Kurc Emuchelo

30 seconds to Mars... to objasnjava sve.

Dajte joj infuziju neku, pasce.

Jaoj. Pekmez-dueti su zamka na koju svi makar jednom nasednu.

Post'o In Vivo batica.

JE L' OVO DARUDE SANDSTORM?

Crne grob...gro... Gore.

Madona u 2019. godini.

Posto imam tu cast da napisem skoro-pa-uvodni-post. Kad kazemo najbolji evropski festival muzike i pored muzike, posle Beovizije naravno, pomislimo odmah na Evroviziju. Jer, gde bismo inace nasli bolji tres od toga? Deca zure da zavrse domaci, majke sa posla, tate gase fudbal i kosarku, Vucic prekida obe paralelne konferencije za novinare za koje je mucno napisao pitanja, studenti prekidaju... sta god da rade i posvecuju se pravim stvarima. Najbitnije je sta je ko obukao. Ko je odakle. I zasto je bas odlucio ovako ogavnu obucu da izabere za ovakav datum. E da, i pesma. Dobro, pesma kao pesma. Sve su iste. Osim one legendarne od No namea. Kako bese? "TAMO, LJUBAVIII, DJE ZVONE ZVONA" Ovo je jedini sport gde je Srbija bila prva. Znam, sad ce ljudi da ubace one vodene sportove, pucacine i batinjanja, ali nista od toga ne moze da se meri sa ovim. Jer ovde moras da budes savrsen da bi pobedio. Jesi li najbolji u oponasanju kokodakanja - pobedjujes? Je l' umes dobro da shirididaj shidiridana - pobedjujes. Je l' umes dobro da Zeljko Joksimovic - 3. mesto. I sta god da uradis, moras da budes poseban ili ce te zaboraviti kao predstavnika UK-a. Sva sreca pa se uvek uguraju preko veze u finale na stetu Makedonije. Makedonski scenario ceka i Srbiju ove godine. Nas predstavnik je Nevena Bozinovic/Bozinovska/Bogunovic (ili tako nesto, sto bi rekao fejk Radashin). U sustini, neka devojka sa nekom pesmom gde peva o necemu i lici na zenskog, plavog Kavaja Lenarda (ili na one Gejmotron white walkere). Iako smo, na nasu nesrecu, Kavaja culi kako se smeje, te mi ovo poredjenje i ne stoji bas. Uzdravlje! Neka pobedi najlepse obucen!

Zalutao - trajno Pravdanje sovinizma... sovinizmom, relativizacijama i "autosovinizmom". Kompletan opus na KKCZV temi.

Safet=Mustafa=10 dana

Jep, moja greska. Proverio sam malopre.

Nije bitno vreme. Meni kazu ujutru, a ja nekada ustanem u 5 ujutru, nekada u 3 popodne. Zavisi od toga sta radim, kako se osecam i jos mnogo toga. Kad god ustanem, ja popijem lek i zapocnem dan. Jebiga, takav je zivot. Sto se alkohola tice, to zavisi od leka do leka. Neke blaze varijante bi mogle da idu uz alkohol povremeno, negde alkohol ne dolazi u obzir. Ja npr. smem i pijem alkohol. Kao i pre sto sam. Nisam mnogo izmenio rutinu. Mada mozda mi i ne bi bilo lose da otkacim to cudo. E sad, zavisi sta ti od lekova uzimas i u kojoj dozi.

Pa sta je to... taman jedan album.

Mogao bih se zakleti da sam video par puta nekog sto je samo citao stari forum sa istim tim avatarom. 😄 Pamtim kao slon neke sitnice. Ali i to sto kazes, ima dosta ljudi koji njega gotive.

I stari avatar, ako se ne varam?

Ja mislim da sam nasao neke prve delove. Prva 3, recimo. Mene zanima gde mogu da se nadju svi delovi Yeogo Goedam?

Plasis se ponovnog gubitka ili osecas krivicu. Kod mene je bio ovaj drugi slucaj. To sam saznao posle odlaska kod lekara. Krivim sebe za svaki negativan dogadjaj u mojoj okolini. Nikada se nisam plasio odgovornosti, samo sam otisao u drugu krajnost sa tim. Nije strasno biti asocijalan, to je neka vrsta filtera od raznih losih uticaja, beskorisnih prica, stega drustva i pritiska okoline. Sve to ume da ureze stigmu na coveka, da ga olomi jos vise i uvalja u mulj dok iz njega ne ispliva ono najgore. Meni je drustvo bilo neka vrsta lufta, ali ne ide to kod svakog isto. Ja sam morao da pricam ono sto mi je na dusi, mozda malo i naivno od mene, ali pomagalo mi je da se ispovedam i druzim. Nisam mario za posledice iskrenosti i to da li ce ko da iskoristi to protiv mene. Mada mi je i forum dosta znacio, tu sam upoznao dosta dobrih ljudi, stekao prijatelje i skrenuo misli, sto je najvaznije. Kretanje dalje nije usko povezano sa drustvom. Najvise sa tobom. Moras prvo da verujes sebi da bi mogla nekoj drugoj osobi da budes prijatelj / partner kakav zelis da budes.

