Uticaj doktora i filozofa na sveopšti bazd

[Milenko Puzigaca]

Ali "vaspostavljanje"  One koji koriste takve reči bi samo zbog toga trebalo tući radi zabave. Isto važi i za "vaskrs" ili "kazivao", "veli" i slično.

[FrediB]

"Vatikanska mržnja" ili o korenima rusofobije u Evropi i Srbiji

Slobodan Antonić   

 

Ovo nije citat iz publikacije o hrvatskom genocidu nad Srbima 1941−1945. godine. To je sintagma koju je upotrebio trostruki dobitnik Pulicerove nagrade Tornton Vajlder (Thornton Wilder), u romanu Most Sv. kralja Luja (1927; ovde, str. 31), kako bi opisao mržnju koja je jaka, duboka, uporna i – svirepa.

 

Naravno da nisu svi u Vatikanu mrzitelji, niti su to svi katolici. No, narodi koji pripadaju kulturnom krugu istočnog hrišćanstva katkada su iskreno začuđeni dubinom i intenzitetom mržnje uticajnih zapadnih ideologa, pojedinih moćnih ustanova i brojnih „dobrovoljnih izvršitelja“projekata istrebljenja naroda koji su, takođe, evropski i hrišćanski, ali koji pripadaju nešto drugačijoj tradiciji i kulturi (  ). 

 

Srbi su u 20. veku nekoliko puta to osetili na svojoj koži. I danas se s tim suočavaju – primer je slučaj Herte Miler (ovde) za koju kažu (ovde i ovde) da je samo javno izrekla ono što većina Nemaca i inače misli o Srbima. A Nemačka je, barem dok je sadašnji predsednik bio premijer, proglašavana našim glavnim zapadnim prijateljem. Kakvi su nam tek onda tamošnji neprijatelji?

 

Srbi, bar kada je reč o istoku Evrope, nisu jedini predmet zapadne mržnje. Tu su, naravno, i Rusi. Kao što je lepo primetila jedna Amerikanka srpskog porekla, gledajući tamošnju TV, „neprijatelji zapadnog sveta su već 30 godina stabilni i nepromenjeni: Srbija i Rusija. Grozni pravoslavni Srbi koji su, u teroru, preklali ogroman broj mirnih demokratskih muslimana i ne manje strašni ruski komunisti koji su uništili uzgoj demokratije i slobode u Čečeniji“ (ovde).

Napisane su i čitave naučne monografije o mržnji Zapada prema Rusiji, a tri od njih su i kod nas prevedene:  „Rusofobija: dve staze ka istom bezdanu“ (prev. 1993) Igora Šafareviča, „Rusofobija“ (prev. 2016) Đulijeta Kjezea, i „Rusija-Zapad hiljadu godina rata: rusofobija od Karla Velikog do ukrajinske krize“ (prev. 2017) Gi Metana.

 

U naslovu sve tri knjige stoji reč „rusofobija“. Ta reč može da zavara. Fobije su iracionalni i neopravdani strahovi – poput uplašenosti od miša, kada skačemo na sto (musofobija), iako je reč o stvorenju koje nas neće pojesti, niti nam odgristi nogu. No, u slučaju Rusije nije reč o fobiji već o dubokoj i postojanoj mržnji – lep primer baš nedavno je na FSK dao DŽ. DŽ. DŽatras:

 

„Moskva bi mogla da vrati Krim Ukrajini, doprati trupe Kijeva u Donbas preko crvenog tepiha, i obesi Bašara Asada za bandere u Damasku – sankcije (Vašingtona prema Moskvi) bi i dalje ostale, pa čak bile i postepeno pojačane. Pogledajte koliko je vremena trebalo da se otarasimo zakona DŽekson-Venik (zakon koji je ograničavao trgovinske odnose sa SSSR donet 1974. a ukinut prema Rusiji tek 2012). Rusofobni impuls koji kontroliše američku politiku ne potiče od toga šta su Rusi učinili, nego ko su: Russia delenda est!“ (ovde). 

 

Sada smo i u Srbiji dobili knjigu koja govori o rusomržnji kod nas: „Rusofobija kod Srba 1878−2017“, Dejana Mirovića. Otkuda kod Srba ta pojava – imajući u vidu da su nam Rusi pomogli da se oslobodimo od Turaka i da napravimo državu, da su zbog nas ušli u rat sa Austrougarskom (i Nemačkom), da su nam 1944. pomogli u oslobođenju od nemačkog nacizma, kao i da nam danas brane Kosovo – ponekad bolje i od zvaničnog Beograda?

 

Prvi izvor rusofobije u Srbiji, u poslednja dva veka, svakako je prelivanje antirusizma sa Zapada. Srbija se na Zapadu doživljava kao „mala, balkanska Rusija“, tradicionalno rusko uporište na Balkanu (jer i jeste).

Zato se u svim antiruskim strateškim projektima odvajaju znatna sredstva za suzbijanje popularnosti Rusije u Srbiji – prvenstveno kroz otvorenu antirusku propagandu.

 

Drugi izvor antirusizma je ideologija dela ovdašnje elite koja hoće da „modernizuje“ Srbiju, ali tako što će je vesternizovati. Ta elita, koja je postojala jednako u 19. i 20. veku, kao što postoji i danas, želi da Srbija preuzme ne samo zapadnu tehnologiju već i kompletne zapadne ustanove, zapadnu kulturu, pa čak i zapadni mentalitet („protestantski duh“). Pošto uzor kome Srbija treba da teži mogu biti samo zapadne zemlje – Francuska ili Britanija u 19. veku, a EU danas – Rusija mora biti prikazana u najgrđem svetlu, kako ni za šta ne bi mogla da bude uzor – čak ni za umetnost, kulturu, ili religiju.

 

Treći izvor antirusizma kod nas, tokom poslednja dva veka, bili su različiti politički interesi i različiti parcijalni interesi upravljačkih elita Srbije (Jugoslavije) i Rusije (SSSR).  Na primer, u 19. veku, Rusija je želela da uzme Carigrad. Zato su joj Bugari, koji naseljavaju istočni Balkan – a koji bismo mogli nazvati vratima Instambula – bili važniji od Srba koji su geografski bili dalje, na zapadu. Rusi su, stoga, u to vreme preferirali Bugare, praveći Veliku Bugarsku, a ne Veliku Srbiju. Time su ugrožavali srpske interese ne samo u Makedoniji, već i na jugoistoku Srbije. Upravo to je bilo realno tle na kojem se razvijala izvesna hladnoća u politici Milana i Aleksandra Obrenovića prema Rusiji (dok je lični pečat toj politici davala tajna konvencija kneza Milana sa Austrougarskom).

 

Drugi primer različitih interesa svakako je titoistički period 1948−1989. Tito i njegovi saradnici, nakon 1948. godine, u strahu za vlast, surovo su progonili ne samo sovjetofile već i rusofile. Vera Cenić je, kao dvadesetogodišnja studentkinja, bila mučena dve godine na Golom otoku (1950−1951) samo zato što je išla u Sovjetski dom da gleda ruske filmove, volela rusku književnost i vodila dnevnik u kome je iznosila intimno (ne)raspoloženje prema zvaničnoj politici udaljavanja od Rusije (videti ovde, str. 138).

Radivoj Berbakov osuđen je 1980. godine na dve i po godine zatvora, koje je odležao u Sremskoj Mitrovici, zbog „neprijateljske propagande“; ona se, između ostalog, sastojala u tome što je „bio neobjektivan u pogledu ruske umetnosti i književnosti, u tom smislu što je predimenzionirao vrednosti umetnosti i književnosti u SSSR“, u šta se „uklapa i njegova izjava da voli Ruse i da mu niko ne može zabraniti da ih voli” (videti ovde).

 

Naravno da je titoistička nomenklatura znala da bi politički preokret u SFRJ vodio tome da titoisti izgube ne samo vlast već i ličnu slobodu. Zato je u to doba, kako nam pokazuje i Mirović u svojoj knjizi (str. 181−266), znatan deo javnosti u Srbiji bio natopljen ne samo antisovjetskom već i ogoljenom antiruskom propagandom i ideologijom.  

 

Kada je pak reč o današnjem antirusizmu u Srbiji, njegov osnovni izvor je kombinacija prvog i drugog faktora. Usled toga se savremene antiruske manifestacije ovde kreću od (ne)svesnog preuzimanja zapadnih ideoloških i propagandih klišea, do izrazite rusomržnje, koju pokazuju proatlantistički autofašisti. (  )

 

Na primer, istinski mračna, preteća i opasna „vatikanska mržnja“ izbija iz tekstova pojedinih kolumnista lista Danas. U njima čitamo da je Srbiju „caristička Rusija uvukla u Prvi svetski rat“ (ovde), a da su u ubistvu Đinđića učestvovali i „Rusi“ (ovde), budući da je „ubistvo premijera bilo prvi korak u vraćanju Srbije u sovjetsku orbitu“ (ovde).

 

U Srbiji, prema ovom mišljenju, postoji „kvislinški odnos prema Rusiji“ (ovde), odnosno kod nas deluje „ruska agentura“ i „ekstremističke grupe pod očiglednom kontrolom srpskih i ruskih službi“ (ovde). „Putinova Rusija nam otima ostatke ostataka evropskog suvereniteta i identiteta, ekonomskog potencijala i zdrave pameti“ (ovde), kaže se u ovim tekstovima, imajući u vidu da je u Srbiji na delu „evolucija iz srpskog šovinizma u kvislinški putinizam“ (ovde), tačnije: u „kvislinški projekat putinovske Srbije“ (ovde).

 

Takođe, s obzirom na to da „Putinov režim prepoznaje muškarce kao oligarhe i mužike, a žene kao kurve ili babuške“ (ovde), te kako „moskovski gazda pritiska Srbiju da se upravo ona odmetne od demokratskog međunarodnog poretka“ (ovde), za Srbiju je „EU integracija prioritet, kako ne bismo (svi mi u Srbiji) postali krčma mužika, babuški i kurvi“ (ovde).

 

U Srbiji postoji „ruska ratnohuškačka propaganda“ (ovde), a „polovina ministara kao da je prošvercovana taljigama iz Donjecke republike“ (ovde). Ovde „mediji i inteligencija nameću diskurs kolektivizma i redistribucije. Nakon Velike Srbije, smislili su ideju ruske gubernije“ (ovde). Pri tome se ne vidi da „`oslonac` na Rusiju razara naše demokratske institucije, uvodi nas u zone sumnjivog finansijskog i političkog kapitala“ (ovde) i dovodi do „patološke sovjetofilije, ali i izdajničkog delovanja državnih službi, dominantne `inteligencije` i krugova u SPC“ (ovde).

 

Naravano da za ovakvu ideologiju nijedna druga privatizacija u Srbiji nije upitna, samo je problem „kvislinško-lopovska predaja NIS-a“ (ovde). A tu je i „Putinov špijunski centar, smešten u Nišu, namenjen negovanju zločinačkih tradicija i rušenju krhkih demokratija u susedstvu“ (ovde).

