aleksa7

Одакле право играчу да има лош наступ...? У 22 кола, тек је седам пута био у минусу, од чега једном у минусу од три поена у поразу од 28 разлике. Калинић којег помињеш — а у вези чијег критиковања се слажем да понекад и превазилазу меру — је у плусу био онолико пута колико и у минусу, при чему су његови минуси против Партизана, Париза и Жалгириса уједно и обележили утакмице и припремили скандалозне поразе Звезде. Да сам злонамеран рекао бих да је он директно кумовао тим неуспесима. Да не беше утакмице са Миланом, и даље би био оправдано на мети критичара јер се готово читаве сезоне распада. Прича се на основу бројки које нису упитне и које показују да је — као што и јесте — један од најутицајнијих играча на резултате своје екипе у читавој Евролиги. Његова екипа је успут и најстабилнија већ три месеца. Да је минус играч, не би играо 25 минута по утакмици код детаљима најпосвећенијег тренера у такмичењу. То није нужда, него одлука тренера и спортског сектора. Са новцем којим располажу, одавно су могли довести бољег центра и не силовати олињалог Мелија на две позиције током низа од 14 утакмица у којима бележе 12 победа и у просеку примају осетно мање од 80 поена.

Мели је по минутажи убедљиво први високи играч у тиму који седи на другом месту и игра најсмисленију кошарку у Европи док одржава далеко најчвршћу одбрану у такмичењу. Кроз који дан пуни 35 година и од дебакла против Реала (у ком је он био на само -3 иако је екипа изгубила 28 разлике) просечно на терену проводи 25 минута. Од тог 8. кола ниједан играч у Евролиги који покрива и позицију центра није играо више од њега, тако да је олињалост последња особина која га карактерише. Од кошаркаша који у Фенербахчеу немају обичај да седе на крају клупе, а не рачунајући Де Колоа који је тек дошао, Николо Мели је: први по разлици офанзивног и дефанзивног рејтинга (+12.2); први по утицају његовог присуства на терену на тимски рејтинг екипе (+20.3); први по утицају његовог присуства на терену на проценат шута противника (-7.3%); први по утицају његовог присуства на терену на проценат напада противника који се завршавају изгубљеном лоптом (+3.2%); други (иза Колсона) по утицају његовог присуства на терену на проценат шута сопствене екипе (+2.9%); трећи (иза Хортон-Такера и Бирча) по утицају његовог присуства на терену на проценат ухваћених офанзивних скокова Фенербахчеа (+2.4%). Осим тога, у читавом такмичењу само Кампацо убедљивије поправља дефанзивни рејтинг свог тима од Мелија и само присуство Кординијеа и Бирутиса више утиче од Мелијевог на проценте шута противничких екипа. То су бројке... а сложићемо се сви да бројке ни упола не могу да опишу његов истински квалитет. Од свих потеза вечитог ривала током ове хлеба и игара ере, онај који ме је највише емотивно раздрмао је неуспели покушај Жељка да са два милиона по сезони убеди Мелија да дође у Партизан. Да у томе јесте успео, шансе су солидне да не би сад био без посла након што је метнуо 5 и кусур у џеп оне тетке што глуми крилног центра, већ би у завршну фазу Евролиге улазио са равноправном шансом да се са тренутних топ10 тимова бори за домаћи терен у плеј-офу.

Ебука Изунду — MVP 23. кола Евролиге! 👏❤️

Морао је двапут констатовати да ове њихове игре имају везе и са њим. Звучи као да припрема терен да тражи у мају да му исплате бонус за освајање Евролиге ако је узму. 😵‍💫

