Milenko Puzigaca

A gledaj pa ovog govnara mamu mu jebem i njemu i njegovom miladinu kovacevicu koji odgovara vesni pesic. Trebala je da mu odgovori "more mars u picku materinu vise jebem vam majku svima vama "'finima'"

Pa i treba da se stavi, a ko se buni da bude streljan, narocito ako to bunjenje siri u "medijima". Kao na primer sto sam danas video tekst negde "Hrvati nemaju milosti, kaznili nekoga zbog 15 kuhinjskih krpa ili nesto, dtl mu je nadeno u kolima, a sto je zabranjeno unositi u EU" I takve koji smisljaju ovakve "vesti" isto treba streljati.

Ocigledno je trebalo tamo da ostane stanje koje je zatekao pop Amfilohije - da u celoj Crnoj Gori ima jedno 8 popova, a i ko ide u crkve, u iste ulazi sa kapom i cigarom u ustima. AKA prirodno stanje, jer su tad cak i ti vernici sa cigarama u crkvi verovatno bili stvarniji vernici i posteniji i bolji ljudi nego ova odvratna srbonacionalisticka bagra svuda u regionu. A mlade generacije neka dobro gledaj sve ovo, i kad im onda u istorijskim knjigama podmecu sranja o "stradanjima" i "nepravdama" neka te lekcije upotrebe za brisanje straznjice, ako iz njih nista ne nauce, a narocito gde su mete nad kojima treba izvrsiti gnusno ali neophodno delo da se stradanja vise nikad ne bi ponovila. Ako to ne urade, treba da "stradaju" jedno 50 puta vise nego sve prethodne generacije zajedno, koje nisu nista ni znale, jer su bile nepismene i na nivou neolita, sto nove generacije nisu.

Najvaznije ne uzimas u obzir - fanaticna posvecenost duznosti. Ali ne "duznosti" tipa "ceo svet je neprijatelj a srbstvo i kosovski mitovi su do jaja", nego duznost "koj nece da prihvati skandinavski bildung kao vrhunsku vrednost ne treba ni da voli karanfile".

U USA od svih koji se prijave za FBI, marince, vojsku ili avijaciju samo 30% prođu, i to većina bude odbijena zato sto ne prođu psiho testove - ne trebaju im tamo nestabilni, neuravnotezeni, potencijalni psihopate, sadisti itd. Dobro, mnogi od odbijenih se posle prijave u policiju pa ih prime jer tamo nemaju tako stroge kriterijume, ocigledno se vidi iz ovih pucnjava tamo i zlostavljanja civila od strane policije. Poenta je, ovde bi verovatno bas takve primali kakve tamo odbijaju, jer tu je pozitivno "znas ti ko sam ja, vlast sam bre ja" isl. Takvi ako ne naprave zdravo drustvo niko nece.

OK, hvala, znam da neke od ovih stvari nisu bas posledica gripa, a znam i za sta mogu da budu "signali" , bas ovo sto si rekla, ali cak i da jesu me prilicno zabole, mada ipak mislim da postoji za njih banalnije objasnjenje koje sad nije bitno Zanimalo me najvise i konkretno za ovo sa temperaturom, jer ometa Bio sam danas da dam krv na kompletnu analizu, kasnije treba da uzmem rezultate, pa cemo videti U svakom slucaju hvala, probacu nesto od ovoga u meduvremenu, dok se ne zavrse pregledi

Милан Миленковић: Метар и центиметар Како се захуктава нова руска офанзива, тако царомани почињу поново да се ложе. Пола године су се бавили јадима и неправдама овог света, туристичким подухватима, цвећем и травама, уз повремено приплакивање на „колективни Запад“. Шамарчина коју су попили од Укра је била болна, али стара љубав заборава нема, а бол најбоље блажи нова офанзива. Кад ова офанзива прође ко и прошла, опет о цвећу, путовањима, данима који певају у гранама топола… Истина, „колективни Запад“ (ма шта то било) помаже Украјину, док Русија ратује сама, уз помоћ Ирана, Северне Кореје и Турске. Легендарни БРИКС, у који смо се клели, одјебао је Русију брже него што Марко Чадеж налакира ноктиће. Царољупцима је промакло да је Украјина сама одбила први напад пре годину дана, а да је Запад помогао само ручним ПТ системима. Прва помоћ у артиљерији је дошла тек у лето, кад је руска офанзива увелико била сломљена. Годину дана је прошло, а тај страшни „колективни Запад“, који ратује с Русијом, још није испоручио ни један модеран тенк Украјини, док се о авионима тек стидљиво прича. Украјина је, до сад, од Запада добила помоћ у вредности од 50 милијарди долара, док Русија на рат троши скоро милијарду дневно. Највећа помоћ коју је Запад пружио Укрима је обука за високотехнолошко ратовање. Помоћ стиже буквално „на кашичицу“ и увек касни за догађајима. Оно што је очигледно – ко уме и хоће да види – да Украјина сама побеђује Русију. СССР је, од те исте Америке, од 1941. до 1944., добио помоћ од 200 милијарди долара, па нико не прича да је Немачку у СССР-у победила Америка, него сви причају само о Црвеној армији. Кад је СССР давао веома озбиљну помоћ Вијетнаму у рату против Америке, Амери нису плакали, као данас Руси и русоманијаци. Ништа нисмо научили из распада Југославије, јер је наш капацитет за учење ограничен нашом памећу и нашим заблудама. Један век смо потрошили убеђујући Хрвате, муслимане, Македонце и Црногорце да су они, у ствари, Срби. Нисмо их убедили. Сад убеђујемо Украјинце да су они, у ствари – Руси. Они се не дају убедити. Неће да буду Руси и тиме нервирају сваког честитог Сораба. Зашто пружају отпор окупатору? Што лепо не изгубе рат, па да сви живимо мирно и лепо? Да Руси изађу на Дунав, па да и нама сване! Не да ништа нисмо научили, него време само повећава наше заблуде. Гледамо, у реалном времену, фијаско Русије, која годину дана не може ни Донбас да освоји и ту немоћ видимо као одложену победу. Очи виде, мозак не прима. Метар у буљу уђе, сантиметар у главу никако. Мали подсетник: пре тачно 9 месеци, тебало је да, за Дан победе, на Црвеном тргу, уз урлање „Бог знами“ буде прослављена победа Русије над Украјином. То што се ово није десило, нама ништа не говори. „Колективни Запад“ пореметио планове? Само да смрзне, па ће Рус да крене… само да отопли па ће Рус да крене… Само ветар да престане да дува, па ће… Наша памет је пресуда над нашом будућношћу и гарант сталне несреће и пропадања.