 

Budući da u Srbiji „od 2004. mediji pod nadzorom svake vlade pripremaju javno mnjenje ne samo za nove sukobe sa susedima, nego i za treći svetski rat koji ćemo vojevati na strani Rusije, Kine, Severne Koreje, Kube i Venecuele“ (ovde), autor se pita „kako će Vučić da Srbiju u narastajućem međunarodnom sukobu prevede na pobedničku stranu“ – i to „u sukobu koji je tako neophodan da se razdvoji žito od kukolja“ (ovde).

 

Rusija i Kina su, inače, za ovakvo mišljenje „činioci svetskog nereda“, budući da „godišnji zbir žrtava državno-partijskog terora u Rusiji i Kini gotovo da je jednak žrtvama Mauthauzena“ (ovde). Otuda, ako se Beograd – koji je inače „smrdljiva kurdsko-cincarska kasaba“ (ovde), odluči za Rusiju, tu „`geopolitičku` nakazu“ (ovde) koja „ne zna kako da se izbori sa svojom veličinom“ (ovde), „Srbija će ostati balkanski DDR, dok očekuje laka i `konačna` rešenja. I Crvenu armiju“ (ovde).

Osećate li u ovim rečima strašnu, duboku mržnju, ne samo prema Rusiji već i prema Srbiji – samo zato što je i Srebija slovenska, narodna, pravoslavna i svoja?

Ta mržnja prvenstveno hoće da od Srba napravi nekog drugog – zapadoidne „protestante“ i „gradžane“, tačnije konzumerističko stanovništvo koje obitava na nekoj teritoriji, a koju sutra može da popuni i neki drugi, „moderniji“ i „politkorektniji“ narod.

 

Kroz takvu mržnju trebalo bi da se stvori „Srbijanin-EUropljanin“, kome je „prelomljen mozak“ i iščupan taj strašni „mali Rus“. Nesumnjivo je da je to konačni cilj atlantističke politike na Balkanu. A toga ne može biti bez ustoličenja i u srpskom društvu „vatikanske mržnje“ – duboke, sistematske i surove.

 

Važno je umeti da prepoznamo tu mržnju. Ona je u suprotnosti ne samo s našim suštinskim interesima, već i s našim civilizacijskim bićem koje nas čini osobenim kao narod i kao kulturu. Ona se teško može primiti u široj javnosti. Ali, u kontekstu najavljivanog– „međunarodnog sukoba“ – koji će, navodno, konačno „da razdvoji žito od kukolja“ – to je najava totalitarne represije nad svakim od nas koji voli svoju zemlju, i koji razmišlja sopstvenom glavom.

 

Dakle, svako od nas treba da preuzme rizik da može da postane žrtva „vatikanske mržnje“. Pa i ti koji čitaš ovaj tekst, poštovani čitaoče. (  )

[Milenko Puzigaca]

Brka bradić pisma piše, narod njima dupe briše. Takođe, palanački gadovi drugo ne znaju osim da nekoga ogovaraju. Naucnici bre. Doktori.

[FrediB]

11 minutes ago, Milenko Puzigaca said:

narod njima dupe briše

Hmmm........ ''narod'' (jedno 90%) se zari i pali na ovakve stvari. U stvari, ''doktori'' i ''filozofi'' i tzv. narod su u medjusobnoj sprezi, takoreci siNfoniji. 

[Milenko Puzigaca]

Onda nema šta da kukaju kad ih danas, sutra zbog toga ponovo zguze. I to što već nisu zguženi milion puta imaju da zahvale samo tome što nisu crnci, u pravu je Basara. Ko je palio ambasade - ajatolah Homeini i oni. Da su kao Gafafi do sad zbog svega sto rade kamen na kamenu od njih ne bi ostao. Narocito od raznih kakademika i kandidata za kakademike od kojih je ovaj.

[Milenko Puzigaca]

Vazno je da umeti da prepoznamo odvratne palanačke gadove koji samo džabe troše kiseonik i koji jedino što znaju, kao svaki palanacki gad koji dzabe troši kiseonik i prlja reke, to je da vređaju i masovno siluju i u zverskim coporima kidisu na svakoga ko pokaže bar zrnce sopstvene svesti, kad obavezno dolazi do gadenja nad odvratnim palanackim gadovima i njihovim palanackim sitnogmizavackim samodovoljnim palanackim svetom.

 

To jest na one koji uđu u to kolo sa njima, pa im se još pravdaju, kao npr misicini "roditelji" koje takode treba satrti, zato sto nisu stali na stranu svoje ćerke, koja nije uradila ništa lose osim sto se sprdala sa odvratnim simbolima na koje odvratni palanacki gadovi dizu neoprane ćune, i slićno, ali kao svako pašče, umeju da osete gde ne treba da udaraju, jer ipak znaju da ima i onih koji su spremni na sve, koji smatraju da nemaju šta da izgube, i koji jedva čekaju prvog palanackog gada da im pride pa da mu sjure štagod u kakav telesni otvor, a onda da one koji dođu po njih dignu u vazduh plinskom bocom, oj vojvodo Sinđeliću bla bla bla bla...

 

Jer rek'o Mark Tven, rulja, to je nesto najodvratnije na svetu, zato što je sastavljena od sve samih kukavica, a najveća kukavica je onaj koji je predvodi (ocigledno iz upisa raznih palanačkih huskača usranih od straha zbog promena koje nezaustavljivo dolaze) i tog prvog treba skinuti, a ostali će se razbezati da i dalje u svojim ćumezima lizu sopstvenu bljuvotinu i smrde na adrenalinski strah.

 

Vaistinu Stoičkov.

[FrediB]

Da li se Srbija nalazi u Evropi ili u Evroaziji, i može li postati član Evroazijskog saveta?

Milan Milivojević   

 

Pitanje iz naslova teksta svakako je trik-karaktera, jer jedini ispravan odgovor - ukoliko se govori o geografskom položaju naše zemlje - glasi da se Srbija nalazi i u Evropi i u Evroaziji, negirajući, na taj način, tvrdnju onih koji uporno ponavljaju da je Srbija samo Evropa i samo deo Evrope. Sama činjenica da je Srbije deo Evroazije već ukazuje i na druge pravce njenih integracionih potencijala i alternative koje se ne odnose samo na Evropsku uniju.

 

S druge strane, celokupna površina evroazijske kontinentalne ploče, u političko-etničko-religioznom smislu, mogla bi se podeliti na tri dela koja se uslovno mogu nazvati Evropa, Evroazija i Azija.

 

Jasno je da Aziju (u gornjem smislu) čine stare civilizacije Kine, Japana, Indije, Arabije i Persije (Irana) zajedno sa manjim političkim jedinicama koje se već hiljadama godina o njih oslanjaju: himalajske kraljevine, Indokina, malajsko-indonežanski arhipelag, Filipini i izvestan deo Okeanije.

 

Evropi pripada teritorija zapadno od linije Finska-Baltik-Poljska-Mađarska-Hrvatska.

 

Sve između toga je Evroazija koja je sastavljena od prostora sa slovenskim i turkijsko-mongolskim etničkim elementima.

 

Srbija po gotovo svim ozbiljnim parametrima, po gornjoj podeli, pripada Evroaziji, kako religiozno (pravoslavlje), tako i etnički (slovenstvo), ali i istorijski (osim, u nekoj meri prostora severno od Save i Dunava).

Evroaziji, pored Srba, nedvosmisleno pripadaju i Bugari, Rumuni (sa Moldavcima), Grci (sa Kipranima), Albanci, Makedonci, Crnogorci, Rusi sa Belorusima i Ukrajincima, kao i celokupan muslimanski luk od Mongolije, preko bivših sovjetskih centralnoazijskih republika i Azerbejdžana, kao i Gruzije, Jermenije, do Turske i bošnjačkih teritorija u BiH.

Za Hrvate npr. je potpuno jasno da pripadaju evropskom miljeu.

 

Evroazija je, dakle, prirodno stanište Srbije, iskovano u zajedničkom poreklu i istoriji sa narodima koji dele ovaj prostor. 

 

Srbi su naučili da žive sa Turcima (makar to često bilo i bolno), hranili su svojim genima ovaj narod, a taj proces je tekao i obrnuto, a sva ta nadgradnja kalemila se na temelj višemilenijumskog slovenstva i zajedničkog duhovnog spoja sa ruskim svetom.

 

Zbog toga je srpskim nacionalistima blizak ruski identitet: ruski popovi identični su srpskim, ruske liturgije nalikuju srpskim, jezik je gotovo isti, narav ruska, karakter, mane i vrline, komplementarne su srpskoj naravi i temperamentu. O ličnim imenima i obrascima prezimena ne bi trebalo ni trošiti reči – razlika je samo u onome što je srpska nacija preuzela od naroda sa kojima je bila u interakciji (Turci, Grci, Mađari, Nemci...) tokom poslednjeg milenijuma.  

 

Sa velikim i uticajnim nacijama Evrope Srbi nisu imali kontakte velikog intenziteta, opet ako se izuzme prostor Vojvodine i Slavonije, pa i ovde su oni Srbi koji su izgubili molitvenu vezu sa pravoslavnim slovenstvom, sa generacijskim protokom, pretapali se u Hrvate.

 

Izbor kao u vreme Svetog Save

 

Danas je srpska nacija opet u situaciji, kao u vreme Svetog Save, da bude granični kamen između dve civilizacije: katoličko-protestantske i pravoslavne, kao i između dva sveta: evropskog i evroazijskog. Ukoliko bismo i danas birali ugledajući se na izbor Svetog Save koji je Srbima ostavio istočno-pravoslavnu duhovnost i svest u nasleđe, jedini logičan izbor bi bio evroazijskog karaktera, u političkom obliku Evroazijskog saveza, bilo da se on politički zaustavi u dalekim stepama Kazahstana, ili se uveže sa turkijsko-mongolskim etnicitetom.

 

Protivnici ovog, u svakom smislu svetosavskog izbora, mada za sebe tvrde da su modernih shvatanja, iznose ''argumente'' koji ne priliče čak ni osamnaestom veku.

 

Oni tvrde da je srpsko biće daleko od Evroazije, da je deo Evrope, ne shvatajući da Evroaziji pripada veći deo Balkana. Kada se pominje Evroazija, oni misle na Rusiju kao da je do Rusije nekakav nedefinisani prazan prostor, a kada se pominje Evropa, oni računaju kilometražu do hrvatske ili mađarske granice, iako je svakom jasno da je srce Evrope mnogo, mnogo dalje.

 

Čak i danas, kada su Rumunija, Bugarska, Kipar i Grčka deo Evropske unije, Srbija može da opstane kao deo Evroazijskog saveza.

 

Oni koji tvrde suprotno kao da ne znaju da se danas ne putuje brodovima kao u 19. veku (mada je Britanska imperija i tada kontrolisala mnoge zemlje do kojih se ne putuje brodom), da je Moskva bliža Beogradu nego Čečeniji - da ne pominjemo Vladivostok, da se danas putuje vozom manje od dva dana do Moskve sa beogradske železničke stanice, a avionom svega nekoliko sati.

