Jezebel

Ali naslov 🤣 Crvendaći vs. Gibaničari

Ima to svoj naziv u psihijatriji, kad se slavi lik koji ih je vise istrebio od svih neprijatelja kombinovano. Za to vreme - Navaljni prebačen u strogu samicu, još šest meseci bez poseta. Ma nek' se nose u 3LPM kolektivno.

Budistički hram u Malom Mokrom Lugu. Autorka Nikolina Radovanović. Prvi svetski rat doneo je brojne promene u Beogradu. Posle skoro tri i po godine okupacije, grad je čekao obnovu. Pored toga, sa raznih strana u novu prestonicu zajedničke države u potrazi za srećom dolazili su ljudi sa različitih strana, pa čak i sa dalekog Istoka. Tako je na samom obodu grada nastala kolonija došljaka koji su prostranstva stepe zamenili prvim brežuljcima Šumadije. Bili su to Kalmici, koji su pred ruskom revolucijom prepravili Evropu i svoj novi dom našli na Balkanu. Njihove priče, nekako, do danas nisu do kraja ispričane. Kalmici su etnička grupa poreklom iz Džungarije, danas kineske oblasti koja se graniči sa Kazahstanom i Mongolijom. Tokom vekova živeli su zajedno sa Mongolima, ali su početkom 17. veka usledile velike seobe usled sukoba kalmičkih knezova sa mongolskim vođama. Novu domovinu našli su na obodima ruskog carstva, mada su vremenom prodrli sve do Urala i Volge gde su formirali razvijenu zajednicu i stali u odbranu carevine od Tatara. Ova uloga obezbedila im je privilegovan položaj u Rusiji, ali je vremenom izazvala izvesne probleme i novu seobu. Naime, posle Oktobarske revolucije staju na stranu Belogradejaca i dižu se na oružje protiv boljševika. Slom “Belog cara” izazvao je i novu seobu ovog naroda, koji postaje velika izbeglička skupina u Evropi. Prateći Belogardejce, nastanjuju se u Češkoj, Francuskoj i na Balkanu, gde u okolini Sofije i Beograda formiraju svoje kolonije. Beogradska kolonija nastala je u Malom Mokrom Lugu, koji je svoje ime dobio po gustoj šumi u kojoj su izbijali brojni izvori čiste, pijaće vode. Došavši u potpuno novu zemlju sa svojim konjima i čergama, pokušavali su da žive život između istoka i zapada. Dok su se preko dana bavili građevinskim i kočijaškim poslovima, u kojima su bili posebno vešti, u satima odmora vraćali su se svojim konjima koji su slobodno trčali poljanama onoga što danas nazivamo Konjarnik. Da, baš tako, zahvaljući Kalmicima ovaj deo grada dobio je svoje ime. Ipak, uslovi života su bili teški, jer su građevinci i dostavljači bili i tada, kao i danas bili slabo plaćeni. Ipak, volja, želja i vera bili su jači te 1928. godine niče i prvi budistički hram na Balkanu, a po nekima prvi u Evropi. Većina Kalmika u Rusiji i Beogradu živela je skromnim životom, zvanično kao apartidi bez državljanstva i sređenog statusa. Kalmička kolonija Foto: Beogradske opštinske novine

