Nek grmi jako

Ovaj podkast treba gledati ne kao nešto što će nam reći ono što ne znamo, već kao dokaz koliko su naši klinci neverovatno pametni i sposobni. Kada bi devojka iz Srbije koja rekapitulira događaje u podkastu zauzela bilo koju javnu poziciju, mogli bismo mirne duše da se pomirimo sa sutrašnjicom, koju bi od neizvesne kaljuge prepravili u izvesnu stazu oporavka. A ona je samo jedna od mnogih mladih ljudi koji bi naše društvo preuredili i promenili njegovo nakazno lice čim dobiju pravu šansu. I tako... Da nije bilo studenata, ne bismo ni znali da toliko tuge nosimo u sebi kao posledicu događaja iz prethodne decenije i kusur, ali ne bismo znali ni da imamo takvu šansu da se konačno uspravimo i hodamo ulicama kao ljudi, a ne kao robovi. I da posle toliko godina imamo čemu da se nadamo.

Izašla nova anketa za kandidate Demokratske stranke na predsedničkim izborima 2028. godine, u kojoj vodi Kamala Haris sa 13 odsto podrške. Razumljiva je ta disperzija glasova, jer ispitanici još ne znaju kojim će pravcem krenuti stranka i daju svoj glas mnogima, pa je tako Butidžidž drugi sa 10 odsto podrške, a AOC treća sa - 5 odsto, nakon čega ide Mark Kuban. Ali ljubitelji AOC ne treba da tuguju, jer je anketu sprovela agencija Morning Consult’s... I sad ako pogledamo onu tabelu koja vrednuje američke polstere na osnovu njihovih rezultata u 2024. godini, videćemo da je ta agencija na ne baš visokom 29. mestu... I da li da im baš verujemo na reč? Možda ipak ne.

Meni je to sve superzanimljivo, a naročito prenemaganje tipa, jaoooooo, nemoguće, straaaaašno, propaaaast, kukulele... A ništa od tog prenemaganja sa te strane političkog spektra nisam video kada su se ljudi držali za točkove aviona na pisti u Kabulu, kad je Amerika pod Bajdenom udarila u najblamantniji beg u istoriji bežanija. Možda neke više radi neki čet od scena ljudi koji se kače na krov aviona dok taj avion rula po pisti u nameri da što pre pobegne iz Avganistana, ili od scena kad se američki marinci vuku po ulicama Mogadiša vezani za automobile... Mislim, šta se tu može, svakoga radi ono što ga radi. Ali barem je dobro zezanje na netu...

Objavljena je lista anketara u SAD za 2024. godinu, prema njihovim predikcijama i rezultatima rada. Ako nekoga budu u skorijoj budućnosti zanimale procene za midterms, da zna u koga može da se pouzda... A ko fejkuje i frizira javno mnjenje. Procedura je, dakle, kristalno jasna: kada se pojave podaci, baci se pogled na listu i jasno se vidi - ovaj polster je dobar, ovaj je onako, a ovome se ne može verovati jer nas je već lagao. I kad se pročisti žito od kukolja, kao u slučaju En Selzer koja je pokušala da manipuliše predsedničkim izborima sa podacima da će Haris komotno pobediti u Ajovi, što je trebalo da nekoliko dana pred glasanje izazove talas ubeđenja da ako Tramp tamo gubi, izgubiće i Plavi zid, stvari već postaju mnogo jasnije. Veoma jednostavno.

Urnebesno smešna je implikacija o budućem školstvu, dočim je školstvo za vreme Bajdena izgledalo kao u ovoj tabeli, Tražiti status kvo je očigledno suludo, jer se ne može nastaviti istim putem i očekivati promena u rezultatima. Nešto se moralo dramatično promeniti, jer je zapravo strašno tužno to što američki klinci ne umeju ni da čitaju. Ja razumem da neko može nešto da implicira, da mu se nešto priviđa ili da nešto želi, ali ovo nisu želje, čestitke i pozdravi - ovo je zvanični dokument.