 

Oni koji tvrde da Srbija ne može privredno-ekonomski opstati u okruženju EU neka objasne kako je enklava Zapadnog Berlina ne samo opstala u ideološki neprijateljskom okruženju DR Nemačke, nego se i ekonomski superiornije razvijala. Postoji i drugi primer iz sadašnjeg vremena - ruski građani iz Kalinjigradske enklave ne putuju u Moskvu ili bilo koji drugi grad Rusije brodom, iako imaju morsku obalu, već železnicom ili putevima preko teritorija zemalja Evropske unije. Sve se danas rešava međudržavnim sporazumima i dobrom voljom svih strana, pogotovo ako je jedna od zainteresovanih strana sila kakva je Rusija.

 

S druge strane, Srbija ima šta da izvozi u zemlje Evroazijskog saveza (u prvom redu Rusiju), a šta to može, u većoj količini, da izveze u EU? Sirovine, kao i svaka kolonija.

 

Protivnici Evroazije smatraju da je izvozni put Srbije ka istoku dalek, ne objašnjavajući kako se kineskim izvoznicima isplati da u Evropu, na još daljoj relaciji, izvoze čak i šrafove, razne đinđuve i slične sitnice.

 

Na kraju, ako se politički prostor od Atlantika do Vladivostoka danas definiše kao Velika Evropa, i ako se u skladu sa podelom Rimske imperije ovaj prostor može podeliti na Zapadno (Evropska unija) i Istočno (Evroazijski savez) carstvo, Srbi kao nacija mogu opstati samo držeći se izbora Svetog Save – a to je put Istoka. Oni pojedinci u srpskom narodu, koji su kroz istoriju, odabrali Evropu, katoličanstvo, ostavili su svojim današnjim potomcima u nasleđe hrvatsku svest.

 

Koju ćemo mi nacionalnu svest ostaviti našim potomcima ako danas odaberemo put Zapada, a ne put Svetog Save, ideju sotone ili istinitog Boga, ideju srpstva, porodice, časnog imena, ili pozapadnjačene dekadencije, homoseksualizma i materijalističke telesnosti bez sadržine?

 

Ono u šta mi danas verujemo postaće jednog dana svet naših potomaka.

Edited April 16, 2023 by FrediB

[Milenko Puzigaca]

Ovo je vec slucaj za psihijatra, i dalje nije potrebno komentarisati.

[FrediB]

Pukla tikva i medju dr mr filozofima  :

 

 

Марио Калик: Ћирјаковић - происламски аутоколонијалиста и лажни заштитник „крезубих ботова“

 

 

Ћирјаковић напада Ломпара када је овај у опозицији, са свесним ботовским амбицијама. Зато је његова критика Ломпара, чији се поједини аспекти могу прихватити, у основи неаутентична и по мотивима сумњива.

 

Ћирјаковићева пропаганда: Живели Србистан и паланка, живели крезуби и сендвичари, уживајте у Марији Максими, ријалитима, таблоидима, негујте и јачајте тупо исламско оријентално и рајетинско у себи, живео идеолог исламског фундаментализма и „Муслиманског братства“ Сајид Кутб, живели талибани, итд. итд. Све то можете наћи на његовом Твитер профилу и у текстовима, то је идеал и визија Ћирјаковићеве „Србије“ и „српства“, боже ме саклони.

 

Ћирјаковић у дебилној пароли „Мислим дакле ботујем“, наводно интелигентној и духовитој креацији којом се непрестано самозадовољава, привиђа нешто дубокоумно. Декарт се у гробу преврће. У борби против, како каже, елитистичког свињца и грађанистичких прдопудераша, он мизерно служи колонијалном свињцу у коме се Страдија данас налази, и подрепашима колонизатора на власти. То што је свесни бот у његовом искривљеном уму треба да га неком илузорном магијом учини поштеним, храбрим и исправним.

 

Са Милом Ломпаром сам имао полемику 2009. године, када је био део тадашње власти, на утицајним позицијама у државном сектору културе. Ћирјаковић, међутим, напада Ломпара када је овај у опозицији, са свесним и вриштећим ботовским амбицијама. Зато је његова критика Ломпара, чији се поједини аспекти могу прихватити, у основи неаутентична и по мотивима сумњива. Да је са тим нападом кренуо бар недељу дана пре него што је Ломпар интензивније почео да критикује власт због велеиздаје Космета, деловао би респектабилније и прихватљивије. Овако се само претворило у мучне изливе фрустрације и агресије, које жуља и изазива Ломпарова јавна и непопустљива критика издајничке власти. А манично, опсесивно-компулзивно бављење једним човеком које траје ево већ недељама, и трајаће ко зна још колико, у старту деградира таквог нападача. Ломпарово досадашње игнорисање делује супериорније од Ћирјаковићеве опседнутости, неконтролисаности и невладања собом.

 

Ћирјаковић као самозвани „бич крезубих“ велича крезубе и сендвичаре, тај јадан, бедан, изманипулисан, експлоатисан плебс од стране владајућег режима и система. Он жели да они остану крезуби и сендвичари, то му је мерило њихове „аутентичности“, уместо да се залаже за систем у коме ће моћи да добију зубе, или бар да их не изгубе тако лако, и да добију нешто више од сендвича. Зато он ове несрећне људе цинично и перфидно злоупотребљава само као средство, топовску храну у обрачуну са једнако девијантним другосмрдијанцима, из пуког реактивног контрирања њиховом презиру и гађењу према крезубом и сендвичарском плебсу. Све што другосмрдијанци нападају, треба слепо величати и бранити, то је проста и настрана логика Ћирјаковићеве мисли и деловања. А ту нема ничег искрено и озбиљно народног и социјалистичког. Има само типичног синдрома конвертитства који очигледно, али чудно (ипак је прошло 15 и више година), још увек тешко оптерећује Ћирјаковића јер је некада припадао истој тој „Другој Србији“. Реч је о две једнако рђаве и једнако лажне алтернативе. Лажни пријатељи народа и истински непријатељи народа, први мисле да плебс не треба да се мења, еманципује, други мисле да ни не може. Тако и једни и други цементирају плебс у његовом постојећем поробљеном и отуђеном стању.

 

На крају, Абу Ћирјак, како воли себе да назива, происламски је аутоколонијалиста, који ваздише исламски Оријент као да ту нема ништа проблематично, и као да нисмо 500 година били под њиховом окупацијом, борили се, страдали. Србија просто треба да (п)остане Србистан. По идентичној матрици као у критици другосмрдијанаца, треба прихватити све што је против Запада, у механичкој реакцији и инерцији, то је аутоматски нешто добро и прогресивно.

 

Нажалост, и ту је присутна неразрешена фиксираност, овог пута за Запад, несвесно веровање да је Запад и даље нешто супериорно против чега се опсесивно бори, и чиме се своја позиција потврђује као инфериорна. Нема ту оног смиреног и надмоћног достојанства које је истински уверено у слабост и подређеност противника. И као да немамо властиту српску традицију, светлу слободарску историју, вредну народну и високу културу, народ и ствараоце на које треба да се ослањамо и да их додатно упознајемо и афирмишемо. Нећете наћи код Ћирјаковића ништа о томе. Као да нисмо у предности што смо, како рече Цвијић, „саградили кућу насред друма“, па можемо да усвојимо и задржимо добре стране Запада и Истока, а оне лоше одбацимо.

Али оног словенског, православног, руског Истока, не Ћирјаковићевог исламско-фундаменталистичког и талибанског.

 

Шта ће нам то поред свега онога вредног што поседујемо? Исламски Оријент треба да буде предмет упознавања, образовања, као део опште културе појединаца и нације, такође, неговати пријатељство, сарадњу, културну размену са исламским земљама које имају идентичне непријатеље и интересе као и ми – ослободити се западне геополитичке, економске, војне, културне хегемоније. Ништа од тога наравно није спорно. Али, да њихова култура и систем вредности (п)остане део нашег националног и културног идентитета, то не. Није нам потребна доминација, и још мање монопол, ни западног ни исламског у нама. Него сопствена култура као синтеза аутохтоне српске традиције, укључујући социјалистичку, и православног Истока.

 

[FrediB]

Ne moze nam niko nista, jaci smo od sudbine  Plus, sedimo na XYZ stolica do kraja vecnosti, jer to je nas iNdetitet

 

Beograd danas: slobodan, jedinstven i svoj

 

Marko Tanasković

 

Beograd je danas najslobodniji grad u Evropi. U njemu nema bolesne rusofobije, ali ni dominantnog antizapadnjaštva. (  ) Radosno prihvata najbolje iz svih svetova, dajući mu „beogradski šmek" (  )

 

U proleće, okvirno krajem aprila i početkom maja, dani postaju sve duži, mekši i topliji, napune se bašte gradskih kafića, parkovi i ulice naprasno ozelene i rascvetaju se, a sa svih strana, do kasno u noć, odjekuje gotovo mediteranski žamor.

(to je ono sto je Abu Cirjak nazvao ''orijentalna opustenost'', citaj nerad, nered i javasluk)

 

Ovog proleća, međutim, Beograd nije samo najlepši, već, usuđujem se reći, i najslobodniji velegrad u Evropi. U njemu nema bolesne rusofobije, ali ni dominantnog antizapadnjaštva, on radosno i radoznalo prihvata najbolje iz svih svetova, dajući svemu uvezenom onu prepoznatljivu dozu specifičnog „beogradskog šmeka“.

 

Od početka vojnog sukoba u Ukrajini, Srbija i Beograd primili su, na radost lokalnih stanodavaca i rentijera, nemali broj Rusa i Ukrajinaca, a ogromna većina se skladno i uspešno integrisala u svoje mikro-sredine.

Možete neke od njih sresti na liturgiji u Crkvi Svetog Aleksandra Nevskog na Dorćolu kako se zajedno mole i pričešćuju. To nije prvi put, Beograd je i nakon Oktobarske revolucije bratski primio brojne pripadnike bele ruske emigracije koja je, sa svoje strane, dala neprocenjiv doprinos estetskom, naučnom i kulturnom razvoju naše prestonice. (  )

 

I Sputnjik i BBC

 

U Beogradu trenutno, kao u malo kom gradu u Evropi, možete čitati i slušati i Sputnjik i BBC, možete otići na veliki miting podrške Rusiji, ali i prošetati se u koloni plavo-žutih demonstranata koji slave Ukrajinu.

(drugim recima, sedenje na 2 stolice, pa ili g*zicom o ledinu ili ukljstena m*da, bas do yaya)

 

Podrazumeva se da svoj geopolitički izbor, ideološki stav i dnevnopolitičko mišljenje ne namećete agresivno drugima, jer onda počinje ona ružna priča o isključivosti, nevaspitanju i totalitarnoj svesti, a to nikako ne ide uz beogradsku ležernost, kosmopolitizam i širinu. (  ) Beograđani, premda se pretvaraju da im je mnogo stalo do politike, ionako više vole da pričaju o sportu, noćnom životu i lepim ženama, koje se u neobjašnjivo velikom broju, sa prvim zracima sunca, pojave na ulicama svakog proleća.

