Nek grmi jako

Znam na šta mislite i držim da to nisu odvojene stvari, mada izgledaju tako, budući da je i moja malenkost ovde pominjala kao nekakav kroki ta Tilova predavanja za određenu grupu multimilijardera, u kojima im on priča o - Antihristu... Što nas dovodi do činjenice da sam potpuno svestan onoga o čemu mi pišete i pre nego što smo krenuli da analiziramo te mogućnosti. Zato vas i pitam ono što me zanima, jer cenim da je vaše upozorenje itekako utemeljeno i sa supstancom. Ali ni istorija ni realnost nisu, ispostavilo se, neodvojivo povezani sa nekakvim ultimativnim produktom pukog moderiranja nekog sadržaja, bez obzira da li je to na Guglu, u Davosu ili na Samitu nesvrstanih, a i elita nema monopol nad arhivom, posledično i nad kulturom sećanja, pa ako tome dodamo da je i razbijen mit o istorijskoj neizbežnosti, onda svi ti tehnološki magovi imaju pred sobom dosta češanja po glavi. Kako da kodifikuju stvarnost? Kako da algoritmom preduprede abdikaciju sa trona nepogrešivosti? Mogu li da nešto rekalibriraju, gde je rekalibracija zapravo eufemizam za pokušaj da se ostane sa uzdama u rukama bez preuzimanja odgovornosti za prethodne promašaje? Moj optimizam baziran je na jednostavnoj činjenici da istina ima duži rok trajanja od algoritama za moderaciju sadržaja.

Nisam mislio toliko na platforme koje pominjete, a koje su bile samo glasan eho tendencije, koliko su mi na umu bile nadnacionalne institucije. Zamislite da ste hteli da odete u Davos, recimo, 2015. godine kako biste tamo izrazili neslaganje sa nekakvim proklamovanim tezama. Mogli ste, ali sa fantomkom na glavi, jer je bilo kakvom drugačijem kursu bilo onemogućeno ne samo da se jasno izrazi u Davosu, nego i u svim najvećim propagandističkim medijima gde su bile dozvoljene samo kozmetičke ispravke, ne i suštinske. A kad ste već pomenuli i društvene mreže i ostale platforme za razmenu mišljenja i informacija, intervenisao bih samo u smislu činjenice po kojoj Istoriju ne pišu samo pobednici, već i oni koji drže ključeve arhiva. Jer ako platforme kanseluju pojedince i grupe i čak selektivno brišu sadržaj, one zapravo vrše retuširanje prošlosti u realnom vremenu, a na taj način se stvara privid da je društveni konsenzus bio čvršći i prirodniji nego što je zapravo bio. Međutim, svi oni koji bi eventualno zajahali na talasu apsolutne kontrole o kojoj govorite, sada imaju neizbrisive dokaze i kulturu sećanja o rezistenciji. Pa bih, s tim u vezi, završio optimistički: ako nešto što je u jednom trenutku bilo plod i svojevrsnog poslovno-medijskog jednoumlja na kraju nije opstalo, ono što bi ga eventualno nasledilo ima mnogo manje šanse za uspeh u svojoj može biti nakaznoj nameri, jer će se suočiti i sa krajem tog jednoumlja, i sa spoznajom da - otpor postoji. Zamislite tog Tila koji sada sedi i razmišlja: ako ovi pre mene, koji su nekada imali monolitnost i u političkim strukturama, i u poslovnim svetu i u medijima, sad idu u rikverc, šta je meni činiti?