Kako je beogradska čaršija ustala protiv kafanskih pevačica. Autor Aleksandar Živković U praskozorje Drugog svetskog rata beogradska policija je mučila muku sa nemoralom širom prestoničkih kafana. Glavne akterke bile su pevačice i kelnerice noćnih lokala, koje su pribegavale provokativnoj garderobi, te zavodničkom držanju i ponašanju, kako bi naposletku prigrabile pokoju napojnicu više od gostiju. Javnost je tražila reakciju od vlasti, koja je delala na krajnje nesvakidašnji način. Kada je ovo ophođenje uzelo zamaha, sve više i više muške populacije počelo je da u sitnim satima nagrće u ovakve ugostiteljske ustanove. Tom “zlu” u očima nadležnih moralo se jednom za svagda da stane na kraj, pa su angažovane policijske snage da sprovode stroge mere u cilju iskorenja lascivnosti i neprikladnog ponašanja. Žandari su svako veče obilazili sumnjive kafane što u centru, što na periferiji grada. Iznebuha su upadali u mesta i vršili kontrolu. Zatečeni prizori nisu bili nimalo laskavi. Mlade, oskudno obučene pevačice i kelnerice, koje su godile pogledu, vrzmale su se među stolovima i gostima. Građanstvo koje je ponoć zatekla na beogradskim ulicama neretko je bilo svedok zanimljivih scena. Momci u plavom na biciklima bi se stuštili niz ulicu i uz škripu točkova zaustavljali bi se pred nekom kafanom, te bez pardona tražili generalije od svih onih koji su kršili propis. Koliko već sutradan, na adresu kafedžija, pevačica i kelnerica stizali su pozivi iz policije. Istima su pretile novčane kazne od 10 do 1000 dinara, te zatvor od 1 do 10 dana. Ma koliko su optužene strane protestvovale apropo ovih oštrih mera, sa druge strane nije bilo glasa razumevanja. Istovremeno niko nije bio pošteđen, pa su samim time i gazde bile nagrabusile zato što su upošljavale takve mlade devojke. Štaviše, “na tapeti” su bile i muzičke zvezde za kojima je Beograd neprestano ludovao. One su na sav glas proklinjale težak život, dok su se gosti iskreno saosećali sa njima. Međutim, sve ove mere u borbi protiv nemorala nisu urodile plodom. Globe su se plaćale i izdržavale, a propisi su se i dalje kršili. Iako nisu mogli ništa da učine povodom osoblja sem najstrožeg kažnjavanja, to ipak nije bio slučaj što se tiče dama koje su zabavljale goste svojim bajnim glasovima. Stoga, Uprava grada Beograda je lupila šakom o sto i donela jedinstven akt, koji je potom prosledila Savezu narodnih muzikanata. Od njega je tražila da pripomognu u suzbijanju razvrata i da obaveste sve ženske muzikante kakva sudbina ih čeka ako budu uhvaćene kako krše zakon. U istih mah poručili su da svakoj pevačica i sviračica koja ne bude imala diplomu o položenom ispitu iz dobrog vladanja biti uskraćena dozvola za rad i ista neće biti iznova izdata sve dok ne ispuni zadate uslove u skladu sa pravilnikom. Prema pravilniku, ispitnu komisiju sačinjavali su referent muzičke nastave Ministarstva prosvete, predstavnik Beogradskog podsaveza za salonske sekcije, predsednik Saveza narodnih profesionalnih muzikanata i dva člana Savezne uprave. Polaganje ispita se naplaćivalo 50 i 100 dinara, a zanimljivo je da je kandidatkinjama koje su navršile 50 godina bilo gledano kroz prste, odnosno nisu bile u obavezi da polažu ispit.