Неверовали или да, Недовић је ове сезоне непрепознатљиво добар дефанзивно, било да се закључак изводи из статистике или тзв. очног теста. Бројке које се тичу индивидуалног и дефанзивног рејтинга екипе и утицаја његовог присуства на терену на проценте шута противника су готово ненормалне ако се узму у обзир етикете које му се кроз каријеру лепе, вероватно оправдано мада често и под деловањем силе популарног мишљења. Добио је улогу у којој је лимитиран на 12-15 минута и очито му је задатак да одржи интензитет на максимуму док стартери нису у игри. Изнуђује фаулове у нападу, увек је близу свог играча, не бежи од контакта, добро користи бонус... генерално је екстремно присутан. Да ли због неке унутрашње мотивације да докаже да није чуњ, да ли због жеље да на тај начин откине још који минут првим звездама, да ли просто јер се подредио екипи са намером да освоји Евролигу — не знам, али делује изврсно. Жао ми је што нисмо могли да себи приуштимо да га таквог имамо и у Звезди, већ је морао (и требао) да преузме улогу лидера коју очито није могао да изнесе како смо ми хтели. Овосезонска верзија Недовића која пегла одбрану док напред блиста са 63/46/85 са све српским пасошем је мокар сан не само управа које воле да се бусају домаћим, него и већине навијача. Бројке које ове сезоне бележи у дефанзиви такође иду и у прилог Душкове легендарне изјаве о томе да одбрана није ствар вештине, него жеље. Што нисмо успели да је извучемо из њега док је био овде остаје енигма, а одговор је вероватно вишеслојан (Јанисов ауторитет, "лако ћемо код куће" Недин шмекерски наступ, наш третман Звездиног детета, немање потребе да се доказује за место у тиму или уговор, TikTok aesthetics клипови који се осврћу само на кошеве, и тако даље). У сваком случају, не треба га сматрати рупчагом у одбрани јер очито није, али слажем се да "Нвора на њега" мора бити идеја ако се нађу на терену у исто време; што опет нисам сигуран да ће се у дужим интервалима дешавати јер је Саша очито вратио Нвору у стартну поставу, а ни Спанулис није веверица.

Играч који: решава F4 Евролиге у корист најлошије екипе на том турниру има каријерних 56/39/86 једнако добро покрива сваку од три спољне позиције игра одбрану далеко боље него што би се очекивало да ће кад се види како изгледа добија дугорочни уговор од 2.7 милиона по сезони од Етореа Месине са 22 године вреди толико да Жељко Обрадовић да милион евра Звезди за њега као млади бели нејак бек налази место у најјачој лиги на свету осваја три сениорске медаље са репрезентацијом је сматран најтежим противником за чување од дефанзивног специјалца Тајсона Ворда бива go-to guy Шарунаса Јасикевичијуса у најбитнијем мечу у европској кошарци као Србин постане легенда и капитен Фенербахчеа као саиграч нема ниједног колегу да каже лошу реч за њега ако није елитан, онда је барем толико близу томе да буде елитан да није неопходно оспоравати му квалитет. Да је одвратан нисам чуо ни од једног човека који га познаје, али свако има право да себи створи слику. Називати га таквим је мени дегутантно, да не користим теже речи јер је колегиница која нема длаке на језику већ испоручила порцију. 😀 А и други колега је споменуо опцију ignore која је доста корисна. 👍 Моје мишљење је да је ок да вам кошаркаш испали вољени црвено-бели клуб због пара или принципа или породице и да је ок да вам малтретира црно-бели клуб као дечак и да је ок да промаши некад неки шут за репрезентацију и да је ок да (више од вас) воли Бога. Нисам сигуран да посматрајући само те четири ствари које су једине које се икада спомињу у вези Гудурића можемо знати ко је он као човек. Ако и јесу, онда је изванредан човек.

Ја се не слажем да је распоред до краја тежак, штавише рекао бих и да је повољан. Мислим да ће то бити и општеприхваћен став ако добијемо једну утакмицу следеће недеље. Од Виртуса смо бољи и колико год ценио Душка и његове ратнике, сматрам да Звезда која има никад веће амбиције не може тамо отићи са улогом аутсајдера који се само нада победи. Уколико успемо да дођемо до 13-11 наредне недеље, бићемо на +2 у односу победа у гостима и пораза код куће, са само још шест гостовања у распореду. Од тих шест гостовања, два су против топ5 најлошијих екипа у такмичењу (Асвел, Басконија) и четири су против великана којима идемо на ноге без императива победе. Познато је да баш у таквим околностима нека победа и наиђе случајно. Од осам домаћих мечева, тек два су нам остала против легитимних плеј-оф екипа (Хапоел, Фенербахче), док је преосталих шест искључиво против оних који неће играти иза овог регуларног дела сезоне и које би озбиљан тим у пуној Арени морао рутинирати (Дубаи, Макаби, Ефес, Бајерн, Партизан, Париз). Ми смо имали своје успоне и падове, показали смо у пар наврата да смо у стању да личимо на екипу која и не припада овом такмичењу, али баш одбијам да поверујем да ће овако квалитетна Звезда уз помоћ Боломбоја дозволити себи да не буде фокусом у утакмицама против ових шест врло скромних тимова. Ако се *појавимо*, немам трунку бриге за те дуеле. Једна победа следеће недеље, 3-3 на страни до краја (Басконија, Асвел, изненађење) и 6-2 код куће (мада нема разлога да не буде и 7-1 или 8-0) и са 22 победе ми бисмо сигурно себи обезбедили бар једно домаћинство у плеј-ину. Имамо квалитет и за више. Јесмо жељно ишчекивали и оних шест домаћинстава прошле сезоне у последњих осам кола после сјајног скора од 16-10 колико смо имали пред паузу, па се жестоко разочарали, али то је кошарка... јебига. Нема правила, свако сваког може да добије, меч по меч — све су то ок фразе које имају упориште, али оваквих осам мечева код куће уз гостовања Басконији и Асвелу у последњих 14 кола би свако пожелео.

