Gastronomija kao drustveni komentar?

[Cyber]

Tema o veceri kao dijalogu bi se mogla usidriti i na pdf-u Kultura i/li Drustvo.

 

Nedavno sam naisla na video iz restorana Alhemicar u Kopenhagenu. Ne radi se o  nekom klasiku iz Michelin kuhinje. Ono sto se da videti vise je lici na umetnicku instalaciju nego na obed u klasicnom restoranu. Vlasnik i glavni kuvar Rasmus Munk ne koristi tanjir da bi nahranio svoje goste, vec da bi ih prodrmao, izazvao, isprovocirao, otvorio dijalog u svojoj holistickoj kuhinji. 

 

Vecera u Alhemicaru je svojevrsna odiseja, tokom koje se gosti krecu kroz niz prostorija i tematskih scena. Umesto tradicionalnog menija – niz utisaka na tim scenama. Umesto fokusiranja na ukus, fokus je na znacenju i simbolici, na osecajima i pitanjima koja jelo – cesto zapravo samo zalogaj -  pokrece.

Hrana je ovde sredstvo, ne cilj. Kao u konceptualnoj umetnosti, gde je gokus na ideji a ne na objektu, ovde je jelo medijum za promisljanje sveta. Weltanschauung, anno 2025? Sve to kroz performativnu prezentaciju hrane koja zna da bude i vrlo uznemirujuca.

 

Negde pisalo da se na listi cekanja trenutno nalazi oko 17.000 zainteresovanih. Ovo lako moze navesti na zakljucak da je rec o jos jednom pazljivo upakovanom spektaklu u teatru za malu dokonu publiku. To bi onda bilo u dihotomiji sa Munkovom izrecenom vizijom koja bi da zadre ispod povrsine. A opet, moguce je da upravo ta kontradikcija izmedju forme i sadrzaja cini njegov koncept autenticnim i ilustruje njegovu snagu. Svasta tu moze da bidne. 

 

• Da li je ovo novo poglavlje u fine dining prici?
• Paradigma novog pogleda na to sta restoran moze biti?
• Konceptualna kulinarska umetnost kao platforma za razgovor?
• Moze li vecera zaista biti drustveni komentar?
• Je li ovo umetnost, hrana, ili oboje? Ili nesto trece, peto?

 

Kako god – vredi pogledati!    

 

[Pletilja]

Stvarno ne zelim da budem gruba i pokopam temu ali, brate, muka mi je od ovakvog....koju rec da upisem a da ne budem krajnje vulgarna? Spajati hranu sa filozofskim.....bip.....u danima kada deca Gaze (i ne samo ona) umiru od gladi je toliko poremeceno da ja nemam reci. Lici mi na poslednje dekade Rimskog carstva kada je na meniju bio "punjeni vrat zirafe sa prelivom od meda", gde se gase svi ovi poremeceni umovi? Sve posle Dzejmija Olivera je najobicnije izivljavanje dokonih umova izbezumljenih osecajem vlastite bitnosti. Hrana je da se jede, tacka. Ako ima sta da se jede i ako to sto se jede nije zatrovano pesticidima, hormonima, vestackim pojacivacima ukusa koji svaku kuhinju pretvaraju u trovacnicu tela i duha. Krajnje je vreme da se ovaj pobesneli elitizam zameni osnovnim vrednostima ljudskog zivota, humanoscu, milosrdjem, plemenitoscu duha, jednostavnoscu onog sto zaista vredi. 

Nasem svetu nisu potrebni komentari, potrebna su dela. 

Edited yesterday at 05:41 AM by Pletilja

[Cyber]

Zao mi je sto lansirate ideju da se tema moze ”pokopati” samim tim sto je neko izrazio misljenje. Naprotiv, upravo u razmeni razlicitih stavova i perspektiva lezi smisao svake diskusije vredne pomena i Vi, koji ste uvek bili neko ko ume da sa dozom elegancije formulise sustinu u svojim postovima, to vrlo dobro znate. Moje iskustvo je da se teme pokopavaju kada se intelektualna slozenost docekuje na emotivni noz.

