. Primera radi, pre početka jugoslovenske ekonomske krize spoljna finansijska infuzija dostigla je 57 milijardi dolara (27 milijardi od doznaka gastarbajtera i 30 milijardi dolara komercijalnih kredita i bespovratne pomoći). Da bi pokrila razliku između onoga što proizvede i onoga što potroši Jugoslavija je morala da godišnje dobija 5-6 milijardi dolara kapitala iz inostranstva, uglavnom kredita. U periodu od 1974. do 1980. godine SFRJ je godišnje trošila 15 procenata više nego što je proizvodila. Iz zemlje je u periodu od samo dve godine 1979-1981. kroz otplatu kredita „odliveno“ 10,2 milijarde dolara. Krediti su stvarali utisak prosperiteta, živelo se na nivou standarda koji nije bio pokriven odgovarajućom produktivnošću. Vikendice nisu bile zarađene, nisu sagrađene iz novostvorene vrednosti nego od novca koji je država pozajmila u inostranstvu u trošila (velikim delom) na neproduktivnu ličnu potrošnju. Prosperitet nije bio zasnovan na efikasnosti rada. Prosečna iskorišćenost (dnevnog) radnog vremena 70-ih godina bila je 4 časa i 32 minuta. SFRJ je krajem 80-ih imala otprilike dvostruko niži BDP po stanovniku od najsiromašnije nekomunističke evropske države – Grčke. Ceo sistem bio je isključivo okrenut raspodeli, a ne proizvodnji i privrednom razvoju. Preduzeća su konstantno bila zainteresovana za raspodelu a proizvodnja je bila u drugom planu. Sistem socijalističkog samoupravljanja prodavao je najveći značaj pravima radnih ljudi, a relativno malo njihovim odgovornostima u preduzećima. Rezultat takvog modela bio je činjenica da je jugoslovenska privreda od 1960 do 1980. godine ostvarivala samo 70 odsto efikasnosti Turske, Grčke, Španije i Portugalije. Izvoz po glavi stanovnika bio je 1978. godine u Jugoslaviji 259 dolara, dok je u Grčkoj bio 362, u Španiji 358, Italiji 987, Austriji 1.628 dolara. SFRJ je 1970-ih već uveliko srljala u ekonomsku propast a da javnost nije bila svesna toga. Iz poverljivih dokumenata sa sednica Predsedništva SFRJ i Predsedništva Centralnog komiteta vidi se da je tadašnji savezni ministar finansija Petar Kostić (1978-1982) upozoravao da je SFRJ „pojela“ supstancu i da je bankrotirala. Balon je pukao u martu 1982. kad je dospela rata kredita koju nije mogla da plati Privredna banka Zagreb. Jugoslavija je 1982. godine prešla ,crvenu liniju’ – dugovala je 18,6 milijardi dolara. To je suma od 186 milijardi današnjih dolara (kad se uporede i stave u odnos kursevi dolara i dinara). Jugonostalgičari i danas često koriste argument da su novonastale države napravile dugove koji su ravni dugu nekadašnje Jugoslavije (oko 21 milijarde dolara). Ta računica, naravno, nije tačna jer ne uzima u obzir vremensku dimenziju kursa dolara. Pošto je ekonomska kriza 1982. godine postala opipljiva i devizne rezerve bile potrošene, uvedeno je ograničenje količine deviza koja je mogla da se iznese iz zemlje. Iznuđene mere štednje vlade Milke Planinc, kako bi se otplaćivali krediti, dramatično su potresali privredu i spustili životni standard stanovništva. Uvedena je zabrana neprivrednih investicija, a celokupni uvoz koji nije bio namenjen proizvodnji bio je zabranjen, uključujući i robu široke potrošnje. Građani su se od 1982. do 1984. godine susretali sa višečasovnim restrikcijama električne energije i nestašicama osnovnih životnih potrepština (kafe, šećera, ulja, deterdženta, benzina…). Posle 1982. gotovo svi ekonomski indikatori jugoslovenske privrede bili su negativni i u stalnom pogoršanju. Do 1985. godine stopa rasta BDP-a bila je 0,6 odsto, milion ljudi bilo je nezaposleno, realni lični dohodak opao je za trećinu. Milion i po, od šest miliona zaposlenih, u javnom sektoru bili su 1986. godine višak. Svakog dana 700.000 radnika bilo je na bolovanju, a 600.000 proslavljalo je neki praznik, dok su oni koji su se