Yoyogi

Nikada od mene dobar pravoslavac. Kako si me provalio i postavio dijagnozu.

I eto, znak da nisi alkos. Oni su pili samo vinjak, uvek isti u svim kafanama, ništa ih drugo nije zanimalo da probaju. Imao sam dok sam bio barmen, kao student, ekipe novinara, umetnika, književnika, glumaca, svi su pili samo Rubin vinjak. Toliko tura dnevno po raznim kafanama su radili, ne sme da se meša alkohol. Jedan od njih, Lango (već tada razveden od TV spikerke Dunje Lango) mi je, pijan, rekao da to prezime nije plemićko nego skraćeno od naziva mađarskog jela "langoš".

Kada je Angela Merkel išla u Ameriku, u zvaničnu posetu, pre nekoliko godina, naslovi su bili "Angela, Welcome Home". Tu rekoše da je 30% Amerikanaca Nemačkog porekla. Ima li "kajaonica" za njih, za te Amerikance, za ono što su nacisti počinili? Ja sam otišao iz SFRJ maltene 10 godina pre tebe, šta ja imam da se kajem i priznajem, niko me ništa nije pitao, ni u čemu tamo nisam učestvovao, ma nisam ni bio u tom prokletom mestu zvanom Balkan.

Vaša pičkaža mi pregazi post o muzičkom u SFRJ i o Betovenu.

Muzičko u osnovnoj školi. Pre neki dan vozim decu sa karate treninga, pored moje ćerke dvoje iz Francuske i jedno iz Brazila. U kolima svira Betovenova "Oda radosti". Pitam decu da li prepoznaju pesmu, francuska deca odmah rekoše da je to himna EU, Brazilka reče da je prepoznaje, isto reče i moja ćerka. Kada sam dovezao tu drugu decu kućama, pitam ćerku nasamo zašto ona ne zna da tačno kaže da je to Betoven, Oda radosti, Simfonija No.9. Šta ih uče na muzičkom? Ona kaže: na muzičkom nas uče kako se koriste i sviraju instrumenti, kako se sklapa kompozicija i muzika, šta sve za to treba. Pa je onda i izvedemo. Kaže, to što ja pričam je istorija umetnosti, to je poseban predmet koji dolazi kasnije. Postovao sam ranije školski orkestar, moja ćerka (član orkestra) na klaviru svira od Bitlsa "While my guitar gently weeps". Premotam film, jeste, nama je nastavnik muzičkog puštao ploče, davao (dobre i nezaboravne) komentare, sve te muzike i imena se i danas sećam. A ne znam nijedan instrument da sviram.

To za Singapur, to ti je kao što iz Konavla dođu sezonci da rade u Dubrovniku. Te kazne su za njih, ako ih uhvate.

Jesenja idila u mom Moricoro parku, Nagoya. Tottoro house, iz crtanog filma "My Neighbor Tottoro". Uz taj anime su odrasli svi rođeni posle 1982.

Ilustracija iz mog albuma, tamo sam redovan posetilac

Biće i neka parada?

Pa i nije. GlenGould: Mene, nikada nisu drzali vezanih ruku, polivali hladnom vodom, suzavcem i jurili pendrecima na ulicima BGD-a nikakvi drugi narodi & narodnosti, ali Srbi mi nikada nisu oprostili sto nisam kao oni nikada bio, a koliko vidim ni ostao. Tako treba. Nije to nešto što običan forumaš kaže ali jeste bitno kada to Mod kaže. Isteruje svoju ličnu frku, nikada nije ni od koga bio izglasan za Moda a zvecka banovima. Maltene kao vojna hunta.

Tosteri, to se u Srbiji smatra nekom tehnikom? 40 godina. Uzmi nekoga iz 1939. godine i pokaži mu kuhinju iz 1979. sa frižiderom, mikrotalasom, dish washing machine, veš mašinom, tosterom, mislio bi, svemirski brod. Uzmi nekoga iz 1979. i pokaži mu današnju kuhinju, sve bi znao da koristi bez ikakvih uputstava.

Ovo je za ostavku kao Moderator.

Nema više OTO? Tek kada sam otišao u JNA video sam koliko ljudi ne ide dalje od osnovne škole. Za njih, sa sela od kosovskih do slovenačkih bespuća, je to obrazovanje bilo dizajnirano, da nešto nauče. Nama da ga volimo ili ne volimo a njima sve što su u životu mogli da nauče. A i kako su učili, bolela ih racika.

Pa dobro, to retko ko voli da vidi. Keith Richards, The Rolling Stones, izjavio (1969) je da bez njih, te rock grupe, mi danas (tada) ne bi smeli da poljubimo svoju devojku na ulici. To je omogućeno tada, postalo socijalno prihvatljivo, danas retko (nikada nisam video za zadnjih 30 godina).

