Uticaj doktora i filozofa na sveopšti bazd

[Milenko Puzigaca]

Pa to je onda odlično jer korov je mnogo vitalniji, prilagodljiviji i izdrzivljiji od ćelavih degenerisanih zgubidana koji bi crkli gladni da ne sisaju drzavnu sisu, a takvi onda završe tako što korovu mirisu korenje odozdo kako je jedino prirodno.

 

Pcele, mravi pa i kurjaci i ostala prirodna drustva parazite najure da crknu gladni, tako se to radi. I ne znam sta razni olosi i zveri drugo ocekuju osim fizickog sukoba kad 30 godina bez ikakvog razloga vređaju i proganjaju ljude samo zato sto nece i oni da ogreznu u srbendskom zlu, i neće da se kao kretencine i glupanderi opiru evoluciji, pa da na primer neopranim ustima laju protiv toga sto neko hoce da na kancelariji napise "psiholoskinja" a ne "psiholog".

 

Rekli smo, tj rekla Herta Miler, do koga reci ne dopiru, postoje konkretniji metodi da se zver natera da se ponasa civilizovano, a u njoj neka se zadrzi zverski bes zbog te muke, tako i treba. Ali da ne sme da zucne, i ruku da ljubi. Kad opere ljigava usta, onakva kao sto neki celavi gadovi imaju usta izuzetnog ljigavca.

[FrediB]

Zlobodan Zarasli Kantonic bi da vraca tocak istorije unazad.

Kao da ne zna da taj tocak ne da nece biti vracen, nego ce pregaziti onog koji to pokusa:

 

Napred – ka Vizantiji

 

Slobodan Antonić

 

Ukrajinski rat delovao je kao katalizator političkih ideja Rusije. Razvile su se nove koncepcije, a neke stare su obnovljene. Među ponovo rođenim vizijama našla se i ideja vizantizma.

 

Tako je Vladimir Možegov objavio tekst „Napred – u prošlost, ili Vizantija kao ideal“ (ovde; srp. ovde). On kaže da je Romejsko carstvo u petom-šestom veku bilo „najviša tačka u svetskoj istoriji uopšte. Takav uspon u svim oblastima ljudskog života – u filosofiji, kulturi, antropologiji, jurisprudenciji, socijalnim i društveno-političkim odnosima – ljudska civilizacija nikada nije poznavala i verovatno nikada neće“.

 

Duhovni osnov Vizantije, u trenutku njenog rađanja, činili su, piše Možegov, „najveći filosofi evropske civilizacije“: Vasilije Veliki, Grigorije Niski i Grigorije Bogoslov na Istoku, odnosno Aurelije Avgustin na Zapadu. ( ) „U vreme kad je evropski Zapad bio u stanju potpunog divljaštva“, kaže on – recimo, reč je o germanskim carevima: Oton I je naučio da čita tek u 30. godini, a Konrad II nije umeo ni da se potpiše (ovde 104) – u Carigradu se 851. otvara ugledni romejski univerzitet (up. ovde 153-154) (mi viljuskom boc, a oni sakacke, kako da ne....  )

 

Justinijan objavljuje zbornik hiljadugodišnjeg rimskog prava, kao osnov vizantijskog građanskog društva – dok se na Zapadu pisano pravo obnavlja tek od 12. veka (ovde 149). Dotle, poluvarvarski zapadnjaci pravdu dele „sudskim dvobojem“, „božijim sudom“ ili nadmetanjem stranaka – koja će od njih naći više „svedoka“ da se zakunu kako je „pravo“ na njenoj strani (ovde 425).

 

Svetsko čudo arhitekture

 

Carigradska Sveta Sofija (537 g.), kaže Možegov, bila je hiljadu godina neprevaziđeno svetsko čudo arhitekture. Nadmašiće je, tek 1593, kupola Bazilike Svetog Petra. Tehnološkim čudima Romeja svakako valja dodati i „grčku vatru“. To je čuveno tajno oružje, čiji je sastav bio i ostao poznat samo Vizantincima (ovde 138). Njom su odbili arabljansku opsadu Carigrada (ovde 165), te kod Carigrada spržili flotu od 10.000 brodova kneza Igora (ovde 88; ovde 266-267).

 

Možegov slavi i „uravnoteženu imperijalnu ekonomiju, s državnom regulacijom i kontrolom trgovačke delatnosti“. () I zaista, dok je Zapad spao na puku naturalnu ekonomiju, prestavši da kuje zlatnike (ovde 91; ovde 16; up. ovde 54), Romeji imaju razvijenu novčanu privredu (ovde 53; ovde 49; 302-3). Vizantijski zlatnik nomizma univerzalni je novac, od Švedske do Cejlona (ovde 178; 185; 192; ovde 297-9). Njegov kurs je stabilan čitavih šest vekova – „jedinstveni rekord u istoriji neke monete“ (ovde 297).

 

Vizantija je bogato carstvo. Godišnji budžet je, u doba Justinijana, 3,2 miliona nomizmi (ovde 179), plus tribut u žitu iz Egipta (0,8 miliona; ovde 8). Vasilije II pak raspolaže riznicom od 720 miliona nomizmi (ovde 201). Samo obiljem obdarena imperija može da izdržava veličanstvenu prestonicu. Ona u doba Justinijana ima 350.000-400.000 stanovnika (ovde 57; ovde 257), a neke procene idu i do 650.000 (ovde 7), pa i milion (ovde 87).

I docnije, Carigrad je najveći grad na planeti. Procene brojnosti žitelja za 11. vek iznose 400.000 duša (ovde 135; ovde 107), 500.000 (ovde 88), pa čak i 600.000 (ovde 257). U to vreme, najveći zapadnoevropski gradovi tek su blatnjave varošice. Prestoni London Edvarda III, u 14. veku, nema više od 40.000 žitelja (ovde II 11), a tek 1593. ovo središte novorođenog svetskog kapitalističkog sistema uspeva da pređe 100.000 stanovnika (ovde 285).

 

Istinski ideal

 

Možegov hvali i „vizantijski socijalizam“. Opisuje ga kao „ogromnu seljačku zajednicu, iznutra slobodnu i zaštićenu carskom vlašću od samovolje bogatih namesnika i zemljoposednika“. U tome prepoznajemo odjeke današnjih ruskih rasprava o mogućnosti izgradnje „pravoslavnog socijalizma“.

Za Možegova Romejsko carstvo je „ideal“, „putokaz“, „Severnjača prema kojoj ide putanja vašeg broda“. On kaže da je „filosofska, društveno-politička, estetska misao Vizantije bila granica mogućeg u našem svetu. Cela potonja istorija Evrope, hrišćanskog sveta, istorija ljudskog duha i evropske filosofske misli“, posle Vizantije, „bila je samo istorija propadanja''.

 

Vizantija može biti istinski ideal jer, primećuje Možegov, današnji ostaci posthrišćanskog Zapada „dogorevaju nam pred očima: u bezličnom haosu umnožavanja polova i prohteva, oslikanih u hologramima virtuelne realnosti“ (ovde; srp. ovde).

 

Možegov ovim člankom još jednom aktuelizuje čuveni spis Konstantina Leontjeva Vizantizam i slovenstvo (1875). U toj knjizi, Leontjev Rusiju vidi kao moćnu sintezu slovenskog supstrata i formativnog romejskog principa (ἀρχή).

 

„Sistem vizantijskih ideja stvorio je našu veličinu, povezujući se s našim patrijarhalnim, prostim načelima, s našim, drevnim i, u početku, sirovim slovenskim materijalom“ (ovde 33). „Prenet na rusko tle, vizantizam je našao zemlju divlju, novu, jedva dostupnu, zemlju ogromnih prostora, naišao je na narod prost, svež, koji još ništa nije iskusio, na narod prostodušan i iskren u svojim verovanjima.“ (17)

 

Vizantizam, pun „iskrenosti, lepote, topline, herojstva i poezije“ (15), ukorenio se u ruski narod i oplemenio ga. (  ) „Čitavo naše umetničko stvaralaštvo, u svojim najboljim manifestacijama, duboko je prožeto vizantizmom“ (9). Nastala je nova i originalna sinteza: „Naši predmeti od srebra, naše ikone, naši mozaici“ (9), neobični „hram Vasilija Blaženog u Moskvi, čudna građevina s puno nedostataka, ali krajnje originalna, ruska, koja je jasnije od pređašnjih ukazala na naš vlastiti stil u arhitekturi“ (7).

 

Dva ideala

 

Dva suštinska ideala vizantizam je usadio duboko u Rusiju: samodržavlje i pravoslavlje. Oni su postali esencijalni deo ruskog identiteta (26). „Šta će nam Rusija, ako nije samodržavna i pravoslavna?“, pita se na drugom mestu Leontjev (ovde 149).

 

Vizantizam je, smatra Leontjev, dao unutrašnju čvrstinu Rusiji da prebrodi sva iskušenja. „Vizantizam nam je dao snagu da izdržimo tatarski pogrom i dugotrajno plaćanje danka“, omogućivši da se Rusija oslobodi Tatara (ovde 26-27). „Vizantizam nam je dao snagu u borbi s Poljskom, sa Šveđanima, s Francuskom i Turskom. Pod njegovim okriljem, ako mu ostanemo verni, imaćemo snage da izdržimo i pritisak cele internacionalne Evrope – ako bi ona nekad pokušala, pošto kod sebe uništi sve uzvišeno i lepo, da i nama nametne trulež i smrad svojih novih zakona o maloj zemaljskoj svesreći, (  ) o zemaljskoj radikalnoj svetrivijalnosti!“ (27).

Leontjev je čak proročki predviđao da je u Rusiji moguć „savez socijalizma s ruskim samodržavljem“. To će, po modelu Konstantinovog prihvatanja hrišćanstva, možda preobraziti Imperiju i sačuvati je od zapadnjačkog truljenja (v. ovde 287-8).

 

Poznati vizantofil među ruskim misliocima bio je i Nikolaj Trubeckoj. I on je video Rusiju kao svojstvenu sledbenicu Vizantije. „Rusija se do Petra Velikog, po svojoj kulturi, mogla smatrati možda najdarovitijom i najplodotvornijom naslednicom Vizantije“ (ovde 91). Rusi su, svojevremeno, „mogli slobodno da biraju između romano-germanskog Zapada i Vizantije“. Ali, njihov izbor bio je ispravan – pošto je dao „veoma dobre rezultate“ (90).