Beograđani u raljama proročica i gatara. Autorka Marta Levai. Beše u Beogradu jedna starica čije su ime njeni sugrađani dobro upamtili. Naizgled ni po čemu različitija od ostalih, ova bakica je zarađivala za hleb prodajući alevu papriku. Kako ni to nije bilo bog zna šta, vremešna Beograđanka, baba Anka, dosetila se da nadomesti budžet tako što će ugrabiti priliku za posao „sa strane“. Jedan od takvih slučajeva, kada je baba Anku angažovala izvesna gospođa Natalija Aćimović, dospeo je naposletku i na stranice štampe. Beograd je o tome saznao nakon što su se obe našle pred sudom. Anka se imala suočiti sa optužbom za prevaru. Naime, dok je prodavala papriku u Sitničkoj ulici, starica je doznala da je ojađenu gospođu napustio muž. Natalija joj se požalila i da „već toliko vremena ne zna ništa o njemu“. Uporno je pokušavala da otkrije bilo šta, i to od onih koji su tvrdili da mogu „videti“ ono što je drugima bilo nemoguće da saznaju. Odlazila je kod raznih gatara, ali joj nijedna nije umela reći gde joj je odbegli suprug i kada će se vratiti. O suprugu joj, međutim, nije znala reći mnogo – bar ne odmah. „To je malo teže, gospođo, jer vaš je muž u mrežama jedne opasne žene“ – objasnila se starica, ali se odmah gđi Aćimović stavila na uslugu. Trebalo je, naime, da joj Natalija spakuje sve svoje spavaće stvari, a Anka bi ih ponela u Šabac kako bi jedan odža očitao muslimansku molitvu. Posle toga joj se, tvrdila je Anka, i muž mora vratiti. Nedeljama nakon Ankinog obećanja, gđa Natalija je još uvek čekala svog supruga. Prošlo je još nekoliko meseci dok nije shvatila da je nasamarena. Beograđani su tih godina inače mahom važili za pobožne i verujuće. Ipak, dešavalo se, i to ne retko, da se povedu za svakojakim praznoverjima. Kada bi se neki problem pokazao nerešivim, često se umelo zakucati na vrata vidovnjakinja. Kao i u slučaju gđe Aćimović, po pravilu su se ova „brzinska“ rešenja pokazala jalovim, a gatare završavale pred licem pravde. Ipak, ni to im nije ugrožavalo kredibilitet jer su im verovali mnogi – bogati i siromašni, čak i ugledni Beograđani poput trgovaca, ministara, oficira i lekara. A njih je interesovalo sve: hoće li ih snaći kakva bolest, kako je na onome svetu njihovim bližnjim koji su se upokojili, kuda su im se deli muževi i mogu li zaviriti u budućnost. Za sve ove nedoumice bile su zadužene prestoničke gatare. U Beogradu ih je s početka 20. veka bilo nekoliko najpoznatijih, Mica, Marija i Femka – proročice od kojih je beogradska „klijentela“ često tražila odgovore, a o njima je koju reč zabeležio i pisac Dimitrije M. Knežev. Kod Marije je, pak, dolazila isključivo odabrana klijentela. Spisak nije bio dug, ali su se na njemu nalazila imena koja su svi Beograđani znali. Oficiri i trgovci (inače svi do jednog ugledni građani) rado su pribegavali magičnim rešenjima, a šuškalo se da su uživali i u Marijinim „ženskim čarima“. Za Femkinu klijentelu nije bilo dileme da je njihova proročica imala moć stupiti u kontakt sa onostranim silama. Po pravilu bi na svojim seansama teatralno padala u zanos, što bi odagnalo sumnju i najnevernijem Tomi. Femka je uz to imala još dva verna asistenta – sovu i jednu crnu mačku koja ju je svugde pratila u stopu. Ipak, magija je „pila vodu“ dokle god neko od klijenata ne bi shvato da je prevaren. Događalo se, kao u slučaju gđe Natalije Aćimović, da i Femka završi pred licem pravde. Neretko bi je, međutim, iz takvih nevolja izvukli "autoritet i ugled". Pamti se i kada je za Femku, nakon što je završila iza rešetaka, urgirao načelnik kraljevske policije lično. Ne samo da se nakon toga (ponovo) vratila zanatu, već je do kuće dopraćena – fijakerom.

Marko, hvala i na ispravci i na prilogu na temu, tekst nije moj, juce sam takodje zaboravila da editujem i ubacim naknadno ime autora (Petar Minić), i ja uvek kazem genocid izvrsen nad Jermenima u Turskoj, a verujem da ni sam autor nije namerno ublazio "termin".

