Bul-Kathos

Housemaide 4,6 od mene Sidni Svini ne zna da glumi, glavni glumac je vise vodio racuna da izgleda napumpano nego da glumi, vrlo plitak i predvidiv zaplet, sve u svemu girls power film, ne znam na koji nacin je dobacio do lukrativne 7 na imdbu

Hvala ti sto si istrazio podatke.

https://n1info.rs/vesti/sve-manje-studenata-brojke-fakulteti/

Novi oblik blokade državnih fakulteta više neće proizvesti efekat kakav je bio građanski protest 15. marta. Ono što dodatno slabi efekat jeste nepostojanje jasne veze između ovih studentskih zahteva i šire društvene koristi. Mali hint je fakultet za srpske studije iz Niša gde se proces otimanja nekih katedri odvija a društvo van sistema nema nikakvu snagu to da spreči. Kolege sociolozi bi rekli da kada se protest veže za pojedinačne slučajeve unutar akademskog sistema, a ne za opšti politički okvir, on vrlo verovatno gubi sposobnost mobilizacije van sopstvene strukture. Tu dolazimo do razlike između sistemskog i pojedinačnog, institucionalnog protesta. Trenutno smo bliže ovom drugom u slučaju Fil faka iz Novog Sada. Šta znači običnom, prosečnom čoveku to što "neka tamo profesorka" nije dobila izbor u zvanje ili što tamo neki departmani prelaze iz jedne državne akademske institucije u neku drugu akademsku državnu instituciju, sem direktno pogođenim ljudima. Iz politikološkog ugla može da se uoči još jedan dublji sloj pa je simbolički kapital protesta potrošen brže nego institucionalni kapacitet države. To je strukturna prednost sistema u dugim krizama. Država ima vreme, protest nema. Kada se taj odnos preokrene u percepciji javnosti, podrška se smanjuje ili se povlači bez puno buke. Zato imamo apatiju u opozicionoj društvenoj strukturi. Još jedan hint, studentska lista postaje svesna da gubi politički momentum i već duže vreme pokušava da spasi i održi svoj nalet, tako da ja ne bih previše verovao izveštajima nekih medija popu N1 ili Nova ili Radar (mada lično Radaru najviše verujem) koji svoje subjektivne percpecije ugrađuju u narativ da su njihove interpretacije vesti i objektivne. Da dodam samo svoju poruku, studenti sa državnih fakulteta moraju da shvate da "Politika nije nastavak protesta drugim sredstvima", što bi rekao Klausevic.

Koji studenti su odbili da razgovaraju sa opozicijom? Na koje studente tacno mislis u odnosu na cinjenicu da je 2024/2025. skolske godine 60 posto studenata upisano na privatnim a 40 posto na drzavnim fakultetima. Da li to impliciras da su i studenti na privatnim fakultetima plenumski opredeljeni protiv rezima i protiv saradnje sa opozicijom? Koje istrazivanje to pokazuje? Koliko procentualno privatnih fakulteta je bilo u blokadi? Da li to znaci da je deo srpskih studenata sa drzavnih fakulteta uzurpirao donosenje odluka za nastavak politickog procesa i odbacio ostale studente sa privatnih?

U realizmu se ne polazi od toga šta država može da radi danas, već se prave projekcije za budući period. Jeste da SAD danas imaju omogućen pristup Grenlandu, ali taj pristup zavisi od političke volje Danske i šire evropske politike. Kada velike sile procene da je neka tačka vitalna teže da uklone posrednike. Grenland je strateški ključan za Arktik, za njegovu geopolitičku infrastrukturu i buduće rute i resurse kada se bude promenila klima. SAD žele da takvi prostori budu pod njihovih direktnim suverenitetom ili barem izvan potencijalnog političkog konflikta u trenutku kada svet ulazi u fazu oštre konkurencije. Sve ovo nema veze sa trenutnim razlazom interesa sa Evropom, već sa procenom da se savezništva sada i kasnije u budućnosti mogu menjati, dok geografija ne može (ili može barem minimalno, na način kako Kina menja geografiju ostrva u Pacifiku ili velika rečna korita).