 

To je bilo stoga što je u Rusiji „sve što je dobijano iz Vizantije usvajano organski“ – dok je spram religije i kulture Zapada kod Rusa postojalo „instinktivno osećanje repulsije“ (odbijanja; 91). „Na ruskom tlu vizantijska kultura se razvijala i obogaćivala“ (90) sve do Petra Velikog. On je pokušao da na rusko stablo nakalemi zapadni izdanak (91). Ruska elita je posle Petra pozapadnjačena, ali ne i narod. On je organski prihvatio i nadogradio „tradiciju vizantijskog pravoslavlja“ (92).

 

Snažni elementi

 

Kriza Rusije početkom 20. veka nastala je upravo zbog raskoraka između zapadnjačke elite i vizantofilnog naroda. Ranije se „zdanje ruske kulture završavalo vizantijskom kupolom“. Ali, zbog pozapadnjačenja elite „ova kupola počela je da se zamenjuje gornjim spratom romanogermanske konstrukcije“. Međutim, kulturna osnova naroda tome nije odgovarala – i „vrh je počeo sve više da se nakrivljuje, te se na kraju srušio“ (97).

 

To se zbilo u revoluciji 1917. „Povratak vizantijskim tradicijama je, naravno nemoguć“ (97), ocenjuje Trubeckoj. Jer, ni narodna kulturna osnova više nije čisto vizantijska: „Ne može sve da stane u vizantijske okvire – mi nismo Vizantijci, nego Rusi“. (98) Ali, sačuvani su snažni elementi vizantijske tradicije u Ruskoj pravoslavnoj crkvi. A „u budućnosti će ovaj vizantijski element ruske kulture, proističući upravo iz crkvene tradicije, možda čak i jačati“ (98).

 

Tokom Ukrajinskog rata, o potrebi da se na Rusiju gleda kao na savremenu Vizantiju, piše i The American Conservative (ovde). Autor E. Konstantini pravi paralelu između hiljadugodišnjeg Vizantijskog i petovekovnog Ruskog carstva (uključiv SSSR i današnju Rusku Federaciju). Tako, rasulu u Vizantiji, tokom 11. veka, odgovara haos u Ruskom carstvu, početkom 20. veka. Pandan Aleksiju I Komninu, koji je obnovio snagu Imperije, bio je Staljin, koji je „oživeo rusku carsku veličinu“. Nadalje, zapadnjačko zauzeće Carigrada 1204. odgovara padu Rusije pod zapadnu hegemoniju 1991. A Mihailu VIII Paleologu, koji je oslobodio Carigrad 1261, obnovivši Carstvo, odgovara Vladimir Putin.

 

Nastavljajući ovu paralelu, Konstantini upozorava da je Zapad, svojevremeno, napravio dalekosežnu stratešku grešku. On je nastavio da i posle 1261. ruši Vizantiju. Zapadnjaci, naime, vođeni kratkoročnim interesima i pohlepom, nisu videli da uništenjem Vizantije otvaraju put mnogo opasnijem neprijatelju – Turcima Osmanlijama. I upravo će moćno Osmansko carstvo, koje je zamenilo slabu Vizantiju, u naredna tri veka biti glavni vojni izazivač Zapadu – koji će ga na jedvite jade savladati.

Rušeći Rusiju, iz opsesivne želje da rasparča i uništi ovo drevno carstvo, upozorava Konstantini, Zapad neoprezno otvara put daleko pogubnijem neprijatelju – Kini. Jer, ako se Kina, zbog zapadnjačke lakomislenosti u ukrajinskom ratu, dokopa ruskih resursa, kaže Konstantini, SAD i Evropa će se naći licem u lice s protivnikom kudikamo ozbiljnijim no što je današnja Rusija.

 

Zlatno doba

 

Šest meseci posle ovog upozorenja, i Aleksandar Plehanov pravi istovetnu paralelu Vizantija=Rusija, opsesivni Zapad i Osmanlije=Kina (ovde). Svojevremeno su Osmanlije, koristeći sulude nasrtaje zapadnjaka na Vizantiju, zaposele njen glavni privredni resurs – Malu Aziju. A onda su zauzele i sam Carigrad, kaže Plehanov. Razmišlja li Zapad šta će se desiti ako slučajno, po istom obrascu, SAD i EU rasparčaju Rusiju – a Kina zauzme istočni Sibir?

 

Kao što se vidi, Vizantija se, u ovim razmišljanjima, vidi različito: 1. kao društveno istorijski ideal (Možegov); 2. kao istoriosofski aspekat „ruske ideje“ (Leontjev i Trubeckoj); ili, pak, kao 3. analitičko oruđe za strategijsko sagledavanje ukrajinskog rata (Konstantini i Plehanov).

 

Dakako, Romejsko carstvo ostaje i nadalje večno mesto nadahnuća. Kao recimo, za Jejtsa i njegovo ''Jedrenje u Vizant'' (ovde, 76-77).

Jer, i ovaj umetnik i mislilac Justinijanovu Vizantiju vidi kao zlatno doba umetnosti:

 

Nije to zemlja za stare, dok mladi

Grle se, i ptice u krošnji romore,

U obilju smrti pljušte vodopadi

Lososa, od skuša vri nadošlo more (…)

Da im ne zaspi sanjivi car, i

Sa zlatne ću grane tada zapevati

Za vizantsku gospodu i gospođe

O onome što bi, biva, il' će da dođe.

Edited May 16, 2023 by FrediB

[Milenko Puzigaca]

A i još se nije okanuo postavljanja "ovde, ovde i ovde". Naucio deko kako da postavi link, pa sad dosaduje time non stop. Deko, deko, baš si krme. Iskopaće tebe Bili...

 

Bar nije palanacki ogovarao "ovaj rekao ovo, onaj rekao ono" i nije pretio. Mozda su mu gazde posle ovih događaja rekli da ne siri vise mrznju i ne huška na nasilje.

 

E, a zna li se da li ovi plaćenici koji pišu za taj Russia today primaju uplate u rubljama, ili pak u mrskim evrima? Da li su to podaci od javnog znacaja pa može da se traži uvid u to? Ne iznos, samo da li im putler plaća u rubljama ili u evrima. Ili možda u najmrskijim dolarima?

[FrediB]

Uradak prepun očiglednih lagarija, površnosti, poluistina, pa još i sa dozom rasizma i antisemitizma:

 

Србиja – Европа или Евроазија?

 

Десетинама година уназад, шире се тезе да Срби на одређени начин не припадају Европи, да уопште нису Европљани, или да културолошки не припадају европском културном обрасцу, те да су више евроазијски, него европски народ. Ове неосноване тезе, постале су посебно актуелне од почетка рата у Новорусији и Малорусији, али не од стране српских непријатеља, већ од стране српских родољуба.

 

Оне који тврде да Срби нису европски народ можемо сврстати у три групе:

 

Прва група оних који тврде да Срби нису Европљани су српски непријатељи, односно отпадници, на челу са усташама, милогорцима, иптарима и тзв.  ,,Бошњацима“. Пре свега хрватски србомрсци покушавали су, и покушавају данас, да докажу да су Срби потомци Турака, односно да је турска владавина на овим просторима оставила трајне последице у виду гена који су пренети на данашње Србе.

 

Друга група националних непријатеља, пре свега аутошовиниста, другосрбијанаца, те осталих пропагатора демократије и неолиберализма, кажу да је турска владавина Србе учинила заосталима, да смо неспособни да уредимо своју државу, да каснимо за ,,цивилизованим светом“, да је наш културни код ,,контаминиран оријенталним утицајима Турске и Русије", те да морамо ,,брже у Европу" усвајајући и примењујући све оне законе, норме, правила понашања, културне утицаје, начин живота који су актуелни на Западу, и који ће нас приближити ,,Европи".

 

Трећа група оних који тврде да су Срби ближи Азији, него Европи, нису безусловно национални непријатељи, често су то националисти, али мешају модерни Запад и Европу, и због своје љубави према Русији, од дрвећа не виде шуму, па тако тврде да нас ,,Европа неће, да на Србе Европа гледа као на нижу расу, да су нас тлачили, убијали вековима и окупирали, да нам Европа ништа добро није донела, и да је наш пут на Истоку", што у неку руку и јесте, али не онако како то они доживљавају.

 

Овде се ради као што напоменусмо о поистовећивању модерног атлантистичког Запада са појмом Европе, као и о необјективнoм погледу на стари романо-германски Запад (još jedan izraz doktora i filozofa tipa "kolektivni zapad"  ) из ранијих векова, који има битне аномалије али и битних позитивних страна услед којих је постојало једно релативно цивилизацијско јединство између таквог Запада и православног Истока, и ту целину називамо Европском цивилизацијом. (  )

Што се тиче друге групе коју предводе овдашњи левичари и либерали – неопходно је истаћи да су Срби одавно прихватили темељну европску вредност (ovako je pričala i drugarica Mira Cvetokosa  ) хришћанску веру, још у средњем веку. То је општепозната историјска чињеница.

 

Христијанизација Срба почиње већ у VII веку а највећи број Срба прима Хришћанство током мисије Светих Ћирила и Методија и њихових ученика средином IX века. Свакако, ове податке знају и наши левичари и либерали, то није спорно, спорно је то што они имају погрешну представу о ,,европским вредностима". (  )

 

Права европска цивилизација (  ) почива на четири чиниоца: индоевропско порекло (бела раса)  , грчко античко наслеђе, Римско право и Хришћанство. Први чинилац наш народ носи у својој крви и расној традицији, а преостала три, добио је кроз византијско (ромејско) наслеђе. (  )

 

Најважнији од ова четири чинилаца, односно основна европска вредност, јесте као што смо истакли - Хришћанство, које су наши преци сачували у чистом, односно православном облику и створили светосавље као српски обичајни израз вере, односно као православно Хришћанство српског стила и искуства.