Мани то, него какве су емоције пред петак? Јесмо на истој страни или Душко агенда не сме стати? ❤️

У праву су били ови што су рекли да не треба Батлера на силу звати топ5 нападачем Евролиге. Не треба топ5, него топ2. При чему није други. 👍

Једино смешније од тога што је ова скупоцена играчка дата у руке Јурици Големцу је то што су му после прве значајније победе и продужили уговор. Вероватно им не значи много да ли исплаћују једну или три године уговора кад му уруче отказ, али доста тај потез говори о самопрокламованим стручњацима који воде тај клуб. Душко са друге стране опет потврђује колико му лежи да предводи неку underdog екипу која је спремна да пропиша крв за сваку победу. 👏

Док год Чима Монеке облачи дрес Звезде, она има шансу да победи сваку утакмицу. Његов став је феноменалан, енергија заразна, стил игре јединствен, а допринос било кроз статистику или кроз детаље који се не огледају у њој немерљив. За 460 минута колико је провео на терену ове сезоне, ми смо на +66. За 380 минута колико није, -50. Нека се сачува фаулова против оног љигавца и нека поведе саиграче ка брејку са не више од 3-4 минута одмора по полувремену. 🤞 Прихватио бих и позитивну нулу! 🙌

Морамо раздвојити Мекинтајера и Батлера убудуће. Није нам прошао тај експеримент и не треба га даље испробавати. Батлеру треба лопта јер са њом може све, а ако је он има онда Коди као прилично лош шутер не служи ничему. Не сме се више дешавати да на крају Батлеровог савршеног додавања буде он који чека да одапне најспорију могућу тројку; и да убаци неку, то није поуздано решење. С друге стране, одузети лопту Батлеру да Коди исхоблује паркет 20 секунди је такође велики грех. Ставити Батлера са питбуловима који могу да убаце споља (Добрић, Миљеновић, Оџелеј) и Кодија са играчима који могу да трче контре и сами за себе креирају (Нвора, Грејем, Монеке) јер ће он то ретко успети ако није напад завршио у транзицији. Јаго на трибине, Давидовац на крај клупе јер га тренер не уме искористити (ако се он уопште више и може искористити), Калинић да се склони од лопте јер паклено изгледа све што уследи након што је спусти на паркет. Успут по могућству и да се тренер осмели па нешто и нацрта и објасни центрима као што досад није, док не дочекамо Боломбоја и Ривера којима можда и не мора да се црта, што је идеалан сценарио.

