Marko

Selbijev način igre me generalno, na velikom uzorku, blago iritira. No big deal, we all have our preferences. Ali kad to preraste u smaranje, onda ja kao gledalac imam problem jer mi naprosto nije prihvatljivo, to nije product zbog kojeg bi se cimao da gledam. Logičan odgovor bi bio da je to individualna stvar, šta koga smara i dokle je ok, ko te tera da gledaš itd. Moja replika je da određene crvene linije moraju postojati. I da zato želim da se uvede vreme za potez. Konkretno, ono finale iz 2014, gde je odigrano samo 6 od 8 frameova u trećoj, je za mene teško smaranje i skrnavljenje igre, pa i nepoštovanje publike, kako u Crucibleu tako i ispred ekrana, kao i nepoštovanje programa/rasporeda. To ne kažem zato što mi je Ronnie draži igrač od Selbija, nego zbog pomenutog. Jeste da je to bio ekstreman slučaj, ali je solidno upropastilo finale, i može opet da se desi. Nek igra on kako igra, i ne samo on, sa koliko god hoće defanzivnih poteza, nadmudrivanja, stavljanja protivnika u snooker poziciju, ali sa ograničenim vremenom za potez. Druga stvar, ko može da garantuje da, u slučaju kad inače sporijem igraču to ide na ruku, neće namerno odugovlačiti sa udarcem? (Pogotovo radi držanja protivnika što duže van stola). Pravila nema, sudija nema pravo da ga požuruje, dakle sve je na njegovoj volji, pa npr, može komotno da, za udarac koji je smislio u prvom minutu, izvede potez tek posle 5 min nećkanja, šetnje oko stola i razmišljanja. Viewer experience je nešto o čemu se razmišlja i o čemu se vodi računa u svim sportovima, pa tako je i nadam se slučaj sa gospodom iz WPBSA... Hardcore fanovi nisu toliko brojni, da bi se na njih moglo računati uvek, a smarači nisu baš atraktivni (naj)široj publici. Za Kineze znam, video sam te mlade, talentovane, što obećavaju i sve je to lepo. Bar oni ne bi trebali imati problema sa kvantitetom. Ali više me brine kakvi će im biti oni najbolji, da im se ne dogodi, kao u nekim drugim sportovima, da postignu masovnost, ali bez vrhunskih igrača.

Mnogi blago rečeno. Ogromna većina će pre biti. Nek oni samo što pre uvedu dozvoljeno vreme za potez. Tj, ako iole misle na budućnost igre, gde će u popularnosti iste veliku ulogu imati atraktivnost, koju naravno ubija neograničeno vreme za izvođenje poteza. Za Kinu šta znam, oni su mi misterija za sada, ne bi da predviđam kako će se razvijati situacija što se tiče vrhunskog snookera kod njih. Voleo bi Ding Junhui uzme titulu u Sheffieldu, to bi pomoglo još većoj popularizaciji igre ne samo tamo, nego u Aziji generalno.

Ilja Rjepin (Илья Ефимович Репин, 1844-1930) se smatra za najznačajnijeg ruskog slikara (svakako je najčuveniji), a mnogi ga vide i kao najvećeg slikara Realizma. Par opštih rečenica ukratko, (njegov život i delo su za pozamašne biografije i monografije). Rođen u Čugujevu, u Harkovskoj guberniji, počeo je sa slikanjem u lokalnoj radionici ikona, da bi nakon nekog vremena završio na Akademiji u Petrovgradu gde je proveo 8 god, (diplomski rad "Воскрешение дочери Иаира"). Svestran slikarski genije, vladao je podjednako kako velikim formatima i kompozicijama, (kod istorijskog slikarstva i na ondašnje teme iz Rusije), tako i portretima i radovima manjeg formata i intimnije prirode, uz veliku produktivnost. Nekoliko njegovih dela je opšte poznato, pogotovo "Burlaci" i "Kozaci". Takoreći, njegove slike su svojevrsni dokumenti ruske stvarnosti i života, verodostojni, živopisni, i sa uvek prisutnom socijalnom/moralnom, odnosno psihološkom/emotivnom stranom. Bezbroj puta je povučena određena paralela između njega i Tolstoja, u ruskoj kulturi/u okviru Realizma uopšte. Već kao mlad umetnik je bio priznat i poznat, a kao zrelog slikara, moglo bi se reći da gotovo nije bilo sloja koji ga nije visoko cenio: Od običnog naroda, preko intelektualaca i likovnih kritičara, velikih savremenika, do mecena, plemstva i carske familije. Najvažnija ličnost "Передви́жники", umetničkog pokreta kojem je pripadala čitava plejada fenomenalnih umetnika. Izlagao u Parizu i putovao po Evropi u više navrata, obogativši svoju tehniku. Uticao je na čitave generacije umetnika u Rusiji i Evropi, i delom i kao profesor na Carskoj Akademiji u Sankt Peterburgu. Mnogi srpski slikari su, krajem XIX i početkom XX veka, odlazili na studije u Pariz, Beč, Prag, Minhen. Jedino je Vasa Eškićević proveo nekoliko godina učeći i usavršavavši se kod Rjepina. Zanimljivo je da Rjepina, tih poslednjih godina života, sovjetske vlasti nisu mogle privoleti da se vrati u domovinu: Ideološki je viđen kao podoban slikar, uzor od kog treba da krenu nove generacije umetnika socrealizma, pa je u SSSR zvanično cenjen dugo posle smrti. Njegova spomen kuća je u Repinu (tada Kuokkala u Finskoj), gde je proveo poslednjih 30 god života i gde je sahranjen, nalazi se u severozapadnom delu Sankt Peterburga. Od njegovog ogromnog stvaralaštva, evo nekih meni omiljenih slika

Hold my beer, few of those on their way

Kako je krenulo, stolice prete da nadmaše pivo, gde je najbolji roštilj i druge večite teme

Kad nema mladeža, i ovo može da prođe...