Bul-Kathos

@Drug Crni 😄

Štivo koje obećava ''Osnovi reforme izbornog sistema - slučaj Srbije'' [...] Proporcio nalni izborni sistem sa zatvorenim listama i celom zemljom kao jednom izbornom jedinicom redak je u komparativnoj praksi i primenjuje ga, uz manje ili veće varijacije, tek nekoliko zemalja širom sveta, ali u Srbiji je prošle godine dočekao svoj jubilej, budući da je primenjen u ravno deset uzastopnih parlamentarnih izbornih ciklusa. [...] PDF: https://rifdt.ifdt.bg.ac.rs/handle/123456789/3929

Ras je skorpija izgleda, bice to sve okej ako je verovati horoskopskim tumacenjima 😄

Mislim da ce Rasovo i Jokarino prijateljstvo biti bromance Novak&Kirjos vol.2

Naravno da nije izolacionista, kao sto bilo koji drugi americki predsednik ne moze da bude izolacionista. Sjedinjene Drzave od trenutka kada su postale svetska sila od 1899. odn. 1917. godine nikada sebi nisu smele da dozvole da budu u spoljnopolitickoj izolaciji i ostanu van ucesca u glavnim tokovima svetske politike. Argument Trampovih kriticara da ce sa njegovom administracijom SAD uci u nekakav izolacionizam nije nista drugo nego odasiljanje signala kako evropskim saveznicima, tako i geopolitickim suparnicima, da je za zapadnoevropske demokratije bolje da podrze demokratsku predsednicku administraciju. Drugim recima, SAD nisu nikada bile u izolacionizmu, jer nije u njihovom nacionalnom interesu da ne ucestvuju u svetskoj politici u smanjenom obimu. Ovo je velika tema pa bih se ovde zaustavio i spomenuo samo da su tokom perioda 1918 - 1939. koji velika vecina naucnika i analiticara potencira kao najlepsi primer americkog izolacionizma, SAD potisnule uticaj Britanije u jednom pravom finansijskom ratu koji su medjusobno vodile ove dve anglofone sile. Prva Trampova administracija se najvise bavila americkim odnosima sa Kinom, pri cemu su evropski poslovi zanemareni samo u odnosu na nivo dotadasnjih evro - americkih odnosa pa se stvorio privid slabljenja medjusobnih veza. Zaboravlja se da je Trampova administracija, kao glavni garantor i pokrovitelj, nastavila jos jace da forsira ekonomsko - politicku inicijativu Tri mora masovnim finansiranjem projekta, ciji je glavni cilj geopoliticki i geoekonomski kontejnment Rusije, ali i razbijanje dotadasnjih tesnih bilateralnih ekonomskih veza Nemacke i Rusije. Novi Trampov mandat nece uvesti Sjedinjene Drzave u ''novi'' spoljnopoliticki izolacionizam jer tako nesto nije nikada ni postojalo u americkoj istoriji. Jedino sto se moze referisati na izolacionizam jeste vojna komponenta, odn. americko vojno ucesce van svojih granica ili vojne intervencije - ratovi u razlicitim regionima sveta ali ne i globalno politicko - ekonomsko delovanje. S obzirom da su SAD glavna i najvaznija snaga NATO saveza, sanse da se dodje do nekakvog ''izolacionizma'' su veoma slabe, odn. nepostojece. Americi je u najvisem mogucem interesu da utice na dinamiku politickih odnosa medju drzavama clanicama. Bajden je povukao trupe iz Avganistana pa se nisu culi glasovi kako je Amerika usla u izolacionizam. To je imalo mnogo vise razloga u geopolitickim promenama u medjunarodnom sistemu a gotovo da nije imalo veze sa izolacionizmom.

Jedino je izvesno da ni jedan ni drugi neće moći da kopira čuvenu Reaganovu izjavu o mladosti svog protivkandidata : )

Iz mog ugla, najvažnija teza koja se iznosi ovde jeste, da što je država suverenija (na čemu insistira Srbija posebno u skladu sa Balancing Actom na kojem počiva njena spoljna politika) ona ima manje moći i bezbednosti jer je izložena većem broju rizika, dok države sa manje suvereniteta, koje im je ograničeno članstvom u EU ili NATO recimo, imaju mnogo više bezbednosti i moći. Ako posmatramo osnovne postulate u spoljnim politikama bilo koje države, upravo su bezbednost (politička, ekonomska i socijetalna) i moć glavni ciljevi kojima države teže. Druga vrlo važna stvar koja se uočava jeste da se održivost jednog od četiri stuba - Rusija, percipira kao sve slabija u spoljnopolitičkim razmatranjima Srbije. Na kraju, Srbija je ugostila prvu damu Ukrajine i ministra spoljnih poslova D. Kulebu, što ne samo da je direktna poruka i impuls koji je upućen međunarodnoj zajednici i Rusiji, nego je i izdaja tzv. srpsko-ruskog ''prijateljstva''. Prodaja oružja Srbije Ukrajini je najvažnija činjenica, pa se to maskira javnim diskursom srpskih vlasti o značaju Putina kako se ne bi uzbunila domaća javnost. Treća važna stvar jeste balansiranje snaga i rivalitet u regionu Zapadnog Balkana, kao što je Constantin primetio na primeru genocida i njegova upotreba za stigmatizaciju suparnika. Primećuje se da opozicija vrlo slabo ili uopšte ne kritikuje spoljnu politiku Srbije pod Vučićevim režimom, ali to je posebna tema i opet ukazuje na to da postoji neki kontinuitet koji ne zavisi od toga koja politička opcija je na vlasti u Srbiji.