 

Što se tiče sporta, ovog proleća su apsolutni hit Partizanove košarkaške utakmice u Areni, koje su fanatičnim navijanjem i spektakularnom atmosferom opčinile čitavu Evropu, pa su ih brojni sajtovi za putovanja i kulturnu ponudu stavili na liste obaveznih destinacija koje morate obići i doživeti. (  )

(evo turisti iz celog sveta sve trce da se naslusaju urlanja sa tribina, k'o da to ima samo ovde)

 

Subjektivni osećaj autora ovih redova govori da u Beogradu nikada nije bilo više stranaca, iz svih krajeva planete, od uzbekistanskih dostavljača hrane preko ruskih IT-jevaca do dalekoistočnih biznismena  (crème de la crème ) pa do vas dopiru zvuci najrazličitijih jezika čim kročite na ulicu.

 

Ima mnogo egzotičnih, ali i onih koje prepoznajete kao zapadne.

Mnogi među tim zapadnjacima pripadaju plemenu digitalnih nomada koji su se trajno nastanili ovde još za vreme pandemije. Tada se naša prestonica najžilavije odupirala uvođenju najrestriktivnijih kovid mera, nastojeći, po svaku cenu, da održi što je moguće normalniji život, a bila je i jedna od retkih koja je omogućavala izbor pri odabiru vakcine, ne samo za domaće građane već i za strane državljane, što je dovelo veliki broj turista u Beograd.

 

Oni koji su tada, u vreme logorskih lokdauna, okusili autentični miris i ukus slobode proneli su dobar glas o „gradu na Balkanu gde normalnost i zdrav razum još postoje“. To je, kako se i moglo očekivati, uzburkalo zle, srbofobne duhove ovih prostora.

 

Jedinstvena metropola

 

Zbog svoje veličine i slobodarskog, prkosnog duha koji ga kroz burnu istoriju krasi, Beograd ostaje večita meta verbalnog iživljavanja iskompleksiranih provincijalaca i razmaženih evropocentričnih elitista, kako domaćih tako i onih iz takozvanog regiona; za njih je dvomilionski grad, objektivno, po svim parametrima, najveći između Beča i Istanbula, samo zaostala “orijentalna kasaba”, kužno mesto odakle treba po svaku cenu pobeći i ugasiti svetlo pri izlasku.

 

Za razliku od njihovih sterilnih i skučenih mitteleuropskih gradića i primorskih varošica (   ) gde su Srbe držali u logorima pre samo tridesetak godina, Beograd, na sreću, nije etnički očišćen i opterećen mržnjom, već se u njemu neguju različitosti i multikulturne specifičnosti i kontradikcije našeg složenog istorijskog nasleđa i višedimenzionalnog identiteta. U njemu su svi dobrodošli i svačiji se kulturno-istorijski trag prepoznaje i uvažava, to je uostalom i ono što ga čini jedinom istinskom metropolom na prostoru bivše Jugoslavije.

(kako da ne)

 

Kao i sve metropole, on može biti opasan i brz, nepredvidiv i haotičan, ali je generalno bezbedniji od većine evropskih gradova uporedive veličine. Naša deca još bezbedno hodaju ulicama kada padne mrak, što je u jednom Parizu, Briselu ili Rimu postalo nezamislivo, jer postoje čitavi kvartovi, legla kriminala i uličnih bandi, u koje policija uopšte ne zalazi. (  )

 

To je, pored izraženog gostoprimstva i bogate kulturne i gastronomske ponude, uvek jedna od prvih stvari koje primete i ističu stranci koji dođu u Beograd. U njihovim glavama Beograd još ima imidž opasnog i divljeg mesta, što je maligni recidiv propagande devedesetih, (  ) ali pozitivna iskustva putnika namernika ubrzano menjaju ovu zlonamerno stvorenu sliku.

 

Grad feniks

 

Njihovo iznenađenje obično je još veće kada ih upoznate sa činjenicom da su upravo vlade nekih od njihovih zemalja čak četiri puta u 20. veku bombardovale taj šarmantni i gostoljubivi Beograd, često baš u proleće, baš nekako simbolično na Uskrs. Kao svojevrsni grad feniks, Beograd je naučio da ljubavlju pobeđuje smrt i razaranje, da se iznova diže iz pepela i obnavlja iz “jedne kapi vode”, da hrišćanski oprašta i ide dalje, ali i da ne zaboravlja naneto mu zlo. (  )

(patetika, ne moze srbenda bez iste pa to ti je)

 

U vremenu koje dolazi, upravo te teške i bolne lekcije iz prošlosti predstavljaju zalog kudikamo svetlije perspektive. Sa svojim specifičnim geopolitičkim i geostrateškim položajem, istorijskim iskustvom u kome se sudaraju i prepliću civilizacije Istoka i Zapada, odnosno Orijenta i Evrope, (sedenje na XYZ stolica, vol. 1234567890) Beograd je u jedinstvenoj poziciji da u budućnosti bude otvoreni grad pomirenih kontrasta i jedno od ključnih čvorišta novog multipolarnog sveta koji nastaje na novim pretpostavkama ravnoteže moći. (   )

 

Mesto koje vrlo lako može biti domaćin pregovora i posrednik između velikih sila, kao što je nedavno, tokom zvanične posete, nagovestio češki predsednik Miloš Zeman. Uostalom, nije bez razloga pokojni čuburski pisac, slikar i filozof Dragoš Kalajić napisao svojevremeno (a Aleksandar Dugin preuzeo tu njegovu misao) da je Beograd zapravo tajni centar sveta. ( )

[Milenko Puzigaca]

I to ovakav:

 

 

Mada ovom parazitu tu verovatno jeste kao bubregu u loju. Samo kenja ovakve gluposti i sisa, a to radi zato sto zna da ako se tu promeni, takvi bi jeli iz đubreta sta ostane posle pasa zato sto nista ne znaju da rade osim da kenjaju. Eto taj njegov idol Dragoš "bela sokna" Kalajić, koliko je taj prodao tih njegovih knjiga i slika? Jel isto kao ćerač koji je napisao jednu dobru pesmu pre 40 godina i na konto toga u toj milini sisa li sisa i huška li huška?

[FrediB]

16 hours ago, Milenko Puzigaca said:

Eto taj njegov idol Dragoš "bela sokna" Kalajić

Taj je inace uglavnom prepisivao ideje od drugih nacosa: julijusa eBole, hajdegera, nicea, rene genona, fridthof suona i naravno od dugina. Obican kompilator i plagijator. 

[FrediB]

Pred kapijama Evrope

 

Da i ne Alena Bezansona

 

Religijski i crkveni faktor ostaje aktuelan i u savremenim raspravama u vezi s evropskim Ustavom

 

Akademik A. Bezanson, naravno, nije jedini među francuskim "besmrtnicima" koji je zaokupljen Evropom i njenom sudbinom, ali mu malo ko spori glavno mesto u novijim raspravama u kojima je on uistinu spiritus movens. Svoje stavove izlaže tako da deluju kao "ulaznice" za Evropu koje neki dobijaju a neki ne - mala rasprava u listu Figaro - 25. 12. 2002. - o "istočnoj granici Evrope i zapadnoj granici Turske" je tako i doživljena.

Najnovija pak Granica Evrope iz 2004. je ne samo nastavak polemike već i široka elaboracija i istorijskih i aktuelnih pitanja nove Evrope. U njoj se jasno prepoznaju njegove ideje iz pristupne besede u francuskoj akademiji nauka, izgovorene 1997. Istorija je, po njemu, racionalna disciplina koja - izučena i vrednovana - obezbeđuje sumu akademskih znanja koja neće vredeti mnogo ako ostane u sferi ideološkog erosa a sasvim malo će vredeti ako ne postane "kultura življenja u istoriji".

Drugim rečima, istorija ima vrednosti ovde i sada jer u suprotnom može da bude opterećenje ili žeđ za znanjem i saznanjem u smislu večnog faustovskog kompleksa koji se lako ne razrešava. I otuda je i to da svaka njegova rasprava podstiče nove rasprave, svako njegovo da i ne dovodi do lanca drugih da i ne, i njegovih i tuđih - u najnovijim raspravama o Ugovoru za Evropu to se posebno vidi na sasvim konkretnom političkom planu i to ne samo u Francuskoj već bukvalno u evropskim razmerama. Odjeka ima i kod nas - ali samo odjeka - iako oni stoje u znaku naših prilika.

U tom smislu je A. Bezanson - kako god se odnosili prema njegovim da i ne - zaista autentični duh-pokretač.

Njegovi su primeri uvek aktuelni u doslovnom smislu reči i uvek zasnovani na metodologiji neke življene istorije. Postoji - po Bezansonu - spoljašnji pristup Evropi koji se opaža u nekoj težnji svih da u Evropu uđu, i unutrašnji koji se ogleda u težnji vekovnoj same Evrope da se proširi "i na ono što nije Evropa". Bezansona zanima ovo drugo i on mnoge privlači ili odbija upravo time. Najbolje se to vidi na primeru - L'Express 12. 12. 2002. - Turske oko koje rasprave ne prestaju ni u Evropi ni u Turskoj.

Istorija govori - kaže A. Bezanson - da Turska "nije Evropa" bez obzira na to što je pod Ataturkom modernizovala neke institucije budući da "promena institucija ne znači i promenu modela civilizacije". Turska ne može dobiti ulaznicu za Evropu jer u svojoj istoriji nema evropsko kulturno-civilizacijsko iskustvo, odnosno nema "nasleđe Rima - rimsko pravo - latinsko hrišćanstvo, otkrića srednjega veka i kasnije renesansu ili reformaciju, te doba prosvećenosti i epohe romantizma". To ne je ovde utemeljeno na jasnim činjenicama - koje inače istorijski nisu sporne - ali i još na nečemu. Ako bi Turska postala član EU, to bi broju od 350 miliona stanovnika dodalo novih 70 miliona muslimana. Problem više nije samo istorijski već demografski jer su hrišćani danas u Turskoj manjina i ima ih mnogo manje - uglavnom su proterani - nego što ima muslimana "samo u jednom francuskom departmanu".

Sve je, dakle, istorija ipak koja se "prelama" u koordinatama našeg vremena i problem postaje složeniji. Bezanson ne odgovara na pitanje kako drugačije neutralizovati narastajuću islamizaciju savremene Turske koja je inače muslimanska zemlja sa laičkim političkim modelom. Da ili ne Turskoj je problem izazova koji se nameće i toj zemlji i Evropi. Ali to važi kod A. Bezansona i za druge zemlje koje su od davnih vremena bile izvan "granica" Evrope kako je francuski akademik shvata.

 

On tu uvodi kao važan faktor neke činjenice iz evropske kulturno-religijske istorije. Bilo kako bilo, bog nije "mrtav" ni u savremenoj Evropi i nije slučajno što je oko toga mnogo šta zapelo - pa i sam Ustav za novu Evropu koji treba da bude usvojen u doglednoj budućnosti. U tome je i smisao Bezansonovih vraćanja - u dijalektici da i ne - "nazad i napred" u razmatranju evropske istorije.

 

Religijski činilac sve više dobija dominantno mesto iako bi se reklo da u modernim vremenima to ne mora biti tako.

 

Evropu je Bezanson odredio ipak iz istorijsko-religijskog ugla, pa je prvi "model" Evrope nađen u karolinškom carstvu, odnosno u ranom srednjem veku kada je papa Lav III krunisao Karla Velikog kao vladara Zapada i kada je Rim bio centar i Evrope i civilizovanog sveta. Sve izvan tog "karolinškog kruga" je varvarska periferija uključujući tu i Vizantiju sa Slovenima i Varjazima sve do Kijeva.