Vencani kum mojih roditelja je Jermenin, divan i plemenit covek. Ovaj tekst je posvecen njemu. Kada se u Beogradu prvi put začulo “bari or“ - “dobar dan“ na jermenskom jeziku. Jermeni su ostavili dubog trag u Srbiji, pa tako i u Beogradu. Dokumenti pokazuju da su se prvi Jermeni u Srbiji pojavili još u 13. veku. Tako Evlija Čelebija, turski putopisac prilikom putovanja po Srbiji u 17. veku zapisuje da u Beogradu postoji jermenska mahala i jermenska crkva. Jedan od onih koji su među prvima posetili Beograd i ostavili pisani trag o gradu, bio je Englez doktor Edvard Braun, koji je 1660. godine opisao Beograd i tvrđavu. Ostao je zabeležen njegov opis jermenske porodice kod koje je boravio. On piše da je Jermene u Beogradu prvi pomenuo putopisac Gerlah opisujući ih kao vredne i marljive i da se bave trgovinom razne robe. Braun beleži i posetu jednoj jermenskoj kući koja je imala česmu, kupatilo i peć: „Tu smo bili dobro počašćeni kafom, šerbetom i izvrsnim vinom“. Prema njegovim zapisima Jermeni su bili povoljniji u cenama od Grka i Jevreja, bavili su se trgovinom i zanatima, ali i bankarstvom i juvelirstvom. „Jermenska“ nalazila se između katoličke i pravoslavne „male“. Za Beograd kaže da je veliki i utvrđen grad, a da su trgovačke ulice pokrivene daskama kao zaštita od kiše i sunca. Te ulice načičkane su prodavnicima i magacinima. Jermena ima svuda i vrlo su poznati u svim delovima grada. Jermeni su u Beogradu imali svog pekara, berberina, kafedžiju pa i posebnog čoveka koji je rezao duvan na njihov način. Bili su u dobroj meri zasebna etnička grupa čuvajući tradiciju i veru. Imali su svoju crkvu u kojoj su obredi održavani na njihovom jeziku. Imali su i svoje groblje „koje je od katoličkog bilo odvojeno ogradom“. Oformila se jaka jermenska zajednica koja je svojom kulturom, tradicijom, trgovinom i radnim navikama davala poseban karakter Beogradu kao značajnim i strateškim mestom na obodu otomanskog carstva, kopča Istoka i Zapada. U drugoj polovini 17. veka savremenici beleže da su Jermeni u Beogradu imali dobro organizovanu i snažnu koloniju, koja je obuhvatala nekoliko ulica u istočnom delu varoši. Za Jermensku zajednicu u Beogradu Braun kaže da predstavlja sponu izemeđu turskog istoka i gradova srednje Evrope. Francuz Kikle, koji je u Beogradu boravio 1658. godine, zapaža da Jermeni Dunavom trguju sa Bečom i Nemačkom. Posluju i sa Dubrovnikom, Splitom, Ankonom. Monsinjor Kikle obilazi gradske pijace opisujući da su tezge pune raznovrsne robe, a da su jermenski dućani dobro snabdeveni. Sve se menja porazom Austrije sa Turskom 1739. godine i ponovnim zauzimanjem grada od Osmanlija. Jermeni, i mnogi drugi napustili su grad bojeći se odmazde Turaka jer su podržavali Austriju. Većina je prešla Dunav i Savu. Mnogi prelaze i u Zemun. O postojanju jermenskog groblja, koje se nalazilo na Zelenom Vencu, govore tri nadgrobne ploče na jermenskom jeziku iz 17. veka, koje se nalaze na Kalemegdanu. Početkom dvadesetog veka na naše prostore stiže najveći talas Jermena nakon petogodišnjeg stradanja i egzodusa u Turskoj od 1915. do 1920. godine. U kraljevini Jugoslaviji 1935. osnovano je Udruženje Jermena, koje je obnovilo rad 1995. godine. Jermenska zajednica okuplja oko 1 200 porodica sa oko 15 000 članova srpskog i jermenskog porekla. Mnogi Jermeni ostavili su dubog trag u Srpskoj istoriji. Od velikog dobrotvora Save Đorđevića, lekara, trgovaca, umetnika… do autora muzike pesme "Vostani Serbije" Vartkesa Baronijana. Ulica Cara Dusana 1898.

Beograd moje prababe i mog pradede Beograd moje babe i mog dede Beograd moje majke i mog oca Moj Beograd I moja pretposlednja godina u Beogradu, ucestvovala sam na svim demonstracijama

Pre neki dan gledala ovaj Nisam ranije obracala paznju na detalje tipa broj komentara, budzet i zaradu za animirane filmove evo malo statistike: user reviews 359 Budget $75,000,000 (estimated) Gross worldwide $894,328,469 (ovo^je manje-vise prosek)

RAZVOJ MODERNE SRPSKE DRŽAVE U KONTEKSTU KORUPCIJE Aleksandra BULATOVIĆ Srđan KORAĆ KORUPCIJA U VREME VLADAVINE MILOŠA OBRENOVIĆA Vladan JOVANOVIĆ AFERA BELIMARKOVIĆ —NEPOTIZAMI KORUPCIJA U KNEŽEVINI SRBIJI Aleksandar R. MILETIĆ ŽELEZNIČKA AFERA Goran ANTONIĆ KORUPCIJA U VOJSCI KRALJEVINE SRBIJE OD 1906. DO 1912. GODINE Aleksandar R. MILETIĆ PRVI SVETSKI RAT I KORUPCIJA Aleksandar R. MILETIĆ AFERA SA RATNIM PLENOM Goran ANTONIĆ BEČKA AFERA Goran ANTONIĆ AFERA OMNIUM SERB Goran ANTONIĆ ZLOUPOTREBE SA OBVEZNICAMA RATNE ŠTETE U KRALJEVINI SRBA, HRVATA I SLOVENACA ŠTA PREDSTAVLJAI KAKO SE SUOČITI SA NjOM Aleksandar R. MILETIĆ ČINOVNIČKA KORUPCIJA NA KOSOVU I METOHIJI U PERIODU DRŽAVNOPRAVNOG PROVIZORIJUMA Goran ANTONIĆ STOČNA AFERA Goran ANTONIĆ AFERA ADAMSTAL Goran ANTONIĆ AFERA OKO ŠUMSKOG POSEDA MANASTIRA DEČANI Goran ANTONIĆ AFERA TEOKAREVIĆ Goran ANTONIĆ AFERA SA IZDAVANJEM PASOŠA Goran ANTONIĆ AFERA TURN-TAKSIS Aleksandar R. MILETIĆ ČINOVNIČKA KORUPCIJA U KRALJEVINI SRBA, HRVATA I SLOVENACA Aleksandar R. MILETIĆ ZLOUPOTREBE BUDZETA KRALJEVINE SRBA, HRVATA I SLOVENACA Aleksandar R. MILETIĆ SKUPŠTINSKI ANKETNI ODBOR ZA BORBU PROTIV KORUPCIJE Goran ANTONIĆ DRUGA STRANA MITA O „SRPSKIM NACIONALNIM RADNICIMA” U MAKEDONIJI Vladan JOVANOVIĆ KAKO JE UGOVARANA IZGRADNJA MOSTA PREKO SAVE U BEOGRADU —POLITIKA I(LI) KORUPCIJA Vladimir CVETKOVIĆ AFERA „BATNJOL” U SKUPŠTINI KRALJEVINE JUGOSLAVIJE Vladimir CVETKOVIĆ KORUPCIJA DRŽAVNIH ČINOVNIKA U NAŠIČKOJ AFERI Goran ANTONIĆ AFERA ,,GRANAP” Srđan CVETKOVIĆ https://www.academia.edu/20407041/Korupcija_i_stvaranje_moderne_srpske_države_2006_

