“Imao sam u to vreme problem s kolenom. Vukao sam povredu i pauzirao šest meseci pre povratka u Zvezdu. Pametno je bilo što sam napravio pauzu, jer posle toga nikada nisam imao problem s kolenom. Dakle, vratio sam se u Zvezdu i mislio da igram još šest meseci. Hteo sam da ostanem godinu dana više, da završim karijeru u Zvezdi. Onda su se neke struje umešale... Kako da kažem – da je Džaja bio za to, ostao bih verovatno. Prvi put sada kažem da sam hteo da ostanem u Zvezdi, ali sam video da nisam poželjan. Iskreno da vam kažem jednu stvar, ako Miloljub Ostojić izjavi na konferenciji za medije da sam isti kao svi ostali, mislim da je to jasan znak. Mislim, ko je taj Ostojić!? Čovek kojem je Arkan sastavljao tim, a nije do tada imao posla, može da izjavi da je Savićević za njega isti kao svi ostali? Može to i lepše da se kaže, da je Savićević legenda kluba, da će biti tu, ali da kaže da je isti kao svi ostali!? To ti je odmah znak da bi trebalo da ideš. Da nije dobio instrukcije u tom pravcu, verovatno to ne bi smeo da kaže. Verovatno je razgovarao s Džajom koji ga je poslao na konferenciju i verovatno su mislili „a šta ćemo sa Savićevićem“? Kad već ulazimo u to, da objasnim do kraja zbog čega mislim da nisam ostao i šta je bio glavni problem. Moja poslednja utakmica u Zvezdi je bila protiv Partizana. Trener je bio Vojin Lazarević, kojeg sam voleo, moj Crnogorac. Dobar i pošten čovek, dobar lik i sve ostalo. Šta se desilo? On je voleo da se igra sve „čovek na čoveka“, takav je trener bio. Ja ga molim pred utakmicu da nešto promeni jer igramo s Partizanom, a on stvarno stavi dva štopera, a Džaja je padao u nesvest kada se igra sa četvoricom pozadi. Džaja je voleo da ima libera jedno 10 metara iza, a ja sam šest godina u Italiji igrao u formaciji sa četvoricom pozadi. I ja molim Lazarevića tri-četiri dana pred meč da ne stavlja flastere. Mi stvarno krenemo žestoko, u prvih 20 minuta povedemo sa 2:0. Ipak, isključe Drulića, a mi ostanemo da igramo sa pet pozadi. Na poluvremenu svi su bili za to da igramo u liniji, međutim, ništa se ne promeni. Partizan nas stegne i bude 2:2. Ja kažem Bunjevčeviću: „Bunjo, daj bre da stanemo sa četiri u liniju, zaj..i ovo.“ Krenemo da igramo 4-4-1, Partizan nam nije šansu napravio! Čak smo imali kontru za gol. Tu su verovatno videli da sam na terenu s Bunjevčevićem i s Bjegovićem promenio taktiku. Mislim da je moj mogući uticaj u ekipi bio jedan od glavnih razloga zbog čega su me „ispratili“. Nije mogao ovaj da kaže za mene da sam isti kao svi ostali. I da ne bismo došli u situaciju da mu na treningu šutnem nogu u dupe i da odem na ružan način, otišao sam gospodski. Prema tome... Kad sam se vratio, nisam tražio ni kapitensku traku, ni desetku. Nisam više bio klinac, te stvari mi nisu značile. Hteo sam još godinu dana da ostanem, ali mislim da je jedan od glavnih razloga odlaska bila situacija iz utakmice protiv Partizana. Sa Žotom Antonijevićem sam bio mnogo dobar, više nije živ, žao mi ga je, mlad je umro. Pošto je on bio Džajin čovek, stalno smo ga zezali. Bio mi je drag, imali smo sjajan odnos i govorio sam mu: „Žota, idi kod Džaje, traži mu da vodiš Zvezdu godinu dana. Uzećemo jedan trofej ovde, nećeš večito biti pomoćni trener, izađi jednom na barikadu.“ Bilo je već rečeno da će otići Vojin Lazarević. A Žota meni odgovara: „Crnogorac, lud si, lud si, lud si…“ I kad je došao Ostojić, njega su oterali. Dođem prvi put u Beograd, pitam Žotu o čemu se radi, zašto su ga „ispratili“ i vratili kod omladinaca. A on ono njegovo – nema veze, ovo, ono
