Mikel

@Selina Zvanicni podaci ipak pokazuju potpuno suprotno: Jug i istok Srbije upumpavaju 14% sredstava u BDP, dok se vraća samo oko 4,5%. Zapadna još gore prolazi. Beograd upumpava 42% a dobija 73%. Beograd guta sve, nacionalni plan za regionalni ravnomerni razvoj ne postoji. Kad bi delic kolaca koji drzavi daje Aptiv, Tigar, Zindjin, Filip Moris, Leoni , Jura i dr. ostajao u mestu proizvodnje druga bi prica bila. Bujanovac i Zagubica su kap u moru sto se tice troskova po drzavu. Da stvar budu gora, svi ili gotovo svi kapitalni projekti su na severu i oko Beograda, expo, bgd na vodi, metro, obilaznica, pruga, nacionalni stadion. Kad pogledate listu javni nabavi npr. Puteva Srbije, 9 od 10 nabavki za izvodjenje radova i usluge na putnoj mrezi su direktno vezani za Bgd i Vojvodinu.

Kontrolisati od lokalnih samoprozvanih vođa ili kabadahija bilo koje nacionalnosti koji se preko noći obogate i izdignu iznad stanovnštva, institucija i na kraju države, koji vedre i oblače, sude i presuđuju, kontrolišu svaki dinar iz budzeta. Kao što severno kosovo ima svoje vođe koji imaju višemilionske vile dok stanovništvo grca, tako ih ima i pirot, i vranje i kursumlija... izašla je vest skoro u lokalnim medijima da je predsednik jedne pogranične opštine na jugu kupio ni manje ni više helikopter. O kupovini fabrika i da ne govorima. Prepušteni su delovi teritorije pojedincima ili grupama da gospodare njima, takva politika je sunovrat i još više ubrzava odlazak stanovništva... dakle nije samo demografija...

Za podelu Kosova poslednji voz je otišao još 90tih kada se to razmatralo u nekim srpskim stručnim krugovima kao jedna od opcija koju su u samom startu odbacili tadašnji političari na čelu sa Miloševićem. Još 68 je Dobrica Ćosić otpočeo priču o podeli a krajem 80tih je bilo jasno svima osim Slobi i njegovim ratnim drugovima da će biti nemoguća misija da Kosovo opstane u okviru Srbije. 98 je bilo nekih naznaka da bi deo evropske zajednice podržao podelu, crtale su se i granice po etničkim linijama na Kosovu ali i daljesrpska politika nije htela da prihvati realno stanje čak ni nakon povlačenja vojske 99. Kasnije, čak je bilo i nekih zanimljivijh rešenja o razmeni teritorija severno Kosovo za Preševsku dolinu ili slično... Tek 2008. je Srbija čvrsto stala na ideju podele i predložila UN plan sa srpskom upravom u opštinama sa većinskim srpskim stanovništvem, ali kasno Marko na Kosovo stiže, kasni se 10ak godina. Etnička podela, autonomija, više od autonomije manje od nezavisnosti, dva odvojena entiteta, zajednica srpskih opština..., niti jedan srpski plan za Kosovo, a ispostaviće se ni planovi pod okriljem međunarodne zajednice, se nisu realizovali i polako i sigurno Albanci dobijaju ono što su zacrtali, njihova politika pobeđuje, a Srba je sve manje i manje. Svaki pokušaj nekakve politike ili aktivnosti koje imaju za cilj teritoriju, je uzaludan, uključujući i ovaj poslednji incident koji je započeo barikadom (dakle defakto pokušajem kontrole nad delom teritorije iz nepoznatih razloga), koji će još više dati povoda kosovskim vlastima za sprovođenje dodatnog terora i ugnjetavanja koji opet u krajnjem ishodu imaju odlazak srba za posledicu. Posezanje za oružjem u bilo kom obliku je potpuni krah trodecenijske užasne politike koju ni najcrnji neprijatelj na čelu države ne bi ovako uspešno sproveo. Teriitorija Kosova ili bilo kog drugog dela države bez stanovništva ne znači ništa, na kraju kfor će obezbeđivati samo crkve i manastire. U odnosu na teritoriju Kosova, tragičniji je aktuelni opšti nestanak Srba sa Balkana, posebno iz južne i istočne Srbije, Banata... Zabrinjavajući su rezultati od poslednjeg popisa, Pirotski okrug 15 hiljada stanovnika manje, Leskovac 20 hiljada manje, Niš 10 hiljada, Toplički okrug 15... Srbi putuju trbuhom za kruhom, Srbija je druga u svetu po smrtnosti. U Srbiji 600 000 Srba za deceniju manje prema zvaničnim podacima, nezvanično milion. Do 2050. ovim trendom biće oko 2.5 miliona Srba, taman za beogradski pašaluk, u tom kontekstu biće sve teže kontrolisati rubne delove teritorije koji će se defakto prvi isprazniti. Potencijalni ulazak u EU samo će ubrzati trend. Ostaje jedino borba za stanovništvo kao jedina razumna opcija. Pitati ljude na Kosovu, ali ne samo na Kosovu već i u južnoj i istočnoj Srbiji, šta im treba i gde žele da žive, da li je to posao, subvencije, obrazovanje, ekonomska podrška, zdravstvena zaštita. Ponuditi u krajnjoj liniji i ekonomsku pomoć ukoliko ne žele više da žive na svojim ognjištima i ne osećaju se više sigurnim, za naseljavanje na teritoriji Srbije i novi početak. Od prodaje one luksuzne vile sigurno bi mogla da se napravi pristojna zgrada za 30ak srpskih kosovskih porodica, to bi bio pravi patriotski čin a ne zveckanje oružjem.