Саша Обрадовић је сам себи ставио терет на леђа — који очито не може да изнесе — бахатим изјавама током серије победа у пуној Арени. Нико га није терао да се разбацује најавама фајнал-фора и коментарисањем Звезде као најбољег тима у Европи кад игра тако и тако. Ако ће да изађе у медије и лаје на сав глас кад је добро, онда нека глуми алфа мужјака и кад је фрка, а не да тад баца под лед играче или криви судије што против клинички мртве екипе коју води његов помоћник за десет минута прокоцка 16 поена предности. И кад смо били на врху, инсистирао је да ће мали дрски bastard који отима победе великанима тек после његове имплементације постати King in the North. Ово је његова изјава, не моја или неког другог мање или више узнемиреног навијача. Добио је паузу и то такву да је током ње имао привилегију да му сви (здрави) главни играчи буду доступни за тренинг, док су други тренери морали да прихвате да ће им неки лидери отићи на путешествије по Европи или свету током којих ће се трошити предводећи своје репрезентације. Шта је током те жељно ишчекиване паузе урадио? Који сегмент игре наше екипе је унапредио? Шта препознајемо у кошарци Звезде као позитивну карактеристику нашег тима која је његов печат? Од паузе је Звезда одиграла осам утакмица и уписала две победе. До једне је стигла преко бедног Ефеса са 23 (?) изгубљене лопте, у другој стрепела до последње стотинке од више него просечног и лимитираног Виртуса. Хапоел нам се нудио — нисмо га победили; Партизан нам се нудио — нисмо га победили; Париз нам се нудио — нисмо га победили. Барселона, Валенсија и Жалгирис, тимови који колико год изгледали лепо реално нису сам крем европске кошарке, декласирали су нас! У првих 13 кола, са све Јанисова два пораза, имали смо други дефанзивни рејтинг у такмичењу. У периоду после паузе ми имамо девети најлошији дефанзивни рејтинг и по том параметру смо доживели највећи пад уз Олимпијакос, који за разлику од нас може кад и како хоће + предводи лигу по офанзивном рејтингу. Примамо кошеве у серијама, одједном нисмо у стању да правимо паметне мале фаулове, искачемо где не треба, преузимамо шта не можемо, убацујемо у ротацију ходајући мисмеч Јага који нам је прошле сезоне већ показао поред Теа, Кенана и Неде да одбрана са патуљастом нејачи не пролази ни на аматерском нивоу, страна помоћи Во имја Оца, практикујемо удвајања која остављају топ3 шутера противничке екипе самог на тројци. Уместо да дефанзивом побеђујемо, ми дефанзивом губимо. По офанзивном рејтингу смо од имплементације ДРУГИ НАЈЛОШИЈИ тим у Евролиги са само распалим Партизаном испод нас. (Не)имплементиране идеје су нам донеле готово незамислив OFFRTG од 108.8, при чему су једини тимови испод 114.4 Звезда и три прежаљене екипе (Партизан, Асвел и Ефес). Шта смо тренирали током и након паузе у све комплетнијем саставу па смо дошли до тога да са 120 паднемо на 108.8? Које смо акције увели да додатно отежамо противницима да нас бране? Шут за три поена нам је пре паузе био на 37.4% и као пети у Евролиги коначно смо заличили на екипу која је претња споља. У 13 утакмица после паузе, са 30.1% смо ПОСЛЕДЊИ. Након Олимпијакоса смо били међу пет најбољих екипа по проценту шута из игре, а током ових осам мечева смо други од назад. Уместо да кроз сезону ми постајемо стабилнији и уигранији, наш проценат напада завршених изгубљеном лоптом (17.9%) расте, па од паузе само Бајерн који нема три ваљана играча и у међувремену смењује тренера, лопту губи чешће од нас. Да ствар буде гора и да прича о имплементацији неодговорности у нашој игри добије потпун смисао, Звезда у последњих осам утакмица 11.5% својих напада завршава ЖИВИМ ИЗГУБЉЕНИМ ЛОПТАМА из којих се многоструко чешће примају поени него кад изгубљена лопта доведе до прекида игре. Значи не причамо о аутима, фауловима у нападу, истеклим поседима... него о лоптама које смо директно у руке дали противнику. Ниједан други тим није изнад 9.5%! Кад се тренер курчи док му је добро и обећава куле и градове кад дода свој рукопис на већ квалитетно дело, а онда сервира ову катастрофу од игре и бројки током прилично коректног распореда који системски добар тим рутински решава са 5-3 или 6-2, да не кажем и убедљивије — онда је он оправдано први на удару, ма колико ко хтео да га брани и скреће пажњу на друге теме тражећи друге кривце. Притом о (незаслуженом) кредиту за овог тренера и човека може 30-ак страница да се испише, ако ћемо да постанемо емотивни и субјективни и да кренемо са личнијим агендама и испољавањем осећања. На располагању Саша Обрадовић има најскупљи и најбољи тим у историји Звезде; први скорер му је можда и први нападач Евролиге; прво име тима му је кошаркаш који представља све што је потребно Звезди и звездашима у Арени; од Нворе и Мекинтајера пре имплеметације је добио више него што је ико од нас могао и да замисли; од Оџелеја је добио непробојан зид; располаже са неколико легитимних евролигашких опција на свакој позицији и сад му долази Боломбој; нуде му се Грејем и Миљеновић као играчи који ће продрмати летаргију неком новом енергијом јер су обојица већ показали да ће се сваки пут дефанзивно појавити на утакмици; олињали или не — тројица Звездиних капитена су спремни да се подреде тиму ако их он правилно усмери и у правим дозама користи; нова управа страначки каква год да је евидентно живи Звезду и доживљава је као и ми навијачи који предводимо Евролигу по просечној посети; имамо врхунске услове за рад; имамо никад коректније (осим у последњих пар кола) суђење и стабилност у виду лиценце; имамо састав који готово да никако није под утицајем ненормалних дешавања у држави, и тако даље. Ако у тако квалитетном вакууму/мехуру/подешавању тренер који за себе сматра да припада фајнал-фору није у стању да нас тамо, или макар до плеј-офа одведе, једини кривац је он и ту нема неког превеликог простора за другачије интерпретације од стране Душкових, Јанисових, Кодијевих, Калинићевих, Јагових, Дрчелићевих, Човићевих и мрзитеља других са Звездом повезаних фигура које су продефиловале кроз клуб ове и претходних година.