Simetrija. Albanski poslanik u Skupštini Srbije Šaip Kamberi objavio je da je u otvorenom pismu specijalnom izaslaniku Sjedinjenih Američkih Država za Zapadni Balkan Gabrijelu Eskobaru tražio da Preševska dolina bude uključena u dijalog Kosova i Srbije. Kamberi je u objavi na Fejsbuku najavio da će to pismo uputiti i šefu evropske diplomatije Žozepu Borelu, posredniku u dijalogu iz EU Miroslavu Lajčaku, i predsednici Evropske komisije Ursuli fon der Lajen, preneo je Jugpres. Kako je u pismu naveo, suštinski element sveobuhvatnog pravno obavezujućeg sporazuma Srbije i Kosova mora biti simetričnost tretmana odgovarajućih nacionalnih manjina da bi Srbija i Kosovo mogli da napreduju na svojim evropskim putevima, a kako je ocenio, to će sprečiti još jedan sukob u Preševskoj dolini i ukloniti izvor nestabilnosti između Prištine i Beograda. Kamberi je pozvao predstavnike EU, Velike Britanije, Francuske, Nemačke i SAD da u cilju detaljnijeg informisanja o opštoj situaciji posete albanske opštine u Srbiji i da se sastanu sa albanskim predstavnicima i liderima zajednica i razgovaraju „o njihovoj zabrinutosti“. On je dodao da je neprijateljski odnos Srbije prema nezavisnosti Kosova negativno uticao na Albance u Preševu jer Srbija odbija da prizna fakultetske diplome kosovskih univerziteta i time diskvalifikuje 15 generacija Albanaca koji zbog toga ostaju bez zaposlenja u državnim institucijama. „Albancima u Preševskoj dolini trenutno je uskraćeno pravo da koriste nacionalne simbole i zastavu, što je ključni element albanskog nacionalnog identiteta. Militarizacija se stalno koristi kao strategija zastrašivanja lokalne albanske zajednice“, dodao je Kamberi u pismu. „Pored ovih gorkih pritužbi, u političkom i medijskom diskursu normalizuje se rastujuća albanofobija izražena kroz huškačke i uvredljive izjave na račun Albanaca, koje daju najviši državni funkcioneri vladajuće koalicije u Srbiji“, dodao je Kamberi.

