Ako je u necemu Bora bio sampion na jugoslovenskom prostoru, to je pisanje melanholicnih,cemernih balada koje s druge strane ne zvuce placipickasto vec pokazuju iskonsku musku emociju na jednostavan nacin. Dva dinara druze, Necu da ispadnem zivotinja, Neke su zene pratile vojnike, Ostani djubre do kraja, Zvezda potkrovlja i suterena, Pobeci negde... Rekla je je verovatno najbolji opis raskida u istoriji domace muzike. Meni se ta njegova melanholicna crta nekako najvise dopadala, isao mi je nekad na zivce sa primitivnim posalicama i baljezganjem. A opet, ja nisam bio ni u planu kada je on bio na svom vrhuncu i strukovno i kreativno.