Православље је нас Србе духовно и културолошки уздигло, утицало на обликовање наше националне свести, повезало нас са православним народима попут Грка и Руса, али и са другим европским хришћанским народима. А изнад свега, донело нам је Истину о смислу постојања човека и света и открило пут сједињења са Господом. 

 

Срби су у средњем веку имали развијене дипломатске, културне, трговачке и друге односе са бројним тадашњим европским народима - Ромејима, Мађарима, Млецима, Германима, Бугарима, Латинима.

Под хришћанским утицајем Срби су развили своју културу - књижевност, сликарство, архитектуру, наша највећа национална и културна блага су она из златног периода средњевековних српских држава, са нагласком на Немањићку Србију.

Она је изнедрила Студеницу, Жичу, Милешеву, Дечане, Грачаницу, Пећку Патријаршију, Богородицу Љевишку, Хиландар, дала је Србима прве кодификоване законике у виду Законоправила Светога Саве и Законика Цара Душана, књижевна дела Светог Саве, Доментијана, Данила II, Теодосија Хиландарца, и многих других.

Све то сведочи о једној високој култури код Срба, која није каскала за Западом, напротив, у већини сегмената била је доста напреднија. (mi viljuškom boc, a oni šakačke  )

 

Наравно, и Срби римокатоличке вере (kako to odjednom, zar nije Srbin = član SPC? ) који су живели у нашим приморским крајевима, такође су културолошки допринели српској и европској баштини, пре свега они у Дубровачкој републици. (svojataju Dubrovnik, a smeta im kada neki Hrvati to rade sa Teslom  )

 

Након пропасти српских држава и пада под турску власт, велики број Срба живи и ствара у Хабзбуршкој монархији и Млетачкој републици, неки иду чак и до Русије, а са обновом Пећке патријаршије, културни живот Срба под турском влашћу васкрсава.

Ово говори да је српска култура судбински повезана са православном вером и Српском Православном Црквом, које су омогућиле да се пламен српске баштине не угаси у смутним временима турског ропства.

Са обновом државности Србије кроз устанке на челу са вождом Карађорђем Петровићем и књазем Милошом Обреновићем, Срби се ослобађају турских окова, обнавља се монархија, почиње ново златно доба српског народа – културно стваралаштво се унапређује, доносе се закони, подиже се економија, отварају се прве фабрике, стиче се међународно призната независност, а касније се Србија и Црна Гора уздижу у ранг краљевина, уводи се стајаћа војска, дипломатски односи су успостављени са свим државама тадашње Европе.

 

Поставља се питање – шта овде није европски? Шта су онда европске вредности?

 

То су свакако хришћанство, отаџбина, монархија, породица, поредак и хијерархија, сувереност, ауторитет, нација и национализам, моралност и морална одговорност, господственост, слобода, али не слобода буржоаских и бољшевичких револуционара, него она која која почива на испуњењу Божијих заповести, љубав – као предуслов заједништва и солидарности, љубав према ближњима – својој породици, рођацима, пријатељима, својим сународницима, братска слога, достојанство рада, храброст у борби, част, поштење.

 

То су праве европске вредности које негује наш народ, а које одбацују данашњи протагонисти лажних европских вредности – вредности глобалистичких моћника, јудео-масона попут лажне слободе, једнакости и братства, педерастије и содомије, уништења породице, уништења државе и нације, вредности демократије, комунизма и капитализма, тлачења слабијих, борбени секуларизам и атеизам, те у последње време и отворени сатанизам. ( )

 

Вредности које пропагирају левичари и либерали нису европске, нису чак ни опште, људске, то су идолошке лажи и антивредности којима индоктринирају све светске народе да се потчине владавини атлантистичко-ционистичких моћника. ()

 

Што се тиче треће групе, заблуделих родољуба који због своје мржње према глобалистима и тзв. политичком западу и тренутне геополитичке ситуације Србе сврставају у Евроазијате – одговор њима је једноставан – Срби су један од првих народа који је стао на бедем Европе и Хришћанства, бранећи их од азијских освајача - Турака.

(stara patriJoCka žvaka i lagarija, toliko su dobro branili da nisu uspeli ni sebe da odbrane, a kamoli druge)

 

Војска Светог кнеза Лазара се 1389. године на Видовдан преселила у вечност, бранећи православну веру, изабравши Небеско царство пре земаљског. Свети кнез Лазар се са својом војском супротставио исламској пошасти, а својим подвигом косовски јунаци су створили Косовски завет као путоказ и звезду водиљу будућим српским генерацијама, и сам Завет поставили као основу српског бића.

 

Стога јесу ли и косовски јунаци, православни мученици за веру и отаџбину - Азија? Наравно да нису, као ни сви остали Срби. Неспорни су одређени оријентални утицаји у нашем народу, јер турска владавина оставила је трага. Али доста тих уплива су заправо индоевропског (персијског) а не турског порекла.

Уосталом Грци (а у Грчкој је Европа рођена) или Шпанци те Италијани на пример, немају ништа мање азијских уплива од Срба, па ипак, јасно је свакоме да су то европски народи јер упливи из других раса и цивилизација нису изменили матичну народну срж ових народа, као ни српског. ()

 

Усвајајући идеје које долазе из данашње Руске Федерације, где одређени геополитичари и филозофи владајуће идеологије ,,русијанства“ покушавају да одвоје Русе, али и све православне народе од Европе, одређени Срби чине нашем народу медвеђу услугу. (  )

 

Србија је на европском тлу (mudros' a la Baba Jula) , Срби су европски народ, и то што су западноевропске државе тренутно окренуте против Срба, не може да промени непобитне чињенице.

Овде морамо да се осврнемо и на Русе. Руси су такође Европљани, (  ) Руси су обликовали европску политику, науку, економију, културу, историју, бранили су Европу од монголских најезди вековима. (vrlo uspešno, ko i njihovi minioni na Balkanu  )

 

На руском тлу се налази и индоевропска прапоcтојбина.   Руси су уз то и најбројнији европски народ, као и најбројнији православни народ на свету.

 

И данас у Новорусији и Малорусији, руски народ брани хришћанске и европске вредности од антихришћанских и антоевропских злочинаца из западних центара моћи. ( )

 

Има пуно и оних који се у име српства и Православља одричу европског идентитета, позивајући се на Светог владику Николаја, Светог Јустина Ћелијског и „њиховог учитеља у антиевропејству" - Ф М. Достојевског.

Овде је реч о површном познавању и разумевању мисли ових ауторитета као и вађењу из контекста.

 

Наиме, владика Николај и Достојевски, разобличавали су модерну (за своје време), либералну и западноцентричну Европу која све више замењује Творца за творевину. Али нису никада губили из вида парадигму хришћанске Европе. Јесте у једном тренутку владика Николај и написао како Србија није Европа („Речи српском народу кроз тамнички прозор"), али се ту јасно мисли на модерни обезбожени Запад а не на праву европску цивилизацију.

 

Мисли на Европљане који су почели да „жидовском главом мисле, жидовске програме примају, жидовско христоборство усвајају, жидовске лажи као истине примају, жидовска гесла као своја примају, по жидовском путу ходе и жидовским циљевима служе.". (  )

 

У истом духу и на исти начин, Владика пише и против културе, али је и ту јасно да Владика није противник културе као такве, већ је противник и разобличитељ злоупотребе културе и идолатрије према култури од стране модерног западног човека.

 

У више наврата, Владика у својим делима и беседама исказује своју европску и расну свест (Видовданска беседа 1939. године) где каже: „Ми смо чланови велике породице словенске, која је кроз многе векове бурно чувала стражу на капијама Европе, да племена ниже расе и слабије вере (  ) не би узнемиравали крштену Европу у њеном мирном развијању и напредовању. Ми смо народ крштени, народ христоносни. И тако, ми смо по крви аријевци, по презимену Словени, по имену Срби, а по срцу и духу Хришћани..."

 

А у Национализму Светог Саве, Владика вели: „Сав тај труд Светог Саве над народом српским, сву ону ужурбану и многоструку активност његову као правог Европејца, и плодове те активности ја ћу назвати Савиним национализмом."

 

Такође, у свом делу „Земља Недођија" (1959) Владика јасно и отворено велича стару хришћанску Европу, називајући је „главном Христовом тврђавом", супротстављајући је обезбоженој Европи ХХ века.

 

А Достојевски је седамдесетих година XIX века писао: „Европа је наша друга отаџбина – ја први страсно то исповедам, и увек сам исповедао. Европа је свима нама исто тако драга као и Русија; у њој је све Јафетово племе, а наша је идеја: уједињење свих народа тога племена..." (  )

 

И Свети владика Николај и Достојевски, сматрали су битним духовним падовима Запада, и настанак римокатолицизма и настанак протестантизма, као и лажно просветитељство које је породило богоборну револуцију 1789. године. Али како запажа Владика, тек ХХ век представља потпуни духовни суноврат Запада. Дух тог Запада овладао је читавом Европом у ХХ веку, стога је модерна Европа - постхришћанска и антихришћанска. Али то је лажна Европа, отуђена од свог сопства, и зато је и сама постала сасвим плен туђина, а у ХXI веку, постала је право  духовно ругло са свим гадостима мондијалистичког екстремизма.  (  )

 

Због чега је опасно одрицање од европског идентитета српског народа као једне научне, географске, историјске истине?

 

Пре свега, свака лаж је штетна и опасна.

 

Друго, српски непријатељи ће онда себи дати за право да траже србске земље, јер ето ,,они су Европљани, ми нисмо", и шта ћемо онда на тлу Европе?

 

Створиће се још нових лажних идентитета попут нпр. ,,војвођанског“, јер ако Срби нису Европљани, тзв. ,,Војвођани“ онда јесу, јер они немају ништа са Оријентом. 

 

Онда, уколико су Срби оријенталан народ (i jesu) – чему онда толико противљење увозу миграната, уколико смо ми на истој културолошкој линији са Арапима, Турцима, Авганистанцима, Пакистанцима – зашто онда они не би дошли овде, јер смо ми (евро)азијати, не разликујемо се пуно? 

 

Такође, уколико ми културолошки нисмо Европљани, и не умемо да владамо на ,,европски“ начин нашом државом, овде треба завести (нео)-колонијалну управу, да нас ,,цивилизује“, у врати у ,,европске токове“. (i treba)

Срби су део Европе, дали су Европи, и за Европу много више него већина, ако не и сви други европски народи.  

