Nek grmi jako

Dobar je i Vorton, taj sigurno putuje iz Palasa ovog leta. I njemu ćemo sigurno prići jer su ovi oko Retklifa svesni situacije u kojoj bi mogli da ostanu samo sa đokondom u rukama ako Siti makne Andersona, a neko drugi naskoči na Vortona i Real podigne Tonalija, što bi značilo da onda mora da se dovodi neko ko nije tog kvaliteta. I kad pogledam Kazemira, iako se povampirio sa golovima iz niodaklevaca, Mejnua i Ugartea, pitam se, majke mi moje mile, kako mi uopšte igramo PL u kome su centralni vezni igrači hibridne aždaje koje trče 12 kilometara, udaraju ljude, ruše ih kao kegle, iznose loptu u četiri koraka na pola, pa čak i u poslednju trećinu terena, gađaju napadače loptama kao snajperom i ubacuju se oko 16 iz drugog plana... Bukvalno ne postoji igrač sa kojim nas povezuju da je lošiji ili isti sa sredinom terena koju danas imamo... Puno su bolji. Zato ćemo, posledično, i mi od leta biti puno bolji sa novim motorima u manevru.

Kako mislite da neko ne silazi sam sa poltičke scene? A kad umre? Jel tada važi ona: naše će sene hodati po Beču, lutati po dvoru, plašiti gospodu? Onda već transponujete Trampa u metafiziku, a to, verujte mi na reč, nije baš najzdravija opcija... Jer ste ga prehodno već lansirali u svet mitologije kada ste napisali da potpuno uništava ugled zemlje, stavljajući ga svesno ili nesvesno iznad one iste Amerike koja je bacila nuklearne bombe na Japance, koja je htela da baci nuklearne bombe na severnokorejce i Kineze u Korejskom ratu iako je i SSSR tada već imao svoje nuklearne glave, koja nije bila sigurna kako se treba ophoditi prema linčovanju afroamerikanaca čak i u sedmoj deceniji prošlog veka, koja je izvela akciju u Zalivu svinja posle koje su morali da idu u rikverc, koja je poražena i u Vijetnamu i Afganistanu, koja je imala i Irak, i Jugoslaviju i Norijegu u svom vojnom rokovniku... Da li ste na taj ugled mislili i ako jeste, onda je Tramp za vas s pravom Marvelov antijunak i omnipotentno mitološko biće čija je sama pojava dovoljna za sve i svašta na ovom dunjaluku... I njegova sena će vam uvek lutati negde, jer ste vi to tražili, a ne on, koga boli bulja i za mene i za vas. Ja tu onda ništa ne bih dirao... Niti ću.

A ja, recimo, ne mogu da objasnim kako, sa svim platformama u 21. veku, do danas nikada nisam slušao Tamaru Rađenović... I od danas biram da sanjam nju, ako to nekako može da se izabere.

Nešto sam danas piskarao na nekoj drugoj temi o jednom fudbalskom klubu. I nisam pomenuo Trampa, mada sam mogao i tamo da ga udenem, jer su vlasnici tog kluba Amerikanci, a on njihov predsednik i kao takav, logično, utiče na njihovu poslovnu stabilnost. A da sam ga pomenuo i na toj temi, verovatno niko ne bi ni zinuo da kaže kako bi barem taj topik morao da ostane virgo intacta kada je reč o mešanju sa Trampom... Jer Tramp je razvalio svaki mogući kutak interneta, pa tako i ovaj forum, ulazeći ljudima u glave kao nikad niko u toj meri da je zbilja teško pronaći bilo koju temu u kojoj nije zastupljen. I šta kad Tramp umre, ubiju ga ili jednostavno ode sa funkcije? Šta ćete bez njega i znate li kud ćete, kad vam život prođe u Trampu i antitrampizmu?!

Kad se sve sabere i oduzme, prema svemu što sam ikada gledao od igrača sredine terena koji bi ove godine trebalo da pređu u druge klubove, Anderson i Kamavinga su mi najbliži onome što Englezi zovu - world class player. Anderson još nije u tom world class jatu, ali je nesumnjivo ubica u najavi i zver koja će se još više razgoropaditi na Mundijalu, a Kamavinga je baš ono što nam treba, naravno ako je istina da Real želi da ga pusti... I tu dolazimo do umreženosti, jer ako Real stvarno pusti Kamavingu, to bi značilo da je verovatno istina da kreću po Rodrija, što okida i Siti koji je zato krenuo po Andersona... I tu je bitno pobediti ne samo na terenu, već i u transfer prozoru, jer će i Junajted i Siti obigravati oko Andersona, a ishod tog plesa u troje mogao bi da oblikuje sledeće godine jer je reč o igraču koji udara temelje veznom redu. Zato su mi Anderson i Kamavinga broj 1 i broj 2. I tu nema štednje, već samo jako.

