Moje misljenje oko odlaska je da je svaka prica individualna, svaki razlog je isto individualan, kao i svaki dozivljaj preseljenja, kao i svako iskustvo posle preseljenja. Jako je tesko napraviti neku semu zasto, gde, kada i kako se ljudi sele.
Na zalost, mislim da su finansijski razlozi preseljnja na neko drugo mesto jos uvek u prednosti nad ostalim razlozima. Ne samo u Srbiji, nego u mnogim evropskim, a i neevropskim drzavama ostati i finansijski preziveti znaci ostati i bez trunke dostojanstva.
Tezina odlaska, to sve zavisi od osobe do osobe. Neki se vezu za ljude, neki za nacionalnu pripadnost pa im bude jako tesko, neki za familije koje ostaju, dok ima i onih koji nemaju te sprege i mnogo im je lakse da odu i da se adaptiraju na novonastale uslove.
Jezik... danas i nije neka strasna prepreka. Neke struke cak ni ne traze poznavanje jezika, engleski dodje kao dovoljan. Na drugu stranu, iz Srbije odlazi dosta fakultetski obrazovanih ljudi koji cak i znaju jezik, ali im ta diploma ne pomaze puno da negde nadju zaposlenje i zadovolje se, cak i shvate da im je standard zivota i uslovi mnogo bolji cak i ako rade neke losije poslove. Jezik se "na licu mesta" brze i lakse uci. Mislim da je bitno za one koji donose odluku da odu da se pripreme da nece biti docekani na sirom otvorena vrata i da ce biti primorani da rade ono sto kod kuce nikada ne bi. Ako zele da prospreriraju, oni ce na tome i raditi i vremenom ce se isplatiti.
Prva generacija koja se odseli ustvari "plati" najvecu cenu. Deci je kasnije lakse, pogotovo onoj koja se rode i skoluju u tim zemljama.