Latinsko hrišćanstvo - a to je katolicizam u širem smislu - je ona istorijska tačka koja "markira" evropski krug, odnosno ono što se zvalo hrišćanski svet - la chrétienté - i što se ne bi moglo uvek svoditi na katolicizam.

Bezanson to ovako "popravlja" - "Međutim, granice karolinške Evrope - a to je prva EU petnaestorice - ne poklapaju se sa granicama istorijske Evrope".

 

Ipak, po Bezansonu, u srednjem veku Evropa je bila latinsko-katolička a Crkva je bila "ono što je danas OUN ili Komisija EU našega vremena". Ko je hteo u Evropu morao je to da prihvati jer su se tokom vekova obrazovala dva različita civilizacijska kruga koja se mogu ne samo istorijski već i danas čitati upravo u religijskom ključu. Od tog ključa Bezanson ne odustaje. Tu se služi nečim u čemu se prepoznaju tipični dogmatski obrasci za koje laici kažu da su stvar Crkve i da ne mogu biti bitni faktori - a oni to ostaju sve do danas.

To je vekovni spor oko beskvasnog hleba u liturgijskoj praksi - azyme - na Zapadu i hleba umešenog s kvascem koji se upotrebljava na pravoslavnom Istoku, te onog što sadrži pojam filioque kao jabuka razdora u evropskom hrišćanstvu sve do danas. U jednom je Bezanson tu u pravu - dogmatske formulacije ne "obavezuju" samo vernike, one se prelamaju na kulturno-civilizacijskom planu i zaista su nezaobilazne u određivanju granica Evrope.

 

Koliko god to neobično delovalo, ti su obrasci - filioque i beskvasni hleb - danas dobili kulturno-političku konotaciju.

Neke "ograde" koje A. Bezanson nudi na svoj način ostaju u krugu koji je on odredio kao nepromenljivi evropski krug.

Danas - to je važna napomena A. Bezansona - "materijalni i društveni elementi, većma nego religijski, određuju šta Evropa jeste a šta ona nije".

Tu je upotrebljen novi kriterijum - umetnički i verski spomenici u baštini kontinenta. "Istočna granica Evrope vidi se na liniji koja povezuje crkve - crkvene zvonike - gotskog stila, a ta linija započinje od Finske, ide preko baltičkih zemalja, Poljske, Mađarske, Hrvatske i Slovenije, što je tačno ona granica Evrope 25-orice koja će biti ozvaničena 2004. godine." Tako je i bilo. Otuda sve nevolje - i sporovi - oko boga i hrišćanskog nasleđa u evropskom Ustavu, odnosno kako ga pomenuti ili ne pomenuti.
Bilo kako bilo, religijski i crkveni faktor ostaje aktuelan i u savremenim raspravama u vezi s evropskim Ustavom - A. Bezanson ih je samo podstakao.

Iskušenja V. Žiskara d'Estena

Sada se problem opet svodi na relacije Istok-Zapad i opet je reč o granicama Evrope i to konkretno i ovde i sada.

Bezanson je jasan - biće otvoreno pitanje svih koji ostaju izvan linije koja je oivičena vršcima zvonika na crkvama u gotskom stilu. On navodi razloge koji se mogu različito tumačiti ali im se nešto bitno ne može sporiti.

 

Na pravoslavnom istoku istorija teče sporije i nema duhovne obnove o kojoj se inače mnogo govori, odnosno nema značajnijih iskoraka u modernizacijskom smeru.

 

Na Istoku, po Bezansonu, u Crkvi se podržava slovenofilska mitologija o nekom posebno trećem putu koji nije ni Istok ni Zapad ili koji ide "iznad Istoka i Zapada", koji je neki vanevropski put. Uz fiktivni "duhovni preporod" ide i neskrivena mržnja prema Evropi i "trulom Zapadu". Bezanson izvodi jedan zaključak u svome stilu - "Nikada barijera filioque nije imala takve kolosalne i separatističke tendencije" kao što je sada slučaj na Istoku, a na Balkanu posebno.

 

Kada je reč o Crkvi na Istoku, Bezanson je još precizniji, ali to ne znači - to ćemo kasnije videti - da je i sasvim u pravu. "Što se pravoslavne Crkve tiče" - ističe on - "ona svoju moć koristi da bi pothranila najekstremniji nacionalizam i ona je neprijateljski raspoložena prema svakom zbližavanju sa latinima". Shvaćeno ovako ili onako, granica je oštro povučena i to u kulturno-civilizacijskom smislu, ako ne i neispravno.

Nije jednostavno dokazati, odnosno nemoguće je dokazati (  ) da i pravoslavni Istok sa nasleđem vizantijskog kruga nije deo Evrope i da to vekovima nije bio.

 

Sveta gora na Atosu i Sopoćani deo su evropske baštine (  ), a Miroslavljevo jevanđelje iz XII veka ni u čemu ne zaostaje za najvrednijim spomenicima zapadnoevropske umetnosti i kulture. (svabe prstima, a mi s viljuckom boc  )

 

Da su freske manastira Sopoćani Đoto pre Đota to nije fraza. (  ) To je kulturno-istorijska činjenica i činjenica duhovne kulture. O tome govore Francuzi i to u okviru sporova koje nije prvi pokrenuo A. Bezanson. U svom najnovijem delu Mémoires d'esprérance - Desclée de Brouwer Paris 2003. - on ističe da je najvredniji lik Hristov u Evropi tu u Sopoćanima sačuvan - "To je onaj srpski Hristos sa freske u manastiru Sopoćani i on ne zaostaje za onim iz katedrale u Perpinjanu".

I za A. Bezansona i za V. Žiskara d'Estena ona "druga Evropa" i dalje ostaje tamo gde je bila.

Za razliku od Bezansona, u Ustavu koji se stvara za Evropu postoje otvorena vrata i pod određenim uslovima nije isključena mogućnost dobijanja "ulaznice". Ne treba smetati s uma ono Bezansonovo razlikovanje spoljašnjeg i unutrašnjeg pristupa jer u shemi jedinstva u različitosti stvari nisu tako proste - nužno je da obe strane pođu u susret, ali to je već stvar budućnosti. Kada se sve iz velike rasprave pažljivije čita biva jasno da u savremenoj Evropi i Istoka i Zapada postoje evropetalne i evrofugalne tendencije i one se ne mogu prosto locirati prema tradicionalnoj relaciji Istok-Zapad.

 

Balkan - predeo slikan istorijskom maglom

 

I u viziji A. Bezansona i u sasvim konkretnom ugovoru za Evropu Balkan ostaje "druga Evropa" jer i nakon pada Berlinskog zida stvari se nisu brzo menjale. Pokazalo se da ima istorijskih zidova - onih religijskih i konfesionalnih - koji su dotrajali do novih vremena. Jedan od takvih je onaj koji deli pravoslavne i katolike još od vremena velikog raskola iz 1054. godine, koji je i Bezanson označio simbolima poznatih dogmatskih obrazaca kakvi su upotreba beskvasnog hleba na Zapadu i filioque. I ako bismo tim obrascima dali mesta samo u bogoslužbenoj praksi ostaje činjenica na koju francuski akademik podseća - ona se manifestuje u složenom sistemu savremenih istorijskih i političkih relacija. Drugim rečima, podele se prepoznaju kao kulturni obrasci snažnog ideološkog naboja. Crkveno nije samo crkveno i društveno nije samo to jer se mesta menjaju i tu ideološki obrasci dobijaju dominantno mesto. Tu postoji neobična zbrka. Naime, u javnosti se evropetalne i evrofugalne tendencije prepliću. Neko "čitanje" te zbrke uvek je komplikovan posao i ove beleške i ne pretenduju da ga u celini obave - mi smo bili Evropa kada Evrope nije ni bilo - raspoznaje se takav obrazac - nama Evropa nije ni potrebna jer imamo svoju autohtonu kulturu i civilizacijsko mesto. To se izvodi iz ustaljenih obrazaca - uglavnom se oslanja na "slavnu prošlost" - koji su jednodimenzionalni.

Ta se situacija najbolje "čita" na primeru SPC i njene uloge u modernom srpskom društvu, odnosno mesta u strukturama moći.

Istraživanja pokazuju da je u prvom planu ne evangelizacija već klerikalizacija.

Uticajna glasila SPC slede ne ekleziologiju Nikolaja Velimirovića i Justina Popovića već njihovu ideologiju - Sveti knez Lazar 9/1995. ili Srpske dveri pružaju obilje materijala o tome.

U svakom se pristupu podstiče antievropski duh i zagovara se izolacionizam sve do ideološki ostrašćenih zahteva za samoizolacijom.

Pravoslavlje se određuje geopolitički i ta se "mera" potkrepljuje na svaki način pa i takozvanim dogmatskim razlozima.

Oslonjena na RPC, SPC odbija Zapad, ali i sve druge pravoslavne koji se - otvaranjem i zbližavanjem - klanjaju "idolima zapadne plutokratije".

Primera radi, vaseljenska patrijaršija se osuđuje jer je navodno zaražena zapadnim "papističkim težnjama" i ostaje se i dalje u brazdi "fragmentacije po nacionalnim, rasnim ili jezičkim odlikama".

U ovom trenutku se etnofiletizam oseća u SPC kao neka vrsta nepreležane bolesti - sa vidljivim simptomima ekstremnog nacionalizma koji je, po učenju hrišćanske crkve, "jeres i greh". Tako se vidi i Evropa. To je "germansko-romanska i rimokatoličko-protestantska Evropa".

Stav je sasvim jasan jer navodno u takvoj Evropi "ima mesta samo za izvitopereno pravoslavlje i za parodiju pravoslavlja".

Takva Evropa postoji samo u viziji ljudi opterećenih pomenutim etnofiletizmom. Sud o Zapadu je izveden iz suženog ideološkog ugla - "Zapad nema celovitu ličnost, u njemu nema načelne učenosti niti postupka, on nije siguran u sebe samoga, niti pak znade za nepogrešivu praksu". Sud je neutemeljen u punom smislu reči.

 

Zapad "nije primer uspešnosti, on je naprotiv neuspeh, bolest, drama". Ovakvi stavovi su karakteristični za dobar deo intelektualne elite u SPC ili oko nje i iz njih se vidi jedno simplifikovano shvatanje zapadne civilizacije u kojoj je - prvi put u istoriji - hrišćanstvo dobilo istinsku šansu da bude religija ljubavi i dostojanstva ljudske ličnosti.

Zatvorena u sebe, sigurna u svoje dogmatsko nasleđe - sa političkim pretenzijama vodeće institucije u društvu - SPC rizikuje da ostane izvan civilizacijske evropske brazde kojom idu modernizacijski procesi. U smislu uvodnih razmatranja iz ovih zapisa navešćemo samo dva karakteristična stava odnosa prema Evropi, drugima i drugačijima i posebno inoslavnima, odnosno hrišćanima druge i drugačije veroispovedne tradicije.