Ovo je jedanaesterac za Evropski sud za ljudska prava. I to onaj jedanaesterac u kome ako šuter i promaši, sud vrati da se ponovo šutira jer se Vučić prerano pomerao na golu. I tako sve dok lopta ne uleti u mrežu.

Zanimljivo je gledati disproporciju između narativa liberala i levih kako sve u SAD propada, uporedo sa popularnošću i podrškom koju Tramp ima u anketama. Naravno, levi i liberalni polsteri ga drže nešto niže od onih drugih, između 46 i 48 odsto, dok ga drugi, poput Rasmunssena i Trafalgara, drže između 50 i 52 odsto ( danas ga Rasmunssen ima na 51%). Ali CNN je danas zakucao tu polemiku: CNN analitika objašnjava da je Tramp danas zapravo najpopularniji u Americi od momenta kada se prvi put kandidovao za predsednika, kao i da u anketama građani daju podršku pravcu u kome se zemlja trenutno nalazi, a koja može da se poredi tek sa jednom do dve takve podrške u ovom veku.... Nema boljeg rijaliti čeka od onih koji su poznati po svom fakt čekingu, a nije baš lako u proleće ponovo praviti srušenog sneška.

I Njujork tajms promoviše AOC kao najozbiljnijeg pretendenta na predsedničku kandidaturu za izbore 2028. godine: https://www.nytimes.com/2025/03/23/us/politics/aoc-sanders-democrats-2028.html Sve prema davnašnjim očekivanjima objavljenim na ovom mestu, NYT podvlači da je AOC zapravo i najjači kandidat progresivaca unutar demokrata. S tim u vezi, pitanje je da li treba uopšte verovati u onu anketu koju je objavio Quinnipiac, po kojoj demokratska stranka ima svega 21 oodsto podrške, jer je progresivni Quinnipiac izrazito loše ocenjen polster, koji je možda iskoristio te navode kako bi radikalizovao situaciju u nameri da okrene demokrate ka radikalnim opcijama, poput AOC, a da ih što više udalji od centrista i umerenih. Video sam i Galup i Rassmunsen, oni uopšte nemaju demokrate baš toliko nisko... Kao da neko u levoj kuhinji potpaljuje vatru pod kazan AOC, koja sad bukvalno iz svakog ugla iskače kao najjači kandidat demsa.

Trampu savršeno paše ovakav scenario u kome se ne prekida dotok naoružanja Ukrajini, dok Rusi bauljaju metar dnevno. Zato je i ova novonastala pauza u kretanju ka mirovnom cilju sasvim negde i logična. I kad ga pitaju, šta ovo bi, ima da kaže kako su pregovori o miru uvek teški... Pa da podseti kako su ti pregovori u slučaju Korejskog rata trajali dve godine, a u slučaju Vijetnamskog rata čak i više od toga, odnosno oko tri godine. Pa će da sabere koliko su Rusi oteli tokom njegovog mandata, a koliko dok on nije bio u Beloj kući, pa onda stara priča o dževelinima... Šou ne sme da stane dok se svi oko Trampa ne unerede od izmorenosti i iscrpljenosti ratom. Čak me ne bi začudilo da u jednom trenutku izađe iz pregovora, kao u slučaju Gaze, i da kaže - pokušao sam da svetu donesem mir i nisam uspeo, sad nek pokušaju Makron i Starmer.

