vilhelmina

Na kraju ce ispasti da su i Prle i Tihi sprovodili obojenu revoluciju. Posto je to u njegovom svetu sve ono sto remeti miran san bilo kom tiraninu na vlasti. Do nedavno sam verovala da je sve kod njega gluma i vestina manipulacije ljudima. Onda sam shvatila da u tome ne bi bio toliko uspesan da sam ne veruje u sve sto izgovara, dakle potpuno sumanut covek.

Nisam trenutno u swe pa ne mogu da tvrdim, ali prilicno sam sigurna da obican svet ne kaze nista. Tj mozda se o tome prica u krugu porodice, ali svakako ne medju kolegama na poslu ili u slicnim prilikama. Citam sta pisu mediji i koliko god mi to tesko padalo, ne mogu da se ne slozim s Muskom. Sve je to vrlo mlako, kao da se dogodilo nekom drugom. Sto i nije daleko od istine, jer jasno je da su zrtve vecinim imigranti, verovatno i svi do jednog. Ljudi ciji se bliznji nakon tog dogadjaja nisu javljali na telefon ni 48 sati nakon masovnog ubistva nisu dobili potvrdu da su mrtvi! Vec to je dovoljno nenormalno, a vec krece i objasnjenje policije sta su radili vise od sat vremena nakon sto su dosli na lice mesta. Tj zasto nista nisu radili ceo sat dok je ovaj pucao i pucao, ubijao i ubijao… Nakon tih sat vremena su i ubicu nasli mrtvog i to je bilo to. Kazu da su mislili da puca u njih, ali kako dokazi za tako nesto ne postoje u vidu ispaljenih metaka u njihovom pravcu, morace to sad malo da objasnjavaju. Ali resice se, ne sumnjam. Tuzno, pretuzno…

Za pocetak, hvala studentima sto su me posle duzeg vremena doveli u Srbiju. Pa evo i mog slobodnog sastava na temu ”Kako sam se provela na protestima u Srbiji”. Ubrzo posle sletanja na Surcin, u subotu oko pola jedan, shvatam da put do Novog Sada nece ici po planu. Jeste da burazer ima onaj tag za prolaz kroz naplatne rampe, ali dzaba kad su sve tri trake zauzete i mili se u prvoj brzini. Pocnem da se nerviram jer necu stici da blokiram varadinski most u tri, ali onda shvatim da sam vec tamo gde sam htela da budem! Ljudi proturili transparente kroz prozore automobila, ovi iz suprotnog pravca trube u znak pozdrava, i gde god pogledam vidim nasmejane ljude u kilometarskoj koloni koja mili. Stizemo u NS taman da na brzaka popijemo kafu i otrcimo do nama najblizeg, varadinskog mosta. Stizemo bas u trenutku kad traktori krecu na celu kolone prema mostu slobode. Velicanstven prizor i ja krecem da se raspadam, suze same idu. Sacekamo da kolona malo odmakne i krecemo paralelno s njom, jer mojoj snaji smeta buka. Ja bih i da caskam s njom, nismo se videle godinama, ali i da uskocim u kolonu. Odlucujem se za kolonu i drzim snaju na oku, da je ne izgubim, jer ustvari ne znam gde sam i kako da se vratim kuci. Stizemo do mosta slobode i provodimo tu par sati, ali se sve vreme osecam prilicno pogubljeno. Nemam orijentaciju, ne znam ni gde smo, ni koliko je ljudi oko nas. Ipak sam bila tamo da me prebroji tackasti softver i dovoljno za taj dan. U nedelju sam bila tamo vec oko osam ujutro. Sama, bez ikoga kome smeta buka ili ga bole noge, bas kako sam i htela. Isla okolo, nasla slobodnu metlu i pomela neke stepenice i malo oko njih. Vratila metlu kad vise nije bilo sta da se cisti, sve vec pometeno. Poigrala se s jednom pudlom, popricala s vlasnicom. Videla Mareta iz Razgibavanja i stala u prvi red pred binom, odgledala Razgibavanje. Opet isla okolo, jela svakakve djakonije, pila caj, ostavila prilog u parama, kad vec nisam mogla da pravim kifle i pite. Popela se na most, da me mine zelja, iako nisu dali da se po njemu hoda. Posle opet naletela na Mareta i Srkija, uslikala selfi s njima. E da, skoro da zaboravim: prelazila sam pesacki, na zeleno naravno, i dobila pohvalu od redara, tako jedno 20 puta. Onda sam otisla kuci da jedem, pa nazad na most. Putem sam mahala koloni taksista koji su isli da pokupe studente, zajedno s gomilom slucajnih prolaznika, koji su to isto radili. Stigla sam na pozdravljanje i rastanak, oprostajno zajednicko fotografisanje redara i poljoprivrednika, i jos jednu velicanstvenu scenu- pocasni krug po raskrsnici i odlazak traktora ❤️. Ni dan posle (ponedeljak) nisam gubila vreme, pa sam se provozala Sokolom do prestonice i tamo u podne blokirala raskrsnicu kod Pravnog. Posle sam htela da blokiram i Ministarstvo kulture, ali rekose da je vec blokirano iznutra, pa nije bilo nista od toga. Da ne bude da sam dzabe dolazila, malo sam glumila paparazza i uslikala Petricica, Tihomira Stanica, Lutovca, Lazovica i Dobricu. Onda sam se, kao nekad davno, spustila Balkanskom do onog lika na ziru i probala da se probijem do kulcine. Malo (2-3 km po ledenom vetru) desno, isto toliko levo, i posle jedno sat vremena pokusaja da zaobidjem ogradu, primaknem se kulcini, ali i oko nje opet nekakve ograde, da ne kazem blokade, tako da sam krenula jedinim mogucim pravcem. Taj me doveo do onog satora Most ostaje i gomile suta na mestu gde je nekad bila autobuska stanica. Tu sam vec bila potpuno osamucena i bez ikakve ideje cemu bi u nekoj buducnosti mogla da sluzi ta besmislena gomila polupraznih zgrada (cemu sluzi danas, to znam). Vucicevu galeriju nisam nasla, a nisam je nesto ni trazila. Opet Soko i nazad u NS. Danas nisam nista blokirala, osim Niskog sokaceta na Klisi, s najboljim rostiljem na svetu. Valjda sam zasluzila, nakon 35 km prepesacenih u prethodna tri dana. Sutra idem dalje, ali vraticu se. Utisci. Jos je rano da ih uoblicim u reci, ali imam snazan osecaj da se ovo danas jako razlikuje od onog 96/97. Onda je fokus bio na rusenju, bez mnogo ideje sta posle. Nekako se verovalo da gore ne moze i samo da ovi padnu, sve ce se resiti samo od sebe. Iz danasnje perspektive, to je bio prilicno destruktivan pristup, iako niko tada to nije tako video. Danasnji cicibani nastupaju daleko zrelije, rekla bih. Oni grade, zidaju kucu u kojoj zele da zive i nije ih briga za onu staru, nenadleznu. Ta ce se srusiti sama od sebe kada bude vreme, a cicibanima je jedino vazno da pri tome niko neduzan ne strada. I tako treba, konstruktivan i pametan pristup, bez rasipanja energije na nebitne stvari i nebitne ljude. Nemam pojma odakle im taj nivo zrelosti, ali ima se sta od njih uciti. Ne samo kako se stoji na crveno i prelazi ulica na zeleno.