Кад наступи криза, последње о чему треба да размишља појединац, група, тим, управа, клуб, компанија, држава је "шта ће чаршија рећи". Бориш се за себе, за свој успех, да изађеш из проблема и извучеш максимум из онога чиме располажеш. Шта ће рећи домаћи и страни Пушикурцкаси за микрофоном и тастатуром је небитно. Ако је тренер сујетник ког играчи не слушају, он мора да лети, био први, други или пети у сезони. Ако играчи праве проблем, они морају да лете колико год то коштало. Ако нико не прави проблем него су само уморни, нека се одморе и нападну на следећој утакмици. Ако им није био дан, нека се искупе на следећем гостовању. Томе служе анализе и разговори одраслих људи. Сви су добро плаћени и на њима је да поправе ситуацију. Ако су неспособни да то ураде, заменљиви засполени нека буду замењени. А не да се дозвољава да се проблеми укорене/наталоже само јер ће не знам ко не знам где не знам кад рећи не знам шта. Чуј "зла Звезда мења тренере као чарапе, сигурно је лоше вођена и место за избегавање"... Не зна се ко нас пре избегао између етаблираних евролигашких тренера Душка, Сферопулоса и Обрадовића, елитних играча Монекеа, Кенана и Калинића или вансеријских талената из Америке попут Батлера, Нворе и Нејпира. Пешке ће свако доћи у Звезду са евролигашком лиценцом ако нема посао и добија шансу да се покаже на другом највишем нивоу у свету кошарке и/или заради добар новац.

Коју послуку порати... коме? За ДВА минута.

Изашао Монеке, све је спремно да се вратимо на -25.

Ниједна екипа која губи двоцифрено и не искористи мале фаулове у наредној четвртини не заслужује да победи утакмицу. Да ли је то пропуст тренера или играча... не знам, али је свакако недопустиво.

Можда имао себе у фантазију и хтео да осигура 20 поена уместо 10, победом од 11 разлике. 😃 Друго могуће објашњење је да већина тренера у Евролиги ради са неком озбиљном его шифром у глави па мора да истера сваку своју замисао колико год она била небулозна. Тако је и Душко у трећем колу тражио тајмаут против Париза на секунд до краја при резултату 90-77.

Нема шта, свака част Јагу како је надмашио учинак Грејема! Стварно је блистао данас! ❤️ После ненормалних -1 прошле недеље за 15ак минута на паркету у утакмици у којој Звезда за преосталих 25 минута побеђује 23 разлике на гостовању на којем никад није славила, успео је вечерас и да за мање од десет јебених минута натовари минус од ДВАДЕСЕТ поена. Може се понеки пут и прећутати, уместо да се по обичају вади штит за малог Јага упирањем прста у друге док он сервира још једну скандалозну партију као да је кадет, а не играч са девет професионалних сезона и платом од 850 хиљада евра годишње.

Ако се Муса не повампири па одради 15 кола на неком MVP подешавању, не видим да се састав екипа које ће да заузму места на топ10 позиција може променити до краја. Валенсија је већ направила велику залиху победа, Звезда и Жалгирис делују превише поносно и посвећено да би себи дозволили да се оклизну, а остали свакако имају превелики индивидуални квалитет, или у најгорем случају прејаку логистику — ако већ зашкрипи на терену. Виртус је симпатичан и то је то, Милано је лузерска екипа, Ефес је изгубио плејоф наде у Лиону, Макабију се повредио Вокер... Или ће Муса или неће нико променити табелу.