Nista se u Srbiji ne menja vec vek i po, a po svemu sudeci nece nikada. Arčibald Rajs, razočaran moralnom dekadencijom naroda čijoj se hrabrosti divio u Prvom svetskom ratu sastavlja 1928. godine svojevrsan politički testament „čujte, Srbi!”, objavljen posthumno na sopstveni zahtev. "Danas su, iako relativno malo rade, mnogi od vas postali pohlepni. Dolazili su u dodir sa drugim zemljama pre velikog rata, a naročito tokom njega. Videli su raskoš velikih zapadnih gradova izadivila ih je vidljiva moć novca, a nisu uvideli šta je u njoj lažno. Kada su se vratili kući, želeli su da se po svaku cenu obogate, ali ne velikim i poštenim radom. Prisetili su se svojih nekadašnjih turskih gospodara, pa su krenuli njihovim primerom u korupciju. Podudaranje ličnih interesa političara iz suprotstavljenih tabora prevladavalo je ponekad stranačke razmirice i neprijateljstvo manifestovano u javnom delovanju. Arčibald Rajs je naslutio pozadinu „neprirodnih” približavanja vlasti i opozicije: „Razne političke stranke su se silno međusobno vređale radi vlastite reklame, ali su se dobro čuvale da ne zabrazde duboko pošto su dobro znale da korupcija nije apanaža jedne stranke nego svih”. Praksa tolerisanja loših ili nezakonitih odluka vlasti zarad zadovoljenja privatnih interesa teško da je mogla da doprinese istinskoj kritičarskoj ulozi koju bi opozicija trebalo da ima u demokratskom poretku. Time je bio dodatno otvoren prostor za odstupanje vlasti od načela odgovornosti u obavljanju javnih poslova i podsticanje koruptivnog ponašanja. Odbrana privilegija stečenih pobedom na izborima na što duži rok pretpostavlja efikasnu kontrolu vladajućih političkih snaga nad svim granama vlasti, posebno nad izvršnom. Činovnički aparat bio je u Srbiji (i kasnijeJugoslaviji) najvažniji deo izvršne vlasti jer se u njenoj nadležnosti nalazilo sprovođenje vladajuće politike. Potpuna politizacija javnog života i svih oblasti društvenih odnosa oličena u razvrstavanju građana na „prijatelje” i „neprijatelje”, zahtevala je da poslušnost činovnika sa različitih nivoa hijerarhije bude obezbeđena stranački motivisanim odabirom činovničkog kadra. Umesto modernizacije državne uprave zapošljavanjem profesionalnih službenika čiji bi rad bio zasnovan na nepristrasnosti, stručnom znanju i vrednoći, na položaje su postavljani poslušni članovi ili simpatizeri vladajuće stranke. Pored toga, u državnu službu primani su nekvalifikovani srodnici, poznanici i druge osobe interesno povezane sa pojedincima iz vlasti. O delovanju razrađenog sistema negativnog odabira činovničkog kadra veoma plastično svedoči Rajs: „Kad se neki kandidat prijavi na konkurs za neko mesto u ministarstvu, ne pitaju ga: ‘šta znaš? Šta si radio dosad? Šta si radio kada je otadžbina bila u opasnosti? ’Ne, pitaju ga: ‘U kojoj si stranci? Koji poslanik tepre poručuje?’” Od zaposlenih činovnika očekivalo se da zauzvrat glasaju za stranku zaštitnicu i da joj osiguraju glasove potčinjenih i da učestvuju ili prikrivaju nezakonite radnje pretpostavljenog stranačkog kolege. Politizovana javna služba podrazumevala je da u slučaju dolaska druge stranke na vlast sledi „talas” smenjivanja činovničkih kadrova prethodne vlade i postavljanja sopstvenih pristalica. Zamena „neprijateljskih” činovnika” često je dosledno sprovođena duž čitave državne hijerarhije, sve do šefa železničke stanice ili šumara".

Upravo citam o tome i da dodam interesantan detalj koji je naznacio sudija: “Advokat odbrane je čak u jednom trenutku u zaključnoj reči teatralno rekao poroti da ne postoji čak ni jedan dokaz da je žrtva mrtva i da će dok izbroji do deset ona ušetati kroz vrata sudnice. Prema izveštaju „Njujork Tajmsa“ sa suđenja, kada je izbrojao do otprilike pet-šest „porota se okrenula prema vratima čekajući da ušeta mrtva žena“. On je u tom trenutku ushićeno rekao: „Eto, vidite da ni vi čak ne verujete da je mrtva“. Tužilac Beri Brenan odmah je skočio sa svog mesta ulažući prigovor kako odbrana obmanjuje porotu, ali je sudija Džon Lokman odmahnuo rukom i mirno rekao: „Odbija se“. A potom dodao: „Ovo je bilo poučno, molim porotu da uvaži i činjenicu da se optuženi nije okrenuo da pogleda prema vratima“.