Ni jedna, ni druga teza nisu dobra polazna osnova u razumevanju američko - (zapadno) evropskih odnosa. Mnogo ispravnije je posmatrati ove odnose kroz okvir prema kojem je Evropa produžena sfera interesa Amerike. Svi ostali njihovi međusobni odnosi su rezultati ove polazne formulacije. Zato danas većina (liberalnih ili konstruktivističkih) analitičara ne ume da objasni odvijanje međunarodnih odnosa a da ta objašnjenja ne budu suprotstavljena svom sopstvenom analitičkom okviru. Najjednostavnije ali i jedino dostupno rešenje za njih je da okrive Trampa, koji kao sadašnji predsednik SAD ipak je samo posledica urušavanja liberalne hegemonije u poslednjih 25 godina i koja je vidljiva posebno od aneksije Krima 2014. Sa druge strane, realisti (teoretičari realizma) i te kako dobro razumeju i sa više analitičke jasnoće objašnjavaju međunarodne procese jer im njihov analitical tool upravo to i omogućava. Oni svojim rasuđivanjem putem kategorija moći, asimetrije odnosa i odbacivanjem normativnih pretpostavki će uvek imati upper hand u odnosu na sve druge okvire analize.

Moraš malo da poznaješ temu, inače ne bi dolazio u situaciju da postavljaš ovakva pitanja. U trenutku o kome govorimo (prva polovina 2000-ih), Rusija je bila jedina država uz SAD sa uporedivim brojem strateških bojevih glava i sa nezavisnim sistemima ranog upozoravanja i lansiranja. U okviru NATO tada su SAD jedina nuklearna super-sila dok VB i FRA imaju ograničene, nacionalne arsenale a ostale članice nemaju nuklearno oružje. Ulazak Rusije bi značio da NATO dobija dve nuklearne super-sile sa istorijom međusobnog odvraćanja čime bi se suštinski promenila unutrašnja hijerarhija saveza. Ovde Rusija nije "veća" od SAD, ali jeste jedina koja se nalazila u istoj kategoriji. U pogledu konvencionalnih snaga Rusija je tada imala najveću stalnu kopnenu vojsku u Evropi (pogledaj rusko napuštanje pregovora sa SAD o konvencionalnim vojnim snagama 2015. godine), najveći broj tenkova, artiljerije i raketnih sistema, i možda ključno, imala je stratešku dubinu teritorije bez presedana. Evropske NATO sile su tada, kao i sada, fragmentisane i malobrojne, u osnovi oslonjene na SAD za strateški transport i logistiku. To znači da bi Rusija bila najveća kopnena vojna sila u Evropi unutar NATO-a, iako ne nužno tehnološki najnaprednija. Ulazak Rusije bi značio pravo veta u svim ključnim pitanjima, mogućnost blokiranja proširenja alijanse, osetljivih operacija i strateškog raspoređivanja snaga. Drugim rečima, čak i ako Rusija ne bi bila „najjača“ u smislu američke globalne moći, bila bi najproblematičniji i najteži akter u odlučivanju. To je razlog zbog kog se u zapadnim analizama govori o Rusiji kao „najvećoj sili u savezu“. Ne u smislu vojno tehničkih brojeva već na sistemskom nivou. Toliko ih smatraju za luzere u Finskoj, da finski predsednik Alexander Stubb govori o tome da Finska ne može pobeći od geografije i da mora da se pronađe određeni modus vivendi sa Rusijom. Okačio sam na prethodnim stranama Stubbov tekst iz Foreign Affairs-a, kao i njegovo javno obraćanje Finskoj, što su preneli i neki evropski mediji. Na kraju, sledi nam Minhenska bezbednosna konferencija pa ti savetujem da isrpatiš događaje.

Ovo sto si napisao bilo je samo na retorickom nivou, i bilo je obostrano. NATO je imao par probnih balona u javnosti ali bez eksplicitnih ponuda dok je Putin u dva zabelezena navrata takodje ispitivao teren za clanstvo (ponuda Busu Mladjem nakon 9-11, i kasnije na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji). U realnosti, Zapad je želeo kooperativnu Rusiju ali nikako Rusiju kao punopravnog člana sa pravom veta nad NATO savezom. Hipoteticki, Rusija bi bila najveća vojna silu u savezu, time bi nastao faktički kraj NATO-a kao ZAPADNE bezbednosne strukture i nastala bi institucionalna paraliza.

https://www.imdb.com/title/tt27847051/ "o agente secreto" 2025. da li moze negde online da se pogleda ovo

Rubio: "If I lived in Havana in the government, I'd be concerned".