Као што је Православна Црква гледала да паганске обичаје народа који су прихватали Хришћанство преосмисли у хришћанском коду, то исто су радили и римо-католици и протестанти. Тако је од келтског паганског обичаја везаног за супростављање злим духовима настала Ноћ вештица или у свету позната као „Halloween“. Тачан превод енглеске речи „Halloween“ је настао од речи „All Hollow’s Eve“ што значи „Вече свих Светих“, јер 31.10. увече, када се и дешава Ноћ вештица, је вече пред западни празник Свих Светих, па и то потврђује да су се тиме позабавили римо-католици и протестанти.
Данас овај „празник“ на Западу има пре свега комерцијални карактер, као и сви некадашњи хришћански празници, када је најважније накуповати што више – западно слављење Божића је најпознатији празник тог типа. И Ноћ вештица спада у врло комерцијалне „празнике“ када се у огромним количинама купују карактеристичне издубљене бундеве, вештичије маске и шешири, и све остало у шта се маскирају деца на сам „празник“. Али да ли је овде зарада од продаје једино битно?
Иако личе на наше покладе, које су такође остале из паганских словенских времена, када се мало погледа шта раде учесници на покладама а шта деца у Ноћи вештица види се велика и врло важна разлика. Код наших поклада маскирани момци и девојке иду по кућама и певају уз смех и шалу, док у Ноћи вештица деца уцењују оне које посећују уз претњу „trick or treat“ („смицалица или посластица“), што би у слободном преводу значило „дајте нам слаткише или ћемо иначе бити приморани да урадимо нешто неваљало“. Наравно да им одрсали уз осмех дају неке слаткише и они им не чине ништа лоше. А шта би се десило ако им не би дали оно што траже?
То шта би се десило знамо ми и многи по свету који Западу нису дали оно што су им ови тражили -бомбардовање, напади, санкције, лажи, клевете… Западњаци који су одрасли на Ноћи вештица, и много пута у њој учествовалу као мали уцењујући и претећи, тај модел понашања усвајају у свакодневном опхођењу, нарочито према слабијем. Тако да је потпуно јасно да је овај назови „празник“ имао функцију васпитања западне деце у тачно одређеном правцу, што и јесте функција сваког обичаја. Само размислите о томе у шта је Православље усмеравало покладама-песма, смех, шала-а у шта римокатолици и протестанти.
Већ годинама имамо и у Србији овај, нашем духу, традицији и свему што ми јесмо потпуно страни „празник“, који и код нас полако постаје „обичај“. Можда је време да се замислимо да ли је он само безазлена дечија забава и пословно згртање пара, како нам се представља, или има још понешто иза тога. Можда да нам деца порасту слична оној на Западу, којима ће уцена и претња постати део карактера – јер сада то није случај. Чак напротив, ако Срби нешто мрзе то је да им прете и да их уцењују. Тада по правилу одговарају отпором, без обзира на снагу оног ко уцењује и прети, а наша историја је пуна примера баш о томе, од којих је отпор Западу 90-их година прошлог века само последњи у низу.
Стога драги одрасли, када видите први пут да дете које волите уцењује или прети било коме, а нарочито слабијем, можда је време да у канту за смеће баците издубљену бундеву коју сте му купили.
Да вам је не олупа о главу када мало порасте.
