Kad je prošlo malo vremena i kad mogu konačno nešto da napišem…
Čestitke najpre Dejanu Radonjiću i igračima na zasluženoj tituli, radili su naporno i vredno cele sezone a kada su mnogi počeli da sumnjaju u njih, pa čak i kad je situacija postala komplikovana i teška ostali su jaki, karakterni i savladali veoma ozbiljnog rivala. Čestitke i svim navijačima, naročito bravo za one koji ni trenutak nisu gubili veru u uspeh. Na kraju posebne čestitke i hvala treneru i momcima, izuzev Kaliniću u tom pogledu, što nas čine ponosnim jer su se ponašali svakog trenutka vrhunski, bilo je tu mnogo izazova ali sportski karakter i vaspitanje su jednostavno usadjeni u njih pa nije bilo ničega sto može da baci mrlju na uspeh.
Napisah posle 2:0 da stvarno ne verujem da Dejan Radonjić može da izgubi 3 vezane utakmice od istog protivnika, pa i pored svih nekih nekarakterističnih situacija koje je imao u poslednja 3 meča tako i bi, DR ne gubi 3 puta za redom.
Što se tiče utakmice, uh teško je bilo i sa jednim se tu mogu sloziti sa Obradovićem - bilo je to više utakmica u jednoj i trebalo je dobiti više njih. A zapravo možda je Partizan dobio prve dve, prvo poluvreme i deo do prekida, ali smo mi bili najbolji kad je to bilo najpotrebnije, u poslednjih 5 minuta.
Neću pominjati veliku utakmicu Davidovca, kao ni odlučujuće trojke Kalinića i Voltersa, pre svega ću istaći dve sporedne role iz senke - Stabilizaciju igre od strane Stefana Markovića i gašenje Pantera od strane Dobrića. Stefan Marković je tokom serije bio ili neupotrebljen odnosjo neupotrebljiv ili nas je opasno uništavao, ali kada je nakon nastavka majstorice pretilo da izgubimo glavu i da se raspadnemo iskočilo je njegovo iskustvo, samopouzdanje i zrelost. Trojka je samo došla kao posledica svega toga, njegove mentalne stabilnosti i Radonjićeve vere. A što se naše kobre tiče on uglavnom ima problema sa defanzivom, neretko ga uništavaju 1 na 1, najbrutalnije je to činio upravo u ovoj seriji Avramović, medjutim preksinoć mu je Panter savršeno legao. Ne znam da li je Dejo igrom slučaja tek u ovoj petoj stavio Ognjena na najboljeg igrača Partizana i onda ukapirao da to funkcioniše, ili je to imao ranije u glavi pa čuvao kao keca u rukavu. Bilo kako bilo sve što je problem Dobricu kada brani odlične bolhendlere, kojima je glavna opasnost prodor, se anuliralo kada je čuvao igrača kojem su glavno oruzije teški sutevi iz driblinga. Tu su zapravo konačno dosle do izražaja odlične kobrine atletske sposobnosti, dužina ruku, kao i činjenica da je levoruk.
Pomenute dve role su po meni bile minimalne nijanse koje su odnele prevagu na našu stranu. Takodje, malo paradoksalno ali mislim da nam je pražnjenje hale pomoglo, da je pritisak time iščezao i da smo počeli da igramo opustenije pa je došao i kvalitetniji napad. Desilo se to i Partizanu, ali kako je utakmica odmicala nakon nastavka do izražaja je sve više dolazio timski karakter i napadačka koncepcija Zvezde naspram sve više iso košarke Partizana.
Rekapitulaciju dosadasnje sezone, moje vidjenje odgovornosti, doprinosa, grešaka i ostalog ostavicu za malo kasnije. Sada, nakon pobede, mi je lakše da napisem sve ono sto već neko vreme imam u glavi bez promene mišljenja i uticaja na isto usled rezultata finala.
Dogadjanja na tribinama su već apsolvirana, nemam reči više da osudim i opišem gnušanje koje imam prema onakvim scenama. Na kraju krajeva Luka Mitrović je sve rekao na najbolji mogući način. Ostaje jedina (lažna) nada da je ABA barem napravila neke korake ka ozbiljnijim sankcijama ali bojim se da je to sve bila jedna šminka.
Bravo šampioni! Bravo Zvezdo!
… jer dovoljno je da postojiš da bih bio srećan ja!!