Nekoliko puta smo se već složili da su primeri koje pominjete zaista oni koje već živimo, pa u tom smislu važi i izreka po kojoj urađenom poslu mane nema jer bi se nekakvi naslednici aktuelnog stanja u tom opasnom scenariju samo naslonili na postojeće stanje i dodatno ga razvili. Ali zar situacija u Davosu od pre nekoliko dana ne prikazuje upravo plodove društvene rezistencije i otpornost zbog koje i zvanično nešto što je postojalo u prethodnih 30 godina - više ne postoji. Pa čak i u situaciji u kojoj je nakon pada Berlinskog zida hiljade milijardi dolara ispucano u nešto čemu je došao kraj, u situaciji kada je svet bio jednoglasan barem kada je reč o njegovom medijski i kulturno najzastupljenijem delu i kada su kanselovanje, deplatformiranje i ostrakizam bili najnormalnija rešenja za bilo koji vid društvene i kognitivne prepreke. A sada, nakon Davosa, ostaje nam, ako ništa drugo, ono barem - kultura sećanja na kraj nekog projekta. A upravo je Davos bio svetionik kao najosnovniji i najvidljiviji motiv kanselovanja u institucionalnim okruženjima, koji je služio kao učvršćivanje trenutnog konsenzusa i uklanjanje glasova koji ga dovode u pitanje. Tamo se stvarala iluzija jednoglasnosti, što psihološki jača tu grupu koja bi da gospodari na takav način jer, pobogu, pa svi mislimo isto, dakle sigurno smo u pravu... Ali kad sam već pomenuo kulturu sećanja, postoji i sekundarni, manje priznati efekat tog vida kanselovanja jer neistomišljenik nije samo pretnja trenutnoj "istini", on je živi arhiv da je većina, ili bar glasna većina u toj zajednici, ranije bila u krivu. I tu je Davos pre neki dan pao sa svojom višedecenisjkom agendom pa sad ostade samo mogućnost rekalibracije, a ne zbog nekakve američke delegacije koje je tamo ušla kao horda Sema Pekinpoa... Jer je opstanak drugačijeg mišljenja i dalje javno iznošenje stavova potencijalno otvorilo put ka katarzi, preispitivanju i u krajnjem ishodu - priznanju greške kolektiva. A oni iz Davosa će vam u memoarima poručiti da je priznanje kolektivne greške izuzetno skupo i emotivno, i statusno, a ponekad i materijalno. Zato je često lakše ukloniti podsetnik, odnosno pojedinca ili grupu koji ukazuju na drugačiji kurs, nego se suočiti sa činjenicom da se cela grupa godinama ili decenijama zavaravala. Čitao sam Spiral of silence, čiji sadržaj ovde lepo legne: ljudi ćute jer vide da je nesigurno govoriti protiv dominantnog mišljenja, onda dominantno mišljenje izgleda još jače, neslaganje posledično postaje još opasnije i na kraju nestane iz javnog prostora. Dobro nam došli u Davos 2026. A ako drugačije mišljenje ostaje zabeleženo, njegov trag služi kao večni dokaz. Ukoliko se zvanični narativ sruši, što nam se u poslednje vreme često dešava od medicine, preko ekonomije pa sve do geopolitike, ti glasovi postaju živi spomenici neuspeha većine. Uklanjanjem tih glasova, uklanja se i referentna tačka za poređenje. Jer bez nečega što je bilo upozoravajuće, kao što je i vaš predmetni post bio upozoravajući, lakše je reći: e pa nismo mogli znati ili - svi smo tada mislili isto. Ali sada - znamo da znamo. I Davos zna. I Piter Til - zna.

@robespierre Kad ste pre neki dan izrazili zabrinutost zbog mogućeg scenarija u kome neka sledeća garnitura izvrši određenu rekalibraciju onoga što smo imali u globalističkom smislu (elementi za zabrinutost zaista jesu na stolu), a onda uvede sve to što ste navodili, a što bismo zbirno mogli da označimo kao totalnu kolonizaciju podataka, senzora i tela, mislite li da bi to mogli da urade pri ovakvoj razjedinjenosti političkih polova i u multipolarnom svetu? Kako bi oni mogli to da izvedu pri pomanjkanju uticaja koje imaju nadnacionalna tela i bez jedinstva koje je ekvivalent jedinstvu koji je izazvao pad Berlinskog zida, što je u to vreme navelo sve da duvaju u istu tikvu do te mere da je kao direktnu konsenkvencu izazvalo namere Rusije da se u jednom trenutku čak i priključi u NATO, ili da barem ozbiljno razmišlja o tome? Kako to sve sprovesti ako neki, recimo, Bangladeš ili Vijetnam (ili neka druga zemlja u razvoju) želi da bude zagledan samo u svoje dvorište, poput Psihomodo popa koji voli samo sebe svog jedinog - sebe, a G7, Briks i Šos vuku svako na svoju stranu? Da li bi to nekom Tilu, ili nekom drugom koji bi bio nameran i osetio se sposobnim za tako nešto, predstavljalo nepremostivu prepreku u naumu, ili bi ti ljudi uspeli da se izdignu iznad tih eventualija?

