O tome sam pisao i razmišljam već dugo, nebitno što je pre 100 godina bilo ovako ili onako, ta vrsta poređenje je korisna kao uteha a ne kao realna opcija.
Taj generacijski sukob postoji oduvek jer su u različitim životnim fazama različiti potrebe i interesovanja. U ovoj situaciji društvo je izabralo da su generacije na zalasku života - prioritet, nemoj da me shvatiš pogrešno, ne osuđujem što je takav izbor samo konstatujem.
Šta je pogrešno jeste da kad se neko van priroritetne grupe, ona generacija koja tek treba da oformi porodicu su, da se ne lažemo ucenjeni emicionalno da to ne rade, da se strpe, jer nam je prioritet nešto drugo.
Kako to pomiriti, pa nemoguće je, ali početak pomirenja bi morala da bude racionalizacija a ne emotivna ucena. To što neko ima potrebu za kontaktom, socijalizacijom, za društvenim životom ne znači automatski krdo, oblokavanje, valjanje u blatu, bar ne u očima racionalnog posmatrača. To je prirodna potreba koja se mora prepoznati i uvažiti kao takva, i nema veze sa etikom.
Stvarno ne razumem profilaktički tabor kako ne vidi da je kontraproduktivan i pežorativan i nadmeni odnos prema prirodnoj potrebi . To mora drugačije inače idemo ka sukobu.
Sasvim drugo pitanje je zašto smo izabrali prioritetne grupe kako smo izabrali, slutim da i tu ima malo etike, mnogo više politike.