Ne računajući prošlo leto, kad se pogleda ko je sve dovođen proteklih godina i kada je reč o igračima i o trenerima, još izgledamo i bolje nego što smo očekivali, zato nam na leto treba najjači prelazni rok u proteklih xy sezona za sledeći korak. Odlasci Rašforda, Onane, Sanča, Garnača, Entonija, Lindelofa i Hojlunda bili su prvi pokazatelj inicijative da se okrene novi list, a drugi pokazatelj dovođenje dva igrača sa PL iskustvom koji su, iako dolaze iz malih klubova, imali prošle sezone odličnu statistiku. Pa kad su Mbeumu i Kunji dodali Šeška i Lamensa, koji imaju očigledan doprinos u današnjem stanju na tabeli, to okretanje sledećeg lista u klupskoj istoriji dobilo je na aktuelnosti i sad smo pred vratima LŠ, što je prošle godine u ovo vreme bilo nemoguća misija sa onakvim igračima i onakvim trenerom. I sad mora da se skroz očisti centrala veznog reda, jer Kazemiro ide, a Ugarte je neupotrebljiv i kao takav verovatno i on putuje na leto... Zato sledeći prelazni rok mora da bude svemirski, jer dovodiš one koji će ti biti stub u narednim godinama, zato mora da se izdvoji ogroman novac za to i zbog toga nije ni čudo što su već pojurili i Andersona, i Kamavingu, i Balebu, i još nekoliko veznjaka, ali su pomenuta trojica, po mom skromnom mišljenju, oni koji potpuno zazlužuju da budu u epicentru prelaznog roka na Trafordu. I sva trojica su bolji od onoga što danas imamo u svlačionici, a bolji su i još neki koji se pominju, poput Tonalija ili Vortona... Jer što se tiče Kamavinge, ako je istina da će biti dostupan za oko 50 milina evra jer Real navodno čisti kuću, to je no brejner, a Andersona ćemo ove godine najverovatnije videti na SP u paru sa Rajsom u Gordom Albionu... I mnogo će nam se svideti ono što vidimo, u šta sam siguran, a za MUFC je najbolje to što igrač želi da reši pitanje promene kluba pre početka Mundijala. I, na kraju, imamo Balebu koji je još mlad igrač i ima visok plafon, iako mu ova sezona nije kao prethodna, pa ako bismo doveli dvojicu od te trojice - puna šaka brade. Onda bi od ozbiljnih solucija u centrali još ostao Mejnu, za koga je pitanje da li je materijal za startnu postavu jer se pokazuje da su utakmice nekako veće od njega, a trebalo bi da bude obrnuto. I, naravno, povećanje plate za Bruna... Jer kakav god da je, a ume da bude i ovakav i onakav, danas je to možda i MVP Premijer lige.

Čuo sam na nekoliko mesta i pročitao da je Vučić govorio o košarci, pa sam morao da pronađem tu emisiju i odgledam je premotavajući segmente, jer nisam mogao da verujem da predsednik zemlje kritikuje odbranu nekog tima i hvali defanzivnu tranziciju drugog tima, koji ne dozvoljava kontre i da mu protivnik trči u leđa... I ma šta taj nivo želje za sveprisutnosti pokazuje, a pokazuje baš mnogo, postoje i oni dululu tipovi koji nikome ne škode... Znate ih jer ih viđate po ulici, u javnom prevozu ili ispred prodavnice dok pričaju o ratu, poljoprivredi, Kremanskom proročanstvu, Branku kockici, džedajima, Atlantidi, Užičkom kolu... I u sve se razumeju. Ali nisu opasni po okolinu. A kad predsednik nekoliko puta pomene da hoće da bude u miru sa svima, pa onda opet konstatuje da je za mir sa NATO, da bi usledio i čitav dalji niz njegovih opservacija o miru u komšiluku, onda se onaj bezopasni lik koji se razume u sve i propoveda u busu ili ispred dragstora pretvara u komšiju nedokućivih namera, koji ide od vrata do vrata do vrata, pokuca, pa kad mu otvore, kaže: ja sam za mir sa vama. Zašto bi neko išao od vrata do vrata i ubeđivao komšije da je za mir, kad bi to trebalo da se podrazumeva? I kako je komšijama kad im zakuca na vrata lik koji u istom satu priča o defanzivnoj tranziciji u košarci i vežbama sa NATO paktom?!

