Splendini

Поздрав Акиро, лонг тајм ноу си, жао ми је што се чујемо оваквим поводом. Обавезно бих посетио лекара, а чак и снимио каротидне артерије и артерије око срца, јер ви хеви пушачи сте склони артеросклерози, а тиме и можданим ударима, инфарктима и тромбовима. Значи невезано да ли је то узрок проблема, да видиш у каквом су стању. Колико сам читао, постоје начини исхране, лекови као и вежбање који смањују те ризике. Једна друга ствар је да је приликом дуготрајног куцања шака у екстензији, тј. ткиво у зглобу је притиснуто, између осталог и крвни судови, а и рука је подигнута што такође напор, а и крв лакше стиже у нешто што је доле. Углавном људи добију бол у зглобу од тога. Постоји разни додаци тастатурама доста популарни у УС баш због тог бола у зглобу, пар пријатеља их има али никада нисам баш обратио пажњу, има фијока коју линкујем, али виђао сам и нешто што се качи бочно, ваљда за миш. Не знам и да ли куцаш са обе руке, ако поделиш оптерећење можда је лакше? https://www.amazon.com/keyboard-drawer/s?k=keyboard+drawer Поздрав и све најбоље.

Одлично дефинисано, само бих додао да би било јасније да је ово прво „опште“, опште у неком нижем, често деструктивном, инфантилном облику, док је ово друго „опште“, опште у вишем смислу, и повезано са идејом апстракције коју је поменуо Зоран. Везано за идеју одумирања „ја“ или ега, мислим да је добро дефинисана у светској културној баштини, те да треба пронаћи онај правац који човеку највише лежи, негују се врлине скромности, утишавање емоција, нереаговање на спољни свет или како се то каже популарно “not being triggered” или „одумирати по мало сваки дан“. Иначе је ова идеја заједничка свим религијама без изузетка. Везано за питање апстракције додао бих да постоје нивои апстрактног, и да је тај пут ка општем у вишем смислу или универзалном, пут ка вишим нивоима апстракције. Нпр. ако кажемо „лепа слика дрвећа“, а затим „лепа слика природе“, то су релативно апстрактни појмови али са дозом конкретног, више у првом а мање у другом случају, док ако кажемо само „лепо“, то је већ виши ниво апстрактног, без форми. Случајно или не, многа од ових питања су представљена у мом аватару. Центар мандале симболизује есенцију или трансцедентно, постоји идеја кретања од периферије ка центру или од грубог ка суптилном или од конкретног ка апстрактном. Ово је такође повезано са идејом сједињења коју сам поменуо. Такође, ова бела или крем боја симболизује апстрактно, или чистоту, јер боје симболизују форме или квалитете. Присутна је и идеја баланса, као и целовитости.

Да, у неку руку си у праву, да би се човек прибрао, сабрао, одморио, разбистрио ум није потребно побећи у недођију, довољно је мало осамити се у тишини. Али опет, са друге стране, да би се постигли неки дубљи нивои концентрације или неких суптилнијих нивоа свести, ипак мислим да је то бекство у недођију неопходно. Херман Хесе је трвдио да није могуће медитирати у граду, и у том смислу је у праву. Мислим да је то из књиге „Јунг и Хесе: херметички круг“. Ради се о томе да импресије из спољне средине остављају трагове, турбуленције, које се краће или дуже задржавају у уму у зависности од јачине утиска. Ако смо се са неким посвађали, ако нам стоји нека обавеза над главом, ако имамо проблеме на послу или у породици, све то не нестаје у потпуности ако се мало примиримо, већ у мањој или већој мери тиња у потаји. Иначе је та идеја јако присутна у литератури, филозофији, духовности, да су окружења попут врхова планина, обала мора, у окружењу природе, удаљености од људи, најпогоднија места за писање, контемплацију, медитацију. Чак и холивудска продукција има тај чест мотив писца који одлази у брвнару у шуми да би написао бестселер, што је преузето из културе. Walden од Thoreau-a је добар пример.

Мислим да треба направити разлику између две врсте себичности, једне које је поменула Плави голуб, себичности манипулатора, коју сам такође пуно пута доживео у животу, оптужба која је вид притиска да би се остварио неки себични циљ. И друга врста себичности или „себичности“ коју је поменуо Dude, себичност за коју често екстравертни људи оптужују интровертне, не схватајући да се ради о различитим људским природама. Интровертни су природно мање окренути другима а више свом унутрашњем животу и миру, па су самим тим већи индивидуалисти. Екстравертни људи су самом количином изложености спољним утицајима ту у неку руку а приори хендикепирани. Леп цитат о изолацији који је поставио Dude је типична слика интровертне особе. Заправо је огроман број интелектуалица, писаца, уметника и живео у релативној изолацији у неким забаченим кућама далеко од деструктивних утицаја агресивног полиса.

Ево и Сплендини да се учипи. Повезао бих појам индивидуализма у негативном аспекту са идејама себичности, отуђења, сепарације, прилично присутних у савременом друштву, а такође понекад и као обликом нарцисизма, жеље за моћи, сујете. У позитивном аспекту, индивидуализам би био средство прилажења сопственој природи, средство индивидуације или духовног раста. Заправо већина филозофских, духовних и религиозних традиција иде ка идеји сједињења, у новоплатонизму ка Једном, у будизму ка сједињењу са Универзумом, у хришћанству ка сједињењу са Богом, у хидуизму ка сједињењу са Брахманом (јога у преводу такође значи сједињење), у алхемији ка мистичном сједињењу (MISTERIUM CONUNCTIONIS). Чак и тоталитарни колективи имају ову идеју, али у незрелом и деструктивном облику где увек постоје спољни и унутрашњи непријатељи. Два битна услова за поменути развој су са једне стране развој интелекта у најширем смислу, што омогућава идентификовање а затим и критичко преиспитивање вредности које намећу друштво, медији, различити вредносни системи. Други услов је развијање интуиције, која може да се негује кроз уметничко изражавање, интроспекцију или у неком вишем облику кроз контемплацију и сличне праксе. Најнезависније особе су оне које имају комбинацију ова два фактора, а они су и носиоци интелектуалног, културног или псеудо-културног живота, идеологије, религије, политике. Насупрот њима стоји већина која има потребе за поменутим садржајима али нема способности да их сама створи. Они имитирају, понављају, идентификују се са одређеним садржајима. Можда треба додати и трећи услов- слободно време Неко је већ написао, али можда треба поновити да је илузија о сопственој индивидуалности опасна за индивидуалност, те да има пуно њих који упадају у ову замку. Што би се рекло, најбољи роб је онај који мисли да је слободан. Друга јако присутна опасност је поменута идентификација са групом, идеологијом, нацијом, расом, класом и сл. Ту долази до губитка индивидуалности, пристрасног црно-белог посматрања стварности, филио-фобија.