Сматрам да би црвене линије требало да буду уско везане за сам процес банкрота факултета и да би ово требало да буде кључна варијабла у даљим разматрањима. Уколико неки факултет банкротира, угаси се, престане са радом, поставиће се легитимно питање природе протеста јер у том случају студенти угашеног факултета престају да буду његови студенти; протести би постепено изгубили карактер студентских протеста (овде није важно шта мислим ја, Ђока, Пера, Меклауд, тако је - како је у нормативном смислу). Формирање политичке опције од стране бивших студената променила би у одређеној мери перцепцију код гласача јер студенти у том случају представљају само још једну опозициону опцију. Протести би изгубили своју аутентичност, нешто што их је красило до сада и слало јак импулс. На страну то, што би таква опција по дефиницији била и системски политички противник садашњој опозицији, не само режиму. Нисам видео да постоји консензус у опозицији да се безусловно пружи подршка студентима изузев ДС и Тадића, који су маргинални актери у овом тренутку. Неопходно је да се укључе остали сектори друштва. Уколико до тога не дође, јесен је и крај свега овога са уписом нових генерација на оним факултетима који ће успети да очувају свој рад. Да не говорим о евентуалној навали на приватне факултете, као и на могућност да се у најмању руку отворе дописна одељења страних факултета, што је посебно питање само по себи.