BTW, ova najveća revija jadnosti ikada viđena na domaćim sportskim terenima najplastičnije objašnjava zašto Vujoševića takođe smatram najvećim kancerom koji su domaći tereni videli u bilo kom takmičenju.
Da se vratim u prošlost, konkretno u 1991. godinu, u to vreme sam i dalje navijao za Partizan kada igra sa stranim timovima. Skkao sam do plafona kada je Sale Nacionale dao trojku i kada je Partizan osvojio kup Šampiona. Radovao sam se kao malo dete. I da napomenem, ne samo ja. Ne mogu ni da se setim nekog navijača Zvezde kome nije bilo drago zbog toga. Disclaimer; moram da se osvrnem na to da govorim prvenstveno o ljudima koje je zanimala košarka. Sa "fudbalerima" sam daleko manje kontaktirao, pa ne mogu da dam validan vrednosni sud.
No, da se vratimo na temu. Dakle, to je bila 1991. godina, nikakvu mržnju nisam osećao spram Partizana, gledao sam na njega ISKLJUČIVO kao na sportskog protivnika i tu se čitava priča završavala.
A onda je došao Duško Vujošević. Počeo je da ređa uspehe. I da je sve ostalo na tome, nikakve zle krvi ne bi bilo. No, njemu nikada nije bilo dovoljno da samo pobedi. Uvek, ma koliko utakmica bila beznačajna, bez obzira da li je odlučivala nešto ili ne, on je uvek nalazio načina da digne tenziju, uvredi i ponizi protivnika. Da ne bude zabune, ovde govorim o utakmicama sa Zvezdom. To u doba pre interneta i nije bilo toliko očigledno, no kada je digitalno doba krenulo svom snagom i kada se počelo lakše stizati do informacija, to je postalo toliko očito da je prosto bolo oči. Uvek je meč (pobedu ili poraz) moralo da prati neko peckanje, uvijena ili otvorena uvreda i UVEK, kad god bi Zvezda u međusobnim mečevima pobedila, krenula je da se stvara fama, pokretana uvek od istog čoveka, da je poraz došao kao rezultat lošeg sušenja, sudija naklonjenih Zvezdi, zakulisnih radnji itd...
I to je iz godine u godinu eskaliralo, naročito kad je Partizan uzjahao KLS, kada je krenulo bahaćenje i dovođenje svega što vredi i što ne vredi u srpskoj (i ne samo srpskoj) košarci, otimanje igrača (npr Radnički sa Krsta, Zvezda), mlaćenje sudija, zvanje u pola noći i prećenje i ko zna šta još..
Duško Vujošević je iskreno smatrao, a to je naučio i svoje igrače i navijače, da je Partizan "institucija" i da sledstveno tome SAMO I ISKLJUČIVO njemu pripadaju titule i trofeji. I da su apsolutno sva sredstva koja se koriste u tu svrhu možda ne poželjna ali svakako legitimna.
Vujošević je uzgojio generacije igrača i navijača kojima je protivnik na parketu KRVNI NEPRIJATRELJ, a ne sportskik protivnik.
Pomisliti da uzmeš trofej Partizanu postalo je jeres u doslovnom smislu reči; pa kako ćeš na Insitituciju, ko sme sebi da dozvoli takvo svetogrđe?
Posledice toga gledamo i dan danas - ko želi, dovoljno je da ode na Avangardu i vidi u kakvom su danas stanju klinički slučajevi Vujoševićeve indoktrinacije. Većina ih je za direktnu distribuciju na F odeljenje bilo koje psihijatrijske bolnice.
No, da se vratim na početak - u onom gornjem klipu, u rapsodiji besčašća - najbolje se shvata ko je i šta je Duško Vujošević.
Udareni su Lazić i Kalenić - i hajmo reći za njih da su namazani igrači, koji umeju da isprovociraju protivnika.
No vrhunac jadnosti - dva puta, od različitih igrača, pokušano je da se udari Čarls Dženkins - OBA PUTA KADA JE OKRENUT LEĐIMA NAPADAČU - jadnost level beskonačno - čovek koji je valjda biblijsko-enciklopedijski primerak sportsmena, fer igrača i ljudine - čime je to taj čovek zaslužio to što se dešava?
A odogovor na to ludilo je jedan jedini, a zove se Duško Vujošević. On je svojim igračima usadio krvničku mržnju, on ih naučio da su sva sredstva dozvoljena, ona je taj koji ih je doveo u stanje da sportskog protivnika preko puta gleda kao krvnog neprijatelja kog treba zatrti i to bilo kojim sredstvima. Maligni kancer, u najčistijem mogućem obliku.
I ko god danas bogoradi o zloj krvi i mržnji između klubova, može slobodno da se javi rodonačelnku iste, Dušku Vujoševiću. Doslovno je na njoj ostavio žig zveri i svoj DNK zanavek.
I ako sam za nešto u životu zahvalan Radonjiću, to je za to što je tu nakazu poslao u smetlište istorije, da izgori u svojoj bedi, zlobi i jadu. I da se nikada više ne vrati.
Srećom Kleš ne čita ovu temu.
