Cyber

Kosarkas mog detinjstva. Neka mu je laka zemlja.

Da parafraziram - Svakoga dana u svakom pogledu sve vise napreduje. 💚

Opa bato! Prstenovi na vodi se sire svakim adnom.

Svedska je odavno na 'ti', tj od 'ti-reforme' koja je okoncana krajem 60-tih. O tome vise na odgovarajucem mestu kad budem imala vise vremena.

Milina za videti. Sjajna sinergija! Nadstresnica postaje jedna jaka regionalna metafora. Deco, ucite nas!

Good news: Sve je kako treba. Studente boli straznjica za to da li ih doticni pozdrzava ili "podrzava". Ne pecaju se oni na svakojake bucke. Nego, njega treba javno da demistifikuju i istresu iz oportunistickih gaca neki drugi koji su jasno stalo na stranu studenata. Ali, ne sad - nije vreme. Samo, da se ne zaboravi. **** Ako nekome jos uvek nije jasno zasto je teniserova izjava oportunisticka: On je veoma popularna licnost u Srbiji, nacionalna ikona. Ima jake veze i sa tzv. narodom i sa establismentom. Zauzimanje jasnog stava za studente moglo bi da otudji neke od njegovih obozavatelja koji podrzavaju sadasnju vlast. S druge strane, cutanje ili otvorena podrska rezimu narusili bi njegov odnos sa delom onih koji simpatisu proteste. Izrazavajuci se dvosmisleno, on izbegava da dodje u sukob sa bilo kojom stranom i tako bi da odrzi svoju popularnost netaknutom => i jare i pare. To se zove: moralni patuljak. Hajde da razmotrimo i ovako: Recimo da teniser zaista veruje u dijalog i kompromis i da je njegova izjava pokusaj da se pozove na smirenje, ili da zeli da izbegne doprinos polarizaciji u drustvu. Ali kako zanemariti oportunizam njegove ”podrske”, posebno s obzirom na njegov javni ugled koji sa sobom nosi i odredjena ocekivanja, da ne kazem drustvenu odgovornost? Zakljucak? Teniser je uz svoje dupe a ne ”uz vas”.

Ma sto da trosimo fine reci kad se to u narodu vazda zvalo - mućak.

Znate sta? Neke stvari toliko vredjaju inteligenciju, da je ne znam da li vise vredja inteligenciju jedna bezkicmenjacka izjava tenisera ili razumevanje iste od strane onih koji se pale na zvona i praporce. Sta je teniser rekao? ”Као неко ко дубоко верује у снагу младих људи и њихову жељу за бољом будућношћу,сматрам да је важно да се њихов глас чује. Србија има огроман потенцијал а образована омладина је њена највећа снага. Оно што је свима нама потребно је разумевање и поштовање. Уз вас,Новак.” Biranim recima bi se moglo reci da su ovo retoricke nejasnoce upakovane u nekoliko redova. Hajde da dekonstruisemo ovu oportunisticku izjavu: Као неко ко дубоко верује у снагу младих људи и њихову жељу за бољом будућношћу,сматрам да је важно да се њихов глас чује. Ova pozitivna deklaracija o mladima je jedno opste mesto. Tesko je osporiti pravo mladih da izraze svoje misljenje. Drugim recima, ovime je zauzeo sigurnu poziciju ne sedajuci ni na jednu stolicu. Србија има огроман потенцијал а образована омладина је њена највећа снага. Opet opste mesto, ovo je pozitivna i nasiroko prihvaccena misao. Ulaganje u obrazovanje i vidjenje mladih ljudi kao vazan resurs retko je kontroverzno. Оно што је свима нама потребно је разумевање и поштовање. Ovo je sustina ove sramne oportunisticke ”podrske”. On poziva na ”razumevanje i postovanje” bez preciziranja ko kome treba da pokaze razumevanje i postovanje. To se moze protumaciti kao poziv rezimu da slusa studente, ali i kao poziv studentima da postuju vlast i postuju zakon. Ovaj nedostatak jasnoce je ono sto izjavu cini oportunistickom. On pokusava da apeluje na obe strane bez ikakvog rizika. Уз вас,Новак. Uz koga?

Kao sto rekoh onomad, treba pratiti. To je znacajna indikacija.