Takođe, ako sam nešto naučio iz toga sto oni postoje, u toku ovih decenija od kad su izgmizali, u kakvim god govnima da su ranije bili, to je da ja nisam kao oni, niti to hoću da budem. Baš suprotno, gnušam se mesta gde su šovinizam proglasili za rodoljublje, pa veličaju svoje pleme plujući po drugima. Šljam čovečanstva.

Verovatno su pitomi ljudi, evo i taj vozac to kaze, koji ne vole konflikte, pa ih zbog toga svi ugnjetavaju. Tim pre treba streljati sve koji ugnjetavaju slabije. Srbende narocito, zato što im je to tu "njihov nacin" da zlostavljaju slabije a ližu dupe jacima. U vezi toga, ovaj recnik je namerno, kao onaj moj drugar koji je kad su ovakvi prvi put izgmizali iz govana oko 1989, pre toga nisu smeli da zucnu, beskicmenjacko je to seme, samo da bi lizali drzavnu sisu, pa kad prode neki od njih, ovaj je namerno glasno podrigivao i prdeo na ulici, dok ovi prolaze, kao znak nepostovanja prema tim podljudima. E, zato ovakav recnik. Jer je kocijaski recnik njihova mera, a sve titule mogu da si zabiju u straznjice, i oni, i ovi kojima one nesto znace. Obrisem istu njima, samo tome i vrede.

Imam ja pitanje za ove doktore i ostale koji su sami sebe proglasili za narod, štono rece Mark Tven. Mada ocigledno u poslednje vreme i svima njima ocigledno ne valja narod, evo, to u svakom tekstu pisu, nego sve vreme velicaju neke tamo Ruse. Valjda im slade rusko govno nego pita koju pravi njihiv sopstveni narod, onako uvrnuta, baš kao što oni vole 💩 Je li, filozofi, istoricari, i ostali naucnici, u onome na J, ima li tamo takvih umnika kao vi? To, i sta mislite vi, ako su svetu mnogo jedne Š, da li mozda postoji neko mesto gde ih je malo jedno hiljadu do dve, zato sto dozvoljava da takvi kao vi postoje i da se predstavljaju kao cvet i skorup tog mesta? Da čujemo.