Za Fontekia nismo imali resenje, punio je jednako dobro i protiv Bogija i naročito protiv Dobrica. Napadali su nas tamo gde smo najtanji, zajebano je da braniš krilo koje ima i šut, i ulaz i odlično igra leđima. Bogiju zamerka ne za loš šut vec što je preuzeo a nije odbranio Fontekija u ključnim napadima u cetvrtoj, rešio ga je ovaj kao juniora. Elem, dobili bismo ovo da smo imali barem jednog defanizivnog specijalca tipa Lazarevica, al o tome je trebalo misliti pre prvenstva. Možda je Pešić mogao da proba sa Dedom na Fontekiju, barem ga ovaj ne bi unosio u koš ili nekim čvrstim faulovima, jednostavno trebalo je nekim potezom izbaciti ga iz ritma. Lepa rola Milutinova i Jovića kroz pikenrol u drugoj i trecoj četvrtini, deluje da su se uigrali, sa moćnim pikenrolom otvaraju se i druge opcije u napadu, utrcavanja, pa i Bogdanov spot up sut ili nakon jednog driblinga. Treba igrati pikenrol Jovic - Milutinov do iznemoglosti, kao primarnu napadacku opciju, Jovic nekoliko puta je lagano na polaganje pored nižeg protivničkog pleja. E sad kako su talijani to neutralisali u cetvrtoj i zašto smo mi to prestali da igramo to je za analizu. Velika šteta je loša forma Gudurića i Petruševa, fali njihov učinak i veći doprinos. Opcija sa Petruševim na četiri mislim da nijednom nije isprobana, da igra leđima dole. Isto i sa Dedom, da mu se spusti dole ledjima da proba, ima odličan pregled i povratni pas za spot up šutere Vanju, Dobrića i Bogdana.