 

Српски јунаци од Косова, па до данас, падали су бранећи Европу, од исламизма, од комунизма и од глобалистичко-атлантистичког окупатора.

 

О Европи и европској идеји нашег времена овако говори српски мислилац  Драгош Калајић:

 

,,Без обзира на своја различита порекла и природе, европске нације и етничке заједнице су заједништва у успоменама и надама, оне су живи трезори врлина и вредности, вековних па и миленарних искустава и сазнања, обичаја и светоназора. Идеја да сва та богатства ваља обесправити и уништити да би несметано завладао један систем патолошког економизма с претензијом апсолутне или тоталитарне те планетарно посвудашње доминације, припада домену најгорих изума изопачености људског духа.

Основни задатак свих истински проевропских снага унутар и изван Европе је да се супротставе остварењу тог новог тоталитаризма, који је много безумнији и опаснији од оних превладаних. Такав задатак захтева предузимање многих путева акције, почевши од борбе за буђење и препород политичке свести те воље народа, свођених на малодушне и пасивне масе, отуђиване од политике силом отуђивања владајућих политичких квазиелита од националних и европских интереса.“

[FrediB]

Sedam strateških opcija za Srbiju

 

Pred Srbijom se u ovom trenutku nalazi nekoliko raspoloživih političkih strategija, ali samo jedna je dugoročno prihvatljiva za srpske nacionalne interese

 

Srbija je od petog oktobra 2000. godine poluokupirana zemlja u polukolonijalnom statusu i njom se ne vlada iz Beograda, već iz nekoliko svetskih centara moći. Tu pre svega mislim na zvanični Vašington, a potom i (mada u značajno manjoj meri) Berlin i Brisel. Politički, ekonomski, kulturni i, što je najvažnije, duhovni i moralni oporavak naše zemlje nemoguć je u ovakvim uslovima.

 

Da je postojeće stanje „meke okupacije“ kako kratkoročno, tako i dugoročno pogubno za našu zemlju svedoče naši brojni porazi – od igre „štapa i šargarepe“ sa Evropskom unijom, preko nemačkog ekonomskog prikrivenog kolonijalizma do neskrivenog američkog razaranja Srbije kao „glavnog igrača“ na balkanskoj pozornici, oličenog u otimanju Crne Gore iz sastava ujedinjenih srpskih zemalja koje su imale izlaz na more, podršci tzv. nezavisnom Kosovu, kao i stalnim pritiscima na Republiku Srpsku.

 

Kao što sam, međutim, već pomenuo, Srbija nije okupirana u potpunosti , što se takođe da primetiti kroz neke pozitivne trendove u poslednjih nekoliko godina. Tako je Srbija jedna od retkih zemalja koja nije uvela sankcije tradicionalnom savezniku i partneru Ruskoj Federaciji, naše ministarstvo spoljnih poslova izborilo se za to da 18 zemalja povuče priznanje tzv. Kosova, Srbija i Republika Srpska održavaju odlične odnose i pomažu jedna drugoj kada je to potrebno itd.

 

To nam pokazuje da manevarski prostor za poboljšanje sveukupnog položaja i stanja naše države ipak postoji i da ljudi svih struka, a posebno javni delatnici, uz primenu odgovarajuće strategije, mogu taj cilj i postići.

 

1. SAMODOVOLjNOST

Ova strategija bi podrazumevala da se Srbija u potpunosti okrene samoj sebi, odnosno da primeni politički i ekonomski samoizolacionizam. To bi značilo da naša zemlja pokuša da reši sve svoje probleme bez udruživanja sa drugim zemljama i narodima, odnosno da po principu „sami protiv svih“ ojača svoje ekonomske, vojne i političke kapacitete. Smatram da je ovu strategiju gotovo nemoguće primeniti sa uspehom iz nekoliko razloga.

Prvo, živimo u turboglobalizovanom svetu u kome je većina zemalja u značajnoj meri isprepletena vezama po više osnova. Drugo, Srbija nema dovoljno prirodnih i ljudskih resursa da bi samostalno rešila većinu svojih problema. Dovoljno je zamisliti eventualni sukob evropskih ili svetskih razmera u kome bi se Srbija suočila sa bar tri neprijateljske zemlje u svom okruženju. Treće, mišljenja sam da ekonomski oporavak Srbije u kontekstu tehnološke revolucije 21. veka naprosto nije moguć bez saradnje sa visokorazvijenim zemljama. Četvrto, Srbija je gotovo sve svoje uspehe u poslednja dva veka postigla u savezu sa drugim zemljama. Dovoljno je pomenuti proterivanje Osmanlija u Prvom balkanskom ratu, oslobađanje od nacističke okupacije u Drugom svetskom ratu ili socio-ekonomski napredak SFRJ zahvaljujući američkim kreditima.

 

2. STVARANjE NOVE JUGOSLAVIJE

Stvaranje zajedničke države sa okolnim državama i narodima često se nameće kao jedino pravo rešenje za naše probleme. Kao primer se, naravno, uzima bivša SFRJ, koja je u poređenju sa današnjom Srbijom imala jaču ekonomiju i veći međunarodni ugled. Sve manje se, doduše, govori o mogućoj obnovi SFRJ u njenim nekadašnjim granicama (s obzirom na to da su Hrvatska i Slovenija deo Evropske unije), ali se provlači ideja o stvaranju Zapadnog Balkana (odnosno „mini Šengena“) prvo kao ekonomske, a kasnije verovatno i političke zajednice (jer jedno bez drugog ne ide), a koji bi činile Srbija (sa Kosmetom), Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Makedonija i Albanija. Srbi bi u takvoj državnoj zajednici bili najbrojniji narod i pokrivali bi najveću teritoriju, a Beograd bi bez sumnje bio prirodni centar takve tvorevine.

 

Predsedavajući Saveta ministara BiH Denis Zvizdić, predsednik Srbije Aleksandar Vučić, premijer Severne Makedonije Zoran Zaev, premijer Albanije Edi Rama i ministarka ekonomije Crne Gore Dragica Sekulić na sastanku lidera Zapadnog Balkana, Ohrid, 10. novembar 2019. (Foto: Tanjug/Predsedništvo Srbije)

Ova strategija bi bila pogrešna bar iz nekoliko razloga. Prvo, istorija kao „učiteljica života“ nam jasno govori da je srpsko iskustvo u dve Jugoslavije bilo tragično i krajnje pogubno za srpske nacionalne interese. Drugo, inicijative za stvaranje takve zajednice ne dolaze iz Beograda, Sarajeva ili Tirane, već iz političkih krugova zapadne civilizacije, što samo po sebi govori da na ovim prostorima ne postoji politička volja za takvu vrstu projekta. Treće, postojala bi objektivna opasnost da muslimanski živalj, koji ima viši natalitet od hrišćanskog, postane većinski i time čitav prostor uvuče u „političku islamizaciju“, tim pre što Turska nije tako daleko i otvoreno gaji neoosmanske ambicije. Četvrto, Srbija bi bila najveća zemlja u potencijalnoj zajednici i bio bi očekivan ogroman priliv radne snage iz Albanije, Makedonije ili sa Kosmeta u potrazi za poslom (koja bi zakonski bila izjednačena sa domaćom, srpskom), dok bi suprotni trendovi bili daleko slabiji.

 

3. PRISTUPANjE U EU

Srbija se praktično od 2000. godine nalazi na putu ka dobijanju punopravnog članstva u EU. Možemo reći da su evrointegracije već punih 20 godina glavni stub spoljne politike Srbije koji „nema alternativu“. Štetnost takve politike bila je očigledna od samog početka njenog sprovođenja – Evropska unija nikada nije želela da Srbiju primi pod svoje okrilje, dok je istovremeno radila na štetu njenih nacionalnih interesa. Dovoljno je samo pogledati niz uslova u protekle dve decenije koje je Srbija morala da ispuni na svom pretpristupnom putu. Potpisala je ekonomski štetni Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, isporučila sve haške političke i vojne optuženike, potpisala je štetni Briselski sporazum, itd. Zauzvrat, dobila je de fakto priznanje tzv. Kosova od zvaničnog Brisela, stalne packe o navodnom genocidu u Srebrenici i etničkom čišćenju na Kosovu i „utešnu nagradu“ u vidu otpočinjanja pristupnih pregovora.

 

Pored toga, smatram da je ova strategija neprihvatljiva za Srbiju i iz drugih razloga. Prvo, EU je polukolonija SAD – one su je i podigle iz pepela kroz Maršalov plan, instalirale u njoj svoje vojne baze i napravile od nje slepog poslušnika u svojim spoljnopolitičkim, spoljnoekonomskim i vojnim „bravurama“ širom sveta. Dakle, ne želimo da iz statusa „usamljene polukolonije“ pređemo u „zajednicu polukolonija“. Drugo, očigledno je da je Nemačka postala američki gaulajter na evropskom tlu i da je kao utešnu nagradu dobila mogućnost ekonomskog izrabljivanja ostatka kontinenta, uključujući i nas kao uvek zanimljivu destinaciju za nemačke nacionalne interese. Treće, glomazna EU birokratska struktura uvijena beskrajno dugačkom listom standarda i propisa postala je anahrona i disfunkcionalna u sve turbulentnijem svetu 21. veka. O tome svedoče kako migrantska kriza (koja, uzgred, nikada nije ni prestajala od 2015. godine), tako i aktuelna dešavanja povodom izbijanja pandemije uzrokovane koronavirusom.

 

4. VEZIVANjE ZA SAD

Mnogi evroatlantisti u Srbiji već decenijama govore da bi svi srpski problemi bili rešeni kada bi se Srbija strateški i dubinski vezala za SAD, kao što je slučaj sa Južnom Korejom, Japanom ili čak Albanijom, odnosno Albancima kao političkim faktorom na Balkanu. Snažan antagonizam koji zvanični Vašington ispoljava prema Srbiji i Srbima već pune tri decenije pravdaju time što Srbija pokušava da sedi na više stolica, odnosno sarađuje sa Rusijom i Kinom kao glavnim američkim rivalima.

Ova strategija posebno je neprihvatljiva za Srbiju.