Ovo moje ne bih nazvala optimizmom, pre ce biti da sam prepoznala nesto sto sam mislila da je netragom nestalo. Ko bi rekao da bi ova mladost koja je ustala mogla da mi vrati nesto sto sam odavno izgubila – veru u neke stvari. Ostalo je zabelezeno na forumu da sam od onog tamo odavno digla ruke i da sam besedila o tome da ne vidim da nesto zdravo moze da se iznedri iz one drustvene propasti. Ne pamtim da sam ikada bila demantovana na ovoliku sopstvenu radost. Ne treba se zaludjivati i na grbacu navaljivati studentima da naprave neki prevrat. Oni su uradili i rade ono sto niko pre njih (znao) nije - kapa dole! - i time stvaraju uslove za proces drustvenog ozdravljenja koji mora da krene svojim tokom. Iz ove kome se ne izlazi lako i brzo. Jer, ne verujem da iko iole normalan zeli da sjasi Kurta i uzjasi Murta. Drustvo mora da popije gorku pilulu ozdravljenja i da prezume odgovornost u tom procesu, svaka karika, svako kako i koliko moze.

Ako smem da pitam, na koji nacin ovakve relativizacije doprinose diskusiji? Nema potrebe pratiti ni kosarku niti bilo koji drugi sport da bi se moglo diskutovati o moralnoj vertikali i slicnim kategorijama.

Meni je puno srce. Ovo je tako veliko – ova demonstracija dostojanstva, pameti i nepotkupljivosti! I sve sto su studenti do sada rekli i uradili je jedna velika pokazna vezba iz toga kako se suprotstavlja predpoliticki primitvnom i korumpiranom sistemu. Oni u svojim zahtevima adresiraju institucije a autokrata puca sam sebi u nogu pokazujuci da je On drzava. A on je samo jedna bolesna seka-persa koja nervira sebe samu svadjajuci se sa nevidljivim neprijateljima i koja nema pojma kako da izadje na kraj sa inteligencijom. Taj samo zna da se valja na dnu kace sa polusvetom kome pripada. Mladi su (nam) pokazali kako treba. That’s the spirit! Sada je moralni imperativ svim zdravim snagama da podrze ovaj zamajac onih na kojima svet ostaje i tako budu deo rotacione energije koja moze da povuce napred – ne iz blata, nego iz zivog peska. Dobijam video zapise iz Beograda od nekoliko studenata, dece mojih prijatelja. Oseca se dobar vajb.

Nema svoje Ja. Nije to lako breme.

Treba pratiti, jer ako/kad misevi krenu da napustaju brod onda za njima idu i pacovi itd.

To se desilo juce na uglu Grcica Milenka i Ustanicke, tacno ispod XI gimnazije. Moja sestra je, kao i svi ostali pristojni ljudi, koji su se u tom trenutku nasli tu, zastala na 15 minuta. Izasla je iz auta sa prijateljem i stali su na trotoar tik uz gimnazijalce. Onda se pojavio ovaj vonjavi siledzija koji nije hteo da stane, nego je krenuo na trotoar, na ljude vredjajuci ih marvenim jezikom kroz otvoren prozor. Mojoj sestri i jos nekima je presao preko nogu. Ona mu je odrzala bukvicu i on ju je pljunuo. Hteo da izadje da se bije, ali mu je to onemoguceno. Nakon toga se izvukao i psujuci krenuo dalje, no mu se gepek otvorio i poispadale su mu neke stvari. Zaustavio je auto, izasao i sav razularen krenuo nazad ka gimnazijalcima. To mu je bila greska. Trebali su da mu promene licni opis. Drago mi je, ipak, da nisu. Jer, to je najbolji dokaz da nisu ono sto je on i ono sto on predstavlja. Ja sam do ovih dogadjaja verovala da sam odavno izgubila sve iluzije o nekim stvarima u onom provizorijumu od drzave. Studenti koji su „ustali sa stolice“ i njihovi mladji drugari gimnazijalci su nekorumpirani i nepotkupljivi. Njima je buducnost konfiskovana. Oni nemaju sta da izgube, a ne pristaju da budu izgubljeni. Zato oni mogu biti voda koja korumpirani zlocinacki breg roni. Pokazujuci da nisu klonuli duhom. Kao da pocinju da se slazu neke kockice, kao da neki proces odronjavanja uzima zamajac … i ja verujem u snagu potpuno neocekivanog i do juce nezamislivog. Ili mi je milo sto mi se snilo?