Zavisi od političke i ukupne snage predsedničke figure. Istraži potpredsedničke uloge Waltera Mondalea i Richarda Cheneya. Ovaj potonji je maksimalno koristio preorogative koje mu je pružala funkcija i najverovatnije je najmoćniji ikada i nalazi se u rangu sa potpredsednikom Georgeom H. W. Bushom. I izvesni Joe Biden se smatra donekle markantnim potpredsednikom.

Ovde si na tragu nečega, samo što ja ne bih to nazvao seljačkim realizmom, već realizmom ljudske prirode, koja je univerzalna i uvek stremi ka preživljavanju u svetu anarhije (čuveni Tomas Hobs i -rat svih protiv svih-). Jer kad se podvuče crta, seljaci ili poljoprivrednici, kao i ostali slojevi ljudskog društva ipak žele da obezbede egzistenciju i svaka tema za njih je od životnog značaja. Međutim, ovo je ogromna tema, zato i jeste predmet nauke i izučava se na fakultetima ili departmanima određenih fakulteta. Ja sam prokomentarisao činjenicu da određeni deo forumaša govori sa nipodavštavanjem o većini ljudi u Srbiji, pri čemu ti forumaši kada govore o nekim temama, velika većina njihovih napisanih stavova je i te kako podložna reviziji jer nema utemeljenja u nauci ili je u najmanju ruku upitna, a ovde se iznosi kao apsolutna činjenica ili relativna istina. Na kraju, mislim da je suludo da ja sada ovde ulazim u polemiku sa nekima od njih, pogotovo od trenutka kada sam shvatio da takvi forumaši i ne veruju u društvene nauke, opovrgavaju postojanje utvrđenih naučnih normi, ali kada im ide u prilog onda se pozivaju na neku literaturu ili knjige, što je apsurd sam po sebi. Pri čemu se za odbranu stavova koriste informacije sa društvenih mreža poput ruskih ili ukrajinskih kanala sa telegrama i slično. Ovde je problem što svako u Miršajmerovim (kao i u tekstovima bilo kojeg drugog) izlaganjima pronalazi ono što ide u potvrđuje predetermisane stavove i onda na osnovu toga donosi zaključke. Ja recimo non stop podvlačim tezu koja ima logike u Miršajmerovom stavu, a to je - da je Rusija želela imperijalni rat i osvajanja novih teritorija, ne bi započela rat sa vojnom snagom koja je nedovoljna za održavanje strane okupacije. Nemačka je protiv daleko slabije Poljske u okupaciju krenula sa preko milion vojnika, dok je Rusija započela agresiju sa mnogo manje ljudi, što na samom početku izaziva sumnju da je rat u Ukrajini osvajački rat. Ovo je samo jedna teza za polemiku. Za nastavak i kritiku Miršajmerovih stavova mogu u nekom periodu uskoro. Da bi se razumeo njegov stav, preporučujem Tragedija politike velikih sila, koja onda upućuje na nove - stare autore i nove - stare poglede na temu velikih sila.

touche

Jürgen Habermas https://granta.com/europes-mistake/ Western governments want to avoid formal participation in the war. What I’ve found disturbing from the very beginning, however, is the lack of perspective; they are providing Ukraine with endless reassurances of unlimited military assistance up to that threshold, but without declaring their own political goals. Officially, they are leaving everything else up to the Ukrainian government and its fortune in the arms of the Ukrainian soldiers. This failure to publicly articulate political goals is all the more incomprehensible the more the course of the war reveals how the geopolitical constellations are changing to the disadvantage of the United States, a superpower in decline, and of the EU, which is incapable of acting internationally. That is why, in the run-up to the Munich Security Conference, I recalled in another article in the Süddeutsche Zeitung – ‘A Plea for Negotiations’ – that, by providing the military aid that ultimately makes the prolongation of the war possible, the West has assumed a shared moral responsibility. Quite apart from the Ukrainians’ determination to resist the invasion, the West’s logistical support and weapons systems mean that it shares moral responsibility for the daily casualties of the war – for all the additional deaths and injuries and all the additional destruction of hospitals and critical infrastructure. It would not be a betrayal of Ukraine, therefore, but a clear normative requirement, if the United States and Europe were to insist on exploring all avenues for a ceasefire and a face-saving compromise for both sides. I’ve not spoken out against effective support for Ukraine. What I criticize is the failure of the West to develop its own perspectives and to reflect on its own goals in providing military assistance, as well as its failure to accept shared moral responsibility for the victims of the war.

Upravo je administracija Bila Klintona naterala Ukrajinu da se odrekne nuklearnog naoružanja. To onda može biti samo greška Ukrajine što je sledila američke upute. Mearsheimer tvrdi u tom trenutku 1993. godine, citiram, ''Bill Clinton is wrong'' u smatranjima da je za bezbedonosnu arhitekturu najbolja opcija da samo Rusija poseduje nuklearno (taktičko i strateško) oružje. Otuda i sledi njegov narativ da je Zapad kriv sto ce doci do rata. NATO sirenje na istok svakako nije posmatrano sa odobravanjem u Rusiji, ali je Ukrajina crvena linija, kao sto je Kuba bila Americi. @attolini sad sam proverio, Security dillema je objavljena na prolece a Mearsheimer leta te godine. Nema medjusobnih citata : )