pojavljivali na poslu radili u proseku 3,5 sata dnevno (sat vremena manje nego u prethodnoj deceniji). Tako je bilo sve do 1990. godine. Te godine, Rumunija i Albanija bile su jedine evropske države sa značajno nižim BDP po stanovniku od Jugoslavije. Više nije bio održiv ni vrlo skroman životni standard. Opadanje zarada, neophodno radi usklađivanja sa stvarnim nivoom produktivnosti rada, doživljavano je među radničkom klasom kao nečije neopravdano nasilje, a ne kao objektivna nužnost. To je bio logičan način razmišljanja u zemlji u kojoj se godinama trošio dohodak veći od stvorenog. Povlađivanje neradu i mnogi drugi vidovi socijalne demagogije bili su visoka cena kojom je komunistička nomenklatura plaćala za društveni mir. Privredna patologija – oličena u odsustvu principa rentabilnosti, nepostojanja ekonomskih sankcija za loše poslovanje (stečaj) i društveno rasipništvo – ostavila je trajne i dugoročne posledice u načinu mišljenja radničke klase i ponašanja privrede. Do današnjeg dana. Svoj kraj SFRJ dočekala je s dvocifrenom stopom nezaposlenosti i četvorocifrenom stopom inflacije, neodrživom strukturom proizvodnje, stalnim nestašicama i potpuno nekonkurentnim preduzećima koja su iz godine u godinu gomilala gubitke, imala ogroman tehnološki višak zaposlenih, zastarelu tehnologiju i loše rukovodstvo. Jedan od komunističkih lidera iz tog vremena, Stipe Šuvar ovako je opisao jugoslovensku privredu: „Mnogo veći problem od vraćanja dugova je taj što Jugoslavija nema što izvoziti na svetsko tržište a da bi pritom zarađivala, a ne gubila“. Početkom 90-ih jugoslovenska preduzeća doživela su šok ravan infarktu. Već dobro devastirana krizom iz prethodne decenije, socijalistička društvena preduzeća doživela su novu nesreću – raspalo se jugoslovensko tržište, raspalo se tržište Sovjetskog Saveza i raspalo se tržište Nesvrstanih. Tržište Jugoslavije bilo je dominantno za većinu preduzeća. A na tržištima SSSR-a i nesvrstanih država jugoslovenska preduzeća izvozila su najveći deo svojih slabo konkurentnih proizvoda i usluga za koje su umesto deviza dobijani nafta, ugalj i koks („kliring“). Za preduzeća koja su izvozila na ta tržišta gubitak kupaca bio je ravan umiranju. I pored svih ovih pokazatelja, već dugo u javnosti opstaje fenomen nostalgije za „boljom prošlošću“. Dan republike, koji odavno ne slavimo, bio je povod da se i ove godine probude emocije i iskažu salve hvalospeva o socijalističkoj Jugoslaviji. U Srbiji, kao ni u jednoj drugoj bivšoj komunističkoj državi, taj žal je skoro posle tri decenije i dalje vrlo izražen. Nemam odgovor zašto je tako. Slutim da građani Srbije i dalje beže u „bolju prošlost“ jer ne vide bolju budućnost. ... << ...

Niko tebi ne brani da okacis svajcarsku ili francusku zastavu - pa i ove druge. Jer, kako rece onaj: imali se rašta i roditi ... ...

... Kada su danci i francuzi odbacili 'jedinstven' stav, komesarcici u Lisabonu su preko toga presli kao da se to nikada nije dogodilo. Toliko o 'demokraticnosti'. Ostalo - to je samo bla-bla, truc-truc Hazeltajnovo blebetanje. ...

Zar to meni predbacujes 'tavorenje u svesnom neznanju'? Btw, jesi procitao clanak sa 'Katalaksije'? >> ... Ovaj tekst namenjen je svima nama, a posebno onima koji misle da je jugoslovenska ekonomija za vreme Tita bila izgrađena na stabilnim temeljima. Ako pogledamo i analiziramo ekonomske pokazatelje, moramo priznati da je ideja o robusnosti jugoslovenske ekonomije bila iluzija i da je “blagostanje” o kojem mnogi jugonostalgičari danas govore1 bilo pozajmljeno na račun budućih generacija. Te generacije sada, uz plaćanje računa za destruktivne ratove devedestih i intervencionističke ekonomske politike2 država naslednica bivše Jugoslavije, plaćaju i račun kraha neodrživog ekonomskog sistema socijalističke Jugoslavije. ... << ...