Trebalo je da mi kažete, da ne budem u tolikom autu. I ne da sam bio u autu, nego sam napadao na porgrešan gol nesvestan postojana čitavog jednog miniuniverzuma, koji je inicirao gomile tekstova u ozbiljnim publikacijama, a ne u nekom tamo Glasu Mislođina, o paradoksu Fuentesa kao sponi njegove fizičke nebitnost i ekstremne retorike, koja stvara vakuum koji ovo more devojaka popunjava svojom projekcijom nekakvog antiheroja. Ne znam da li sam ikada video takvu dekonstrukciju hipotetičkog nasilja kao na tim nekim ženskim profilima koje sam listao, odnosno na rastavljanje nečijeg imidža na delove i ponovno sastavljanje u oblik koji njima odgovara. Jer ovde zapravo nije reč o politici, već o kontraestetici. Za te devojke, Fuentes je dodatna oprema i nekakav addon za njihov lični narativ o slomljenosti. Zato ona rečenica - mogao bi da me udari i to bih osetila kao poljubac - u stvari savršeno ilustruje tu mazohističku fantaziju koja služi kao beg od poražavajuće prosečnosti. Takođe, taj Fuentesov agresivni šovinizam deluje kao hladan tuš otrežnjenja koji, paradoksalno, pruža osećaj strukture i nekakvu supstancu devojkama koje se u svom mikrokosmosu osećaju izgubljeno i izopšteno u izolaciji ili samoizolaciji Reč je, dakle, o preciznom prikazu kako se radikalizacija na internetu često ne dešava zbog ideologije, već kroz usamljenost, poremećaje pažnje i potrebu da se sopstveni bol zbog usamljenosti učini posebnim kroz najradikalniji mogući kontekst. I to podjednako zahvata i leve i desne, i gornje i donje, kao i one na centru... A parasocijalne veze su mi inače omiljeni tajni sastojak koji omogućava da likovi poput Fuentesa opstanu, uprkos tome što govore stvari koje bi u stvarnom svetu naterale mnoge žene da pobegnu glavom bez obzira. Jer to je iluzija intimnosti bez rizika, odnosno jednosmeran odnos gde obožavalac ulaže emocije, vreme i energiju u osobu koja ni ne zna da obožavalac postoji. Za te devojke, Fuentes je idealan partner jer je bezbedan, on je na ekranu i ne može da ih stvarno odbije, niti da ih stvarno povredi u fizičkom prostoru. On nije zauzeti holivudski glumac, već je je teoretski uvek tu, u svom podrumu odakle strimuje kao nekakav barjak na koji onda one kače zastave svojih vlastitih trauma. I tu je mehanizam brutalno jasan: ja se kao žena osećam loše, odbačeno i ružno, pa kad za to dobijem potvrdu jer mi je Fuentes rekao da sam beznačajna, mi smo onda partneri u tom mom jadu. I to stvara osećaj zajedničkog fronta. Devojke koje traže identitet u Fuentesovom svetu zaista ne traže politički program, već intenzitet. One menjaju zdravu interakciju za digitalni adrenalin koji im pruža njegov ekstremizam. Kako sam samo ispao naivan i neobavešten kao Koštunica kad sam ga proglasio nebitnjakovićem...