Zasto onda svi ostali koji pale Kuran setaju okolo i niko ih ne dira? Uz to, Hovsjö u Södertälje gde se ovo dogodilo je stambeno naselje nadaleko poznato po kriminalu. Tip je tu ziveo i te 2023 kad je zadnji put palio Kuran, zasto bi cekali do sada? Tako da ja ne bih nista tu iskljucila, a ti veruj u sta hoces.

Taj tip je bio jako mutan i ne sumnjam da je nakupio neprijatelja na svim stranama. Ocigledno zeljan slave, bio je i u hriscanskim i u muslimanskim milicijama po Iraku i Siriji. U Svedsku je dosao 2021 i vise puta dobio odbijenicu za azil, ali se primakao ekstremnim desnicarima u SD i verovatno uz njihovu pomoc raznim pravnim sredstvima godinama odlagao proterivanje. U medjuvremenu se zabavljao paljenjem Kurana i slicnim performansima. Koje je opet video od onih koje sam gore pomenula. Ipak, one verske fanatike niko ne ubija. Ovaj je ubijen ko zna zbog cega, ali svakako nije zato sto je bio borac za demokratiju i slobodu govora.

Mislim da ti, bas kao i ostatak sveta, imas pogresnu sliku o ovim paljenjima Kurana u Svedskoj. To nije cin politickog protesta protiv ekstremnog islamizma, vec deo bizarnog verskog obreda, rituala hriscanskih fundamentalista. Prethodi mu dva sata urlanja o tome kako ce Jesus Krist sve to ognjem i macem cim sidje na zemlju, a samo sto nije. Ima tu i nekog transa s kolutanjem ocima i bacanjem na zemlju, pa tek na kraju ide paljenje Kurana. Veruj mi, nije nista sto bi pozeleo u svom komsiluku, a nadam se da ce uskoro nestati i iz mog. Najblaze receno, degutantno je.

