Leaderboard

Steta sto nisu prvu igricu koja je mnogo, mnogo bolja podelili u vise sezona nego su je zbrzali maksimalno Drugi deo je meh, umesto sjajnog gradjenja odnosa izmedju Dzoela i Eli i viseslojne price ovde je samo osveta i to je to. I seriju i ugrice potpisuje Nil Drakman tako da nije ni bilo za ocekivati da se nesto menja. Jedino sto su mogli i morali bolje kad vec nisu hteli da unaprede pricu je kasting, toliko nema nikakve hemije izmedju likova da sve podseca pomalo na parodiju. Ono sto smo neki pisali da je Remzi totalni promasaj za Eli sad jos vise dolazi do izrazaja, uzasna je i ne cudi da je prozivaju potato

Ima sasvim dovoljno materijala u igrici da ne bude zbrda/zdola do određenog cliffhanger trenutka gde će 90% završiti ovu sezonu i nastaviti priču u trećoj. A biće i sasvim dovoljno Abi i ekipe, samo ne smem da ti kažem kad. Čak i ostali likovi (Tomi, Džesi, pogotovo Dina...) će imati svoju ulogu. Ili bi bar trebalo ako se drže igrice. A tek ćemo upoznati Leva i Jaru. Verovatno u sledećoj sezoni.

Imam strip. Mhm...

Da nisam procitala i gledala mislila bih da je Milena Dravic. Ista dikcija.

S razlogom. Treća i četvrta epizoda nisu ni za prelaznu ocenu.

Ima Pjastri da se najede krušaka dok ne bude Prost. A i Lando Mensel. Mensel bi sigurno imao više titula, ali pored toga što je bio neviđeni maler, patio je od akutne kurcobolje u pogledu treniranja i pripreme za trke. Brko bi verovatno ispustio plemenitu dušu zbog g sila u savremenom bolidu F1 recimo u Kataru, S. Arabiji ili čak Bahreinu. Mislim da smo pomalo preoštri prema momcima u Meklarenu (moja "gojaznost" pogotovu 😅), još imaju oni ohoho stvari da savladaju. Mene mnogo više brine vozačka postava Ferarija, pogotovu Lekler. Ne znam, zbog Severa imam sentiment prema frankofonskim vozačima, oglodaše čoveku karijeru sasvim... Mislim da Lekler ima sadašnji Meklaren, Lando ili Pjastri ne bi imali mnogo šansi. Da, mislim da je brži od obojice i to dosta, pogotovu u jednom krugu. U današnjoj F1 samo je Max brži od njega.

i slepci naravno ne prenose finale, ali je vazno da su prenosili na dva kanala jednu istu utakmicu iz domaceg prvenstva ...................... ova "Arena sport" je mizerija, ukoliko ne zelis da gledas samo fudbal i ponekad kosarku .........................

Danas smo bili u tazbini u Beloj Palanci. Jos zeni dosao brat od strica iz Portugala, sa svojom zenom. Napravili rucak za celo drustvo. Moja malena cerkica se istrcala, izradovala izigrala "za sve pare" sto se ono kaze... I tu mi na povratku upadne u kadar, dok sam vadio stvari iz auta. Moja zena sa cerkicom, hodaju prema ulazu kuce, kroz dvoriste. Cerkica jednom rukom drzi mamu a drugom omiljenog zeku. I setim se Dijane Hrke. I krenu suze same. Kakav je to gubitak za tu zenu. Kakvi neljudi vode ovu zemlju. Da ti neko tako, u sekundi, obrise sve za sta zivis. I nikom nista...

Zgrozena sam. Siroti papa Frnja. Lezi mrtav u otvorenom kovcegu a stotine ljudi ga gleda u mimohodu. Sta je sa svima nama? Kome se odaje posta, coveku koji je bio ili Smrti? Bice da je ovo drugo. Tata je iznenada preminuo, infarkt ga je pokosio i umro je na VMA. Mama i ja smo otisla da preuzmemo telo. Na VMA je tako organizovano da u sklopu klinike postoji pogrebno preduzece sa svom opremom koja je potrebna. Dok je mama sredjivala papire i racune, ja sam cekala u velikom praznom holu u cijem je udaljenom uglu bio izlozen kovceg, poklopac jos nije postavljen, samo belo platno koje je skrivalo "nesto". Vise od pola sata sam koracala gore dole po tom prostoru i ne moram da opisujem koliko sam bila zbunjena i izgubljena. Napokon, mama izlazi iz kancelarije pogrebnika, zastaje na vratima, gleda u pravcu kovcega, vrisne tatino ime, u nekoliko koraka stize do kovcega i baca ono belo platno....u kovcegu je bio moj tata, videla sam ga. I zao mi je sto sam to dozivela, jer, koliko god da je licilo na mog tatu, to telo nije bio on, on nije bio tu, zato ga i nisam osetila za svo on o vreme dok sam cekala mamu i bila sama sa tim kovcegom u toj ogromnoj, hladnoj, praznoj prostoriji. Proslo je tacno 28 godina od tada a ja se i dalje mucim da se seti tate kad je bio ziv, sve uspomene prekriva trauma dozivljena u susretu sa necim sto covek nije, ono sto covek jeste, nevidljivo je. I zato ne razumem sve te obrede oko sahranjivanja, licemerni su, mozda su potrebni zivima, ali koji god da je motiv, razlog, mrtvi to ne zasluzuju. Da budu upotrebljeni kao cepanica koja svojim plamenom treba da rastera nas strah od Smrti.

Jedan od najboljih monologa domaće kinematografije. Remek-delo scenariste i divne Radmile Andrić.

Dobri Amigo, kako nedostajes:(((