@Angelia Kada sam vam napisao da Fuentes može da skoči lastu sa dvadesetog sprata i da niko ne bi zbog toga prstom mrdnuo, morao sam da izađem na net da proverim tu vlastitu pretpostavku. I ne samo da sam sebe doveo u poziciju da vam priznam da sam debelo omašio, nego je ono što sam pronašao u stvari potpuno neverovatno i neshvatljivo. Jer, na mrežama postoji jedan čitav mali svet obožavatelja Fuentesa u svim najnenormalnijim kontekstima koji mogu da vam padnu na pamet. I u tom smislu me muškarci ne zanimaju uopšte do ni malo, ali su me zato žene bacile u provaliju preispitivanja... "Looking for Mr. Far-Right" jednostavno vrišti iz mnogih kutaka veba, što je za moju malenkost potpuno neočekivano. Sve, zapravo, započinje u momentu kada je za muškarca moga kova nezamislivo da uopšte postoji mogućnost da se reke žena na ženski način zainteresuju za omalenog i sitnog šovinističkog klikbejtera, koji je sam sebe opisao kao gubitnika i desničarskog kretena. Pa ipak, lik koji je skovao frazu - tvoje telo, moj izbor - postao je izbor za ogroman broj žena koje čeznu za alternativom?! I ako se njegovi muški fanovi nazivaju Grojperi, po onoj žabi, onda su predmetne žene - Grojperke. Jedna studija prati već dugo njihove aktivnosti: one objavljuju slike Fuentesa u svakakvim izdanjima, hvale se koliko su puta bile zabranjene na TikToku i za njih je Fuentes žrtva, pogrešno shvaćeni nesrećni mladić koji je sa svojim životom završio pre nego što je i počeo. I Grojperke sebe predstavljaju kao žrtvu u ljubavi i najčešće imaju taj neki igrokaz zlostavljane devojke u toksičnoj vezi sa Fuentesom, inače najgorim od sve dece. Pa tako jedna, recimo, okači ružičastu američku zastavu na kojoj je Fuentes prikazan kako izvodi nacistički pozdrav, i napiše: mogao bi da me udari i to bih osetila kao poljubac. I mene, i mene, piše druga devojka u komentaru. Jedna opet veli: Dozvolila bih mu da me uništi, a sledeća ide dalje sa potrebom za samožrtvovanjem, posvećujući se revoluciji bejbi grojplinga i stvarajući decu za tu stvar. Moglo bi se reći da je i to možda lukava tehnika klikbejta, jer koja bi se žena upustila u vezu, a kamoli maštala o muškarcu čiji su interesi toliko suprotni njenim? Ali ta zajednica je jednostavno prevelika da bi bila trend i posledica trolovanja, pa ako tražite X naloge sa "Groypette"u korisničkom imenu, možete skrolovati i skrolovati od jutra do sutra tu listu Fuentesove ženske brigade. Možda je to zato što je, za razliku od nekih drugih samoproklamovanih rasista, Fuentesovo nasilje samo hipotetičko, kao što je hipotetički i njegov seksualni život. U GQ članku koji sam pročitao, ističe se da deo žena, čak i onih levih, vidi Fuentesa kao karikaturalnog lika ili junaka iz crtaća. Neke ga dele kroz klipove jer im je simpa, a ne zato što se slažu sa ideologijom, što dovodi do toga da se fetišizuje upravo taj kombo njegove neatraktivnosti i ekstremizma. Takođe, više autora tvrdi da je Fuentosova najveća privlačnost u tom delu ženskog sveta simbioza ideologije sa parasocijalnim vezama, selebriti kulturom i potrebom za identitetom. Grojperke nisu nužno rasistkinje ili mizogene u dubini... Ma ne, one koriste Fuentesa kao instrument za samoidentifikaciju, patnju ili bekstvo od dosadne svakodnevice. Grojperke, pri tome, nisu nastale iz niodaklevaca, jer na mrežama svojim očima vidimo da je standardna Fuentesova obožavateljka ili belkinja ili u manjem broju Latinoamerikanka, u