Ovo mi lici na neciju zescu sprdacinu, ali dobra je! ...

Kako mi se cini - 4um ne funkcionise po principu - 'da sacekamo'. Svasta se ovde reklo o mnogim stvarima / pojavama (da ne nabrajam) a da niko nije 'sacekao' - ni istragu, ni sudsku presudu. Niti se nekome posle toga izvinjavao, niti je neko to trazio. Niko nije 'optuzen' - samo sam nesto napisao, polazeci od vec vidjenog. Sta znaci - 'pausalnih diskreditovanja i vriske'? Zar sprocut CNN? Nije valjda 'stari 4um' otisao u q. zbog toga? Bice ipak iz nekih drugih razloga, a ne sto rasprava / stavovi o DT nisu bili jedinstveni. Uostalom - i tamo su bila misljenja i 'pro' i 'contra', kao i ovde, pa nema razloga za neku osetljivost. Na 'osetljivost' se uniformnost u stavovima oko DT nece postici. Nik je, 'ne sacekavsi', prognozirao DTu i familiji mardelj, ja sam 'ne sacekavsi' rekao da je AA iz CNN priloga samo sitan provokator / mozda i placen. So? Zar se na ovom 4umu dize vriska protiv nekoga ko se pausalno oskvrne / 'diskredituje' AVa? Nesto im se spocitava? Valjda svako moze da iznese svoj stav. ...

... http://katalaksija.com/2014/02/24/ekonomija-titove-jugoslavije-odlaganje-neminovnog-kraha/ Tabele pogledati na linku >> ... Ekonomija Titove Jugoslavije: odlaganje neminovnog kraha BY PREDRAG RAJŠIĆ · PUBLISHED 24/02/2014 · UPDATED 06/07/2016 Ovaj tekst namenjen je svima nama, a posebno onima koji misle da je jugoslovenska ekonomija za vreme Tita bila izgrađena na stabilnim temeljima. Ako pogledamo i analiziramo ekonomske pokazatelje, moramo priznati da je ideja o robusnosti jugoslovenske ekonomije bila iluzija i da je “blagostanje” o kojem mnogi jugonostalgičari danas govore1 bilo pozajmljeno na račun budućih generacija. Te generacije sada, uz plaćanje računa za destruktivne ratove devedestih i intervencionističke ekonomske politike2 država naslednica bivše Jugoslavije, plaćaju i račun kraha neodrživog ekonomskog sistema socijalističke Jugoslavije. Prvi znak da je robusnost jugoslovenske ekonomje bila iluzija pojavio se odmah posle Titove smrti. Osamdesete godine bile su obeležene odlaganjem početka vraćanja spoljnog duga Jugoslavije zbog finansijske nemoći privrede. Jugoslavija je 1991. godinu dočekala sa oko 20 milijardi dolara duga. Prethodno joj je Međunarodni monetarni fond umanjio ukupna potraživanja za 1.8 milijardi3 jer zemlja jednostavno nije imala sredstava za vraćanje ni kamata, a kamoli glavnice. Šta je ovom stanju prethodilo? Prethodilo mu je nekoliko decenija izgradnje ekonomije čija je struktura bila takva da joj je opstanak zavisio baš od stalnog povećanja spoljnog duga – ekonomije zavisnika. Grafikon ispod prikazuje ukupni dug Jugoslavije od 1961. do 1980.4 i liniju kojom se može aproksimirati trend kretanja ukupnog duga. Linija je eksponencijalnog oblika i prilično verno aproksimira stvarni dug u periodu 1961-1980. Po ovom trendu, ukupni dug se uvećavao za oko 17.6% svake godine u tom dvadesetgodišnjem periodu. Da se se taj tempo rasta nastavio i posle 1980., ukupni dug bi danas iznosio oko 6 hiljada milijardi dolara. Kada imamo u vidu da je danas ukupni godišnji bruto domaći proizvod (BDP) svih bivših jugoslovenskih republika zajedno oko 200 milijardi dolara, jasno nam je o kakvoj se astronomskoj sumi duga radi. Ovo nam isto tako jasno govori da je rast duga koji se beležio između 1961. i 1980. bio jednostavno neodrživ. (tabela) Ovi brojevi stavljajuu odgovarajući kontekst stvarno uvećanje duga svih bivših jugoslovenskih republika sa oko 20 milijardi dolara 1980. na oko 150 milijardi danas. Tačno