I u jednom i u drugom slučaju reč je o ličnostima iz dela jerarhije SPC - prvi je uticajni publicista a drugi episkop SPC. "Pokušaji da se suštinske razlike prevaziđu političkim ekumenizmom" - kaže o. Sava Janjić - "pijetizmom ili zaboravom nikada neće dovesti do istinskog prisajedinjenja rimokatolika Jednoj Svetoj Apostolskoj i Katoličanskoj Crkvi Pravoslavnoj". Stav je uistinu jasan - samo pravoslavna Crkva čuva nasleđe hrišćanskog univerzalizma a ostali mogu samo da se "prisajedine". Stav nije dogmatski obrazložen niti je ekleziološki utemeljen na nekim valjanim razlozima - on je vapaj iz zatvorenog kruga svoje konfesije, sa naglašenim ideološko-političkim nabojem. Osim toga - i to je jedna karakteristika - ovakav stav ne deli veliki broj drugih pravoslavnih crkava.

Ova provincijalna, sužena balkanska "optika" je zapravo jedna crkvena ideologija koja se izvodi iz nacionalizma koji se može propratiti epitetima "svetosavski", "saborni" i sličnim, ali to ne menja suštinu smisla.

Drugi je primer u istom duhu - "Evropa se može ujedinjavati" - kaže preosvećeni Artemije, episkop raško-prizrenski - "na ekonomskom, političkom i svakom drugom, ali ne i na crkvenom planu. Može, ali samo u odustajanju od zabluda koje je Rim promovisao u proteklih 950 godina. Ne može se govoriti o ujedinjenju crkava, one se ne mogu ujediniti takve kakve su, nego o prisajedinjenju Crkvi".

Takvi kakvi su, ovi iskazi su jasan "komentar" uz sve ono o čemu govore A. Bezanson i V. Žiskar d'Esten - komentar je naš balkanski, dakle iz predela u kojima se istorijski predeli još uvek slikaju maglom.

[Milenko Puzigaca]

Staviću ovde ovo da se vidi kako to rade pravi sociolozi, pa možda vidi kakav dr kadzija gad tonić ili slicna pozverena protoplazma, i krene im pena na (po mogućstvu mrtva) usta:

 

Albanci sa drveća

 

Albanofobija u Srbiji još nije umrla, a ka’će ne znamo. I što je krajnje neobičan osećaj straha, prezira i mržnje prema Albancima, bar za državu i društvo koji formalno žele Kosovo sa većinskim albanskim stanovništvom u svom sastavu, zar ne? Ili to, po starom-lošem običaju, Srbija želi Kosovo – ali bez kosovskih Albanaca u istom?

 

Naime, na naslovnoj stranici prorežimskog glasila Informer, i svim trafikama u Srbiji, nedavno je osvanuo naslov: „Zapad ukinuo vize lažnoj državi. Evropo, evo vam Šiptara! Vodite ih sve u EU!“ Čekajte, šta? Nije li poenta državne politike da se Albanci reintegrišu u Srbiju?

 

Zbog čega ih onda glasnogovornički Informer, uvredljivim rečima, proteruje sa Kosova u mrsku Evropu? Kakav je to kačamak u glavi? Tabloidi su vaistinu nastavak rata drugim sredstvima. Kao argument za nezavisnost Kosova od Srbije, sve što kosovski premijer Kurti treba da uradi u Briselu jeste da pokaže ovu naslovnu stranu.

 

Uvredljiv termin: Ovu, kao i nebrojene druge. Albanci u navedenom glasilu konstantno figuriraju kao „Šiptari“, pa tako „Šiptari bi da izbrišu Srbe“, „Šiptari se spremaju za rat“, „Šiptari spremaju terorističke napade u Evropi“, „Šiptari totalno poludeli“ i tome tabloidno slično.

 

Prema jednom istraživanju, samo u januaru 2017, Informer je objavio 20 tekstova sa pogrdnom rečju „Šiptar“. Ovaj termin izdašno koristi i aktuelni šef Državne bezbednosti, institucije koja je bila odgovorna za onolike zločine na Kosovu. I da, jednom za svagda, u pitanju jeste termin koji je nepristojan i uvredljiv, iako Albanci jedni druge ponekad nazivaju slično („Shqipetar“).

 

Otprilike kao i termin „crnčuga“ (nigger) koji je takođe uvredljiv i rasistički, iako pojedini američki crnci jedni druge ovako oslovljavaju. Ali, zamislimo Njujork tajms koji na svojim naslovnicama poručuje da se „Crnčuge spremaju za rat“, „Crnčuge bi da izbrišu Amerikance“, „Crnčuge potpuno poludele“ ili „Evropo, evo vam crnčuga“?

 

„Ljudi iz šume“: Hajde da pokušamo racionalno i bez prenapučenih emocija. Da smo kosovski Albanci – da li bismo želeli da živimo u takvoj državi, te medijskom i društvenom ambijentu?

 

Prema istraživanju Instituta društvenih nauka (2020), samo trećina ispitanika Srba (31 odsto) bi prihvatili brak sa Albancem ili Albankom.

 

A 24 odsto Srba bi pristalo da Albanac bude predsednik Srbije. To nam, otprilike, govori sve o našoj zajedničkoj budućnosti. Prisetimo se tretmana jednog jedinog Albanca, Šaipa Kamberija iz Bujanovca, u Skupštini Srbije (potpredsednica iste je zatražila njegovo hapšenje).

 

Šta bismo da ih je trideset ili pedeset? A premijerka Brnabić je 2019. izjavila da „Priština ne razmišlja racionalno“ i da „Imate posla sa ljudima koji su bukvalno izašli iz šume“. Iako je verovatno mislila na bivše pripadnike OVK, u pitanju jeste indikator (pre)dugog smatranja o Albancima kao iracionalnim varvarima i divljacima mimo civilizacije.

 

Kosovski Albanci tada su na društvenim mrežama reagovali humorom, te sarkastičnim heštegovima „Bukvalno sada smo izašli iz šume“ (#LiterallyFromtheWoods) i „Ljudi iz šume“ (#PeopleFromtheWoods), uz selfije ispred nekog drveća.

 

A nije to od juče, i u tome je ceo kunst. Jedan drugi srpski premijer, Vladan Đorđević (1897-1900), opisivao je Albance kao divljake i plemenske ljude koji nemaju istoriju i nesposobni su za državu. Mrtav i rasistički ozbiljan, Đorđević je tvrdio da su Albanci „evropski crvenokošci“ koji „spavaju u drveću za koje su prikačeni repovima“. Kako u Vladi, tako i u Srpskoj akademiji.

 

Njen predsednik, čuveni naučnik Jovan Cvijić, opisivao je kosovske Albance kao podle i prikrivene Srbe. I nadrinaučno je insistirao na tome da Srbija „zbog životnih potreba“ mora da izađe na more preko Albanije (luke Drač), te crtao razne geografske i etnografske mape tim velikosrpskim povodom. Pa eno tog Cvijića na našoj novčanici od 500 dinara, u državi na koju bismo da privolimo Albance. Ali kako, moliću lepo?

 

Ako je npr. akademik Vaso Čubrilović 1937. napisao memorandum za Vladu u kojem otvoreno predlaže – totalno etničko čišćenje Kosova od Albanaca. Za njega, Albanci su „neprijateljski i strani elemenat“, zbog čega kritikuje „zapadne“ metode u rešavanju etničkih problema, i predlaže hapšenja, krčenja groblja, seču šuma i puštanje pasa, odnosno golu represiju.

 

I mbasador u nacističkom Berlinu Ivo Andrić 1939. piše svoj elaborat rešavanja „albanskog pitanja“ putem asimilacije i iseljavanja, radi izlaska Srbije na famozno more. Prema Dimitriju Tucoviću (1914), šovinistička štampa u Srbiji je širila stereotipe o Albancima kao varvarima i „ljudskom odrodu“ koje valja civilizovati.

 

I jeste, slične rasističke stavove imali su razni kolonijalni gospodari, Englezi, Francuzi i Španci, te Amerikanci, kao i Rusi. Ali i mi u Srbiji, uz aktivne politike kolonizacije, represije i aparthejda.

Memorandum: Međutim, ako to smatramo ružnom rasističkom i kolonijalnom prošlošću, razmislimo dvaput. Premotajmo nekoliko decenija unapred, i SANU je sačinila Memorandum (1986) u kojem se kosovski Albanci predstavljaju kao divljačke ubice i silovatelji koji progone srpski narod.

 

Srbija je i 1981. primenila golu silu nakon demonstracija sa zahtevom da Kosovo postane sedma republika, a Albanci konstitutivni narod u SFRJ. Tada je ubijeno više desetina Albanaca, proglašeno vanredno stanje sa sve tenkovima, te uhapšeno i na robije osuđeno preko 4000 Albanaca.

 

Dok je akademik, prvi predsednik SR Jugoslavije i takozvani „otac nacije“ Dobrica Ćosić 1999. ovako pisao o kosovskim Albancima: „Taj socijalni, politički i moralni talog tribalnog varvarskog Balkana uzima za saveznika Ameriku i Evropsku uniju protiv najdemokratskijeg, najcivilizovanijeg, najprosvećenijeg balkanskog naroda – srpskog naroda.“ U ćosićevskom govoru mržnje, kosovskim Albancima se i danas prišivaju jedino epiteti „šiptarskih terorista“, dilera drogom i ljudskim organima. Kao da u pitanju nisu ljudi, već – ljudi sa drveća.

 

Da Srbija ozbiljno razmatra politiku „Kosovo je Srbija“, umesto što je samo štampa na majicama za desne ekstremiste, ponašala bi se veoma drugačije. Na primer, albanski jezik bi se izučavao u školama u Srbiji. A predsednik Vučić bi se na Instagramu hvalio da ga aktivno uči.

 

Obeležili bismo masovne grobnice, progovorili o hladnjačama, i izvinili zbog ratnih zločina Miloševićevog režima. Promenili bismo Ustav, i redefinisali Srbiju kao državu srpskog, albanskog i svih ostalih naroda. Prevodile bi se knjige kosovskih pisaca i naučnika.

 

Narodna banka Srbije bi novčanicu sa Cvijićem zamenila Majkom Terezom (ili Ibrahimom Rugovom). Navijalo bi se i za kosovske sportiste, džudistkinje Mejlindu Keljmendi i Distriju Krasnići, pa i za fudbalere Džaku i Šaćirija. Na radio stanicama bi svirala i popularna muzika sa Kosova, a u Beogradu se organizovali koncerti Dua Lipe i Rite Ore.

 

Jer, sve bi to značilo da smo zaista ozbiljni u svojim namerama da Kosovo (p)ostane u sastavu Srbije, i da Albancima pružamo iskrenu ruku pomirenja. Nemoguće? Nezamislivo? Možda i jeste. Ali baš zato je i Kosovo u Srbiji pojednako nezamislivo – bez rata i egzodusa koje priziva Informer.

 

I da Kosovo nikada ne dobije stolicu u Ujedinjenim nacijama ili zastavu na jarbolu na Ist Riveru, sledeće pitanje ostaje. Šta smo to mi kao društvo uradili da bismo Albance učinili ravnopravnim i prihvaćenim građanima naše Republike?