Kако у последње време Обрадовић води утакмице, све више делује да смо серију победа остварили не због њега, него упркос њему. На 2:46 до краја прве четвртине ми имамо егал док не играмо добру кошарку, тренеру доступни сви тајмаути и он не зове ниједан да покуша да прекине мучење. У преостала три минута четвртине губе лопту Калинић па Грејем, затим Грејем испаљује лошу тројку после које Давидовац на само себи својствен начин некако додаје још два поена на наш конто, да бисмо онда наставили да брљавимо на обе стране терена док нас Париз трпа и формира серију 9-2 (касније 15-2). У међувремену Изунду прави два мала фаула на шуту, на 54 секунде до краја тренер Лазаревић прилази Саши да му скрене пажњу да је овај добио другу личну; Обрадовић одмахује руком, оставља га на терену тада (1), па после малог фаула Париза (2), па на тајмауту који спаљује пред последњи посед у четвртини након што је гледао циркус 9 минута и 40 секунди (3), па на слободним бацањима Грејема после којих може да уследи САМО одбрана (4) и онда пизди што је овом свирана трећа лична јер се борио за лопту после друге цигле коју му је саиграч испалио са пенала. Изунду је крив, како ли је себи дозволио да направи још један фаул док његов тренер немо посматра циркус три минута? Четири пута има прилику да га изведе из игре и сачува као опцију за касније јер је јасно да ће скок да нам трпи, он не чини то ниједном — ваљда јер му је Изунду неопходан у нападу да би нам офанзива радила, као да није за три минута донела читава два поена и то искључиво захваљујући Давидовчевом позиционирању. Јага вади из фрижидера на -10, момак не зна ни која акција треба да се игра, реч није проговорио са њим. За то време Батлер и даље на клупи јер ваљда Батлер може само Нвору да мења, а и превише су његова три фаула на 12 минута до краја, има још времена и није двоцифрен дефицит. Ал' мало сутра. Нвора притом као једини који може уступити место Батлеру смрди не само цео меч, него мање-више и цео месец од када се вратио из повреде. Без конкуренције најбољи нападач Евролиге Саши игра 13 минута у прве три четвртине гостовања на ком је победа малтене импретив да би се тим стабилизовао плеј-оф зони. Причамо о томе како је Коди лош плејмејкер у пола терена... Па што му тренер не креира једноставније ситуације да се сакрију његове мане? Што дозвољава монаколико дивљање појединцима док таленте клупира после једне или две грешке? Грејем је против Олимпијакоса показао колико може подићи плафон овој екипи; да ли је могуће да такав играч не сме добити више од пет минута на терену пре него буде замењен и закуцан за клупу до краја утакмице? Без трунке дилеме тврдим да је Грејем бољи кошаркаш него што је Обрадовић тренер, али то не можемо видети јер је креативност тренера на нули. Иновативност такође нула, храброст нула, преузимање одговорности нула. Истераш Јага из ротације, истераш Миљеновића из ротације, Грејему не дајеш конкретну шансу, Батлер не сме играти са три фаула пре четвртине четвртине кад дођемо до -20 и шта... Мекинтајер ће сам победити утакмицу? Док игра и против пет противничких играча, и против Давидовца и Калинића, и без центра? Хоће, како неће.