ranim dvadesetim i ireverzibilno je na mrežama 24/7. Ona kompulzivno buđavi u krevetu i fotografiše se dok plače. Drugim rečima, ona je naslednica drugih internet supkultura određenih žena koje su intenzivno oblikovale vlastitu estetiku. Pa su tu i one devojke sa poremećajem u ishrani koje navode preniske trenutne, početne i ciljane težine i kao da se takmiče u jadu i boleštini, sa sve oznakom "edtwt". Možemo da vidimo i profil jedne mlade žene sa dugom smeđom kosom koja fotografiše svoje mršave noge i cigaretu, dok tužno mašta o - sebi. Ona, citiram autora jedne studije, izgleda kao ožalošćena devojka iz prošlih vremena, uvučena u 21. vek u kome je dobila razmazanu olovku za oči, bulimiju i zavisnost od telefona. Toj zajednici zapravo je urođeno mučeništvo i patnja u potrazi za pažnjom... I to ide do te mere da kače tugu na svoje profile kada moraju da izdrže Fuentesovu božićnu pauzu u objavljivanju sadržaja. U tim postovima vidimo lepe devojke koje plaču i gledaju kroz prozore, motajući uvojke svoje kose. Ili samo katatonično leže. Za Grojperke, Fuentesova politička uverenja su, ironično, sekundarna, a verovatno i tercijalna u odnosu na njihove perfrormanse o tugi. Što bi rekao Berček u Majstori, majstori: ništa specijalno, tuga kao takva... One se uglavnom fokusiraju na svoju besmrtnu ljubav, a njihovo uskakanje u Fuentesovu internet železničku kompoziciju manje se odnosi na ideologiju, a više na regrutovanje Fuentesovog lika kao najnovijeg instrumenta za samopovređivanje. To samopovređivanje toliko je agresivno da na neki sulud način čini da se te inače neupadljive žene osećaju posebno. Fuentes javno govori da mrzi žene, da su one inferiorne, da ne treba da glasaju... A ipak ima horde devojaka koje mu šalju ljubavne poruke u DM. Što je klasičan primer da ekstremni prezir prema ženama ponekad privlači više nego blagi flert, jer signalizira nepotrebnost validacije. I kako piše u članku kojeg sam poslednjeg pročitao o ovom fenomenu, mnogo toga se može prezirati kod Grojperki. I to zaista jeste tako. Jer, kako se navodi, one nisu hrabre... Naprotiv, kukavice su. Nisu ni autentične, a i ne bi se reklo da vole žeski rod, budući da su spremne da puste sve druge žene niz vodu za pet minuta onlajn slave. Ali budući da sam na mrežama video i vatru i vodu, u nekom kutku spoznaje razumem i autora tog teksta koji njih razume. Jer, kako veli, ako posle izolacije tokom kovida ne znate gde udarate, krhkog ste osećaja za sebe samu i potrebno vam je muško divljenje da biste preživeli sopstvenu poražavajuću prosečnost, onda ima smisla da se upustite u ovu grupu kontrakulturalaca. Mislim, kako reče jedan lik čiji esej takođe trenutno čitam u neverici, činjenica je da niko nije tako jednostavno servilan prema poluatraktivnoj alternativnoj ženi kao muškarac koji tvrdi da prezire njen pol. Zato svet Grojperki možemo da posmatramo i kao sulud, i kao trolerski, i kao nekakav usud, i kao beznadežno ironičan, nihilistički, rasistički, čak i samoubilački... Fuentesov gubitnički imidž postaje u stvari fetiš za deo žena koje su već duboko u ciklusu samopovređivanja, traume i potrebe za totalnom predajom. To je klasičan bad boy na steroidima, samo što je ovde "bad" ideološki i egzistencijalno, a ne samo fizički. U stvari, čak ni Fuentes sam po sebi nije najbitniji od svega, jer je on tu svojevrsni trenutni avatar i za nemali broj žena bekstvo od turobnog mejnstrima.