Kao prvo, treba istaći da Srbija uopšte nema snažne veze sa Rusijom i Kinom na bilo kom polju  i to nikako ne može biti razlog za histeričnu antisrpsku politiku Vašingtona. Drugo, mi smo bili de fakto saveznici sa SAD kao deo SFRJ i osetili smo na svojoj koži šta znači kada postaneš nepotreban američkim interesima. O tome svedoči, između ostalog, procureli tajni plan CIA o razbijanju SFRJ iz 1977. godine, a koji potvrđuje našu uvodnu tezu o tome da je Srbija danas polukolonija SAD i Nemačke. Treće, SAD imaju predstavu o Srbima kao „malim Rusima“ (jer i jesu!) uslovljenu istorijsko-kulturološkim vezama između dva naroda i zajedničkim vojnim nastupima u velikim konfliktima 20. veka. Neskriveni cilj SAD je ovladavanje ruskim prirodnim resursima, a Srbija je bila i biće u njihovim očima mala, ali ne i beznačajna prepreka na putu „prodora na istok“. Četvrto, SAD su globalna sila u opadanju i pretpostavka je da će u novoj preraspodeli moći na svetskom nivou biti prinuđena na povlačenje u svoje „dvorište“, odnosno na prostor Latinske Amerike.

 

5. VEZIVANjE ZA RUSIJU

Verovatno jedna od najpopularnijih potencijalnih strategija za jačanje Srbije uvrežena među Srbima. Nema sumnje da sa Rusima delimo značajno zajedničko istorijsko iskustvo, poreklo, istu religiju i kulturu i blizak jezik. Odnosi između dve zemlje bili su uvek prijateljski i srdačni, gde je Rusija danas najznačajniji spoljnopolitički saveznik Srbije, uvek spremna da zaštiti srpske nacionalne interese u međunarodnim institucijama. Nema sumnje da dve zemlje treba da prodube saradnju u oblastima politike, ekonomije i bezbednosti koja bi, podrazumeva se, bila zasnovana na ravnopravnim osnovama.

 

Sa druge strane, smatram da strategija isključivog vezivanja Srbije za Rusiju nije realna opcija iz niza razloga. Prvo, Rusija i Srbija su previše geografski udaljene i njihova jedina veza putem Dunava nije dovoljna. Drugo, Rusija nikada nije pokazala interes za takvom vrstom partnerstva. Nije ga, doduše, pokazala ni vlast u Srbiji, ali je Rusija ipak velika sila koja bi trebalo da preuzme na sebe inicijativu takve vrste. Treće, Rusija ima svoje interese koji se ne moraju nužno poklapati sa našim i pogrešno je posmatrati državu Rusiju kao stoprocentno prosrpski nastrojenu. Štaviše, mogu biti direktno suprotstavljeni srpskim interesima, poput Sanstefanskog mira (1878) ili podrške Crnoj Gori za otcepljenje od državne zajednice sa Srbijom 2006. godine. Četvrto, očigledno je da i Rusija nije u stanju da sama reši neke od svojih gorućih problema i u tom smislu pokušava da pronađe strateškog partnera većih gabarita poput Kine.

 

6. VEZIVANjE ZA KINU

Srbija i Kina su tokom poslednjih 30 godina imale korektnu spoljnopolitičku saradnju, a ekonomska saradnja je u usponu. Kina je u međunarodnim institucijama većinom zastupala interese naše zemlje, baš kao što i Srbija poštuje teritorijalni integritet Kine (tajvanski slučaj) i njene interese u Evropi i svetu.

 

Strategiju vezivanja Srbije za Kinu, međutim, smatram kao neprihvatljivu. Prvo, Kina je isuviše geografski udaljena od Srbije, baš kao i Rusija. Drugo, Kina nas nikada ne bi doživljavala kao ravnopravnog partnera, što je sasvim opravdano s obzirom na njene gabarite i potencijale. Treće, kulturološka i duhovna različitost između Kine i Srbije je praktično nepremostiva.  Srbiji je, kao što sam napomenuo, potrebna i duhovna i moralna obnova, a to bi u slučaju strateške saradnje sa Kinom bilo nemoguće. Kina je danas jedna ogromna, totalitarna država koja je prigrlila neoliberalni ekonomski model zasnovan na profitu u kome je čovek samo jedna „karika u lancu“ koja uvek može biti zamenjena novom i boljom. Hrišćanski etos, kao jedan od temelja srpske kulture i duhovnosti, neguje ideju poštovanja vrednosti čoveka kao takvog (posebno njegove ličnosti), odnosno poštovanje individualnosti u pravom smislu te reči.

 

Nasuprot tome, savremeni konfučijanizam pomešan sa marksitičkom političkom i neoliberalnom ekonomskom dogmom ima potpuno drugačiji pogled na tekovine evropskih hrišćanskih naroda – prirodna (ljudska) prava, toleranciju, razdvojenost javne i privatne sfere i sl. Četvrto, postavlja se opravdano pitanje kako bi se velike kineske kompanije ponašale ukoliko bi prodrle na srpsko tržište. Dovoljno je videti primere kineskih radnji, odnosno ophođenja njihovih vlasnika prema srpskim radnicima i radnicama u njima, da bismo videli koliko je kineski nagon za profitom postao dehumanizovan.

 

7. UČEŠĆE U STVARANjU „NOVE EVROPE“

Jedina realna mogućnost da Srbija reši svoje unutrašnje i međunarodne probleme jeste koreniti preobražaj celokupne Evrope.

Srbija nije članica EU, ali je uvek bila i biće deo Evrope – geografski, istorijski, kulturološki. Evropa je, kroz projekat EU, danas američki vazal koji nema sopstvenu ekonomsku ili spoljnu politiku i, što je najvažnije, izgubila je sopstveni hrišćanski sistem vrednosti jer joj je nametnut ekstremno liberalni i neopaganski.

 

Od kontinenta na kome se odlučivalo o sudbini čovečanstva, Evropa je svedena na bezbožni kontinent u kome su crkve zamenjene šoping centrima, a hrišćanski optimizam potrošačkom kulturom. Evropa se, dakle, suočava sa problemima istovetnim srpskim – smrću duhovnosti, političkim vazalstvom i ekonomskom porobljenošću i potrebne su joj dubinske i suštinske promene. Evropski narodi i države to ne mogu učiniti pojedinačno i na tom putu nemaju se osloniti ni na koga drugog sem jedni na druge. Tu uključujem i ruski narod, koji je suštinski evropski, a ne azijski.

 

Evropski narodi moraju zakopati ratne sekire iz prošlosti i shvatiti da je krajnje vreme za buđenje s obzirom da je njihov biološki i svaki drugi opstanak dramatično ugrožen. To znači i da Nemci i Francuzi treba da zaborave na svoje nekadašnje snove o osvajanju Evrope, ali i da svi drugi evropski narodi stanu u zaštitu izumiruće nemačke i francuske kulture koje imaju neprocenjivu vrednost i deo su sveukupne evropske kulturne baštine. Evropljanima je potrebna „Nova Evropa“, a ne održavanje u životu „klinički mrtve“ EU. Zašto je i za Srbiju ovo dobitna strategija obrazložiću u najkraćim crtama.

 

Prvo, predvodnici ideje „Nove Evrope“ kao šire političke i ekonomske zajednice suverenih evropskih naroda i zemalja izuzetno poštuju Srbiju i srpski narod ističući da mi pripadamo njihovom, evropskom i hrišćanskom svetu.

 Od Marin le Pen iz francuskog Nacionalnog saveza, preko Alternative za Nemačku Jerga Mojtena i Slobodarske partije Austrije Norberta Hofera, do španskog Voksa Santijaga Abaskala mogu se čuti samo reči hvale o Srbiji i Srbima koje u potpunosti odskaču od stereotipnog viđenja izgrađenog tokom antisrpske propagande 90-ih. Sve ove političke snage ne samo da poštuju kulturno-istorijski značaj naše zemlje i naše pravoslavne crkve, već se i zalažu za očuvanje celovitosti naše zemlje, uz to smatrajući da smo imali nezaslužen tretman u poslednje tri decenije od strane vlada njihovih zemalja.

 

Drugo, imamo zajedničko indoevropsko poreklo i hrišćanstvo kao osnovu društvenog morala. Uprkos razlikama između pravoslavne, rimokatoličke i protestantske konfesije, uz toleranciju i uvažavanje međusobnih razlika (što nikako ne uključuje ekumenizam) Evropljani moraju da se okrenu jedni drugima. Tradicija svih nas suprotstavljena je abortusu, eutanaziji, surogat materinstvu i sličnim degradirajućim pojavama koje su kroz medijsku i školsku indoktrinaciju ubačene u naše zemlje, a porodica je vekovima pre Francuske revolucije bila osnovna ćelija svakog evropskog društva.

 

Treće, imamo zajedničkog neprijatelja, a to su SAD koje Evropu koriste kao tržište za svoje proizvode i topovsko meso za „prodor na istok“. Četvrto, muče nas zajednički problemi i izazovi poput migrantske krize i objektivne opasnosti od islamizacije Evrope. Peto, Srbija bi u novoj, ekonomski reformisanoj Evropi mogla da učestvuje sa svojim prirodnim resursima i potencijalima (poput plodne Vojvodine i rudom bogatog Kosmeta, ali i stručnim i obrazovanim kadrovima), a da se tehnološki razvija uz pomoć zemalja Zapadne Evrope. Nijedna strategija ne bi bila idealna, pa ni ova, ali se čini da Srbiji i drugim evropskim zemljama jedino ona preostaje ukoliko žele da povrate svoju slobodu i izgrade normalniji i ravnopravniji svet oko sebe.

[Milenko Puzigaca]

Nja - ka - nje, i upravo zbog ovakvih sranja su ih samo nisu i na onom mestu i uvek. Nikoga ne boli nista za njihovih "milion mogucih opcija" koje vade iz septickih jama non stop u vezi svega, samo da se ne bi ponasali normalno. Zato na kraju uvek bude ona najverovatnija i najrealnija od svih opcija, a sa takvima tako i treba.

 

Ja to sve lepo razmaknem, pa te na nesto nataknem. 