Bora Đorđević blažen među ženama. Od samog početka karijere u Ribljoj čorbi, od albuma “Kost u grlu”, Đorđević peva iz pozicije žrtve, pojedinca kog su drugi ojadili, unesrećili i bešćutno izručili patnji. Mnogi hitovi Bore Čorbe govore upravo o tome, recimo pesma “Ostani đubre do kraja” sa prvog albuma. U njoj se pesnički subjekt, ostavljeni muškarac ispoveda, dok stoji“za šankom delimično pijan, / mrzeći pomalo i sebe i druge”. Junak se neumereno odaje patnji, otkrivajući uzroke svog žalobnog stanja: “Nisam od onih koji cvile... / Više te nemam i šta tu mogu? / Ja ću se posle odvući kući / samo da popijem još jednu s nogu... // Nisi valjda luda da se stidiš / što si me prognala istočno od raja? / Bar se nasmeši kada me vidiš. / Ostani đubre do kraja!” Nije od onih koji cvile, ali zapomaže na sav glas, pomalo uživajući u svom bolu. Ona ga je prognala iz raja, ne znamo zašto, očigledno iz čista mira, ni krivog ni dužnog. Ovakvog čoveka je našla da ostavlja, otkud njoj uopšte pravo da slobodno odlučuje da li će s nekim da bude u ljubavnoj vezi. Naravno, u ovakvoj konstelaciji žena može da bude samo đubre jedno pokvareno. Zla žena proterala je Đorđevićevog junaka iz ljubavnog Edena, pa je ovom preostalo samo da se naliva konjakom, da bdi u beskrajno dugim, prokletim noćima i da psuje vinovnicu sopstvene nesreće. Reklo bi se da se pesničkom subjektu neobično dopadaju i čemer koji oseća i pozicija žrtve koju je umislio, ne bi ih dao ni za šta na svetu. Večni epizodista Na drugom albumu “Pokvarena mašta i prljave strasti” nalazi se i čuveni hit “Dva dinara, druže”. I tu pesnički subjekt, ostavljeni muškarac, prevaren, izrađen, ostavljen, zapomaže nad sopstvenim stradalništvom. Lepo su planirali venčanje, porodicu, decu, a ona ga ostavi da pati. Otišao naš junak u kafanu gde su uvek odlazili i sedeli na istom mestu, pa ga sve stiglo: “Sedeo sam tako sam za našim stolom / sve što iole vredi palo je u vodu. / Opet me je žensko napravilo volom, / igrao sam samo epizodu, samo epizodu”. Ponovo se dešava isto, ponovo je naš junak ostavljen, ni kriv ni dužan, ko zna zašto. Očigledno je da se čitav ženski svet zaverio protiv njega, jer mu se ovo ne događa prvi put: opet ga je žensko napravilo volom. Po ko zna koji put. Ne žena, ne devojka, ne osoba koja ima ime, nego “žensko”. Igrao je samo epizodu, kao žrtva tuđe ćudi, ništa od glavne uloge. Ako se takva situacija neprekidno ponavlja istom čoveku, mogao bi eventualno da pomisli da je možda nešto i do njega, ali to mu ne pada na pamet. Što je sasvim logično: ako bi se preispitao i uvrdio da i on snosi deo krivice, da nije veza propala iz čista mira, ništa od neumerene patnje i opscenog užitka u poziciji žrtve. A to je ono do čega je Borinom junaku zapravo stalo, sve drugo je šarena laža. Otima, a ništa ne daje Slična situacija ponavlja se i u mnogim potonjim pesmama, uvek muškarac pati, uvek je nevina žrtva neke zlobnice, a nikada ne saznajemo detalje, šta se zapravo dogodilo, u čemu je problem, zašto on nema sreće u ljubavi. Jedini izuzetak je pesma “Neću da ispadnem životinja” sa trećeg albuma “Buvlja pijaca”. Tu lirskog subjekta iznenada spopadne napad iskrenosti, pa krene da se ispoveda: “Neću da ispadnem životinja, / ja ne umem udvoje da trajem. / Ja sam ti ljubavna sirotinja, / otimam a ništa ne dajem. / Mogu da ti valjam samo dva-tri dana, / u osećanjima užasno sam štedljiv”. Izgleda da ipak nije bio problem u partnerkama pesničkog subjekta. Otima, a ne daje, nikom ništa ne pruža, ne ispoljava nikakva osećanja osim mrzovolje i natmurenosti (“Ja sam rođen namrgođen”), a posle mu kriv đavo. Pritom je taj subjekt uvek folirant, i kad navodno pati i kad prividno priznaje sopstvenu krivicu. U prvom slučaju uživa u svom bolu, čačka ranu i održava je u životu da traje što duže, a u drugom se miri sa postojećim stanjem i nema nameru da nešto preduzme ne bi li se bar malo promenio, koliko je to moguće. https://www.portalanalitika.me/clanak/razvojni-put-bore-corbe-od-slavnog-rokera-do-cetnickog-vojvode

Prva asocijacija na ovo^ mi je uvek Bora-Corba-Djordjevic (a.k.a.“E, moj druze zagrebački / eto nas kod vas u pljački”), i njegovi "becki konjusari" kod kojih je na kraju balade otisao da zivi. 🤣

Kao plisana igracka, ali sto 'vesla' tim malim usima. btw. prvi put vidim ovakvog oktopusa. Inace su jako pametne zivotinje, otvaraju poklopce na teglama bez problema.