Кад смо код Каташа, личи ли он некоме још осим мени на Џеремија Стронга, или прецизније на Кендала Роја? Мислим да је физички аспект неупитан и због тога вечито и видим Џеремија у њему кад гледам Макаби, али у последње време све више примећујем и ту Кендалову црту личности начине на које Одед комуницира/делује. 👉 *SPOILER ALERT* за све који нису гледали Succession, а планирају 👈 Можда претерујем у намери да себе убедим да је реч о истом лику, али неке особине заиста препознајем код обојице: тиха интензивност уместо доминантне харизме без превише форсирања "алфа" присуства лидерство промишљеношћу и унутрашњом мотивацијом, а не неком претераном есктровертношћу често перципирани као мекани и недовољно ауторитативни од стране околине интернализовани притисак и самокритика висока унутрашња очекивања куљање изнутра уместо експлозивних реакција обрађивање стреса приватно, не театрално интелектуални интегритет > емоционални ауторитет јасне техничке квалификације (кошаркашки IQ / пословно знање) потешкоће да буду осећени као лидери, а не само формално признати баш приметно код обојице јер упркос вештинама бивају надјачани од "снажнијих" личности којима морају да се потврђују резултатима да би утишали сумње потреба за валидацијом, а опет без неког нарцисизма признање им је важно јер су део препоносних колектива/породица, али га не траже отворено и из очаја деловање ван очекиваног шаблона у срединама које награђују "театар доминације" нетипичан модел мушког лидерства: интроспективан, тих, мање перформативан рањивост на процену често необјективне околине способност издизања из пепела контра очекивањима, поготово кроз призму конфликата са Мизрахијем и Логаном Постоје и неке различитости наравно, пре свега када је реч о контроли емоција која је Кендалу стран појам пошто уме да буде самодеструктиван и прилично нестабилан за разлику од Каташа који се солидно носи са свим проблемима, али мислим да ипак сличности преовлађују. Нека опрости свако кога ова дигресија уопште не занима... Ко познаје материју, нека искоментарише да ли сам одлепио и створио себи паралелну стварност, или има нечега у овој мојој сада већ вишегодишњој мисли да су Одед Каташ и Кендал Рој браћа близанци са ситним разликама у карактеру. 😃

Низ пораза се појавио, али нисмо се баш ни много брукали. Три утакмице у овој слабој серији изгубисмо малтене на једну лопту. Да је добро — није, али није ни трагедија. Саша ради лош посао у последње време, мада му ни поједини играчи не помажу. Пред нама су четири огромне утакмице и са Монекеом можемо добити сваку. Виртус без победе у гостима Париз са девет пораза у последњих десет кола Ефес без Ларкина Валенсија у Пиониру на Бадњи дан Можемо увек бити песимисти, али ко неће да буде слеп и безобразан јасно може приметити да ћемо у све четири утакмици бити ако не фаворити, онда бар са подједнаким шансама да победимо. Овај скор од 9-7 није импресиван после оних 9-4, али увертира за јануарска путовања од 13-7 или 12-8 не звучи лоше. Надам се да ћемо подржати екипу у незгодном тренутку и да момци неће осетити да су поред половине саиграча, после само неколико пораза, изгубили и навијаче који су их пре месец дана већ видели у Атини. That being said, Mекинтајер за ово дивљање са шутевима споља заслужује не клупирање, него шамарање. Са таквим телом хобловати паркет 15 секунди да би се узео шут за три из дриблинга и ван баланса значи или бити језиво дрзак (што немам утисак да је) или ненормално глупав (што желим да верујем да није).

Штета је велика што је Сферопулос млакоња и тренер без неког посебног ауторитета; његова кошарка је за ово што ми тренутно играмо поезија.

Изунду је прошле године утоварио дабл-дабл против Отуруа (и Поиријеа) у Турској, тако да не видим много разлога да га у старту отписујемо пред вечерашњи меч. Центри генерално не морају бити класа да би имали конкретан учинак, Виртусов Дијуф је најбољи пример ове сезоне. Кључ за њихов позитиван допринос је да бекови играју са њима, а не сами за себе, што наш тим озбиљно карактерише у последњим рундама. Прошле недеље Хејс, Бирч и Бирутис одиграше као да су Хаким, Карим и Шек, не зато што јесу, него јер су пре свега кликнули са својим саиграчима на 40 (20) минута, а затим и зато што су показали тих додатних 10% жеље. Код Изундуа ово друго није упитно, али ово прво морамо под обавезно и што пре постићи, који год наш центар био у питању. Обрадовићевски тонемо на таблици просечног броја асистенција, он све више даје слободу спољним играчима да дивљају 1 на 1, а колико год да имамо потенцијала у том систему, ја се бринем да то није победничка кошарка и да ће нас нека гранитна одбрана Скариола, Јасикевичијуса или Спанулиса потпуно неутралисати кад буде битно. Уосталом, тим солирањем смо и прошле недеље просули огромну предност против клинички мртвог противника и изгубили добијен меч. Више додавања, више проналажења рупа у одбрани, мање химовања од стране циглара Кодија, мање естетике и swagg-а од Батлера и Грејема, па да изрударимо резултат.