[FrediB]

Позив на геноцид и распарчавање Русије није никакав "мит", већ главни геостратешки циљ Запада

Слободан Антонић   

 

У неколико наврата сам већ писао да се на Западу жели распарчавање Русије – и пре самог (прокси) рата НАТО с Русијом (овде), а поготово како је рат у Украјини почео (овде). Ипак, увек ме изненади бруталност и отвореност с којима се тај циљ истиче.

 

Најновија објава потиче од нашег старог знанца, Џона Болтона, представника "дубоког естаблишмента" у Вашингтону. Он каже да ће се рат завршити "рушењем режима Владимира Путина", после чега ни "фрагментација Руске Федерације, посебно источно од Урала, више неће бити незамислива" (овде).

Оно што је, међутим, ново јесте Болтонов позив Кини да и она узме део Сибира. "Пекинг несумњиво посматра ову огромну територију која садржи непроцењиво рудно богатство. Значајни делови овог региона били су под кинеским суверенитетом све до 1860, када је тзв. спољашња Монголија, укључујући и пространу обалу Пацифика, препуштена Москви. Неконтролисан слом Русије могао би да обезбеди Кини директан приступ Арктику, укључујући и Берингов мореуз, који је окренут према Аљасци." (овде)

 

Главни стратешки циљ Запада

 

Оставимо по страни настојање да се Кина, оваквим мамцима, окрене против Русије. Реч је о још једној потврди онога што је Путин назвао главним стратешким циљем Запада – да се распарча Русија, а од Руса направе "Московљани, Уралци и други" (овде). Или, како је то приметио В. Небензја, амбасадор Русије у УН: "Ми смо знали да русофобија постоји у недрима Европе, али нисмо ни слутили колико је она велика. Она није ограничена само на манијакалну жељу да се Русија порази на фронту у Украјини, већ ЕУ сада полемише како најбоље да распарча и уништи Русију." (овде)

 

Запад, такође, систематски пумпа украјински шовинизам, као и све сецесионистичке национализме унутар Руске Федерације, не би ли преко њих ослабио, поразио и разбио руски народ и државу. Ти шовинизми сада нарастају до отворених најава истребљења Руса.

 

Позната је изјава Михајла Подољака, саветника из кабинета Зеленског: "Јединствена шанса, када је све могло да се реши веома брзо и безболно, била је током првих три до шест месеци сукоба (рата у Украјини – С. А.). Тада је било могуће једноставно физички очистити много проруса, док је то данас мало теже. Али опет кажем – 'мало теже', а то не значи 'немогуће'." (овде)

 

Подољак је ових дана објаснио и шта ће бити када Украјина поново заузме Крим. "Не треба постављати питање како вратити Украјину на Крим, тамо је потребно искоренити све руско." ("треба викорінити все російське там" (овде; срп. изв. овде).

Подољак, најпре, очекује да "ове трупе (РФ) оду (с Крима) заједно са народом", а онда би се приступило темељној дерусификацији преосталог становништва. "Нико на Криму неће имати право да захтева: 'Желим да читам модерну руску књижевност', Достојевског, Јесењина, 'Желим да говорим руски', 'Хоћу да гледам руске филмове'. Ко год на Криму не буде желео да живи по законима и прописима Украјине, мораће добровољно да оде."

Подољаку је јасно да ће "руски свет бити тешко очистити" ("вичищати русский мир буде важко"), али сматра да Украјина на Криму једноставно "мора искоренити све руско" ("маємо викорінити все російське"; овде).

 

Политичка фикс идеја америчке елите

 

То је оно што ће чекати Русе и у осталим патрљцима рашчеречене Русије. Тамо ће локални шовинизми послужити само као инструмент атлантистичког империјализма.

 

Србима је тај модел одавно познат, гледамо га и данас у Хрватској, БиХ и на Косову. Лепо је то уочио, још почетком деведесетих, Милорад Павић, када је рекао да је на делу "захуктали геноцид над припадницима цивилизације источног хришћанства" (овде 107).

 

Недавно је објављена књига Драгана Павловића, нашег интелектуалца који је дуго живео на Западу и оснивача часописа Dialogue (Париз), а чији је наслов Амерички поход на Русију (2022). Он сматра да су "САД, нарочито после 1945, себи ставиле за циљ уништење Русије" (1-2). Лозинка "Русија се мора уништити" (РМУ), током времена, постала је политичка фикс идеја америчке елите, "апсолутно луда преокупација САД и њихов опсесивни нагон" (6), "параноидна, потпуно луда опсесија" (118), наткриливши све друге политичке вредности (3-4).

 

Тако је у САД настао владајући "кориговани модел фашизма", који Павловић назива и "милитаристички и економски интегративни тоталитаризам" (МЕИТ; 2-3). Управо тоталитаризам, генерисан из ове фикс идеје, успео је да до наших дана готово сасвим уништи америчку демократију (2; 140-144).

Фиксација САД на Русију, која постоји више од пола века, дошла је не само због нуклеарне моћи СССР/Русије, већ и због големих ресурса ове земље. У расправама из шездесетих и седамдесетих година вођеним у САД, на које се Павловић позива, "централна идеја је била да је Русија заузела огромну територију и да нафта и други вредни минерали, гас итд. испод те територије треба да припадну свима (а посебно САД)" (118).

 

Фиксација САД на Русију, која постоји више од пола века, дошла је не само због нуклеарне моћи СССР/Русије, већ и због големих ресурса ове земље. У расправама из шездесетих и седамдесетих година вођеним у САД, на које се Павловић позива, "централна идеја је била да је Русија заузела огромну територију и да нафта и други вредни минерали, гас итд. испод те територије треба да припадну свима (а посебно САД)"

 

Пут натопљен крвљу

 

Павловић даље каже да су управо због ових опсесија САД водиле "најагресивнију спољну политику која је икада постојала у историји" (71), са преко стотину ратова (6; 130-140), те да је "пут спољне политике САД био натопљен крвљу" (71) – само у Вијетнамском рату је убијено више од два милиона људи (70-71). Али, "већина ратова које је Америка водила свуда по свету изгледа да је имала увек само један централни стратегијски циљ: опколити Русију земљама сателитима САД или ускратити Русији везе са околним државама" (119).

 

Аутор наводи бројне изворе (119-121) који показују да су "све америчке 'политике', из периода различитих председника, истицале јавно или тајно намеру о финалном уништавању Русије" (119). Ова "луда опсесија" (118) учинила је САД фактичким настављачем нацистичке источне политике.

 

Павловић у том смислу цитира Хајнриха Химлера који је рекао:

 

"Када се бавимо народима на Истоку, морамо се побринути да у што већој мери препознамо различите народе међу њима и промовишемо их. Дакле, поред Пољака и Јевреја, Украјинаца и Белоруса, ту су и Горалци, Лемки и Кашуби. Ако се негде другде могу наћи још неки фрагменти народа, узећемо и њих. Оно што желим да кажем јесте да ми не само да имамо највећи интерес да не обједињујемо народе с Истока, већ напротив желимо да их поделимо на што више делова и парчића. Али, чак и унутар самих народа, ми нисмо заинтересовани да их водимо ка јединству и величини, или да их учимо националној свести и националној култури, већ управо да их растварамо у безброј што ситних иверја и честица" (Павловић цитира како изворник, тако и саму изјаву на немачком, 63).

 

Свет компјутерских модела

 

Заиста, то је тај модел који Запад и данас примењује, како на Србе, тако и на Русе, али и на све друге народе који му се нађу на путу. Оно што је страшно јесте сазнање о размерама ароганције која стоји иза ове "лудачке опсесије" атлантистичких елита.

 

Ти људи, у својим скупоценим оделима, у луксузним салама, док путују између два ексклузивна ивента, срљају у прави нуклеарни рат (овде). Ова каста је све више одвојена од стварности, као права Лашова "церебрална аристократија" (овде 244-254). Живе у свету компјутерских модела и симулација, верујући да, кад год се негде војно заглаве, увек могу да притисну тастер Esc и да игрицу врате на почетак.

 

Али, са Русијом није тако. Јер, када нуклеарне главе једном почну да падају, више нема тог Esc које може да заустави катастрофу. То би требало да схвате и наши ратни хушкачи, који непрестано навијају за нуклеарни удар на Русију:

"Динко Грухоњић је на једном регионалном скупу у Загребу изјавио: 'Потпуно ми је свеједно хоће ли бити атомске бомбе или неће. Ако је то избор: атомска бомба или побједа Путина-Хитлера, ја немам никаквих дилема – атомска бомба!'. На те ријечи, пола сале је скочило на ноге и аплаудирало" (овде).

 

Добро овај свет уопште још и постоји, с обзиром на то какви патолошки типови у њему чине елиту...

[Milenko Puzigaca]

Sve to tako i treba, a taj svet sa patološkim tipovima neće još dugo postojati, a naročito neće postojati patološki tipovi, kao što je putler, i njegovi uđiguzi, plaćenici, izdajnici i ostali dr Kadžije. I to sve isto tako treba.

[FrediB]

Smece se ponovo rasp...isalo:

Posttraumatski režim i potčinjavanje Srbije

Slobodan Antonić

 

Nakon zločina u „Ribnikaru“ u građanskoj (autokolonijalnoj) Srbiji zavladala je histerija tumačenja zločina preko kolektivne, nacionalističke patologije srpskog društva.

 

Tim tumačenjem težilo se:

 

1. proizvodnji politički korektnih afekata zgražavanja nad „srpskim nacionalizmom“, kao izvorištem svih društvenih zala;

2. širenju diskvalifikativa „nasilja“ na čitav jedan sektor ideja i istorijskih događaja;

3. preuzimanju uloge moralnog sudije koji definiše korene nasilja i koji – preko uspostavljanja režima traume – dobija pravo da određuje načine uklanjanja i prevazilaženja užasa (terror management);

4. diskvalifikovanju političkih neistomišljenika kao čudovišnog Drugog, tj. kao trajne opasnosti po građanski (autokolonijalni) mir i poredak;

5. potvrđivanju i ukonačenju negativnih autostereotipa, koje „građanska Srbija“ sistematski proizvodi – kao idološkog opravdanja za nova (kolonijalna) nasilja.