CZ je tipičan primer kluba čiji navijači traže i priznaju samo uspeh i rezultat i ništa drugo. Armija navijača neće da gleda i dolazi na utakmice ako se postigne neuspeh. Posle samo jednog poraza ide uragan kritika i pljuvačine, nije bitan ni sport ni takmičenje. Priznaje se samo pobeda i ništa drugo. I tako tri decenije unazad. Niko ti neće doći u halu, osim suvog jezgra, ako zaređaš sa porazima jer si pustio nekoliko mladih u prvi tim zarad nekog dugoročnog efekta i brige za reprezentaciju da joj stvoriš igrača. Ili kad ostaneš bez šansi za top 8 ili nedaj bože igraš ec. I zašto bi neko na čelu kluba u takvim uslovima razmišljao o mladim igračima i razigravanju za reprezentaciju. Razigravanje tih mladih igrača po nekim klubovima kao što su Borac, Mega, Fmp, Igokea itd ima znatno više smisla jer će dobiti baš ono što neko reče za španske igrače koji igraju u jakoj acb ligi protiv jakih el igrača. Evo Partizan je doveo Balšu, Alena i Tristana koji će biti zamene Lideju, Lesoru i Papapetru. Zar nije bolje za njih da igraju u nekom Borcu 35 minuta protiv ovih el vedeta ili da greju klupu u Partizanu i čekaju minute? Naravno, treba stvoriti uslove Borcu da može da ih plati, pa neki ravnomerniji raspored sredstava od telekom recimo bi mogao da donese nešto za početak.

@Beonegro Šta predlažeš konkretno, i šta to Zvezda i Partizan rade drugačije od Barse i Reala? Uglavnom kupuju i jedni i drugi gotov proizvod. Nikad veće pare nisu spucane u košarku ovde poslednjih godina a rezultati reprezentacija nikad slabiji. 30 i kusur miliona blizancima i organizacijama fajnal fora a ostali klubovi na aparatima, čekaju crkavicu od opštine. Ako je to uspešan model i plan za razvoj srpske košarke, da ugasimo odmah sva ova takmičenja... imamo li mi kao zemlja košarke uopšte bilo kakav plan, strategiju, jel se bavi neko time uopšte?

Odavno večiti ne prave igrače za reprezentaciju zbog jurnjave za rezultatom, poslednji izbačeni bekovi su Marinković i Guduruć. Igrače pre svega treba da prave Mega, FMP, Borac i drugi klubovi i zato treba tamo da se pogleda šta se radi i kako se stvaraju igrači. Veliki broj naših mladih igrača danas stasava u inostranstvu, na koledzu, tako da je pitanje dal su večiti isključivi krivci. Reprezentacija se već sada u velikoj meri oslanja pre svega na Meginu školu i njihov rad pošto su nam nosioci Jokić, Vasa, Jaramaz, čekamo Jovića i Đurišića da vidimo kako će oni doprineti. Ono što bi možda moglo da bude problem za repku, jeste da su ti igrači po pravilu odlični individualci sa super veštinama i dobrim predispozicijama ali da nešto slabije igraju na strani odbrane. Timski duh i podređivanje timskom uspehu može biti problematično jer se u Megi više radi na individualnom učinku, pojedinačnoj statistici što je i razumljivo jer je prioritet prodaja. I večiti bi hteli sada da maznu nekog top talenta kao što su nekad od Hemofarma i Radničkog (Milutinov, Jović, Kalinić, itd) pa da od njega "naprave" igrača za repku, ali u Meginom slučaju to neće da može. Najbolji idu preko, a večitima se ponude ti uslovno rečeno poluigrači Zagorac, Dangubić, Jaramaz i slični.

Evropska košarka je čarobna igra. Možes imati dva-tri mvp igrača pa opet to možda nece biti dovoljno ni za borbu za medalju. Sav taj koncept u kom se forsiraju pojedinci i njihov ucinak a ne tim i licno podredjivanje ucinku tima je mozda i doveo do apsurdne situacije, da imas najbolje pojedince a da nemas uspeh. Vasa-Joka mega duo verujem da su dali sve od sebe i u očima im se videlo koliko im znači uspeh reprezentacije, bila je privilegija gledati ih. Ni gram krivice nemaju za ovaj neuspeh, osim, mozda malo zbog nonsalantne igre u odbrani, ali tako su nauceni, od malena i mega dana. Napadi dobijaju utakmice a odbrane titule, jos jednom dokazano. Svaka cast talijanima, srce junačko boj bije a ne mvp naslov, ko ga izmisli.