Svakako najveca greska Zorana Djindjica, koju bi sigurno ispravio da je poziveo, jeste to sto je dopustio da se ide niz dlaku popinama. I moje prvo veliko razocarenje nakon pobede DOSa je upravo uvodjenje veronauke i izlazak, na velika vrata, knjizurka Sta treba da zna svaka pravoslavna devojcica. Tada su udareni temelji ovom danas. Za one koji ne znaju o cemu pricam, objasnjenje u spojleru.

Nasi u Stockholmu spremili transparente za sutra. Moj favorit ”Ćaci nije kod tetke u Stockholmu”. Vise od stotinu ljudi u viber grupi je potvrdilo dolazak, a niko ne dolazi sam. Ja ujutro letim za Novi Sad i osecam se ushiceno kao klinka koja ide na ekskurziju. Spakovala sam se 😊:

Ako bas ne mogu da se izbegnu izbori onda bi studenti i gradjani trebalo da nahvataju sve opozicione lidere i zatvore ih u neki podrum dok se na dogovore o zajednickom nastupu i danu posle. Dati im da jedu koliko mora i bez spavanja. Kao onomad ona trojica u Dejtonu.

Razmisljam nesto o studentskim protestima u Srbiji i koliko se te generacije rodjene negde posle 95-te razlikuju od svih drugih. Skoro da bi svi 35+ mogli da nam se prikljuce ovde na topicu o gerijatriji. Ovi mladji i njih gaze, isto kao i nas mnogo starije. Moram negde da podelim svoja zapazanja, a ne bih da zatrpavam temu o studentskim protestima tj Vox. U timu u kojem radim nas ima 15. Svi imamo isti status i radne zadatke, nema nikakve hijerarhije. Poslednjih godina su se svi promenili, ja sam jedini metuzalem koji tu radi vec sedam godina, uz malu pauzu od nekoliko meseci. Ipak, uvek smo bili solidarna grupa koja deli iste probleme, ali i vrednosti tj odnos prema radu, klijentima, sefovima… Sada vise nismo. Poslednjih pet koji su dosli doneli su nesto sasvim drugo. Ni bolje ni gore, samo drugacije. Pre svega, vise ne vazi da su pocetnicke plate nize od ostalih, naprotiv. S jedne strane su ti mladi vesti pregovaraci, a s druge im se moze, jer ih poslovi cekaju na sve strane. Starijima od 40 nije tako lako naci novi posao, bez obzira na iskustvo. Jos izrazenije je to kako umeju da povuku crtu i kazu da nesto nije njihov posao. Ne zanima ih to sto ce problem pasti kolegi na grbacu, not my job. Nije da nisu solidarni, pomazu se i pokrivaju, ali samo unutar svoje grupe. Prema nama ostalima, isto kao i prema klijentima i sefovima, su krajnje profesionalni, neophodno ljubazni, nema gresaka ili nedajboze konflikata. U tom delu su vrlo zreli i samouvereni, ne moze im se nista zameriti. Ali ima i drugi deo, koji neminovno sledi uz ovo gore. To su neka ponasanja razmazenog derista na koja mi ostali nemamo odgovor. Ako pada kisa ili je hladno, takodjer i u periodima kad ima mnogo posla, odjednom su svi bolesni. Eventualno mogu da rade od kuce, ali nikako da dodju na posao. Ako treba zamenjivati odsutne kolege, oni bas tog dana imaju jako mnogo posla, ne mogu nikako. Najbolji primer je jedna koju smo upoznali u augustu prosle godine, kad je potpisala ugovor. Usledio je otkazni tok od tri meseca na starom poslu. U novembru je pocela kod nas i prvog dana izazvala blagi sok- stomak do zuba 😁. Stigla je da odradi 12 radnih dana, ostalo bolovanja, praznici i slobodni dani. Onda se porodila i odmah dala otkaz, doduse isti stupa na snagu po isteku porodiljskog odsustva, znaci u januaru 2026. Na kraju ce u svoj CV upisati godinu i po dana na poslovima za koje nije stigla ni da se obuci u tih 12 dana. Mogla bih jos da pisem o tome kako ti mladi funkcionisu, sta (ne) moze da im se zameri, kako se odnose prema poslu i uopste zivotu. Ali meni je najupecatljivija ta samouverenost, svest o sopstvenim pravima i jasne crvene linije o tome sta jeste, a sta nije njihova odgovornost. Poredim to s ovim sto vodi mlade u Srbiji i cemu trenutno svako normalan moze samo da skine kapu. Cini mi se da je to prilicno slicno, ako ne i sasvim isto, kao ovo sto cini da je i meni i vecini mojih kolega malo tesko da prihvatimo. Taj neki odnos prvo ja, posle svi ostali, ali koji se nikako ne bi mogao nazvati egoizmom. Pre je to neka svest o sopstvenoj vaznosti, sigurnost u sebe i sopstvene stavove. Sta moze biti lose u tome? Ipak, kao sto se ja osecam pogresno ako nesto zamerim koleginici koja nas je zavrnula s trudnocom, pa sad uz svoj posao kojeg nije malo, moramo i nju da zamenjujemo… tako citam i forumske kolege za Vox topicu koji se osecaju jednako lose, pa i gore, kad gledaju svoju decu, studente, kako svoje vreme ulazu u nesto sto su roditelji odavno trebali da im obezbede, a nisu. Iako naoko razlicite situacije - studentski protesti iz besa i ocaja, i odnos prema poslu mojih mladih kolega - ja tu vidim zajednicku osnovu kod obe populacije. Snaga proistekla iz potpune uverenosti u ispravnost sopstvenih stavova, tipicna za generacije ispod 30 godina, svakako ce bitno promeniti svet. Na koje sve nacine, ostaje da se vidi.