Ovaj sve luđi, i u stvari samo sve više skida masku, što je lepo, to tako i treba. Jedino je nejasno zasto nije uzeo tu pusku onomad nego kao pizda i posle 30 godina svako malo kenja o nekolicini onih njegovih ispisnika koji su u vreme kad su on i jos 6 do 7 miliona srbendskih umobolnika nasli sebe javno rekli da ih za sve njegove puske bas zabole kurac, i sa kamiona po Beogradu pevali "ispod slema mozga nema, vise volim tebe mladu nego pusku da mi dadu, kad puzim ne mogu da guzim" itd. Ali ko ga jebe, poenta je da iza svih tih prica o "porodici" i "hriscanstvu" u stvari stoji agresivno neprijateljstvo prema slobodi izbora i prema tome sto je neko sam izabrao da ga za pusku u ime plemena kao i za celo pleme bas zabole kurac, a jedini razlog koji je vredan uzimanja puske, bi bio ne zbog plemenskog nego zbog licnog izbora, i to je da se streljaju neprijatelje slobode od kojih su ovakvi kao iz ove price ispod, koji u 21 veku drze robove, a inace su "imućni ugledni beogradžani" takozvane zemlje srbije. E, takve sve treba streljati i srusiti im kuće, i to je jedini razlog koji je vredan uzimanja puske u ruke. Evo je prica: ======= Ovde si došla da radiš”: Državljanka Filipina u Srbiji bez prava i zaštite GRAĐANI 05. FEB 2023. "Problemi su počeli kada sam tražila da mi vrate pasoš" Nepuna dva meseca, Samanta* je obavljala kućne poslove u domaćinstvu jedne imućne porodice u Beogradu. Ubrzo nakon što je počela da radi, shvatila je da su uslovi drugačiji u odnosu na one koji su joj prvobitno predočeni. Nadležne institucije su nepoštovanjem procedura dovele u pitanje njen legalan status u Srbiji. „Radila sam za mnogo ljudi, mnogo nacionalnosti. Ali ova porodica je skroz drugačija“, rekla je Samanta, državljanka Filipina čiji je pravi identitet poznat redakciji VOICE-a. Poreklom iz te ostrvske zemlje u Tihom okeanu, ona je od svojih sestara saznala za advokatsku kancelariju koja bi posredovala u njenom zapošljavanju u Srbiji. Stupila je u kontakt sa pravnicom Manuelom Armić, rukovoditeljkom odeljenja za korporativno pravo za posao sa inostranstvom pri advokatskoj kancelariji Jeličić. „Čule smo se preko mesindžera i mejla. Rekla mi je da postoji porodica iz Srbije koja bi htela da me zaposli. Imala sam intervju sa njima. Nisu mi rekli koliko je velika kuća, već samo da imaju četvoro dece i dadilju, i da će im trebati pomoć sa njima. Ništa detaljnije. Ali sam ipak prihvatila, jer sam već imala iskustva rada sa decom“, objašnjava državljanka Filipina. Samanti je u maju 2021. godine izdata viza za dolazak u Srbiju u ambasadi u Džakarti, prestonici Indonezije. Predstavništvo Srbije u gradu na ostrvu Java ovlašćeno je za odobravanje viza za stanovnike još nekolicine država iz jugoistočne Azije, poput Filipina, Malezije i Vijetnama. U periodu od 2016. do novembra 2022. godine, ova ambasada je izdala ukupno 717 viza državljanima Filipina. To je čak jedina petina od svih viza koje je odobrila u čitavom tom periodu, a više je izdato jedino državljanima Vijetnama i Tajlanda. Radnici iz Vijetnama, koji su bili angažovani na izgradnji fabrike guma Shandong Linglong u Zrenjaninu, pa se ispostavilo da su živeli i radili u nehumanim uslovima i da su praktično bili žrtve trgovine ljudima radi radne eksploatacije, što je postala globalno poznata afera, takođe su preko ambasade u Džakarti dobili dozvolu za dolazak u zemlju. Kako bi i Samanti bio omogućen ulazak u državu, morala je da ima dokaz o angažovanju kod poslodavca u Srbiji. Ona je potpisala ugovor sa konsultantskom agencijom Digital 4 Global iz Beograda. Prema tom dokumentu, ona je trebalo da bude zaposlena na poziciji marketinške koordinatorke, uz mesečnu platu od 800 evra. Međutim, ugovor je bio fiktivan. Kada je sredinom oktobra 2021. godine stigla u Srbiju, državljanka Filipina je brinula o deci i obavljala sve kućne poslove u domu imućne beogradske porodice. Ugovor je ovde samo papir Na pitanje novinara VOICE-a zbog čega Samanta nije radila u agenciji Digital 4 Global po dolasku u Srbiju, advokatica Manuela Armić je rekla da bi taj ugovor bio primenjiv tek po pribavljanju svih neophodnih dozvola. „Što praktično znači da ugovor o radu može da se primenjuje, odnosno da zaposleni stupa na rad po tom ugovoru tek kada se stranom licu odobri privremeni boravak i radna dozvola po osnovu tog ugovora o radu. Procedura za odobrenje privremenog boravka može da traje maksimalno do mesec dana, dok procedura za odobrenje radne dozvole može da traje najviše do 15 dana“, objašnjava ona. Bez obzira na to, Samanta je nepuna dva meseca vodila računa o domaćinstvu u Beogradu. „Obaveze su mi oduzimale između 14 i 16 sati dnevno“, kaže ona. „Sa radom bih počinjala u 6 ujutru, a završila bih oko 8 uveče. Nakon toga, zahtevali bi od mene masažu, pa bih radila i do 11 uveče. Tražili su i da idem do suprugove sestre da radim masažu“, opisuje državljanka Filipina svoj radni dan. „Jednom sam ih pitala – mogu li da učim, da uradim nešto za sebe posle posla? Oni su mi na to odgovorili da nisam došla ovde da se sunčam, nego da radim“, rekla je Samanta. Pored toga, državljanka Filipina je bila pod stalnom prismotrom, a kretanje van kuće je bilo strogo kontrolisano. „Kad god bih želela da izađem, sa mnom bi uvek išao njihov vozač. Ako želim da odem kod sestre (koja takođe radi po domaćinstvima u Srbiji), on bi me odvezao, sačekao sat vremena ili koliko u parku, i onda bi me dovezao do kuće“, objašnjava ona. Ophođenju poslodavca prema Samanti svedočio je i vozač koji je u to vreme takođe bio angažovan u domaćinstvu. Njegov identitet je poznat redakciji VOICE-a. „Mi je odvedemo, i onda nam oni kažu ispratite je da negde ne odu, i imali smo instrukcije. Samanta je imala instrukcije da mora da sedi u parku na klupi sa sestrom. Ne može da ide u kafić, ne može da ide u tržni centar, ne može nigde“, rekao je on. Ni pasošem nije mogla slobodno da raspolaže, već joj je bilo rečeno da će ga čuvati poslodavac dok ne dobije boravišnu dozvolu. „Nije mi bilo jasno zbog čega su odlučili da ga zadrže. Često sam putovala i pre, a pasoš bi uvek bio uz mene, ništa mi se ne bi desilo. Oni bi mi onda rekli da ću se izgubiti, ili da mi ne treba pasoš, jer svakako nemam boravišnu dozvolu, pa će oni biti odgovorni za sve što mi se desi“, kaže Samanta. „Problemi su počeli kada sam tražila da mi vrate pasoš“ U pratnji advokatice Manuele Armić, Samanta je podnela dokumenta za