Sećam se dobro vremena kada je, i na koji način, moja malenkost predvidela mogućnost da AOC postane jedan od najozbiljnijih kandidata Demokratske stranke za predsedničke izbore 2028. godine, što je još tada bilo označeno kao nekakva poluozbiljna opservacija koja ne drži vodu... Kad ono... Danas AOC vodi u anketama kada je reč o mogućim predsedničkim kandidatima demokrata. Ta prednost jeste doduše mala, naročito jer svedočimo disperziji podrške ka mnogim licima i stranama, ali njen pokret Fight oligarchy trenutno zaista okuplja najviše ljudi od svih mitinga koje organizuju razne demokrate. Ima, doduše, očigledne ironije u tome što demokrate pominju oligarhiju, budući da su koliko do juče pod svojim okriljem imali i Maska, i Soroša, i Bezosa, i Zakerberga... I tad im oligarhija uopšte, naravno, nije smetala. Kao što im ni danas ne smeta to što je, statistički gledano, na svakog jednog milijardera koji je podržao Trampa na predsedničkim izborima, Kamalu Haris podržalo - dva milijardera. Ne smeta im ni to što je devet od deset najbogatijih okruga u SAD pod vlašću demokrata, to što su danas 65% Amerikanaca koji zarađuju više od 500.000 dolara godišnje registrovani glasači Demokratske stranke, što 75% menadžera hedž-fondova politički donira novac demokratama, kao što i 95% sredstava iz donacija top tri menadžment konsultantskih firmi ide - demokratama. Toliko o oligarhiji... Ali na AOC - ne dam, i uvek ću biti za nju kada je reč o novoj podeli unutarstranačkog uticaja, ma koliko bi mi prijao i Džon Stjuart u ulozi predsedničkog kandidata Jer, bilo bi mi milo da, ako postane trkač za ulazak u Belu kuću, ovde flešujem post objavljen pet godina pre tog trenutka kada će ona, eventualno, i zvanično postati deo predsedničke trke, u kome je stajalo - AOC će biti sledeći predsednički kandidat Demokratske stranke.

Imam drugaricu koju znam čitav život, ona ima ćerku, a njena ćerka ima bivšeg dečka sa kojim je zajedno radila na Kameleonu i na ostalim FDU projektima tokom protesta. Ti klinci se nikada neće predati. I to ne samo zato što se očigledno ne boje Vučića, nego zato što ih boli bulja za njega i zato što osećaju moralnu i intelektualnu supremaciju u odnosu na sve što im stoji na putu i na sve što ovaj režim predstavlja. Ta ćerka moje drugarice posmatra Vučića kao lošu televizijsku reklamu a njegov kult ličnosti kao profesionalnu nedovršenost punu zanatskih pogrešaka i fejlova zbog kojih se pada i u gimnaziji, a tek se na fakultetima ne prolazi dalje od prve godine. Ona mu se smeje u facu i ne može da veruje da on, tako površan, trivijalan i nedovršen, vlada bilo čime, a kamoli jednom zemljom... Ona i njeni prijatelji sa indignacijom istovremeno odbacuju mogućnost da nešto bude važnije od onoga što su sami zacrtali i toliko veruju u vlastite sposobnosti da uopšte ne percipiraju poraz kao opciju. Oni ne znaju ni šta znači poraz i čude se i na pomen mogućnosti nekakvog poraza. Takve mlade ljude Vučić neće moći da potkupi, da ih uceni ili uplaši. Jer oni toliko vole sebe a za njega smatraju da je budala i niže biće, da je tu zapravo reč o sudaru vrsta, a ne generacija.

Jel gleda neko prenos fudbala na RTS... Jel Aca Stojanović ovo plače uživo u prenosu zbog nastradalih ispod nastrešnice?

Na predsedničkim izborima 2022. godine, Vučić je osvojio najviše glasova otkad se bavi politikom – 2.157.008, dok je, kada je reč o parlamentarnim izborima, rekord iz 21. juna 2020. godine, kada je lista Aleksandar Vučić – Za našu decu dobila 1.953.998. S tim da je ta lista imala još nekoliko partija i udruženja građana, dakle nisu naprednjaci izašli samostalno na izbore... U oba slučaja, reč je o većini u odnosu na izašle, a nikako ne o većini koja ima pravo glasa. Čak i ako biračke spiskove skratimo i za milion lica, Vućić opet nije ni blizu većine sa pravom glasa. Tako da u svoj toj naprednjačkoj propagandi o većinski vučićevskoj Srbiji ima istine koliko ima istine i u njihovim propagandama o nastrešnici ili zvučnom topu. Čak se tu i ne staje, već se provlači i narativ tipa - cela Srbija glasa za Vučića... Ej, cela Srbija??! Kako pušimo te njihove spinove, nije ni čudo što te priče o celoj Srbiji koja glasa za Vučića ne pronalaze epilog u srodnim ustanovama koje se bave deluzijama. A istina je zapravo i očigledna i logična danas, kada stotine hiljada ljudi slobodoumno ustaje protiv njega, a oni koji ga brane čine to za - dnevnicu. Što ga ne brani ta većinski vučićevska Srbija ako postoji? Što mu se ne nađe sad pri ruci, ko što mu Ursula fon der Lajen uvek priskočii kad se na muci poznaju junaci.