Sad upadate u istu zamku kao i liberalno-levi, optužujući grupu od minimum 150.000 ljudi da su - ludaci. I umesto te matematike, ponudiću vam drugu: znate li koliko su neonaci grupe u SAD, one iz prošlog veka poput The Order ili Aryan Republican Army, koje su pljačkale banke, kao i oni koji su izazvali onaj masakr u Oklahomi, imali ukupno ljudi? Svi zajedno - oko 60. I to nategnuto, jer sam video i analize u kojima se tvrdi da ih je bilo oko 40. A danas samo FRSO ima članstvo u broju za koji se pretpostavlja da prevazilazi sve naci grupe u SAD, one ostose Kju Kluks Klana, nekakve verske milicije i ostali talog na dnu desnog bureta. I ako je samo 60 ljudi uspelo da učini ono što je učinio The Order, ARA i oni u Oklahomi, šta mislite da organizaciono i sa ljudstvom može da učini samo FRSO, obaška druge militantne grupe? Kakvi crni demsi, oni će kad zagusti morati ili da se priklone, ili da se - sklone. I da čekaju dok ne vide šta će da bude, da bi onda snažno i bez oklevanja - bacili tvit.

Pa kog ih đavola onda poredite sa Fuentesom, makar i metaforički??! Sutra da taj Fuentes skoči lastu sa dvadesetog sprata, niko prstom ne bi mrdnuo... A ovi ljudi su vojska čije će eventualne akcije imati uticaj na živote i levih i desnih, i gornjih i donjih. Naročito onih srednjih, kojih ima najviše u SAD. Ne znam kako vam to još nije jasno?!

Vi možete da ih nazivate kako hoćete, ali poslednje procene govore da tih ljudi ima oko 150.000 u SAD, dakle samo u pomenutim grupama. Po mom skromnom mišljenju, svakako ih je više od tog broja, a mnogo više kad u taj korpus inkorporiramo i simpatizere. Oni, znate, nisu ona levica iz Vudstoka, a pogotovo nisu ona levica koja je karikaturalno opisana u Forestu Gampu. I oni vas neće zakititi cvećem... Naprotiv, dobićete nešto drugo ako im stanete na put. A to što još nisu koknuli nekog agenta, iako su naoružani i iako bi mnogi voleli da se rezultat na semaforu izjednači, možda je zato što čekaju pravi trenutak. Ili zato što je sve to još u fazi "building the movement", a ne finalnog okršaja, jer demonstracije jesu intenzivne, ali nisu i dovoljno brojne u ljudstvu u smislu kritične mase. I što više simplifikujete taj fenomen, pa se čak i posprdate sa tim grupama nazivajući ih ludacima, to ćete hipotetički biti u prilici da se više i iznenadite kada shvatite na šta su oni sve spremni, koliko su disciplnovani i šta sve mogu da urade i organizaciono, i ljudstvom. Zato vam i pišem ove redove, da ne bude posle da niste znali.

@Angelia Bogami, i vas bih savetovao da odete na te sajtove.. I ne samo na sajtove, već i na ostala internet mesta gde se nalaze proglasi predstavnika pokreta, njihovi govori, namere i načini koje proklamuju kako bi stigli do cilja. Čisto da znate šta bi moglo da vas sačeka iza neke krivine. Da ne bude posle da se lupate šakom po čelu i da izgovarate: crna Anđo, kako ovo nisi znala i šta si dočekala...

Išao sam na sajtove grupa koje demonstriraju u Minesoti i, kako da vam kažem, čini mi se da ih boli uvo za standarde. Najjači su oni likovi iz Democratic Socialists of America (DSA), kojih sada verovatno ima i preko sto soma u SAD, jer ih je pre događaja u Minesoti bilo oko 90.000. Okupljaju socijaldemokrate, marksiste i aktiviste koji rade unutar i van Demokratske partije, kao mreža lokalnih čeptera. Koriste razne taktike, od lobiranja i jurenja glasova na izborima, do direktne akcije u vidu protesta, blokada i rapid response kanala. Manje su militantni od nekih drugih, a više fokusirani na masovnu mobilizaciju, pa od njih ne očekujem ništa više od onoga što su i do sada činili. Ali od Freedom Road Socialist Organization (FRSO) - očekujem. I to mnogo... Oni su mi prvi na liniji vatre, jer su vrlo militantna marksističko-lenjinistička grupa koja zagovara revoluciju jer smatraju da kapitalizam ne može biti reformisan, već da ga se moraju silom rešiti po bilo koju cenu. I zaista bi me razočarali ako ne zapucaju na agente. Što bi rekao Tito kad je počistio konkurenciju u vrhu KP pre rata: kakvi su to revolucionari koji dobiju samo pet godina robije... Tako i ja pomislim za te američke lenjiniste, jer kakvi su to revolucionari ako ne iskorriste šansu koja im se pružila u Minesoti?! Tu su takođe i oni iz Party for Socialism and Liberation (PSL), koji bi isto mogli da zapucaju, ali ih je znantno manje od FRSO, a ne mogu po brojnosti da stanu ni u istu rečenicu sa DSA. Tako da, Anđo, nije da nemate zanimljivo društvo tamo kod vas. Samo još malo, i zabava vam je sa njima zagarantovana.