Bilo je i salvijanje salveta.

Onda se ti bolje sećaš. Mada mislim da nije bilo svih 5-8 razreda ali ajde. Ako je i bilo, toliko sam više naučio baš u osnovnoj školi. To te posle niko nigde ne uči.

Što ti je trebala slika tog Honda mopeda?

Koji je to razred bio kada je taj predmet ušao u nastavu? 7-mi? Bilo je da se kupi, preko škole, lepo ukoričen "Moj mali kuvar", možda 40 strana sa slikama u boji, sa jednostavnim jelima (pržena jaja, omleti, pudinzi) koje deca tog uzrasta mogu sama da naprave, bez nadzora odraslih.

To i ja rekoh juče ili prekjuče. Mada ne tako drastično ("Ghetto"). Na vrhuncu zarade sam otišao da u inostranstvu budem prijavljen na birou za zapošljavanje. Istina, moja nezaposlenost je trajala 11 dana, ni jednu socijalu nikada nisam primio.

Ja sam taj predmet (domaćinstvo) voleo. Nastavnica ("Mica domaćica" smo je zvali) je bila dobra žena, tu smo čuli trikove kako se sa hranom postupa, šta raditi a šta ne. Moja majka je od mene prvi put čula da prvu vodu u kojoj pasulj provri, treba baciti. Na primer, to. To su bili dani pre teflona, plave šerpe na tufne, ako jelo zagori, ne mešaj, nego prespi u novu šerpu, neka zagorelo ostane u prethodnoj. Onda, da je "Vegeta" monosodium glutaminat (MSG) koji daje ukus jelu ne popravkom nego otvaranjem pora na jeziku pa i nešto što ne bi bilo ukusno ili je bajato ispadne ukusno i da to treba izbegavati. Mnogo godina kasnije, viđao sam table na restoranima u Australiji "No MSG!". Ponekad, kada natrapam na neki sajt za kuvanje, te stvari sa časova domaćinstva se ponavljaju, potpuno iste samo kao trikovi iskusnih domaćica.

Četnici po nogama. Ovo kaoi da je neko namerno hteo da je ukopa.

To je bilo. Poznavao sam jednoga iz tog kruga, da mi on nije lično pričao ne bih zapamtio. Tadašnje hajke po novinama su bile dosadni socrealistički tekstovi koje su samo entuzijasti mogli da pročitaju u celini. Bile su i podsmevke na koje nije moglo da se odgovori, naslovljene kao "Njihove peticije, njihovi snovi" pa potpisi profesora kao što je Vučić nedavno imao svoju potpisanu podršku. Jedan od poslednjih štrajkova glađu političkih zatvorenika bio je 1984, u vreme hapšenja grupe tzv. Kućnog, odnosno Otvorenog univerziteta, koji su po privatnim stanovima organizovali "šezdesetosmaši" i profesori Beogradskog univerziteta, izbačeni sa Univerziteta 1975. zbog neslaganja sa političkim jednoumljem. Tada su u istražnom zatvoru štrajkovali Pavluško Imširović i Vlada Mijanović, poznat kao Vlada Revolucija. Pod pritiskom domaće intelektualne javnosti pušteni su da se brane sa slobode. Učesnici Otvorenog univerziteta pohapšeni su 20. aprila 1984, kada je policija upala na sesiju na kojoj je uvodničar bio Milovan Đilas, i privela 28 učesnika, uključujući i njega i njegovog brata Akima. Kasnije je održan "proces šestorici", koji se završio malobrojnim zatvorskim kaznama i misterioznom smrću Radomira Radovića Miraša, istaknutog sindikalnog aktiviste.

Trebalo je ovo prodati u zemlji Yamahe, Honde, Suzukija i Kawasakija. Slike su iz aprila 2004. verovatno su ovi mopedi odavno rashodovani.

Mislio sam na 1980-te, peticije za ukidanje člana 133. To je tada bila malobrojna elita.

Niko me nije tukao, niko hapsio, niko određivao vreme i razmere kretanja. Muzika je bila (danas začuđujuće kako je to bilo moguće) u korak sa svetom. Bilo je mirno i bezbedno. Na more se išlo u kamp, spavalo na zemlji. Osim što je garderoba trebala da se kupuje u Trstu ili po komisionima, drugo nije nešto nedostajalo. Manjina u Beogradu je tražila slobodu govora i oni su mogli da kažu da im nešto fali. Posle, kada je sloboda govora došla a sve ostalo otišlo, nisu znali šta će sa njom. Ni sad ne znaju.