Spontano okupljanje hiljade ljudi u jeku zaraze ce opet poslužiti kao primer neodgovornosti naroda i to pretezno mladjih koji ugrožavaju sebe i svoje starije roditelje o čemu cemo zasigurno slušati naširoko na većini medija. I opet, skretanje teme i prebacivanje odgovornosti sa organizovanja izbora kao razloga naglog porasta broja slučajeva na antidrzavne skupove koji organizuje neodgovorna opozicija. O zdravlju ljudi koji učestvuju iz ovog ili onog razloga se najmanje brine

Na temu statistike. Kruže glasine da je veci broj umrlih u odnosu na broj koji se objavljuje. Da li neko ima saznanja koji metod se koristi za utvrdjivanje broja umrlih od covid19 u Srbiji? Po kom pravilniku, protokolu, uputstvu? Da li se svaki umrli kojem je potvrdjen covid19 a umro je od drugog uzroka (srčani udar npr.) evidentira kao umrli od covida19? Ili, kako se evidentira neko ko je preminuo od klasičnih simptoma virusa-upale pluca npr. a nije testiran na covid19?

@Denis Jasharevic Prema nalazima istraživanja koje je Asterion objavio na prethodnoj strani (https://medium.com/@Cancerwarrior/covid-19-why-we-should-all-wear-masks-there-is-new-scientific-rationale-280e08ceee71), sa biološkog stanovišta, najefikasnije sredstvo za sprečavanje infekcije jeste izbegavanje velikih kapljica koje ne mogu da dopru do pluća vec slete u gornje disajne puteve (ekspresija ACE2 proteina). Zbog toga, obične hirurške maske, kućno izrađene maske, šalovi i sl. mogu pružiti daleko veću zaštitu nego što se pretpostavlja. Kod sitnih kapljica koje direktno dospevaju do pluća, npr. kijanjem zaraženog sa udaljenosti od 1m direktno u Vas, ne pomaže ni N95 ni bilo koja druga maska, ali dominantan način infekcije kod ovog virusa dešava se u upravo u nosu preko velikih kapljica koje čine veliki deo tečnosti u kašlju-kijanju i zato je distanca od 2m uz nošenje maski i socijalno distanciranje ključno za smanjivanje broja zaraženih. U svakom slucaju, treba pročitati rad...

@urosg3 Sve mere koje sprovodi država a koje za posledicu imaju smanjenje obima posla ili nemogućnost obavljanja delatnosti i ostvarivanja prihoda su privremene ali ostavljaju mogućnost za naknadu štete ukoliko drzava sama ne pomogne odredjenim poreskim olaksicsma ili direktnim davanjima. Aviokompanije recimo su direktno pogođene obustavom kretanja, zatim železnica, gradski prevoz. U Nisu od sutra zabranjuje se rad frizerima i kozmetičkim salonima. Zabrane li i gradski prevoz kako se najavljuje, hiljade ljudi ostaje trenutno bez radnog angažovanja. Broj putnika u taksi prevozu je prepolovljen za samo dva dana, u noćnom režimu teži nuli. Pola vozaca je vec kod kuce. U transportnom sektoru velike kompanije će izdržati bez prihoda maksimum tri meseca dok su na udaru najviše preduzetnici kojima je i jedan mesec previše. Sigurno ce drzava nadoknaditi jedan deo izgubljenog kroz razne programe, narocito u komunalnim delatnostima, medjutim u kom roku i obimu i sa kojim kriterijumima veliko je pitanje na koje niko nema odgovor u ovom trenutku. Ostaje nada da zabrana kretanja nece trajati duze od 3 meseca.