Umesto kolonijalne i rasističke dehumanizacije kao dežurnih terorista, dilera droge, pekara i semenkara sa repovima ili sa drveća? Zašto nema „specijalnih veza“ sa ovim ljudima, prilikom upisa na fakultet ili lečenja na kliničkim centrima? Da li tada treba da iznenađuje zašto kosovski Albanci ne žele da žive u Srbiji? I da li to iskreno želimo – i mi sami?

 

Na kraju, ko su danas jedini evropski „Indijanci“ nesposobni za uređenu državu, u dubokom raskoraku sa vrednostima modernosti i Zapada? Prosvetiteljstva, sekularizma i vladavine prava, umesto vladavine srodničkih veza, partijske korupcije, tribalnog kriminala, i podrške Rusiji? I ko je tu zaista „moralni talog“ Balkana? Kosovski Albanci ili srpski tabloidi?

[Milenko Puzigaca]

Oglasio se i glavni misliOc, da i dalje naci onaniše nad mrtvom decom, samo ga nema da kaže koliko je tih njegovih knjiga prodao, i od čega živi.

 

Bećković: Naš narod sa hiljadugodišnjom kulturom preuzima kulturu države stare 200 godina koja je ubila najviše tuđe djece širom svijeta, uključujući i srpsku!

 

Akademik SANU Matija Bećković potresen zbog dvije velike tragedije koje su pogodile Srbiju. Posle krvavog pira koji se dogodio u OŠ „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu, kada je trinaestogodišnji dječak-ubica K. K. ubio devetoro ljudi, ubica iz Mladenovca U. B. (21) ubio je osmoro ljudi i ranio još 13. poslao je poruku u kojoj za pomenute događaje „okrivljuje“ uticaj zapada na srpski narod i kulturu.

 

„I to što preuzimate kolektivnu krivicu, i to vam je američka kultura (virtue signaling); i to što ćutite i pozivate na molitvu – i to vam je ono što ste naučili na američkoj mreži od Amera (thoughts and prayers); i to što palite svijeće po ulici umesto u crkvi i što odajete počast na ulici, i to vam je američka kultura (rest in peace dear angel); i to što će se uskoro držati javne komemoracije preminulih gde će se pričati o njihovim vrlinama i detaljima iz života, i to vam je američka kultura; i sve što gledamo na televiziji, od vijesti, filmova pa do rijalitija, kvizova i šou programa, ceo noviji koncept, i to vam je stiglo iz Amerike; i šoping „molovi“ i Halovin i ceo taj hajp je američka kultura; i ta ogledna škola za „elitnu“ djecu, i to je američki izum; i cio incident je američka kultura; i komentari djece na mrežama (koji su svakako pola na engleskom), i to je američka kultura. I to što vam deca žive od i u društvenim mrežama, i to vam je američka kultura.

Mi smo amerikanizovana nacija. Narod sa hiljadugodišnjom kulturom kopira i preuzima kulturu države stare 200 godina, koja je najviše ubila tuđe dece širom sveta, uključujući i srpsku. I to što nijedan ministar nije već podneo ostavku, i to je američka kultura. Nemamo mi I od Istoka. Mi smo mali Amerikanci“, poručio je Bećković.

[Milenko Puzigaca]

Znači, ovom autošovinisti sad ne valja narod zato sto samoinicijativno prihvata uticaje, sto je jedva i docekao, da odbaci tu hiljadugodisnju kulturu o kojoj ovakvi drve. A zasto mu onda nisu smetale narodne pare koje je celog zivota sisao na konto toga sto je lre 40 godina napisao jednu dobru pesmu? Što ih ne vrati u znak protesta?

[Kronostime]

Kakav akademik, takva i akademija.

[FrediB]

7 hours ago, Milenko Puzigaca said:

Znači, ovom autošovinisti sad ne valja narod zato sto samoinicijativno prihvata uticaje, sto je jedva i docekao, da odbaci tu hiljadugodisnju kulturu o kojoj ovakvi drve. A zasto mu onda nisu smetale narodne pare koje je celog zivota sisao na konto toga sto je lre 40 godina napisao jednu dobru pesmu? Što ih ne vrati u znak protesta?

Stvara se atmosfera za dodatnu klerikalizaciju i talibanizaciju ionako fijuknutog drustva u Srbiji te pojacanu cenzuru svega i svacega.

Ove tragedije im dodjose kao kec na desetku. 

[FrediB]

Jos jedan drustveni parazit, nistarija i fabrika go*ana zloupotrebljava nezapamcene tragedije da bi sirio svoju odvratnu anticivilizacijsku agendu.

 

Čitati Hantingtona – ponovo i pažljivije
Milomir Stepić

Takva priprema, brutalnost i smisao izvršenja ubistva „patentirani" su na Zapadu. Ali, odakle u Srbiji? Došli su kao civilizacijski implant. Zato treba čitati Hantingtona.

Imaju li ikakve veze ukrajinska kriza i tamošnji oružani sukob sa masovnim ubistvima dece i mladih ljudi u Srbiji, ili je to još jedno nategnuto tumačenje pozadine dve srpske tragedije u dva krvava dana? A možda su, pre svega, domaći i nama bolniji događaji po šokantnosti pretekli onaj strani, na koji smo posle više od godinu dana već navikli. Zajedničko im je da javnost, uz učešće samozvanih i pravih stručnjaka, a neizbežno medijsko posredovanje, pokušava da objasni suštinske razloge obe tragedije.

 

Ma koliko cinično zvučalo, na pravom tragu je zaključak da se sa dva masakra ostvarilo ono: „Srbija je svet“! Podrazumeva se koji je to svet: onaj vesternizovani. Zapad! Takva priprema, brutalnost i smisao izvršenja ubistva tamo su „patentirani“.  (  )

 

Ali, odakle u Srbiji? Došli su kao civilizacijski implant, zajedno sa amerikanoidnim „slobodnim svetom“, narcizmom „neophodne nacije“, katoličko-protestantskim „načinom života“, te instaliranjem anti-duhovnosti kao i potkulture konzumerizma. (   )

 

Pojavili su se i nameravaju da ostanu nametanjem nazovi-demokratije, poplavom sekti, holivudskim filmovima, propagandnom agresijom, internet-nasiljem, rijaliti-nemoralom, javnim promovisanjem svakovrsne naopakosti, ideologijom globalizma…

 

Srpski „društveni organizam“ odbacuje te „implante“, ali se sve teže brani u eksperimentu u koji je gurnut.

 

I nije sve to došlo kao „kolateralna šteta“, već kao „sistem vrednosti“ Zapada i njegova ekspanzionistička, amputaciona namera usmerena na preotimanje, konvertovanje i priključivanje sopstvenoj civilizaciji pojedinih naroda i država iz drugih civilizacija. (jel?)

 

U stvari, ta opasna, nasilna namera zasnovana je na suludoj ideji o poistovećenju Zapada i jedne, univerzalne Civilizacije, tj. na tezi theWestandtheRest– da su SAD i EU transatlantska „Imperija“, a ostatak sveta „varvari“ koje treba civilizovati po principu „il’ mi se pokloni, il’ mi se ukloni“.

 

Na sceni je, kao i uvek tokom istorije, borba za prostor i ljudske duše. Kolektivnim „preumljenjem“ naroda promenio bi se i geopolitički i civilizacijski identitet prostora.

 

Civilizacijsko sukobljavanje 

Srbija i Ukrajina su prve na udaru jer se nalaze u kontaktnoj i konfliktnoj zoni dve velike geopolitičke i civilizacijske „tektonske ploče“: jedne, telurokratskog i pravoslavnog identiteta, i druge, talasokratskih i zapadnih svojstava. (ovako je buncao i dragos kalajic, a i dugin sada nastavlja)

 

Sve je detaljno objasnio Semjuel Hantington (1927-2008), inicijalno u članku „Sukob civilizacija?“ iz 1993, a potom i u izrazito geopolitički profilisanoj knjizi Sukob civilizacija i preoblikovanje svetskog poretka iz 1996. godine.

U to vreme je nemilosrdno napadan u kontekstu „političke korektnosti“ jer je tvrdio i dokazivao da će sa okončanjem bipolarizma glavni svetski geopolitički akteri postati na religijama zasnovane civilizacije, da je Zapad agresivna civilizacija i da „islam ima krvave granice“, iako su sukobi širom sveta, a naročito onaj postjugoslovenski, potvrđivali njegova gledišta.

Hantington je podelio svet na sedam-osam, odnosno osam-devet velikih civilizacija, od kojih se tri – Zapadna, Pravoslavna i Islamska – sučeljavaju u post-prostorima i Sovjetskog Saveza i Jugoslavije. Posredstvom „NATO i EU kao organizacija Zapadne civilizacije“, kako konstatuje Hantington, a koristeći prvo apsolutnu, a potom i relativnu unipolarnu dominaciju, Zapad sistematski sprovodi rastakanje ruskog i srpskog sveta, odnosno, ruskih i srpskih zemalja. (  )

 

Potom njihove periferne, raslabljene i nacionalno preoblikovane delove Zapad instrumentalizuje kao anti-Rusiju (npr. Ukrajinu) i anti-Srbiju (npr. Crnu Goru), te ih pojedinačno usisava u svoj areal.

Uporedo, razgrađuje same Rusiju i Srbiju kao pijemontske države: duhovno – udarom na crkvu, kompromitovanjem državnih institucija, degradiranjem elite, glorifikovanjem društvene patologije…,  kao i teritorijalno – stalnim zalaganjem da Rusiju treba smanjiti i podeliti „jer je nepravedno velika“, i da Srbiju, oduzimanjem Kosova i Metohije, a ako to ne bude dovoljno onda još nekih oblasti, treba „svesti na bezopasnu meru“.

 

Narušeni „imunitet“

Posebno zahvalna meta agresivne civilizacije su pocepane zemlje (cleftcountry) iz sastava napadnute civilizacije, primećuje Hantington. To su one koje ne samo da su nacionalno, verski ili rasno heterogene, nego još i unutar njihovih društava postoji manje ili više duboka podela među različitim grupama i slojevima.

 

I Srbija i Ukrajina su očigledan primer oligarhijsko-političkog krema na jednoj strani, do mase očajnih, gladnih „gubitnika tranzicije“ na drugoj, i od elitnih škola u „krugovima dvojke“ Beograda i Kijeva na jednoj strani, do sirotinjskih učionica sa bubnjarama u zabiti Besne Kobile i Karpata na drugoj. (jel, dovoljno je samo da se okrenu rujanderima, pa ce imati ucionice ko u Japanu 🙄) 

 

Nije teško naslutiti negativne posledice među suprotnostima kakve su, s jedne strane, tinejdžeri i mladi ljudi koji već voze džipove vredne pet-šest cifara u stranoj valuti, hvale se roleksima, plaćaju partnere i partnerke, žive u zamkovima, orgijaju pijani i drogirani po splavovima i pucaju bez zazora i griže savesti, te s druge strane, njihovih siromašnih vršnjaka koji nemaju struju i kupatilo, čitavu odeću i obuću, sve obroke u toku dana, mogućnost školovanja i elementarne uslove da učine bilo šta uspešno u svom životu.