Čehovljeva puška mora da opali, da li u drugom ili trećem činu. Pa ako neki od demonstranata nose cevke, za očekivati je i da koknu nekog agenta, a možda i dvojicu, da izjednače rezultat. Onda bi druga strana prikazivala njihove fotke sa venčanja, njihove uplakane žene i majke, i sitnu decu, uz napomene kako su bili odlični učenici, dobri drugari i talentovani sportisti... Komšije bi za njih pričale da su se isticali i kao supruzi i roditelji, a i po dobročinstvu u zajednici. I da nikada nisu ni mrava zgazili. Onda bi oni prvi povikali: tako im i treba, šta su ti agenti tražili, to su i dobili, šta će oni uopšte na tom poslu... A oni drugi bi odgovorili: a šta će oni vaši na ulici u sudaru sa saveznim vlastima, šta su tražili, to su i dobili... I tako u krug, u krug, u krug, u krug, igramo valcer ja i drug. Jel imate vi, Anđo, nešto zanimljivije tamo kod vas u SAD u vezi sa unutrašnjom dinamikom, ili da čekamo da ovo eskalira pa da se konačno pokokate kao ljudi?

Slažem se da postoji ta mogućnost, ali i da taj proces ne bi bio ideološki jednosmeran. Deo liberalno-levog korpusa bi iste sekunde potpisao takav scenario, ali da ga oni sprovode, kao što postoji i deo konzi koji bi takav ishod odbio čak i da ga predvodi Isus Hrist lično. Na kraju krajeva, i sam sam ovde pominjao Tila i njegove jarane, najavljujući da bi Tramp mogao da bude lagana prolećna šetnja cvetnom livadom u odnosu na one koji će ga možda naslediti. To pokazuje da sam odavno svestan rizika koji pominjete, za razliku od onih koji samo Tramp, pa Tramp, jer možda ne shvataju odakle sad pa neki til, kad su pantalone svakako bolje nego suknje od tila.

Ako se ispostavi da je ono što dolazi opasnije, što je upitno barem kada znamo da su jedni na druge već počeli da vade pištolje i da apsolutno ne postoji ideološka monolitnost kao u doba Fukojame i njegovog kraja istorije, onda ćemo se složiti i obojica ćemo reći - ne valja. Zasad mogu da podržim samo ono što već znamo, odnosno vaše impliciranje da je levica postavila temelje za ono što bi moglo sutra da bude još i opasnije. Jer kad je levo-liberalni diskurs, vašom rukom opisan kao "Hakslijeva soma", u stvari pasivna, zabavna kontrola preko ekrana i dopamina koja je omogućila elitama da skupljaju kajmak dok masa spava, e to mogu da vam potpišem. To je već oblik kolonizacije uma i ponašanja, samo mekši i manje direktan. I kroz postmodernu potrošačku kulturu koja maskira odsustvo istine i slobode.

Već sam vam pisao da me fenomenološki zanima kako nastaju društveni konstrukti, dok me njihova implementacija u diskurs, agende i normative manje interesuje jer je reč o često neinventivnim primenama već viđenih obrazaca vladanja. Iz tog razloga sam apostrofirao Peta Bjukenona, sa svakako manjom impresioniranošću izvođačem Bjukenonovih radova u liku Donalda Trampa... Za razliku od ostatka sveta koji već više od deeset godina samo priča o Trampu 24/7. S tim u vezi, svakako neću biti zaslepljen ideološkim sjajem onoga što će naslediti globalizam, poput onih koji su branili globalizaciju kad je bilo već evidnento da je ona na izdisaju i u samrtnom ropcu zahvaljujući vlastitim greškama. Pa setite se šta je samo ovde sve pisano o globalizaciji, globalnom selu i stanovnicima tog sela koji će biti srećni kao u selu štrumpfova... I koliko je to promašen fudbal u odnosu na šamar realnosti.