je da je 150 milijardi mnogostruko više nego 20 milijardi, ali imajmo u vidu da, kad se uzme u obzir pad vrednosti dolara, 20 milijardi 1980. i 100 milijardi 2014. imaju otprilike jednaku ekonomsku moć. Dakle, u realnoj vrednosti, spoljni dug bivše Jugoslavije se uvećao za oko 50% od 1980. do danas. Iako bismo svi mi možda voleli da je ta cifra manja, upoređeno sa udvostručavanjem spoljnog duga svake tri ili četiri godine pre 1980., to predstavlja dramatično smanjenje rasta. Ovo, naravno, ne znači da je trenutna zaduženost bivših jugoslovenskih republika povoljna i da su ekonomske politike tih država u dobrom stanju. To samo znači da je nerealno bilo nadati se da jugoslovenski dug može da ostane na na nivou od 20 milijardi dolara bez ozbiljnih strukturnih promena i smanjenja potrošnje. Iako ovi brojevi nude potencijalno objašnjenje kraha jugoslovenske ekonomije osamdesetih, sam eksponencijalni rast duga ne bi nužno morao voditi krahu, ako je svrha zaduživanja vremenski ograničeno investiranje u projekte koji bi doneli povećanu produktivnost i time omogućili i uspešnu otplatu duga u budućnosti. Nažalost, to nije bio slučaj kada se radi o bivšoj Jugoslaviji. Činjenica da je jugoslovenska ekonomija provela najmanje dvadeset godina pod tempom rasta duga od preko 17% godišnje, sugeriše da se i struktura te ekonomije formirala na taj način da je dalji opstanak ekonomije zavisio od budućeg uvećanja duga. Da bismo razumeli zašto je jugoslovenski dug strmoglavo rastao i zašto je bio neotplativ, potrebno je hronološki analizirati trgovinski balans i indikatore produktivnosti Jugoslavije. Trgovinski balans je makroekonomski pokazatelj odnosa veličine uvoza i izvoza jedne zemlje. Ako je trgovinski balans blizu nule, to znači da su uvoz i izvoz otprilike jednaki. Ako je trgovinski balans pozitivan, ta zemlja izvozi više nego što uvozi i kažemo da postoji trgovinski suficit, a ako je balans negativan, uvoz je veći od izvoza i ta zemlja je u trgovinskom deficitu. Kada je ekonomija jedne zemlje u trgovinskom suficitu, strana valuta (kojom stranci plaćaju proizvode te zemlje) se nagomilava u zemlji izvozniku. S druge strane, strana valuta (kojom se plaća uvoz) se odliva iz zemlje čija ekonomija je u trgovinskom deficitu. Zemlje koje konstantno imaju negativan trgovinski balans se u isto veme zadužuju kod stranih kreditora da bi nadomestile nedostatak strane valute. Nije teško videti zašto je ovakvo stanje neodrživo na duže staze, tj. održivo je samo dotle dok strani kreditori žele da zemlji dužniku pozajmljuju novac. Ako pogledamo ukupan jugoslovenski trgovinski deficit tokom sedamdesetih godina prošlog veka, uviđamo da on ubrzano raste između 1970. i 1980. Štaviše, taj deficit raste čak i brže od jugoslovenskog spoljnog duga. Jedan deo te razlike bio je pokriven doznakama jugoslovenskih emigranata. Na primer, ukupne doznake emigranata su 1971. iznosile 1.3 milijarde dolara, a 1972. 2.1 milijardu.5 Ipak, ni priliv strane valute kroz spoljne kredite i doznake emigranata nije bio dovoljan da pokrije sav trgovinski deficit i spreči odliv strane valute iz Jugoslavije.6 Mereno u procentima BDP-a, ukupni spoljnotrgovinski deficit Jugoslavije između 1970. i 1980. povećao se sa nešto ispod 10% na oko 50% BDP-a.7 Ono što je zabrinjavajuće u ovome nije sama cifra od 50% BDP-a, nego činjenica da je Jugoslavija iz godine u godinu beležila sve veći trgovinski deficit u odnosu na BDP. Ovo je još jedna naznaka da je sama struktura jugoslovenske ekonomije bila takva da je stabilnost cele ekonomije zavisila od priliva stranih sredstava za koje nije postojalo pokriće u domaćoj proizvodnji. 