odobravanje privremenog boravka u Upravi za strance pri Policijskoj upravi (PU) za grad Beograd. Ipak, rešenjem Policijske uprave je utvrđeno da je zahtev nepotpun, i da je potrebno doneti dokumenta koja nedostaju ili će se on odbaciti. Samanta je i drugi put, ponovo u pratnji pravnice, otišla u Policijsku upravu kako bi regulisala svoj boravak. Međutim, advokatica Manuela Armić tvrdi da je Samanta, tokom trajanja procedure za pribavljanje dozvole za privremeni boravak, dogovorno raskinula ugovor o radu koji je sklopila sa poslodavcem. „Kako sam već navela, ugovor je bio zaključen sa odložnim uslovom sve do pribavljanja svih potrebnih papira u skladu sa zapošljavanjem stranaca u Srbiji. S tim u vezi, poslodavac je bio dužan da obavesti Upravu za strance o novonastupelim okolnostima kako bi se obustavio postupak za odobrenje privremenog boravka“, rekla je ona. Samanti do danas nije urućeno rešenje o odobravanju ili odbijanju zahteva od Policijske uprave za grad Beograd. Ona takođe tvrdi da nije raskinula ugovor sa agencijom Digital 4 Global. Redakcija VOICE-a je uputila Zahtev za pristup informacijama od javnog značaja PU za grad Beograd u vezi sa izdavanjem rešenja za privremeni boravak državljanke Filipina. U odgovoru ovog organa se navodi da je dopis potrebno urediti, jer predmet Zahteva može biti informacija u dokumentu, a ne sam dokument. Novinari VOICE-a su ponovo poslali upit, tražeći dokumente u vezi sa slučajem državljanke Filipina. Zahtev je odbijen kao neuredan. „Problemi su počeli kada sam im tražila da mi vrate pasoš“, smatra Samanta. Prema njenim rečima, poslodavac joj je ograničavao slobodne dane, a osujećeno je bilo i njeno putovanje u Novi Sad. Tokom dva meseca joj nije bio isplaćen prekovremeni rad, kao ni deo druge plate. Umesto toga, rečeno joj je da ima kupljenu avionsku kartu, i da će joj taj iznos biti skinut sa plate. „Rekli su mi da će me poslati kući jer im pravim probleme. Manuela mi je kupila avionsku kartu i rekla da će mi pasoš dati tek pred čekiranje, kada već budem stala u red“, rekla je ona. Svoju putnu ispravu nije dobila ni kada je stigla na aerodrom “Nikola Tesla”. Uspela je da izbegne prisilan odlazak iz Srbije uz pomoć vozača, koji je nedugo pre toga napustio svoju poziciju u domaćinstvu beogradske porodice. „Mene je pozvala, ili mi je pustila poruku, i rekla da hoće da je deportuju“, kaže on. „Rekao sam joj da jednostavno traži svoj pasoš, a kada ga uzme, doći ću po nju i dovešću je kod nas dok se ne snađe. Na aerodromu je bilo prilično zategnuto. U jednom momentu sam video da Samanta nema dovoljno snage da se odupre. Zamolila me je da siđem dole. Pošto me advokatica poznaje, bila je iznenađena što me vidi. I mi smo tu, mislim, Samanta je uzela pasoš i mi smo otišli“, objašnjava vozač. Nadležne institucije prekršile procedure na štetu državljanke Filipina Iako su odmah otišli u policiju, vozaču i Samanti je tamo savetovano da sačekaju sa prijavom, jer državljanka Filipina i dalje nije imala radnu dozvolu, i da prvo odu do konzulata. „To je bila nedelja, mi smo odmah u ponedeljak otišli u konzulat. Bilo je zaključano. Mi smo kucali i nikog nije bilo“, objašnjava vozač. Čekali su i povremeno proveravali da li se konzulat otvorio. „Bilo je možda 2 sata popodne, pred kraj radnog vremena, kada sam video jednog čoveka unutra. Mi smo ušli i čovek onako, zastao, izvolite, mi smo tražili pomoć, objasnili o čemu se radi. Čovek je naš, i rekao nam je da žena, koja je konzul, nije trenutno tu, da probamo da je kontaktiramo mejlom, što smo i uradili. Ona nam je odgovorila da je na putu, da ne može da nam pomogne, što je nama bilo čudno“, smatra on. U prepisci koju je Samanta imala tokom narednih dana sa njom, konzulkinja joj je rekla da je bila obaveštena o njenom slučaju i da joj je prethodno javljeno da će oni doći. Samantin slučaj je prijavljen Centru za zaštitu žrtava trgovine ljudima kako bi započela postupak formalne identifikacije i regulisanja legalnog boravka. U ovaj proces je bila uključena Danijela Nikolić, članica tima nevladine organizacije za borbu protiv trgovine ljudima ASTRA. „Njen [Samantin] slučaj sadrži jasne pokazatelje da je u pitanju žrtva trgovine ljudima u cilju radne eksploatacije. O kojim to pokazateljima govorimo? Tu imamo nevažeći ugovor o radu, predugo radno vreme koje je u suprotnosti sa domaćim zakonodavstvom, ograničeno kretanje, neisplaćivanje zarada i niz uslovljavanja od strane poslodavca“, objašnjava ona. Ipak, čitava procedura identifikacije pri Centru praćena je gomilom nepravilnosti koje su išle na Samantinu štetu, smatraju iz NVO ASTRA. „Prvi razgovor je obavljen u prostorijama policije a ne Centra, i njemu je prisustvovalo ukupno šest, za nju, nepoznatih osoba. To lako može da preraste u traumatično iskustvo. [Samanta] nije bila informisana o svojim pravima, a njenoj punomoćnici nije bilo dozvoljeno da prisustvuje davanju izjave na drugom razgovoru. Centar uopšte nije razmatrao pitanje smeštaja, niti je poštovan period refleksije koje potencijalna žrtva trgovine ljudima ima po osnovu Zakona o strancima“, tvrdi Danijela Nikolić. Nekoliko dana od razgovora u Centru, nepoznati muški glas Samantu je telefonom obavestio da nije identifikovana kao žrtva trgovine ljudima. Nalaz i mišljenje, kao ni obrazloženje svoje odluke Centar nije dostavio ni njoj, ni njenoj punomoćnici. Ovaj organ takođe nije podneo zahtev za regulisanje Samantinog privremenog boravka, zbog čega njoj preti deportacija iz zemlje. Policijska uprava za Grad Beograd je, u saradnji sa Centrom za zaštitu žrtava trgovine ljudima, upoznala zamenika javnog tužioca Višeg javnog tužilaštva u Beogradu sa slučajem državljanke Filipina. Međutim, kako je odlučeno da u konkretnom predmetu ne postoje elementi trgovine ljudima, on je dalje prosleđen Prvom osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu. Kada je redakcija VOICE-a tražila dokumenta u vezi Samantinim predmetom, Prvo osnovno javno tužilaštvo nije bilo u mogućnosti da ih pruži jer ih nije posedovalo. Samanta želi da ostane u Srbiji. „Želim da radim i finansijski podržim moju porodicu na Filipinima. Takođe, želim da zaradim za sebe. Imala sam dobre prijatelje u Srbiji iz Beograda i Novog Sada. Imala sam loša i dobra iskustva, ali iznad svega, poenta je u životnim izazovima. Optimistična sam u vezi sa budućnošću”, zaključuje naša sagovornica. Miloš Katić i Igor Išpanović (VOICE)