Videćemo za budžet kada tome dođe vreme, iako energija nema baš neke krucijalne veze sa budžetom, jer ga nisu imali ni do sada. Mi bismo voleli da nam neko kaže: opušteno i lagano, put neće biti pun džombi i rupa, krivudav kao oni putevi u Južnoj Americi, ali to bi bila laž. Budžet bi pomogao, a ako bi stigao sa istih mesta odakle je stizao pred izbore 2000. godine, ili barem sa jednog mesta, onog najvažnijeg, onda je to već pola pređenog puta. Jer ti koji sa strane obezbeđuju budžet obično to ne rade da bi bacili novac u bunar.

Studenti će napraviti iskorak u sazrevanju kada postanu sposobni za terenski rad u kampanji i obezbeđenje kontrolora na biračkim mestima. Demokrate su, recimo, u SAD postavile istorijski rezultat sa preko 52,8 miliona poseta od vrata do vrata širom Amerike u 2024, od čega 42,6 miliona u sving državama, a samo u poslednjoj nedelji kampanje realizovali su više od 8 miliona takvih poseta. Pa iako su izgubili te izbore, svakako ih nisu izgubili zbog toga, nego su objasnili kako treba da izgleda aktivizam te vrste. I ako su studenti u praksi demonstrirali da im ne manjka ni energije ni entuzijazma, kada kucne čas samo treba da tu neupitnu energiju i entuzijazam usmere ka zadatom pravcu, čime bi pobedili sve te fantomske liste i predizborne pokvarenštine koje već znamo svi napamet.

Zanimljivo je, iz te perspektive, koliko su Madurov režim i najbliža njegova okolina ipak na kraju shvatili da su promene nezaobilazne, dok se iranski režim koprca čak i u situaciji kad ne mogu da sprovedu ni sastanak kućnog saveta, a da im raketa ne prođe kroz dimnjak. Rodrígez je preuzela kormilo kao interim predsednica i čavisti su pokazali klasičan pragmatizam puštajući skoro 500 političkih zatvorenika i donošenjem zakona o amnestiji, jer je Madurov krug shvatio da je opstanak biologije i imovine važniji od opstanka dogme. Iranski režim je, s druge strane, u nemogućnost da bukvalno podigne glavu iznad nivoa podzemnih bunkera postao talac sopstvene metafizike otpora, a u toj mentalnoj ćeliji je tesno kao u prknu, pa se sudaraju kako god se okrenu ili sa vlastitim narodom, ili sa komšijama, ili sa Amerikancima i Izraelom. Diktatori širom sveta, od Mjanmara do podsaharske Afrike, plakali su kao kiša zbog Venecuele, koju su takođe gledali kao uzor, jer niko ne želi da preda vlast. Pa sad gledaju Iran. Pa ako iranski režim preživi totalnu degradaciju suvereniteta i ostane na nogama, to je svima njima nada da se država može voditi kao ćelija Al Kaide, a ne kao društvo.

Kad uporedimo ovo što Iran hoće da blokira moreuz i što gađa komšiluk okolo, mi stariji ne možemo a da se ne setimo pretnji Vojislava doktora Šešelja iz veselih 90-ih da će Srbija gađati sve redom NATO prestonice, do Londona. Pa ako ovo sada posmatramo kao prvi pravi postliberalni rat i posledicu suštine promene svetskog poretka koja nam se odvija ispred nosa, onda nam je jasno da više ne važi globalna utopija pravila i premisa da će globalna trgovina, međunarodno pravo i liberalne vrednosti polako omekšati autokratije dok ih potpuno ne integrišu ili ne uruše, kao što se režim kome je Šešelj onomad bio sluga pretvorio u paru od amonijaka. Iran ovde služi kao dokaz da ekonomski pritisak i diplomatska izolacija više nisu fatalni alati zapadne moći, jer je zvanični Teheran uspešno preživeo decenije sankcija i unutrašnjih nemira. Što nas dovodi do poruke u kojoj lepo stoji da ako Iran može da zadrži vlast uprkos direktnom sukobu sa hegemonom, onda liberalna kazna više nije neizbežna. Pa ako se fokusiramo na to kako drugi autoritarni lideri čitaju ovaj scenario, oni tu jasno vide osovinu Kinorusije, Irana i Severna Koreje kao brod gde diktatori jedni drugima pružaju ekonomski i vojni pojas za spasavanje kad god naiđe nekakva bura i brod im se nakrivi na jednu stranu. I ako se iranski model preživljavanja po svaku cenu pokaže uspešnim, to onda postaje održiva dugoročna strategija, a ne prelazna faza ka demokratiji... Što je upravo ono što one male autokrate širom sveta vide dok sa otvorenim ustima prate šta se dešava u Iranu. Zato rat u Iranu nije samo regionalni problem ili pitanje nuklearnog naoružavanja, to je grob globalnog liberalizma na kome će, izvuče li se iranski režim, zaigrati kolce sve autokrate sveta, od malih balkanskih satrapa do velikih igrača u Pekingu i Moskvi.