Ja ne bih rekla da se u Evropi nesto krece. Jos manje bih rekla da postoji ikakvo interesovanje, jos manje razumevanje za ovo sto se dogadja u Srbiji. S velikom razocarenjem moram da konstatujem da mi izvestavanje ovdasnjih medija o ovim protestima samo pokazuje koliko je Srbija daleko od Evrope (moze i Evrops od Srbije). S jedne strane je to izvestavanje vrlo sturo, a s druge se svodi na to da postoje nekakvi protesti protiv vlade i predsednika. Nista o zahtevima, nefunkcionisanju institucija ili bilo kakva dublja analiza. To ovdasnji citaoci ionako ne bi razumeli. Pri tome, nakon dela o studentskim protestima, obavezno ide opsiran izvestaj o tome sta predsednik kaze na to, i koliko se ljudi okupilo u Jagodini da mu da podrsku. Ni reci o tome da ovi prvi dolaze sami i rizikuju razne nevolje, dok ovi drugi bivaju dovedeni. Nista ni o mirnoci skupova studenata i gradjana, o 15 minuta tisine, sto po meni cini bitnu razliku. Protesti u Nemackoj su deo predizbornih aktivnosti dela politickih aktera koji su zabrinuti zbog jacanja desnice. Kad se izbori zavrse prihvatice rezultate, kakvi god bili, jer demokratija i idemo dalje. To smo imali i u Svedskoj, a bilo je ranije i u drugim EU zemljama. Ne bih rekla da je najava nekih novih trendova. U regionu, a tu mislim na ex-yu ukljucujuci i delove koji su sada EU, primecujem vece prepoznavanje problema i podrsku studentima u Srbiji. I to je nesto.

Nijesmo ni mi gubavi: Ja necu biti tamo jer cu tog dana da blokiram novosadske mostove, ali ima ko hoce 😁.

Upravo su izvizdali Dacica, a na spominjanje Palme, totalni muk. Necu vise, obecavam.

Informer javlja da je za sada odgodjeno za 18, a verovatno ce biti jos kasnije. Ne kazu zasto. Update: Tackasti softver kaze da vec ima 50 hiljada ljudi, a stize jos 20 hiljada. Kad ce - ne zna se.

Jos malo oko ”generacijskig jaza”, o kom se na ovaj ili onaj nacin prica na svakoj od poslednjih desetak strana. Zaboravlja se koja je opoziciona stranka tada bila najbrojnija. Nije ni DS ni DSS, nego SPO. Oni su bili najglasniji u protestima 96/97. Posebno su u manjim sredinama ”drzali banku”, bez njih bi bila nezamisliva koalicija Zajedno. Nakon formiranja DOSa nisu preletali u druge stranke, bili su ljuti na sve i svakog, osecali se izdano i vremenom nestali iz politike. Mnogima od njih je danas Vucic po volji, ili ga bar ne mrze kao sto su Milosevica. Tu se moze naci i objasnjenje za ljude koji su danas 50+ i pricaju kako su zdusno rusili Slobu, ali ne podrzavaju ovo sto studenti danas rade. Ne lazu, i to sto su onog rusili, a ovaj im ne smeta, ne znaci da su menjali stavove, naprotiv. Ali radi se o stvarno velikom broju glasaca te stranke koji su i dan-danas kivni na sve, i ne pronalaze se ni u jednoj od danasnjih politickih opcija u Srbiji. Razumem da mladima koji i ne pamte SPO ova moja prica ne pije vodu, ali ja sam uverena da to objasnjava ovako iracionalno ponasanje dela generacija izmedju 50 i 70 godina.