@Yoyogi Brojka zvuci neverovatno ali je bila u opticaju u toku pregovora u smislu broja konstrukcija aviona G4, kao i iznos od potencijalnih 100 milijardi USD. Uglavnom, prema svedocenju Dr Nenada Gojkovica, koji je ispred Ministarstva odbrane potpisao sporazum, amerikanci su na kraju izasli sa ponudom od 6,5 milijardi dolara za start saradnje. Prvi izvor: http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:541058-Bivse-republike-SFRJ-mogle-da-prave-avione-G-4-Americi "Bivše republike SFRJ mogle da prave avione G-4 Americi Kako je 1991. propao posao veka između Jugoslavije i Sjedinjenih Američkih Država. SDPR i "Dženeral dinamiks" imali predugovor o proizvodnji oko 5.000 konstrukcija aviona G-4... U Teksasu je tada dogovoreno da se na G-4 promeni motor američkim motorom "General Elektrica", koji je bio duplo jači i sa 30 odsto manjom potrošnjom. Dogovoreno je da se u kabinu stavi elektronika sa F-16. Sve je overeno potpisom. Istog meseca Antun Tus je u SAD sa Kolinom Pauelom, načelnikom Združenog generalštaba američke vojske, dogovarao saradnju, ali rat je bio brži. - U aprilu 1991. ponovo sam se sreo sa američkim vojnim atašeom, pukovnikom Džinom Vinsentom - seća se dr Gojković - i požalio mu se da ne znam šta će biti sa saradnjom jer se rat već "mirisao". Američki pukovnik bio je optimista: - Celu zbrku u vašoj zemlji srediće Volstrit - rekao je ataše Gojkoviću, najavljujući i dolazak državnog sekretara SAD Džejmsa Bejkera za jun. Bejker je zaista došao i doneo ponudu od 6,5 milijardi dolara za start saradnje. Ispraćen je iz Beograda sa porukom da se "Amerikanci ne mešaju". Članovi Predsedništva SFRJ očigledno nisu marili za Volstrit." Drugi izvor: https://radiotivat.com/rat-sprijecio-let-galeba-g4-za-sad/2019/07/ "Rat sprecio let galeba G4 za SAD „Bivša Jugoslavija nije samo u namjenskoj industriji bila na visokom nivou. Obzirom na broj stanovnika i površinu zemlje, bila je jedna od industrijskih sila, mogu slobodno reći evropskih i svjetskih. Početkom devesetih bili smo pred sam ulaz u Evropsku uniju. Nedavno je objavljen intervju Kira Gligorova... U februaru te 1991. sam u Fort Vortu u Dalasu potpisao memorandum o saradnji i plasmanu aviona „Galeb 4“ između „General dynamics“ i „Jugoimport SDPR“na odabrana tržišta. Ta odabrana tržišta su bili po prvi put u istoriji SAD-a američko vazduhoplovstvo, Mornarica i Kopnena vojska, sve zemlje NATO pakta, zemlje Južne Amerike koje su imale F16, Pakistan, zemlje Dalekog Istoka, Tajvan, Južna Koreja i Japan, Australija i Novi Zeland, Filipini. Po njihovoj pretpostavci trebalo je biti proizvedeno oko 5.000 aviona. Po njihovim analizama to je bio avion bez premca kome je pripadala prva polovina 21.vijeka“, rekao je Gojković. On ističe da su Amerikanci nudili 2 miliona dolara za strukuturu aviona i planirali su da ugrade novi motor i kokpit da bude sličan avionu F16. „Nudili su nam 2 miliona bez pogađanja po komadu za 5.000 aviona. To je 10 milijardi dolara. Samo taj posao. Nijesu oni to bez razloga uradili. Kad su delegacije iz Fort Vorta koje su dolazile u tri navrata vidjele naše tehnološke kapacitete Žarkova, Mostara, Teleoptika, Prve petoljetke, Orla iz Rajlovca bili su u šoku. Nije postojala tehnologija, tehnološki postupak ili operacija koja kod nas nije bila prisutna. Jedino je bio manji broj mašina, imali smo jedan „autoklav“ za pečenje kevlara a oni su u Fort Vortu imali četiri. Naš VTI Žarkovo je bio kvalitetniji i opremljeniji od najpoznatijeg vazduhoplovnog instituta na Zapadu koji se nalazio u Torontu“, kaže naš sagovornik."