Mohamed bin Salman je više puta ponovio istu izjavu: ako Iran dobije jednu nuklearnu glavu, i Saudijska Arabija mora da dobije jednu nuklearnu glavu. A Faisal bin Farhan se nadovezao da u tom slučaju ne samo Saudijska Arabija, već sve zalivske zemlje moraju da dobiju tu opciju kako bi se zaštitile. Hakan Fidan je, s druge strane, pre mesec dana ili nešto manje izjavio da bi Turska mogla da bude primorana da razvije sopstveni nuklearni program ako Iran dobije nuklearno oružje.

Da, to sve itekako ima smisla. Pominjali smo tu mogućnost balansa, kao i da bi tada zalivske zemlje odmah stale u red, prva Saudijska Arabija. Imaju da plate, a imali bi skoro sigurno i političku volju. I Turska, naravno.

Probao sam da vam odgovorim zašto smatram da je stari totalitarizam teško moguć, da ne kažem mrtav iz ove perspektive uz sve bojazni, a da neki novi oblik još nema kapacitet, iako sam pomenuo da je jedan kolega forumaš nedavno detaljno obrazložio njegovu moguću supstancu. Ali ako u našim životima ne doživimo totalitarizam, onda pre svega treba imati razumevanja za drugu situaciju, koja nam se ne dešava "možda" već smo do grla u njoj, i za koju ni sam nemam jasan odgovor, zato sam vas i pitao da li treba više da se plašimo ideje da će biti možda neki totalitarizam 2.0, ili ideje da će ostati sve ovako i da niko nikad neće rešiti ni finansijsku krizu, ni demografski sunovrat, ni klimatske promene, ni kontinuirane ratove, ni dugove, ni ništa od onoga o čemu ovde godinama pišemo.

Okej, pa da zaključimo nešto što je počelo, barem sa moje strane, tako što je moja ćerka gledala na jednom ekranu Trumanov šou, a ja na drugom nekog mladog hrvatskog istoričara, pa je baš u trenutku kada je taj istoričar pričao o fašizmu u Italiji, na drugom ekranu Trumanova žena izvukla neki kuhinjski set i uperila ga ka njemu, uz reči: plašiš me, a on njoj odgovorio: ti mene plašiš. Spoj fašizma kao korporativizma koji je tražio monolitnost i te scene iz Trumanovog šoua, gde se svaki konflikt rešava reklamom za novi proizvod, pokazuje zašto je stari totalitarizam mrtav jer ne može da preživi u svetu gde je vrhovni autoritet prodaja, a ne žrtva. Trumanovo - ti mene plašiš, nije strah od diktatora, već strah od toga da je sve oko njega lažno i besmisleno. I onda sam se, logično, zapitao da li treba više da se plašimo ideje da će biti možda neki totalitarizam i fašizam 2.0, ili ideje da će ostati sve ovako i da niko neće rešiti ni finansijsku krizu, ni klimatske promene, ni dugove država i pojedinaca koji ne mogu da se doveka servisiraju, ni sulude razlike u kojima jedan odsto ljudi na planeti ima imovinu veličine ukupne imovine 90 odsto ukupne populacije odozdo na gore... Da li je, na kraju balade, čoveku inherentnija demokratija ili totalitarizam? Čovek je fleksibilno biće, pa mu je totalitarizam verovatno inherentniji u kratkoročnom i instinktivnom smislu, jer nam istorija pokazuje da je sklon da traži sigurnost u vođi i hijerarhiji, ali demokratija mu je inherentnija u dugoročnom, evolucijskom smislu, jer omogućava inovacije, prosperitet i humanost, dok totalitarizam uvek implodira kao u Nemačkoj ili u SSSR-u. Ipak danas, u fragmentiranom Zapadu, ni jedno ni drugo nema svoj pojavni oblik, pa dobijamo nekakav splet u kome se strahovi od totalitarizma mešaju sa demokratskom paralizom. I - ni makac. Kao ona basketara koju tapkaju u mestu.