Zaista teska prica. Zao mi je. Nekada je tesko shvatiti koliko i da li volis nekoga dok to ne izgubis. Najgori moguci nacin da se nauci nesto novo o svojim osecanjima. Oduvek sam bio zaintrigiran tim fenomenom umiruce drage osobe. Na neki nacin sam i proklet time sto sam od najranijeg detinjstva konstantno razmisljao o smrti svih ljudi koje volim. Ne smem ni da pricam koliko noci sam samo preplakao zbog toga. Cak i kad sam napokon bio sa devojkom o kojoj sam dugo mastao i koju sam jurio godinama - ja sam morao da mislim o tome sta bi bilo kad bi ona samo nestala. Da li bih posao za njom ili nastavio da zivim mizeran zivot? Na kraju sam sebe stavio u tu situaciju. Sta bih voleo da se desi, ukoliko ja umrem. I dosta sam razmisljao. Skontao sam, ne bih voleo jedna suza da padne, zeleo bih da sve bude kao da nikad nisam ni postojao. Da se jedan kamencic ne pomeri zbog mene. To me je manje-vise uznemirilo i sprecilo da razmisljam vise u tom pravcu. Jednostavno nisam zeleo nekoga da povredim. Malo je tesko gledati u buducnost, hoce li ili nece biti necega. Da li cu sutradan naleteti na neku novu osobu koja ce mi izmeniti zivot, ili cu biti osudjen da procamim ostatak zivota. Bitno je prvo postarati se za sebe i svoja osecanja, raditi na sebi, gledati da naucis sto vise o stvarima koje istinski osecas i, sto je najvaznije, kako na pravi nacin kanalisati svoja osecanja i misli. Ja sam ubedjen da svaka osoba koja drugu iskreno voli, zeli da (ukoliko ih neki nesrecan dogadjaj rastavi), ta druga osoba nastavi sa svojim zivotom, bude srecna bez obzira na sve. Cak i ta ljubav, koja treba da dodje i spasi dan, ni to ne moze da postoji ukoliko sam nisi srecan sam sa sobom i svojim osecanjima. To sam osetio na svojoj kozi, i koliko god voleo tu osobu, ja nisam znao da volim sebe, niti umeo da budem srecan. Ja mogu da se nadam da ce neki lekovi u tome pomoci, ali sustina je da oni samo treba da mi malo daju svetla u mraku, dok izlaz iz vecitog mraka moram sam da iskopam. Tvoja prica je veoma specificna i meni gotovo nezamisliva. Preziveo sam razne smrtne slucajeve, nastojao da gledam u ljude koji su ostali zivi, da njima olaksam, ali nikada nisam imao prilike da ja budem taj koga to najvise pogadja. To su stvari pored kojih se covek ni ne okrene, za koje misli da se samo drugima desavaju, dok mu neminovno ne zakuca na vrata. Nije nikada kasno da se krene ponovo, niti da sama pokusas svoju srecu da izgradis. Tako da ce svaka naredna osoba, koja ima tu privilegiju da je zavolis, doci u jedno lepo mesto, gotovo savrseno za nove pocetke i srecnije krajeve. Sve najbolje!

Bas sam ti zbog toga i rekao. Moja najomiljenija horor antologija. Plus milion za to.