U nedavnom izveštaju “All About Cats”, mačka pop zvezde Taylor Swift rangirana je kao treći najbogatiji kućni ljubimac na svetu, nakon što je procenjena njena neto vrednost na 97 miliona dolara. Mačka pop zvezde zove se Olivia Benson a rase je „Scottish fold“, a najveći deo bogatstva zaradila je glumeći zajedno sa svojom vlasnicom u nekoliko muzičkih spotova. Pored toga „napravila“ je i sopstvenu liniju robe, a glumila je u mnogim visokobudžetnim reklamama. (Olivia Benson se zove glavna junakinja serije Law & Order SVU )

Tacno. A na osnovu toga posle svega sto se moze cuti, procitati, videti od natpolovicne vecine u majcici Srbiji, ispada da su nas jos i castili sa 89.

Da se nadovezem ovde - moj omiljeni Tarantinov film, Death Proof i jos jedna Dinner Scene - ali drugacija od ^ *The single shot, I love how Tarantino writes the extended dialogue scenes of atleast 7 or 8 mins throughout but you won't get bored out of it. You still get sticked to it as among them. Kudos to the camera guy too. Po mom misljenju je Zoe Bell, inace dublerka Umi Turman u Tarantinovim filmovima, bolja od Ume. Lee: Did you know Kim carried a gun? Abernathy: Yes. Now, do I approve? No. Do I know? Yes. Kim: Look, I don't know what futuristic utopia you live in, but the world I live in, a b*tch need a gun. Abernathy: You can't get around the fact that people who carry guns, tend to get shot more than people who don't. Kim: And you can't get around the fact that if I go down to the laundry room in my building at midnight enough times, I might get my ass raped. Lee: Don't do your laundry at midnight. Kim: F*** that! I wanna do my laundry whenever the f*** I wanna do my laundry. Abernathy: There are other things you can carry other than a gun. Pepper spray. Kim: Uh, if motherf***er tryna rape me I don't wanna give him skin rash! I wanna shut that nigga down! Abernathy: How about a knife at least? Kim: Yeah, you know what happens to motherf***ers carry knives? They get shot! Look, if I ever become a famous actress, I wont carry a gun. I'll hire me a do-dirt nigga, and he'll carry the gun. And when sh*t goes down, I'll sit back and laugh, but until that day, it's Wild West motherf***er!

You should move to a small town, where the rule of law still exists. You will not survive here. You are not a wolf, and this is the land of wolves now. Sicario, najbolji film u tom zanru koji sam gledala u poslednjih 10 godina. Majstorski uradjen u svakom pogledu. Stravicna scena.

Kuba ima dugu istoriju smenjivanja revolucija i vojnih puceva. Za vreme Batiste Kuba je imala otprilike 1/3 siromasnog stanovnistva, najvecu konzumpciju hrane, automobila, telefona, radija itd. po glavi stanovnika i bila najbolje stojeca latino-americka drzava. Batista je suspendovao pravo na strajkove, zabranio komunisticku partiju, produbio razliku izmedju bogatih i siromasnih gradjana. Izvoz Kube (najvise u USA) je bio takodje najbolji u poredjenju sa ostalim latino-americkim drzavama. Kao sto znamo ostavku je dao 1958 na pritisak USA i zahvaljujuci pobedama Kastra na strateskim punktovima na srednjoj Kubi. Za vreme Kastra stupa planska ekonomija, suspendovane su gotovo sve slobode, stanovnici Kube su izjednaceni u siromastvu. Od 2010 otprilike pocinje popustanje lastisa, sistem ne znam kako nazvati ali nasli su mu kreativno ime - market socialism. Pobegulje sa Kube koje zive u USA snabdevaju rodbinu na Kubi bukvalno svime i svacime, od 2003 tursta sa svih strana sveta. Nek' zakljuci svako sta mu volja, kad im je (Kubancima) bilo bolje a kada gore....