"Oreol slave stekao je u operaciji Pustinjska Oluja (Desert Storm), na strani anti - iracke koalicije, tokom rata 1991 god. Pre irackog napada je isporuceno 6 tenkova M-84AB, koji su rasporedjeni u tenkovskoj skoli u Dzahri. Ove tenkove su zaplenile Iracke snage. U toku priprema za operaciju"Pustinjska Oluja", Kuvajtu je isporucen 71 tenk, a kasnije u aprilu 1991. god. jos 33, a bilo je i isporuka tokom 1992. god. U kopnenom delu opercije ucestvovao je 71 tenk M-84AB, a dva su ostecena: jedan od PT mine, a drugi iz raketnog bacaca. Oba su brzo popravljena.Paznju u svetskim medijima je izazvao posle pustinjske trke sa Abramsom M1A1, na stazi od 70 milja (102km), gde je M-84AB bio pobednik. Americki tenk M1A1, nije ni dovrsio trku usled kvara na instalaciji za gorivo. Na zajednickim vezbama M-84 je redovno imao bolje rezultate u gadjanju. Kuvajtski vojnici obozavaju ovaj tenk i nazivaju ga - Decko. Zarad eventualne modernizacije ovih tenkova, kompanija Yugoimport je u saradnji sa drugim kompanijama i institutima razvila i verziju M-84AB1, gde je stari M-84AB priblizno doveden na nivo tenkova T-90. Ratna "karijera" tenka M-84 nastavljena je i na Kosovu 1998/99 godine. U sukobima sa OVK, mahom su angazovani stariji T-55, a resursi boljeg M-84 su cuvani za odbijanje eventualne kopnene intervencije NATO pakta. Poslednja ratna akcija tenka M-84 vidjena je u Kopnenoj Zoni bezbednosti, pri razbijanju teroristickih snaga u mestu Oraovica na jugu Srbije.“

"Osnovni modul SUV-a je dnevno-nocna nisanska sprava DNNS-2, koja ima dnevni kanal, laserski prijemno-predajni kanal i nocni kanal sa pasivnim pojacivacem svetlosti. Ova sprava je ugradjena levo na krovu kupole ispred poklopca ulaza nisandzije. Meri daljine od 200-9995m (laserskim meracem). Uvecava u dnevnom kanalu 7x i 3x, a u nocnom 8,5x. Ukoliko nedostaje prirodnih izvora svetlosti koristi se IC reflektor L2AG (samo kod tenkova prve serije iz 1985. god). Nisanska sprava je opremljena grejacima objektiva i okulara, kao i hidropneumatskim uredjajem za ciscenje snega i blata sa zastitnog stakla. Racunar izracunava daljine za gadjanje projektilom OF-19 od 200-9.400m, ( u slucaju da je korigovani tablicni ugao veci od 80 hiljaditih, nisanska sprava prelazi u rezim za posredno gadjanje, tj. za daljine vece od 5.500m), a za potkalibarne i kumulativne od 200 do 4.000m, za spregnuti mitraljez od 200-1.500m, zatim promenu pocetne brzine projektila (+,- 50m/s), bocni nagib tenka do 15 stepeni, brzinu vetra od +,- 40m/s, vazdusni pritisak od 600 do 1135 milibara i temperaturu vazduha od -35 do +50 stepeni..."