Magare u Beč, magare iz Beča. Odvratno. Zato recimo mene ne zanimaju nikakvi "uspesi" takvih u vezi bilo čega. To su sve nebitne džiberčine kojih se sutra osim takvih slicnih nekulturnih dzibera niko neće sećati. Cirkuzanti obični. Nekultivisana masa. Dokaza koliko hoćeš. Evo. Da li se neko danas uopšte seća onog boksera koji je sebe nazivao "princ" a u svoje vreme je bio svetska mega zvezda.

Na ovakvim mestima, sve ovo okupljeno u publici, sve do poslednjeg je neprijatelj civilizacije, prvo prema svokoj zemlji pa onda i prema svima ostalima.Teski psihopate,svi do poslednjeg, i to vazi u svakoj zemlji ovog tipa. Nema ovde jedne osobe kojoj bilo sta smeta u tim "sistemima" i koja smatra da bi tu nesto trebalo menjati. Odvratno.

Kako bese ono iz serije "Muzikanti" - Varvarinac, vrti, vrti, trtice te sve do smrti. E, to ce im svirati za proslavu. Svkma komplet. Nadam se da ce ER, koronarno i ovo za šlogirane odeljenje, dobiti jos jedno 7 do 8 smena tog dana. Jer muke su to, kad je neko ugnjeten tako sto je silom nateran da se ponasa normalno. Teske muke.