 

Tema koju sam otvorila jeste provokativna, ali u tome je njen potencijal, a ne problem – ona ne poziva na prihvatanje, nego na razmisljanje. Ako bi svi odgovori bili unapred upakovani po nekom nevidljivom arsinu, ili ako bi se ljudi censurisali / poluautocenzurisali - kakvog onda smisla ima bilo kakva diskusija? Ne treba narocito naglasavati da zivimo u vremenu kada je empatija, solidarnost i borba za osnovne ljudske vrednosti urgentnija nego ikada. Vasa replika je emocionalna i puna opravdanih frustracija, ali i simplifikacija. Razumem emociju i svest o svetu punom nepravdi i bola – u tom i takvom svetu zivimo. Ali, jedno ne iskljucuje drugo, jer ako bismo se u svakom trenutku odricali promisljanja, stvaralastva ili rasprave pod teretom globalnih uzasa - cime bismo zapravo doprineli?

Spoiler

Po toj logici, nijedna misao, nijedna umetnost, nijedan pokusaj razumevanja sveta ne bi imao pravo na postojanje sve dok postoji ijedan rat, glad ili nepravda. U tom slucaju ostaje brisan pristor u kome, itonijom sudbine, ima mesta ili za relativizaciju koja ljudsku misao svede na sapat u ime ”viseg” cutanja, ili za – paradoksalno – emotivni vrisak koji ne otvara prostor za dijalog, vec ga zatvara.

 

I da, slazem se s Vama - dela pokrecu svet. Ali, dela cesto nastaju iz (dubokih) pitanja, dilema, frustracija, iz neizvesnosti koja nas tera da promisljamo. Neka dela se mozda radjaju cak i iz pitanja postavljenih uz zalogaj koji nije tu samo da nahrani telo, vec i da zaintrigira um i izazove emociju. Sta  mi znamo o tome kojim sve putevima ljudi stizu do svojih spoznaja? Kom spoznajnom svetu (faktor?) pripada Rasmus Munk, osim sto je pripadnik jedne od najsrecnijih nacija na svetu (faktor?) i generacije (faktor?) koju bih ja zelela da bolje razumem.

Upravo zato (moze da)  intrigira koncept poput ovog koji Munk razvija. Neka od njegovih "jela" direktno se bave temama gladi, nejednakosti, klimatske krize, industrijske proizvodnje hrane. Munk, paradoksalno, koristi najelitniji moguci prostor da bi prodrmao sopstvenu publiku iz samozadovoljstva. To ne mora nuzno da se svidi svakome, niti svako mora to da razume – ja ne razumem, zato postavljam pitanja.

 

Ja mu nisam potencijalna musterija. Mene, zapravo ni ideja klasicnog fine dininga uopste ne privlaci. Ali to me ne sprecava da otvorim vrata razmeni misljenja - jer upravo ta razmena je ono sto bi trebalo da nas cini inteletualno radoznalim, misaonim bicima a ne samo prenosiocima impulsa i, sto se mene tice, to je jedina ”elitisticka” ideja koju ovde zapravo branim.

Edited yesterday at 09:40 AM by Cyber

[Pletilja]

7 hours ago, Cyber said:

 Moje iskustvo je da se teme pokopavaju kada se intelektualna slozenost docekuje na emotivni noz.

 

Pa, to se i dogodilo, reagovala sam impulsivno, poslednjih godinu, dve, tri i ne umem drugacije, previse je zla u mom matriksu, iskreno, nadam se da je samo moj, mnogo je tezak i ruzan, ne zelim ga nikome.

Pamtim vremena kada su filozofi promisljali svet, naslovi knjiga na mojim policama su trag tog vremena,  kada je covecanstvo znalo da postavlja prava pitanja i promislja odgovore. I, svet se nekako kotrljao sve dok se nije razbio o licemerje, pohjlepu, surovost naseg doba. Neka kuvari kuvaju, to im je posao, moji vlastiti kulinarski promasaji dodaju postovanju koje osecam prema toj profesiji. Mozda i samo mozda, treba im odati priznanje sto pokusavaju, bar ovaj koga pominjete, da nasu stvarnost postave u drugaciji kontekst ali od toga vajde nema niko osim pomenutog i snobovksi grug oko njega, njemu skupa ekskluziva, njima predah od zasicenosti perverzijama koje mogu da kupe za novac. Neko je pomesao loncice. Sto u kuihinji nikad ne izadje na dobro. 

P.S. Na manje od 1 metra s moje leve strane je Sartrova "Mucnina", mozda mi se zato tema nije dopala?

Pola sata kasnije..

Nije do kuvara. Do filozofa je, sociologa, socijalnih psihologa, oni su ti koji su se povukli pred Zlatnim teletom i ostavili brisan prostor za svakojaku manipilaciju sudbinom ljudskog roda, do njih je....do nas.

 

 

Edited yesterday at 04:39 PM by Pletilja