 

Osnovna mesta te interpretatia hysterica bila su ova.

 

1. Srpsko društvo je sui generis nasilničko. „Imamo ono što se može označiti kao patološko društvo“ – „čini mi se da je naša sredina jama bezdanica proizvođenja nasilja“ (Ratko Božović). „Nasilje je osnovna odlika ovog društva“ (Ivan Medenica – „za razliku od civilizovanog sveta“, dodaće on malo posle). „Srpsko društvo je poslednje tri decenije bolesno (od nasilja) i treba da se leči“ (Boris Varga). Ovde se, uistinu, „nasilje  planski proizvodi i obnavlja već trideset godina“ (Ivan Medenica). „Trulo srpsko društvo“ je, jednostavno, takvo da „naša deca obitavaju u medijskoj kulturi i društvenom miljeu koji su agresivni, nasilni, patrijarhalni, mačistički i militarizovani“ (Aleksej Kišjuhas). „Među nama dominira mačo kultura“ (Ženska platforma za razvoj Srbije), i, uopšte, imamo „odsustvo empatije kao prognane kategorije čovečnosti u srpskom društvu“ (Momčilo Đurđić). „Srpsko društvo uporno odbija da prekine nit nasilja koja ga vodi u nove krugove nesreće“ (Sofija Mandić), zbog čega nam je upravo sada „došlo na naplatu 30 godina kolektivne traume života u Srbiji“ (Dubravka Stojanović).

 

2. Koren nasilja je srpski nacionalizam. Krivo je „naše jezivo lice, mamurno od (č)etničkog nacionalizma“ (Aleksej Kišjuhas). „Ta društvena patologija i nasilnička atmosfera započeli su davno – planeri su bili Matija Bećković, Dobrica Ćosić, Mihajlo Marković“, dok je „Slobodan Milošević bio izvršilac“ (Vesna Pešić). Za zločin u „Ribnikaru“ krivi su srpski nacionalisti koji su, još devedesetih, „naoružali ovaj narod – prethodno mu objasnivši da mu dušmani nisu dali da svoju pravu narodnost razvije i pokaže“ (Teofil Pančić). Zločin se desio zbog „normalizovanog nacionalizma, šovinizma, klerikalizma, ratnih zločina i slavljenja ratnih zločinaca“ (Pavle Radić). Ubistvo dece u „Ribnkiaru“, uopšte, učinak je toga što nam je „škola autoritarna i agresivna, gde se iz istorije i drugih `nacionalnih predmeta` seje zlo i mržnja prema drugima“ (Dubravka Stojanović).

 

3. Zločin u „Ribnikaru“ završni je rezultat srpske agresije iz „ratova tokom devedesetih“ (Nikola Krstić). On je izraz „nečiste savest celog kolektiva zbog okrvavljenih ruku u komšiluku – negiranja najtežih ratnih zločina u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu“, zbog čega „svaki dalji korak vodi ka nasilju“ (Boris Varga). „Stiglo je na naplatu doba u kojem se izdašno pumpana agresija prema spolja, sada okreće ka unutra“ (Aleksej Kišjuhas) – jer, „genocid i zločin nema gde da se vrati nego sopstvenoj kući“ (Snežana Čongradin). „Ovo društvo je frustrirano, jer ne možeš zaboraviti ono što se dešavalo u Bosni, četvorogodišnju opsadu Sarajeva, gencid u Srebrenici, ubistvo osam hiljada ljudi, bacanje cveća na tenkove koji su išli na Vukovar“ (Judita Popović);

Aleksej Kišjauhas (Foto: Medija centar Beograd)

 

4. Za zločin u „Ribnikaru“ kriva je srpska „sistematska negacija zločina u ratovima u bivšoj Jugoslaviji“ (Sofija Mandić). Kriv je „nerazrešen mračni talog zločinačke prošlosti“, odnosno „smrad nerazjašnjenih zločina (…) vladajuće politike 90-tih, koje je ojadilo susede i razorilo Srbiju“ (Pavle Radić). Jer, “u Srbiji, nikada nije bilo ozbiljne debate o ratovima i zločinima devedesetih – zašto su se ti ratovi dogodili, koliko je ko odgovoran, kako smo uspeli da odemo u rat četiri puta. Nema pominjanja kako smo došli do potpune dehumanizacije – da budemo toliko indiferentni prema zločinima, bez ikakve empatije za žrtve” (Dubravka Stojanović). „Smrt dece na Vračaru i u Mladenovcu počela je onda kada su roditelji današnje dece javno učeni da srpske snage u Sarajevu snajperom ne gađaju i ne ubijaju decu“ (Sofija Mandić).

 

5. Jedan od glavnih generatora nasilja je „omniprezentna Srpska pravoslavna crkva – ona uvek pronađe način da sve to aminuje, zaključno sa ovim sramnim istupom Patrijarha Porfirija“ (Ivan Medenica). Reč je o „ambiciji potpuno politizovane crkve da u svemu ovlada društvom“ (Pavle Radić). Ne samo da je krivo svojevremeno „proglašenje Vladike Nikolaja Velimirovića za sveca“ (Momčilo Đurđić), već je kriv i patrijarh Porfirije koji je „bio član RRA – tela koje je jednoglasno odlučilo“ da „Pinku da frekvenciju“, a što je omogućilo „ubici iz Mladenovca da može da obožava, imitira dok gleda“ (Biljana Srbljanović).

 

6. Postoji nužna veza između ubistava i grafita generala Mladića. Ti grafiti „`krase` fasade na pola i pet minuta hoda od škole `Vladislav Ribnikar`“ (Ivan Medenica), zbog čega je „prihvatljivost oružanog obračuna u školi podržana strogo čuvanim grafitom u čast Ratka Mladića – pored koga je dete, koje je pucalo u Ribnikaru, svakodnevno prolazilo“ (Sofija Mandić). „Vrhovni komandant ubijanja sarajevske dece bio je general Ratko Mladić“, objašnjava i Tomislav Marković, a „mural s njegovim likom nalazi se par stotina metara od OŠ `Ribnikar`”. Ivan Medenica bi se čak smeo zakleti da je zločinac vežbao u „streljani koja je ukrašena portretima Putina i Mladića“.

 

7. Kriva je nacionalistička vlast. „Nacionalsocijalistički i naprednjačko-fašistički režim direktno je odgovoran za masakr u školi“ (Dinko Gruhonjić). Kriva je „kleronaciocionalistička kriminalna kamarila na vlasti spregnuta sa crkvom“ (Pavle Radić). „Zna se ko je kriv – oni koji više od deset godina vladaju strahom i nasiljem“ (Marko Vidojković). Zločin u Ribnikaru je „odraz stanja duha slobizma, šešeljizma i vučićizma u zemlji u kojoj vladaju već više od trideset godina“ (Milojko Pantić). „Vlast je sve radila tako da deca koja su danas uzrasta njihove vlasti (10+) kao jedini društveni model uspeha vide brutalno verbalno i fizičko nasilje – vlast je time zauvek okrvavila svoje ruke“ (Sofija Mandić).

 

8. Postoji kauzalna veza između ubistva i nekih drugih antievropskih fenomena. Kriv je „ruski svet“ (Momčilo Đurđić),  krivo je „postrojavanje dece pod neofašističkim obeležjima“ (Građanska Vojvodina),  krivo je „ubistvo Đinđića“ (Momčilo Đurđić), krivo je „veličanje bitke na Košarama“ (Milan St. Protić), krivo je to što „Srbija nekoliko godina nije otvorila nijedno novo poglavlje u pregovorima sa Evropom“ (Sonja Atanasijević)…

 

S čisto etiološkog stanovišta, većina ovih objašnjenja pre pripada „kulturi lupetanja“, nego racionalnoj analizi. Vezano za srpsko društvo  navodno natopljenog nasiljem, pogledamo li statistiku stopa ubistava u Evropi videćemo da su, pre Srbije, sledeće zemlje EU: Letonija Litvanija, Estonija, Lihtenštajn, Kipar, Rumunija, Francuska, Belgija, Švedska, Malta, Slovačka. Da nije i u ovom zemljama slučajno problem srpski nacionalizam?

 

Istina, Kišjuhas kaže da su “vrednosti `Velike Srbije` te koje inspirišu mnoge masovne ubice na Zapadu“. Ali, reč je o autoru koji srpskim nacionalizmom objašnjava čak i zagađenost vazduha u Srbiji: „Smog kakav danas udišu Beograd, Novi Sad i Niš, Valjevo, Bor i Pančevo“ nastao je zato što su Srbi „kosovojesrbijašili spaljujući ambasade s tri posoljena prsta“, „molebanski čuvali svetinje“, „turali trulo lišće na branike automobila“, „jarosno granatirali Dubrovnik i Sarajevo“ – „i sada smo naprasno zapanjeni otkud to, dođavola, udišemo otrovni vazduh?“. Srpski nacionalizam je objašnjenje za sva zla u Srbiji – i to je prosto tako.

 

Dublji uzroci

 

No, premda izgledaju kao objašnjenja, navedenih osam tačaka zapravo su ideloško izokretanje, manipulacija, zakucavanje u zdrav mozak (brain rape) naroda, zlostavljačko ponižavanje žrtve… Izostavljaju se, ne slučajno, primarna objašnjenja koja se tiču, najpre, psihopatologije zločinca – „dečko je prosto poremećen“, lepo kaže Danijel Simić, „sve ostalo je traženje povoda za proguravanje političkih agendi, koje su spremne od ranije“. Takođe, zapostavlja se važnost preuzetog modela oponašanja, utvrđenog i u policijskoj istrazi – školski zločin je, podvlači Milan Ružić, „rezultat imitacije američkog društva“.

Zanimljivo je da niko ne pominje ni klasnu dimenziju zločina – desio se u „elitnoj školi“, koju pohađaju uglavnom deca iz viših klasa, s posebnim bilingvalnim programom, i s izrazito permisivnim pedagoškim pristupom: „Na roditeljskom sastanku ne sme da se pomene ime učenika koji napravi neki problem. Loše učenike ne smeju da izbace iz škole. Roditeljima je zabranjeno da se obraćaju učenicima (tj. drugoj deci) ako postoji problem. Takmičarski duh između dece doveden je do nivoa besmisla. Ništa drugarstvo, samo ko kakve ocene ima i kakve patike nosi. U školi ima dosta nevidljivog i vidljivog nasilja prema slabijima. I niko ne može da reaguje, ni roditelji, ni škola“.