 

Istovremeno, i Srbija i Ukrajina, iako to izvorno ne bi trebalo da budu, pretvaraju se u rastrzane zemlje (torncountry), kako bi to nazvao takođe Hantington. Po pravilu, takve zemlje su homogene, imaju jednu većinsku naciju, izrazito dominantnu kulturu i religiju koja nedvosmisleno pripada jednoj civilizaciji. Ali, njihove elite nastoje da ih iščupaju iz te domicilne civilizacije i uz direktan spoljni angažman veštački ih prebace u drugu civilizaciju.

 

Sindrom „pokondirene tikve“

U slučaju Srbije i Ukrajine to znači iz pravoslavne u zapadnu civilizaciju, i to uključivanjem u evroatlantske integracije. To je javno proklamovan, praktično sprovođeni i propagandno promovisan program njihovih vođstava, uprkos suprotstavljanju većine stanovništva.  To, međutim, kako primećuje Hantington, a stvarnost potvrđuje, unutar takvih društava izaziva krizu identiteta, duhovnu i društvenu raspolućenost, suštinski nesporazum naroda i nomenklature, te sve češću pojavu incidentnih situacija i kliženje u anarhiju, masovne nemire i konflikte.

 

Rastrzane zemlje, kakve mogu postati Srbija i Ukrajina, predstavljene su na dva načina – jedan, kao „zemlje-mostovi“ između susednih civilizacija, kako ih prikazuju domaće malograđanske, otuđene, kompradorske elite u želji da opravdaju i/ili prikriju konvertitske namere, i drugi, kao nepouzdane, prevrtljive „zemlje sa Janusovim licem“, kako ih doživljavaju u inostranstvu, i u civilizaciji-davaocu i u civilizaciji-primaocu.

Iako Hantington smatra da pokušaj civilizacijskog transfera nigde u potpunosti „do danas nije uspeo“, takva šizofrena pozicija prouzrokuje snažne društvene tenzije, ulazak države u stanje latentne krize i pojavu svakovrsnih bezbednosnih rizika. Prate ih sve izraženije političko nasilje, oružani obračuni programiranih pojedinaca i grupa (kakvi su potresli Srbiju), te u ekstremnim situacijama izazivanje „obojene revolucije“ i građanskog rata kombinovanog sa napadom spolja (kakvi su pogodili Ukrajinu).

 

Ukrajina je krenula putem bez povratka. Dovoljna opomena Srbiji.

Edited May 11, 2023 by FrediB

[Milenko Puzigaca]

Ja nemam problem sa građanskim ratom sa ovakvima. Zasto oni imaju, jer izgleda da su se usrali cim non stop o tome balave, pa, to je njihov problem. Izgleda da su se usrali nemoj da koji od ovih ludaka provali da pravi neprijatelj nisu random likovi na ulicama, u skolama, kancelarijama itd, nego ovakvi, pa onda razne popurde, pa zatim "medijski rabotnici" itd, u princiou oni kojima tu odgovara da se nista ne promeni, pa raspali po njima.

 

Pa na to su pomenuti trebali da misle pre nego što su poceli da smisljaju ovakve umne misli, sad je to gotova prica, i pitanje je trenutka kad ce neki wannabe Čarls Bronson provaliti o čemu se radi pa krenuti da ovakvima plati za sve sto su učinili za njega, svih 35 godina.

[Eddard]

Ne znam brate, kako uopšte možete da ih čitate, meni se prikenjalo već posle prvog pasusa, pa sam prestao.

 

Bolidi.

[FrediB]

18 minutes ago, Eddard said:

Ne znam brate, kako uopšte možete da ih čitate, meni se prikenjalo već posle prvog pasusa, pa sam prestao.

 

Bolidi.

Itekako je bitno, jer tu lezi dobar deo odgovora zasto je omladina preko 70% anticivilizacijski i naci-onaNisticki orijentisana te mnogo gora i nazadnija cak i od svojih oceva pa i dedova. 

 

Uticaj ovakvih i slicnih trovaca od 1988/89 do danas je nemerljiv po steti. 

Edited May 12, 2023 by FrediB

[40Wins]

1 hour ago, Eddard said:

Ne znam brate, kako uopšte možete da ih čitate, meni se prikenjalo već posle prvog pasusa, pa sam prestao.

 

Bolidi.

krenuo sam da pisem ovo i dok sam skrolovao na dole sam naleteo na tvoj post 😄 

 

1 hour ago, FrediB said:

Itekako je bitno, jer tu lezi dobar deo odgovora zasto je omladina preko 70% anticivilizacijski i naci-onaNisticki orijentisana te mnogo gora i nazadnija cak i od svojih oceva pa i dedova. 

 

Uticaj ovakvih i slicnih trovaca od 1988/89 do danas je nemerljiv po steti. 

ja mislim da se omladina ne napaja sa izvora ovih budalasa, to je pre za salonske nacionaliste, omladina je u Baća, Maraš, Srbija samo brzo fazonu, taj tik tok kriminal i srbovanje. 

[FrediB]

51 minutes ago, 40Wins said:

ja mislim da se omladina ne napaja sa izvora ovih budalasa, to je pre za salonske nacionaliste, omladina je u Baća, Maraš, Srbija samo brzo fazonu, taj tik tok kriminal i srbovanje. 

A gde su onda mladji saznali npr. da su Ukrajinci ustase i nacisti? Gde su pokupili idiotske izraze tipa ''kolektivni zapad'', ''autosovinista'', ''drugosrbijanac'' itd?

Edited May 12, 2023 by FrediB

[FrediB]

Ova kreatura je do pre nekoliko godina bila ministar kulture:

 

Владан Вукосављевић: Окупација у шест слика

 

Највећи број присутних на скупу „Србија против насиља“ не дели политичку доктрину и ставове еврофанатизованих странака, већ је ту због личног залагања за промену стања у друштву

 

Слика прва:

 

данашњи протест организују претежно тзв. прозападне странке које су углавном еврофанатизоване и у начелу подржавају антисрпску политику Запада. То чине сада, то би чиниле и ако дођу на власт. Тај „петооктобарски“ филм смо већ гледали.

 

Оне позивају на „промену система“, игноришући чињеницу да су и саме интегрални део окупационог „система“, и кад су на власти и кад нису.

Чини се ипак да највећи број присутних који ће бити на данашњем скупу не дели политичку доктрину и ставове ових странака, већ ће ту бити због личног залагања за промену стања у друштву.

 

Слика друга:

 

данашњи протест углавном игноришу странке тзв. патриотске опозиције, из претежно нејасних разлога.

Оптерећене оптужбама за повремено кокетирање с влашћу по разним основама, оне као да лутају по политичкој сцени Србије, несигурне у своје одлуке и поступке и са донекле танком кадровском структуром.

 

Оне се залажу за евроскептицизам и здравију националну политику, што начелно подржава више од 70 посто бирачког тела, али у збиру не добацују до 15 посто гласова, што сасвим одговара западном окупатору.

 

Тзв. патриотске странке не виде шта би код себе требало да мењају и углавном се збуњено врте у круг.

То фрустрира многе бираче.

 

Слика трећа:

 

власт која је прешла свој зенит и којој видљиво пада подршка у народу, панично на то реагује и заказује митинг који не служи ничему и који ће само да повећа растућу напетост и погоршаће односе у друштву, већ доведене до ивице физичких сукоба.

 

Њен лидер види да га Запад полако пушта низ воду и настоји да се представи као и даље једини поуздани партнер за испуњавање свих окупаторских антисрпских захтева и ћефова у буквално свим областима.

 

Све више га обузимају страхови и све чешће вуче погрешне и опасне потезе.

 

Слика четврта:

 

у Србији не постоје независни медији.

 

Они су, или под контролом власти а самим тим и контролом оних који чврсто контролишу саму власт, или су под директном и непосредном контролом Запада и промовишу припадајућу окупациону агенду.

 

Претежни део врло активних интернет портала, у већој мери финансирају НВО које су основале западне обавештајне службе и њихове маскиране филијале.

 

То значи да грађани Србије имају веома отежан или сасвим затворен пут до било каквих разумних, избалансираних, колико-толико објективних и поузданих вести и коментара, који би им у центрифуги догађаја помогли да разазнају скице истине и здраво расуђују.

 

Окупатору савршено одговара такво стање и непрестано га усавршава и оснажује.

 

Слика пета:

 

Запад је у великом обиму извршио продор у све виталне сфере нашег друштва, у привреду, правосуђе, образовање, културу, одбрану, медије, део СПЦ, део војске и обавештајног сектора итд.

 

Процес траје дуго али је ескалирао након Петог октобра и данас је Србију практично довео до ивице статуса незваничне колоније.

 

Непрестаним отвореним војним и политичким атацима на српски народ у последњих више од тридесет година, значајно су исцрпели нашу снагу и вољу за отпором и скоро да су нас сасвим поразили. Потпуни пад у канџе Запада, био би и крај постојања Срба као историјског народа.

 

Слика шеста:

 

У Србији, нарочито у Београду, у политичким странкама, на универзитетима и факултетима, у медијима, у институцијама система и државним установама културе, увећао се број аутошовиниста (  ) који свесно, активно и агресивно раде против разумно схваћених националних и историјских интереса српског народа.

 

Њихово малигно дејство осећа се све више и код младих генерација (kamo srece da zaista jeste) али на срећу, још увек не у доминантном облику.

 

Ова савремена „пета колона“ горки је плод вишедеценијског титоизма и масакра над националном елитом у Другом светском рату и након њега, али је и последица дуготрајне примене меке моћи Запада на овом простору и одсуства адекватне противтеже.

 

Ове слике заиста дају основ за песимизам, али ако искрено желимо структурне промене у борби за опстанак и напредак народа и државе, важно је да мислимо о узроцима проблема који нас тиште а не само о њиховим болним и видљивим последицама.

 

Лека за све ово има, у нама је и око нас је.

Ваља га само препознати и применити…

Ту кнезови нису ради кавзи…

 

Огроман број људи је био на протесту.

Изнад свих очекивања.

Јасно је да сви ови људи нису само присталице „проевропских“ субјеката.

 

Има и много симпатизера оних странака које су се одлучиле да не учествују и сада се вероватно кају због тога.

Мислим да ће и власт и опозиција погрешно да протумаче ову снажну поруку народа. Свако на свој начин.

Србија се мешкољи и гунђа, без вике и површних страсти.

 

Нешто се крупно помера у дубокој структури друштва и ко то не буде добро разумео биће велики губитник, а врло крупан је улог у игри.

Србија је велика тајна и стиче се утисак да је почела полако да се открива.

 

И себи и другима…

 

Коров и башта

 

Другосрбијански и еврофанатични медији, странке и појединци су запенили од среће јер мисле да су сви они многобројни људи од јуче, заправо њихове присталице и будући гласачи.

 

Нажалост, морам да им рушим Снешка.

 

Огромну већину је чинио пристојан свет, разумне патриотске и сваке друге оријентације.

 

Ваших аутошовиниста, џендер идеолога, давалаца Косова и Хилових следбеника било је као увек, свега неколико процената.

Беспотребно обмањујете и себе и друге.

Ви сте само коров у разнобојном и лепом врту српске историје и културе… ( )