Inzervencija je kad NATO malo širi guzove onima koji se kurce da im pokaze gde im je mesto, pa onda ode, a rat je kad neko posalje vojsku da odredene teritorije okuoira pa tamo ostane ili ih pripoji sebi, sta ima tu nejasno.

Postoji li ovde kakav poznavalac novih lekova, koji ne kostaju đavo ipo? Pitanje je, da li postoji neki "nesteroidni antireumatik na steroidima"? Konkretno, ako neko ima nekakvu upalu ili nesto, neutvrdenog podrijetla, zaostalu posle gripa, koja traje, mesec, dva, tri, pet... i koja se naravno pojavljuje svake veceri, i dolazi sa blagom temperaturom, do 38, onda sa tzv chills, tingling, ako se tako zove kad se ima osecaj bockanja svuda po koži, svrab po koži i tako to, kao kad se ima grip, i onda se to prilicno ublazi pa ponekad i nestane na par sati kad se izme brufen, da li postoji nesto sto ta stanja potpuno otklanja i na neko vreme omogucava coveku da radi ono sto mora, neuznemiravan tim glupostima. Podrazumeva se da to tako ne moze zauvek i nije trajno resenje, i da utvrđivanje dijagnoze i uzroka pojave nije bitno a i nije pitanje, nego je pitanje da li postoji bilo sta legalno ili slicno sto na neko vreme otklanja ove ometajuce faktore i omogucava coveku da zavrsi to sto ima. Koji je lek bolji od brufena za ovo o cemu je pitanje, jer se podrazumeva da je bolje da sredstvo bude legalno 😁

Ovde je lazno predstavljanje sa ciljem da se dobije neka korist krivicno delo, pa je mozda i tamo.

Aha, znaci problem je sto taj Milojko nekome smeta, a ne sto se bavi nezakonitim pa mozda i kriminalnim aktivnostima. Pa toooo, tooooo, da sve maske padnu, toooo....

Pa tooo, tooo, da i ta maska padne, da se zna gde je jedino moguće obezbediti slobodu onima koje razni mule, dadule, putleri i ostala bagra kojoj su takvi uzori i bez koje bi svet definitivno bio bolje mesto proglase za neprijatelje. Toooo. Toooo.

Ne znam zbog cega se bunite, a meni se ovde smeju za krađu paketa u postama i drugo, kad se dobro zna uzrok svega toga. Oni koji se time bave nemaju vremena za te stvari jer moraju da svete Kosovo i da brane ugroženo srbstvo, pa ne stižu. Sta bi oni radili da su tzv problem kosova resili pre 30 godina, a smrdljivo srbstvo isto tada ubili, kako je trebalo? Pa morali bi da se bave eto takvim obicnim svakodnevnim stvarima od kojih je ta, a za to nisu sposobni, bar su toga svesni. Zato, spolno im opštim sa kosovom celim, a sa metohijom narocito. I ne samo to, nego kasnije po zavrsetku tog čina i obrisem alatku njihovim srbsrvom. Valja se.