Prokleto bilo! Ne vidim bolji izraz da zapocnem ovakvu vrstu diskusije. Prvo, moram da ti kazem da znam osecaj i da te razumem u potpunosti. Ja sam imao problema sa depresijom daleko pre nego sto sam naisao na svoju prvu devojku i veliku ljubav. U sebi sam pomislio da su svi moji problemi reseni, ali... kako to obicno biva, pogresio sam. Izjedalo me je iznutra, iako sam tu devojku voleo vise nego sebe. Sumnjao sam u sve, u sebe, svoj izgled, uopste mogucnost da pariram drugim osobama koje bi joj prilazile. Sve me je to lomilo, uz moje hronicno nepoverenje. Mislio sam, svakog trena ce me ostaviti, naici na nekog boljeg lika i pobeci sa njim. Ja to ne bih podneo. Ja to nikako ne bih podneo. Nakon nekog vremena sam ozbiljno pukao i raskinuo gotovo savrsenu vezu. Pazi, sve je to bila moja krivica. Od tada je krenuo moj mentalni sunovrat. Svi oni demoni koji su me pre mucili, vratili su se jaci nego ikada. Ja bih nekada prelezao dan na krevetu, gledao u plafon, mislio kako treba sve zavrsiti ili jednostavno ubedjivao sebe da mi je krsj blizu jer imam neku bolest u terminalnoj fazi. I to je trajalo. Ja sam u medjuvremenu prolazio kroz ceo rolerkoster emocija, skoro pune 3 godine. Izadjem sa drustvom, budem super raspolozen, nesto se desi ili neko nesto spomene i to istog trenutka, kao da si oroz stisnuo, pretvori ceo moj hajp u rov kome se ne vidi kraj. Ja vidim sta se desava i neretko napustim zabave. Tako sam na neki nacin upropastio i vezu najboljeg drugara, koji je mene jurio umesto da ostane sa svojom devojkom na proslavi nove godine. Imao sam svoje prilike nakon toga da se vratim na stazu. I to ne mali broj. Nikad nisam cenio sebe, plasio sam se svega toga. Mislio sam, ljudima poput mene treba posebno mesto u paklu. Najdalje sam dosao do nekoliko nedelja veze, i nakon toga me je devojka ostavila jer sam bio nepodnosljiv. To mi je prilicno povredilo ego i samopouzdanje, koje je i pre toga bilo u minusu. A to je bio jedan od retkih trenutaka kad sam pozeleo da krenem dalje. Sve ostale prilike su stale negde na pocetku, dodjem donekle, kvrcne mi u mozgu da ne mogu dalje i pobegnem. Pobegnem i ne javljam se. Tako je i posle 3 godine, dragi Alene. Ja svoju bivsu i dalje volim. I verovatno bih voleo da mogu da se vratim u taj period, da je uhvatim za ruku, stisnem je jako, i kazem joj da ovoga puta ne zelim nigde da odem. Pateticno, ali takav sam ja u potpunosti. Skoro sam poceo da ponovo radim nesto na sebi, otisao do terapeuta, dobio odredjene lekove i odlucio da pokusam jace nego ikad da se vratim na scenu. Malo izlazim, druzim se sa ljudima, mislim da mi se dopada jedna bliska drugarica. Mozda bih tu mogao da pokusam nesto, kad budem imao snage i inspiracije. Ali ja i dalje ne bih mogao da se vratim na folder prepun svojih slika sa tom devojkom i pregledam ga, mislim da nikada necu moci to da uradim. Infarkt bih dobio. Cak i grad, gde smo najvise vremena proveli skupa, zaobilazim u sirokom luku. Samo da je mozda ne bih slucajno video ili setio se necega. Alkohol je tek posebna prica. Mogao bih zahvalnicu da mu napisem za sve sto je uradio da bih ostao normalan. Ali to je sve mac sa dve ostrice. Polako se uvuce pod kozu, ne bih voleo da se ikome to desi. Tako da sam vremenom odlucio da alkohol nije luka za spas, vec da bi trebalo da uzivam u ukusu. Tako da sam krenuo malo vise da trosim na alkohol, da bih ga pio manje i da bih vise uzivao u onom najboljem od njega. Ono sto mi je verovatno zaista spasilo zivu glavu jeste pisanje. Vratis se doma, sacekas ono najgore da ispliva i, umesto razmisljanja o smrti, sve to pretvoris u jedan tekst / pesmu. A mogucnosti su neogranicene, moze biti o svemu. I tako, umesto da trpi zivot, papir je to izdrzao. Neko mi kaze da cak i ne pisem lose. Ja cu, bez obzira na sve, misliti da je to djubre. No, to sam samo ja. Ne mogu nista pametno da ti udelim kao savet. Sta god da kazem, moglo bi da bude pogresno. Ispalo bi da ne razumem, ali ja razumem, bas zato i ne zelim da savetujem. Kod svake osobe se razlikuje problem. Kod mene je oduvek bilo sto sam socijalno anksiozan, pa sam imao manje uspeha sa devojkama, kod nekoga moze biti nesto drugo. Ali, eventualno, sve dodje na svoje mesto, samo to nekada ume biti veoma dug i bolan proces, a na procesu se mora raditi i mora mu se verovati, pre svega. Sam biras kako ces se izvuci iz svega, sam vuces poteze i nemoj da dozvolis da ti neko prica kako to da radis. Poslusaj sve, potrazi svaku raspolozivu pomoc, ali na kraju sam se upusti u kostac sa svojim demonima. Tako se pobedjuju. Videces, 10 godina su veliko nista, ukoliko u narednim uradis ono sto zelis u svojoj podsvesti. Lep pozdrav i drzi se!

Dobar avatar, btw. Ovo mu dodje kao neka lustracija za ljude koji ne vole kosarku?

Samo iskopiras link, zalepis i sacekas malo da se pretvori. Ja stiskam spejs za to vreme, npr. Kod mene radi tako.

Nije. Mislim da nije ni postovao.