2 (tabela) Struktura jugoslovenskog trgovinskog deficita bila je takva da su uvoženi uglavnom repromaterijali kao što su nafta i sirovine.8 Ovakva struktura proizvodnje ne obećava povećanje produktivnosti u budućnosti kojim bi se pokrio trgovinski deficit iz prošlosti i tako mogli otplatiti dugovi. Štaviše, iako je ukupni obim proizvodnje na nivou ekonomije Jugoslavije rastao jer se koristilo više resursa, produktivnost po jedinici uloženih resursa9 u većini jugoslovenskih industrija tokom šezdesetih i sedamdesetih godina je opadala. Sa takvom smanjenom produktivnošću, šanse za uspešno vraćanje kredita u budućnosti postaju nikakve. Struktura proizvodnje u kojoj se pozajmljuje novac da bi se kupili repromaterijali prestaje biti održiva onda kada izvor kredita presuši, a to se u slučaju Jugoslavije desilo početkom osamdesetih. Jugoslovenska ekonomija je tada ostala bez spoljnog „goriva” i to je postalo osetno tokom naredne decenije koja je obeležena odlaganjem otplate spoljnih dugova. Jugoslovenska ekonomija ne samo da nije imala kapaciteta za otplaćivanje postojećih dugova, nego je i sam njen kapacitet da funkcioniše u nesmanjenom obimu zavisio od novih zaduživanja. Jugoslovenski BDP stagnira posle 1980., a od 1986. počinje da opada. Ovi pokazatelji sugerišu da priča koju često čujemo o tome kako se bivša Jugoslavija herojski „digla iz pepela” posle Drugog svetskog rata nije potpuna. Prvo, nije jasno koliko je to uzdizanje bilo herojsko, posebno ako je za njega zaslužno neodrživo zaduživanje. Drugo, teško je dati neku ocenu te priče ako ne znamo kako su se neke druge zemlje „digle iz pepela.” Zato, uporediomo BDP10 po stanovniku nekih zemalja koje su krajem četrdesetih godina prošlog veka imale približno jednak BDP kao i Jugoslavija tog vremena. Pogledajmo šta nam istorijski podaci govore. Govore nam da su sve države koje su ovde prikazane, osim Mađarske i Bugarske, imale znatno veći rast BDP-a po glavi stanovnika nego Jugoslavija između 1947. i 1989. Dakle, možda se Jugoslavija herojski digla iz pepela, ali izgleda da su se Japan, Nemačka, Italija, Austrija, Grčka i Španija mnogo herojskije digle iz tog pepela. 3 (tabela) Čak i kada se uzme u obzir da su zemlje zapadne Evrope primile američku pomoć u vrednosti od preko 12 milijardi dolara u sklopu Maršalovog plana,11 ta brojka bledi u odnosu na 47 milijardi dolara koje je Jugoslavija primila kao reparacije za ratnu štetu u Drugom svetskom ratu,12 što u vidu industrijske opreme što u monetarnom obliku13. Uz to, postoje jaki dokazi14 da je uloga američkih interesa predstavljenih u politici Trumana i Ajzenhauera u Jugoslaviji u periodu nakon Drugog svetskog rata bila slična onoj u zemljama zapadne Evrope. Ta uloga sastojala se u pružanju političke i ekonomske podrške režimu kao protivteži „tvrdom” socijalizmu Sovjetskog Saveza i njegovih evropskih satelita. Dakle, ne možemo znatno bržu stopu rasta zapadnoevropskih ekonomija pripisati nesrazmernoj pomoći SAD-a u odnosu na Jugoslaviju. S druge strane, Mađarska i Bugarska pokazuju sličan spor rast bruto domaćeg proizvoda kao i Jugoslavija. Osim što valja primetiti da su, za razliku od ostalih ovde prikazanih zemalja, Mađarska i Bugarska imale sličan ekonomski sistem kao i Jugoslavija, detaljnije objašnjenje razlika u brzini „dizanja iz pepela” je tema za posebnu analizu. Ako pogledamo ostale ekonomske indikatore15 kao što su primanja po domaćinstvu, stopa inflacije i nezaposlenosti, ni