Prošla je sednica Narodne skupštine Republike Srbije posvećena Kosovu i Metohiji. Izvesno je da želja vlade nije bila da se o ovom pitanju ozbiljno razgovara. Nije bilo svrsishodnog izveštaja o pregovorima, pred poslanike nije postavljeno niti jedno jasno pitanje. U Srbiji stranke, pre svega one autoritarnije (starorežimske), parlament vide kao ukras i ventil. U njemu se ne odlučuje – on potvrđuje. U njemu se ne raspravlja, već ubeđuje. On je antipolitičko oruđe u kome narod ubeđuju kako su njegovi suvereni predstavnici gomila valstoljubivih maloumnika koji žele da ubiju vođu, ili masa korumpiranih, poltronskih glupana koji vođu žele da zaštite. U duhu savremenog doba sve je to režirano pažljivo, možda i u sporazumu sa delom opozicije, prenaglašeno, predugotrajno i karikaturalno kako bi poruku „razumelo“ što više onih građana koji su isuviše neinteligentni da prate bilo šta titlovano, a o Vučiću znaju koliko i ja o Novaku Đokoviću. Da je teniser. Opoziciju ne bih krivio. Da joj je ponuđena ozbilja skupštinska rasprava ne bi smela niti mogla sebi da dopusti da je odbije. Mada sećam se kako je u Srbiji donesen Ustav iz 2006. (kada su svi uključujući voditeljku Olju Bećković) urlali na poslanika koji je spomenuo ustavno pitanje o kome se oligarhija dogovorila da ćuti. Ili na koji je način, recimo, odlučeno da Evropsku uniju nadredimo očuvanju suvereniteta Srbije nad Kosovom i Metohijom. Tužno je što nam se desio ovakav sunovrat demokratije. Neko će me tešiti tražeći da poredim Linkolna ili Ruzvelte sa Trampom i Bajdenom, ali je to ne prihvatam zbog teškoća sa kojima smo suočeni. Mi ne smemo sebi da dozvolimo dekadenciju. Podsetio bih da smo mi u Srbiji imali premijera koji je pre stopedeset godina podneo ostavku zato što je za njegov predlog glasala samo apsolutna, ali ne i dvotrećinska, većina poslanika. Imali smo situaciju u kojoj je izabrani premijer odbio mandat zbog jedne kraljeve rečenice prilikom formalne dodele mandata. O odbijanju Savezničkog Ed-memoara iz avgusta 1915. na tajnoj sendici odlučila je skupština glasanjem koje nije bilo jedinstveno. U vreme Aneksione krize i Prvog svetskog rata vladale su koalicije praktično svih stranaka u skupštini. Davne 1908. Pašić je premijrsko mesto prepustio Stojanu Novakoviću, čija je stranka u parlamentu pored njegovog imala još samo jedan poslanički mandat ! Ne glorifikujem tu zemlju, imala je mnogo mana i bilo joj je teže nego njenoj sadašnjoj inkarnaciji. Ljubav je iracionalna i voleo bih je jednako da je najgora i najbolja. Ali ovaj prizor – sa predsednikom republike koji ne govori istinu čak i oko pitanja o kojima je presudio sud naše zemlje, koji se nadgornjava sa poslanicima, učestvuje u stranačkim političkim montažama sa poslanicima režima koji aplaudiraju minutima kao da je u pitanju Sirija ili Severna Koreja, te budačlinom iz krajiško-komunistiko-umirovljeničke partije koja voli džipove, pa njima za ljubav ispred svojih par poslanika uzvikuje u parole podrške predsedniku – zgrozio me je i zgadio. Jasno je da decenijski napor naše države nije uspeo. Javno, naše vlasti su pokušavale da po svaku cenu sačuvaju makar i formalni suverenitet Srbije. Tajno, sve one su pregovarale oko priznanja nezavisnosti albanske države na Kosovu, tražeči nekakve ustupke Srbiji. Bezmalo sve vlade, posle 2000, kao smokvin list videle su podelu pokrajine. Loš položaj Srbije, ali i činjenica da je naša zemlja visoko zavisna od država koje podržavaju albanski nacionalni projekat, kao i fenomen orgromnog albanskog populacionog rasta (1950. oko 8% novorođenih u Srbiji bili su Albanci, 1981. taj broj je povećan na 40%), očekivalo se da do 2050. Albanci nadbroje sve ostale narode u Srbiji zajedno, prisiljavali su sve razumne ljude na razgraničenje dve nacije, pa i po cenu teških odricanja. Ovaj trend je 1990. zaustavljen, iseljavanje i veći pad nataliteta nego u ostatku Srbije tokom prethodne decenije (!), otklonili su razloge za paničnu politiku koja je pre dvedeset i tridesest godina bila najcelishodnija. O tome šta smo sve izgubili zbog njenog neuspeha ne bih sada opširnije pisao. Ipak, Srbi su i dalje narod koji preživljava jedan od najvećih populacionih sunovrata u savremenom svetu i izvesno je da za pola veka zbog toga više nećemo imati sporove sa susedima. Sa druge strane, jasno je da sve pokušaje da se sporazumemo sa susednim nacionalizmima, tamo gde imamo otvorena državna i nacionalna pitanja, sprečavaju SAD i saveznici. Tri put smo imali sporazum sa Bošnjacima (1991, 1992. i 2006. godine), dva puta sa Hrvatima (1991, 2017.), bar jednom sa Albancima (2018) i svaki put je sprovođenje sporazuma sprečeno iz Vašingtona, Londona ili Berlina. Cilj je – to je danas očigledno – da Srbija kao ontološki i civilizacijiski neprijatelj bude ponižena, teško ranjena i konačno ukinuta kao država. Ova politika, koju je u prošlosti imao još samo Hitler, znak je slabosti SAD i saveznika, ali mi smo mala država i nestaćemo dok se ta slabost pokaže kao kobna za njih. Izvesno je da je našim balkanskim neprijateljima izostanak sporazuma manje bitan nego nama. Za njih su devedesete godine zvezdana epoha nacionalnog rađanja. Za njih je ta borba sa nama, ispunjena porazuma, u kojima im je najvažnije pobede doneo NATO, isto što je za naše stare bila Kosovska bitka iz 1389. godine. Vreme je, zato, da usvojimo novu politiku. Od formalnog insistiranja na suverenitetu i nedostatka politike ukoliko neko ikada prihvati da Srbija ponovo uspostavi suverenost nad pokrajinom nema ništa, potomci će nam se smejati. Priznanje, baš kao i u svakoj drugoj prilici mudrija ideja o istorijskom sporazumu i podeli (sa suverenitetom Srbije nad pet svetinja), takođe je danas neprimerena – potomci će nas se stideti. MI MORAMO DA SAČUVAMO SAN SRPSKOG NARODA, NjEGOV NACIONALNI MIT, IDENTITET, DOSTOJANSTVO i NADU u BUDUĆNOST. Nama su SAD, NATO i Albanci odavno oduzeli vlast nad Kosovom, ali sada žele da nam oduzmu i temelje državnosti i razloge postojanja. Ostaje samo zaustavljanje pregovora. Tolerisanje dostignutog nivoa kosovske samostalnosti i neprekidan rad na njegovom osporavanju koji isključuje samo oružani sukob. Ukratko, reč je pre svega o pasivnom otporu. Cilj treba da bude javan i jasan. Kada dođe prilika: kada ojačamo, PRIPREMIMO SE, kada obnovimo stanovništvo velikom demografskom reformom, kada rešimo status srpskog naroda u BiH i Crnoj Gori, kada nastupi povoljno vreme na Kosovu i Metohiji i u svetu – naša će junačka nova armija u vojno-policijskoj akciji ući u pokrajinu, izaći na granice na Prokletijama i Šari. Sve vođe i pripadnici tzv. „Ovk“ biće uhapšeni, a zločinci suđeni. Svi spomenici iz rata – osim onih podignutih žrtvama – biće javno srušeni. Albancima će biti ponuđen isti onaj status koji uživaju Srbi u Repubilci Hrvatskoj. Naravno, isključivo onima koji imaju srpske pasoše i sposobni su da polože ispit iz jezika i istorije. Ostali će biti upućeni u Albaniju, Severnu Makedoniju ili Sjedinjene Američke Države. Čekaćemo deceniju, dve, devet, vek ili dva… Čekali smo bezmalo pola milenijuma. Uspećemo, ako budemo verovali. Kao i prošli put. To nije put odbrane Kosova, već nacionalnog opstanka. ============ Evo ga nepatvoteni primerak zlotvora iz kategorije "It rubs the lotion on its skin or it gets the hose again". Ili sto bi rekao, ponovo Mark Tven u Jenki na dvoru kralja Artura, jedan od onih koji su sami sebe proglasili za "narod" i onda sve vreme daju sebi za pravo da oni određuju koji su "interesi", i "ciljevi" tog "naroda" a u stvari su potpuno beskorisni i apsolutno nicemu ne sluze, a najmanje onome za sta im "narod" placa hranu i smestaj. Oni ne proizvode nista. Ni hranu, ni energiju, ni odecu, ni lekove, ni objekte, nista. Nema prakticne svrhe njihovog postojanja. Njima "narod" placa hranu i smestaj iz samo jednog razloga - da poboljsavaju drustvo. Ne placa "narod" ovakve da rade ovo sto ovaj propagira, a sto je video od njegovog jebenog putina, koji je u skolu uveo neke predmete "patriotsko ponasanje" ili nesto, pa cak i u toj Rusiji ima ko to nece da predaje, kao profesorka koja nije htela da se pokori ni posle hapsenja pa su je otpustili, zato sto takvi u stvari imaju nameru da decu uce mrznji i ratu kao vrhunskom cilju, sto bi trebalo kaznjavsti marginalizacijom bez suđenja, nego "narod" ovakve placa da poboljsavaju drustvo a ne da mu spremaju groblja kao buducnost. I da li ce ovakvima ikada pasti na pamet da svoje zemlje poboljsavaju tako sto ce u njima na primer propagirati i siriti skandinavski "bildung" sto je i razlog zasto su te zemlje za relativno kratko vreme postale drustva za ugled celom covecanstvu? Naravno da neće. Oni ce jesti ovakva debela govna direktno iz dupeta "...ne, ja treniram da mrzim, ne, ja treniram da gađam..." i pripremati ratove, sve masući olovkama seksualno frustrirani jer su verovatno impotentni i fizicki, a duhovno su svakako impotentni, to je ocigledno. I zbog toga samo njihovo postojanje treba da bude uvreda za coveka koji drzi do sebe, a komentar na njihovo postojanje samo jedna reč - komunisti. Mozda dve reči - "komunisti onomad". Zajebali su se kad su mislili da samo oni imaju pravo lice, i to im je bila najveca greska, fatalna.