Budući da se brzo živi i da događaji neverovatnom frekvencijom smenjuju jedni druge, sasvim je razumljivo to što čak i oni koji su dublje involvirani u predmetnu problematiku pamte tek do preksinoć, pa nekada nije zgoreg podsetiti se određenih činjenica. Vučić nije dobio izbore ni 2012. godine. Naprotiv, izgubio ih je i nastavio da se bavi politikom, iako je obećao da neće više biti političar ako izgubi te izbore za gradonačelnika Beograda. Zapravo, jedini dobitnik izbora te godine bio je Tomislav Nikolić, kada mu je Evropska unija čestitala pobedu iz Brisela još dok je glasanje bilo u toku, i to rečima, parafraziram, da novom predsedniku žele uspeh u suočavanju sa izazovima i ispunjavanju ogromnih očekivanja srpskog naroda o privrednom rastu i blagostanju. Onda su socijalisti preskočili kod naprednjaka, koji nikada ne bi mogli da sastave vladu da Dačić nije prevario dotadašnje koalicine partnere... Zbog čega 13 godina kasnije ima šećer - 20... Čak se u narativu svesno zaobilaze i kasniji beli listići, i bojkotovanje izbora, kao i činjenica da moj brat, koji ne izlazi na izbore jer mu se to sada gadi, svakako ne pokazuje naklonost Vučiću tim činom... Jer da je za njega, onda bi to i pokazao glasanjem za njega, a ne da se njegova naklonost režimu naknadno tumači kroz neistine kako je većinska Srbija za Vučića i kada nikakvim izbornim činom to nije pokazala. Iz predmetnih činjenica jasno je da Vučić ne samo da nikada nije imao nikakvu većinsku podršku ljudi u Srbiji, već je na vlast došao posle izgubljene izborne utakmice 1na1 u Beogradu, te sa obilatom podrškom onih iz inostranstva koji ga i sada podržavaju, i bez kojih ne bi postojao dok si reko - Brisel.

To da je većinska Srbija izglasala Vučića je najveća naprednjačka spinčina koju puše mnogi. Koja Srbija? Ona dovežena iz Republike Srpske? Ona koja se vozi od opštine do opštine kada trebaju glasovi? Ona sa neažuriranih spiskova sa kojih glasaju nepostojeći ljudi, mrtvi i raseljeni? Ona iz bugarskih vozova? Jel Srbija u kojoj se tako glasa glasala za Vučića, koji uz sve to ima svega oko četvrtine podrške? Ako na izbore izađe oko 50 odsto, a Vučič od tih 50 odsto dobije oko pola, koliko je teško izračunati da za njega ne glasa nikakva većinska Srbija, već svega četvrtina onih koji imaju pravo glasa, uz sve izborne krađe koje nam padnu na pamet, a koje se uspešno godinama ovde sprovode? Okej, razumem i autodestrukciju tipa, evo kakvi smo, glasamo većinski za Vučića i tako nam i treba... Samo, režim i taj Vučić baš i žele takav majndset, pošto prethodno isperu mozgove da nekakva većinska Srbija glasa za njih, što nema veze ni sa istinom, ni sa mozgom. Jer četvrtina nikada nije bila većina, što se uči još u nižim razredima osnovne škole.