tu situacija nije ružičasta u poslednjih deset godina Titove vladavine. Primanja strmoglavo opadaju krajem sedamdesetih uprkos pumpanju ogromnih količina stranih sredstava u zemlju. Godišnja inflacija se meri dvocifrenim brojevima, a nekoliko godina pred Titovu smrt ubrzava i dostiže 40% godišnje. Stopa nezaposlenosti se, uprkos odlasku preko 1.1 milion (ili 20% radne snage)16 Jugoslovena na privremeni rad u inostranstvo, od 1970. do 1980. popela sa nešto ispod 7% na 12%. Takav rast nezaposlenostii stope ekonomske emigracije bi se u ekonomskoj literaturi okarakterisao kao znak duboke recesije. Dakle, jugoslovenska ekonomija je kasnih sedamdesetih bila u očajnom stanju, ali je to zamaskirano uvećanjem stranih kredita epskih proporcija u kombinaciji sa povećanjem ekonomskog iseljavanja stanovništva. Možda je vreme da revidiramo svoja uverenja o „herojskim uspesima” bivše nam domovine i priznamo da je, uprkos neprestanom rastu priliva stranih sredstava u vidu kredita bez pokrića, deviznih doznaka milionske dijaspore i politički motivisane američke ekonomske pomoći, jugoslovenska ekonomija beležila skroman rast. Ali, čak je i taj skromni rast bio neodrživ bez kontinuirane strane pomoći. Ono što se dogodilo osamdesetih i devedesetih, samo je otkrivanje stvarnog stanja jugoslovenske ekonomje. Kao kad hronični alkoholičar mora da se suoči sa realnošću svoje zavisnosti, tako smo se i mi, kad-tad, morali suočiti za realnošću nemoći jugoslovenske ekonomije da funkcioniše bez spoljnog dopinga. 1. Bili smo mala Amerika [↩] 2. Serbia Overtakes Croatia in Economic Freedom [↩] 3. Mojmir Mrak, Debt Conversions in Yugoslavia, OECD Development Centre, Working Paper No. 54 [↩] 4. Mate Babic and Emil Primorac, Some Causes of the Growth of the Yugoslav External Debt, Soviet Studies, Vol. 38, No. 1 (Jan., 1986), pp. 69-88 [↩] 5. David A. Dyker Yugoslavia: Socialism, Development and Debt [↩] 6. David A. Dyker Yugoslavia: Socialism, Development and Debt [↩] 7. Macroeconomics of Yugoslavia, 1970-1990 [↩] 8. Razvoj privrednih djelatnosti u SFR Jugoslaviji [↩] 9. Socialist Yugoslavia (1945 – 1992) as a Failed Response to Mises and Hayek: A Survivor’s Experience [↩] 10. Historical Statistics for the World Economy: 1-2003 AD [↩] 11. Marshall Plan [↩] 12. World War II reparations towards Yugoslavia [↩] 13. Zahvaljujemo se komentatoru koji je primetio omašku u interepretaciji veličine reparacija Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata. Dalji pregled izvora otkriva da je Jugosaviji na pregovorima u Parizu utvrđeno 9,14 milijardi dolara reparacija, od čega je Nemačka do raspada Jugoslavije devedestih uplatila oko jednu milijardu, što u novčanom, što u obliku industrijske opreme i niskokamatnih kredita sa grejs periodom od 10 godina. Kada se ovi dopunjeni podaci uzmu u obzir, reparacije Jugoslaviji su znatno niže nego ukupna procena ratne štete. Ipak, ako se reparacije Jugoslaviji od jedne milijarde dolara uporede sa ukupnom vrednošću Maršalovog plana od 12 milijardi dolara, i dalje je Jugoslavija primila znatnu pomoć, imajući u vidu da je Maršalov plan pokrivao 17 evropskih zemalja pa je, u proseku, svaka od zemalja primila manje od miljardu dolara. Kao i nemačka odšteta Jugoslaviji, i Maršalov plan je jednim delom bio sačinjen od niskokamatnih kredita. [↩] 14. Lorraine M. Lees, Keeping Tito Afloat – The United States, Yugoslavia, and the Cold War [↩] 15. Mit o zdravoj jugoslovenskoj ekonomiji [↩] 16. Economy of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia [↩] ... << ...