Kao i za ostale varijante isto važi - posle drljavog jebanja nema kajanja

Tja, to nije ni pravljeno za ove bubuljicare, nego za ozbiljne stvari. Ono sto treba da mu ugrade je ignorisanje budala, a inace, najbolji sagovornik ikada

Odlicno, jedino, valjda su obavesteni da je to dvosmerna ulica, i da isto vazi i za neprijatelje civilizacije.

Pa sta im je to uopste nacionalno porodiliste, znaju li, ili samo lupetaju? Bice ovo drugo. Zato su mene od pocetka manje nervirali ovakvi, nego razni pisci,pesnici, "naucnici" i slicni, od kojih se ocekuje da znaju o cemu govore, i da poboljsavaju drustvo, ne da se na "poslu" koji su im roditelji, isto doktori i kakademici, obezbedili pre nego sto su se ovi rodili, sta god da im je zanimanje, strucni savetnik, filozof, istoricar (rahitisa) itd, pola vremena bave autoerotskim aktivnostima, a drugu polovinu iskoriste da nadrljaju dva do tri teksta za patrijotske portale u kojima ponove reci kao "Kosovo" i "Srbija" nekoliko stotina puta, i za to oni "primaju platu". Takvi su pravo zlo i olos, a poslanik i slicno moze da bude svaki šinter, očigledno.