"ŠTA JE BIVŠA ZEMLJA PRAVILA PRE 30 GODINA, ŠTA SADAŠNJA PRAVI DANAS, KAKO POSLUJE CELA VOJNA INDUSTRIJA, A KAKO NAJVEĆE DRŽAVNE FIRME Desetak najvećih proizvođača naoružanja i vojne opreme u Srbiji je u 2012. i 2013. godini imalo neto gubitak od skoro deset milijardi dinara, nešto manje od 90 miliona evra. Pred vojnu paradu 16. oktobra u Beogradu, prvu nakon parade za Dan pobede 9. maja 1985, možda najbolju sliku o stanju namenske industrije u Srbiji daje ova brojka, koju "proizvodi" više od 11.000 radnika zaposlenih u ovim državnim kompanijama. Sliku dobro dopunjuje i podatak da su na listi najvećih poreskih dužnika u Srbiji pod rednim brojevima 1–5 nalaze isključivo – firme odbrambene industrije. ... Šta Srbija sada proizvodi i izvozi? Uglavnom jednostavne proizvode, artiljerijsku i minobacačku municiju, oružje kalibra ispod 40 mm. Samohodna haubica "NORA B52" i oklopni transporter "Lazar" predstavljaju današnji "plafon" kada je reč o tehničkoj osposobljenosti srpskih proizvođača – nema kadrova, finansija niti resursa za nešto složenije. A ako se vratimo u pominjanu 1985. godinu, možemo videti šta je to složenije, i šta je ozbiljna zemlja poput SFRJ bila u stanju da proizvede u ovoj oblasti. U doba poslednje vojne parade, SFRJ bila je među prvih deset izvoznika naoružanja i vojne opreme – u svetu. Bivša Jugoslavija bila je jedna od retkih zemalja koja je proizvodila podmornice; one su se, zajedno sa malim ratnim brodovima, proizvodile u Mornaričko tehničkom remontnom zavodu "Sava Kovačević" u Tivtu. "Zvezda" jugoslovenske odbrambene industrije, tenk M84, u svoje doba bio je prvi tenk u svetu kod koga je nišan spregnut sa cevi. Pokazao se odlično u Kuvajtu, gde su "zaribali" drugi tenkovi zbog teškog pustinjskog terena. SDPR je početkom 1991. u Fort Vortu, Teksas, SAD, potpisao Memorandum o saradnji sa kompanijom General Dynamics, po kome je SFRJ, uskoro pokojna, trebalo da proizvede i izveze 5000 aviona "Galeb 4", na kome bi se piloti obučavali pre ulaska u F16. Takođe, daleko se otišlo i u razvoju nadzvučnog borbenog aviona, kojeg je prekinuo rat – prema nekim informacijama, krajem osamdesetih, u Vazduhoplovno-tehničkom institutu Žarkovo, razvijena je bila pilotska kabina u kojoj je bilo moguće da pilot deo komandi izdaje glasom. No, svaka od zemalja preostalih raspadom SFRJ daleko je od ovako sofisticiranih proizvoda, iz jednostavnog razloga – u vojnoj proizvodnji učestvovala je cela Jugoslavija. Na primer, čelik za oklop tenka M84 radio se u Štorama u Sloveniji, motor se pravio u Sarajevu, top se pravio u Novom Travniku, municija u Užicu, elektronika se radila u "Rudi Čajavecu" iz Banjaluke, tenk se sklapao u "Đuri Đakoviću" iz Slavonskog Broda, a više od 1000 fabrika je, direktno i indirektno, bilo uključeno u pravljenje ovog tenka. Deluje da se na tržištima bivših bratskih republika neće uskoro pojaviti proizvod na sličnom tehničkom nivou, ukoliko, kao nekad, namenske industrije ovih zemalja ne udruže rad, znanje i kapital." Vreme, 2014, Radmilo Markovic