 

Ako se već traže dublji uzroci zločina, onda su klasno poreklo i bezosećajna klasna kultura malog privilegovanog ubice (sa sve porodičnim sefom) valjda značajniji za objašnjenje od obližnjeg murala s likom generala iz devedesetih?

 

Naravno da su za razmere počinjenog zla odgovorne kako školske vlasti, tako i sve druge, a ni uloga medija nije za potcenjivanje. O tome su već argumentovano pisali Igor Ivanović, Slobodan Stojičević i Tajana Poterjahin, i tu ne bih imao mnogo šta da dodam. Ali, ostaje gorak utisak zbog masovne manipulacije – „među najodvratnije spadaju one koje mrtve dečije glave `fakturišu` Srbiji kao zaslužen račun za njenu krivicu u ratnom raspadu Jugoslavije“, piše i Muharem Bazdulj. „Tako reaguju ljudi koji su toliko ubeđeni u istinitost i pravovernost vlastite simplifikovane slike ratova, da im to blokira i najelementarniju čovečnost i empatiju“.

 

Bezočna manipulacija tako pobeđuje „najelementarniju čovečnost i empatiju“ – jer kolonijalna teritorija, po svojoj kompradorskoj eliti, zapravo u mnogome i jeste patološko društvo.

[shonke]

Mozda te neko vec pitao pa izvini ako je tako: ti si ovo pročitao sve?
Jer ove baljezgarije nisu vredne jednog bita koji zauzimaju u elektronskom prostoru a još manje vremena koje bi neko iz bilo kakvih pobuda, makar i čisto naučnih (jer ovo se može samo proučavati kao teška patologija svesti), protraćio na OVO.

Sent from my SM-A525F using Tapatalk

[FrediB]

Itekako je bitno, jer je uticaj tih i takvih go*nara, narocito na mladje (i samim tim naivne i povodljive) generacije izuzetno visok. 

 

Jer kako drugacije (sem vucicevom tiranijom od 2012.) objasniti sledece fenomene:

 

- rusofilstina i sve vezano za istu je postala apsolutni mejnstrim u drustvu, narocito u zadnjih 5-6 godina

- mladi iz godine u godinu su sve ludji i sve zatucaniji (''tradicionalni''), cak i u odnosu na svoje oceve ili dedove (iako treba obrnuto)

- mladi sve vise nose patriJoCku odecu i majice, dok su njihovi ocevi mahom nosili skroz drugacije stvari

- odvratne Z grafite, mladicevu svinjsku glavu, ''ubij _______'' i slicne gnusobe zvrljaju upravo mladi a ne stariji ili sredovecni

- Ukrajince, Poljake, Litvance, Estonce i svakoga ko ne pu*i rusiji nazivaju ''fasistima'', ''nacistima'', ''ustasama'' i kako sve ne, iako nisu videli nijednog u zivotu

- koriscenje imbecilnih termina ''duboka drzava'', ''kolektivni zapad'', ''anglosasi'' i to cak od strane mladjih

- sveopste koriscenje termina ''satanisti'', ''zlatna melearda'' i slicno

 

itd. itd. 

 

E zato postoji ova tema gde se analizira i prikazuje uticaj raznih ''intelektualaca'', ''filozofa'', ''eksperata'', ''novinara'', ''analiticara'', ''doktora'' neproduktivnih nauka itd.  na sveopsti drustveni bazd. 

Edited May 22, 2023 by FrediB

[Milenko Puzigaca]

I to se vidi da ovaj izdajnik i potplaćenik u ovom tekstu samo drlja tek da odradi dnevnicu, a sto se tiče nabrojanih u Fredijevoj poruci, e bas me zabole muskulus gluteus maksimus da takvi sad odmah svi crknu do poslednjeg. I treba. Štroka obična. Ja bih tu rupu na karti u kojoj je za normalne ljude ponizenje biti ziv oplavio kako niko nikad nije oplavljen, za primer. Palanačko samodovoljno zlo treba satrti, u pravu je bio onaj neki ruski filozof koga je Kisjuhas nedavno navodio,  ne znam ime, koji je smatrao da takvi ljudi uopste ne postoje. Ta gona koja se zadovoljavaju onime sto ima u niihovu palanku. Jer to nije prirodno, nego je prirodno da se uvek tezi boljem. To je tacno. I zveri da pokazes izbor izmedu bazdne i manje bazdne jazbine izabrala bi manje bazdnu, a ovi? Bačite ih lavovima. To nisu ljudi, a mladost ne opravdava besvest, rek'o Koja. Sa njima zajedno i sve koji su ikad glasali za milosevice, seselje, komunjare svih boja, vadikale, i ostale. Sve je to samo prljavstina, i to i treba da se razotkrije kao takvo.

[FrediB]

Doktorima i filozofima ocigledno vec sada ðupe zvace gace cim spominju ''obojene revolucije'' (jos jedan novorujanderski izraz). Prpa bato!

 

Spremaju li nam obojenu revoluciju?

 

Slobodan Reljić

 

Nije uopšte isključeno da bi se pokretanje naroda posle suočavanja sa strašnim „masovnim pucnjavama” početkom maja moglo pretvoriti u „obojenu revoluciju”.

 

Đavo nikad ne spava

 

Teško je razumeti šta predsednik Srbije očekuje od SAD. A lako je utvrditi šta Amerikanci očekuju od njega: da prizna Kosovo po planu koji je prihvatio – odmah; neće mu dati Zajednicu srpskih opština jer „nema mnogo pritiska ili stvarnog plana i garancije da ZSO neće postati nova Republika Srpska, čije osnovne implikacije vidimo sada”; da Srbija uvede sankcije Rusiji, kako bi bila jedina država na svetu koju su Amerikanci uspeli da nagovore/nateraju da napusti front od 90 odsto sveta koji nije uveo sankcije: i, da se ne zavarava, dok Amerika želi da „naši partneri napuštaju Rusiju, ne želimo da se približavaju Kini”.

 

I još: „Vidim malo pritiska na lidera koga je Njujork tajms povezao sa kriminalnim bandama”, rekao je na spoljnopolitičkom Odboru američkog Senata Bob Menendez, demokrata iz Nju Džersija, na pretresu „posvećenom politici Bajdenove administracije prema Zapadnom Balkanu”.

 

Znak slabosti

 

Iz ovoga bi čitalac zaključio da Amerikanci Vučića zovu partnerom a smatraju slugom, ponekad kao nestašnim. Pregovori, pod pokroviteljstvom EU, u kojima jedino on učestvuje sve vreme, nikad nisu imali alternativu „rešenju” da Srbija prizna Kosovo, bezuslovno. I da veštinu kojom je on vodio pregovore – deset godina „sve ni zašta” – Amerikanci vide kao slabost, a za slabost se ne daje ništa.

 

Još od onog vrućeg julskog dana 2015. kad je u Srebrenici, pred bivšim američkim predsednikom Bilom Klintonom, rulja puštena na premijera Srbije, Vučić je mogao da ukapira kakav je odnos prema njemu. Reče mu i „majka Srebrenice”, koja ga zakiti „Srebrenim cvijetom” – razočarana je „ne zbog Vučića, već zbog dostojanstva kojeg mi 20 godina čuvamo”. Sedam godina bošnjačke vlasti, nad kojima je američka kontrola neupitna, razmatraše predmet „Vučić/Potočari” i – niko procesuiran, niko smenjen, ni jedne ostavke. Poruka bejaše – ti nisi neko zbog koga bi se valjalo držati prava. A kamoli ljudskosti.

 

Aleksandar Vučić se potom pokazao kooperativniji i od Borisa Tadića. Sve je dao. Padao je pred američkim ambasadorom javno. Predaju Kosova je dogurao do – Ohridskog programa za primenu sporazuma. I sledi agendu. Samo nije potpisao.

 

Ali to nije dovoljno. Neće biti dovoljno ni ako/kad ispuni svih 11 tačaka sporazuma. To jasno pokazuje rad o njemu u Njujork tajmsu. U dugom tekstu predsednik Srbije nije državnik koji očijuka s kriminalom – već kriminalac.

 

Ako ga jednom njegovi partneri spreme u Hag ili na kakvo drugo mesto gde se sudi kriminalcima iz politike, neki tužilac će tekst iz Njujork tajmsa ugurati u optužnicu – i zatražiti decenijske kazne. Glupo je prigovarati: pa to su rekla-kazala činjenice! Sve optužnice koje su Amerikanci pravili poslednjih decenija su takve.

 

Sve srpsko pod sumnjom

 

Pominjani Menendez na senatskom Odboru pita savetnika državnog sekretara Dereka Šolea „o veoma optužujućem tekstu o srpskom predsedniku Vučiću”. Dobri Šole, koga Vučić hvališe kao konstruktivnog, odgovara „da administracija veruje da je izveštavanje Njujork tajmsa kredibilno”, ali još „ne može da govori o detaljima iz članka”.

 

Menendez, zatim, pita „da li se Srbija (?) može smatrati kredibilnim partnerom imajući u vidu obelodanjene podatke”. Šole smiruje loptu: „To moramo da testiramo”, ali „mi držimo odgovornim Vučića i njegove kolege za njihovu korupciju, za njihovo ponašanje i aktivnosti”.

 

Vučićevo posrtanje pred činovnicima nižeg ranga iz Stejt departmenta i ambasadorom Hilom – kome ovakvo nasilje nad Srbima nije prolazilo ni kad je tabanao iza strašnog Ričarda Holbruka, kad je Amerika bila sila nad silama – bilo bi za brigu ali ne za očaj da on ne predaje Kosovo i sve neuverljivije viče kako „nikad neće priznati Kosovo“.

 

Na tu buku se ćuti. Slušamo kako patrijarh SPC na svečanom ručku arhijereja i predsednika saopštava da „pitanje svih pitanja u ovom trenutku za naš pravoslavni narod jeste tema Kosova i Metohije, a najviše smo vremena do sada u održavanju ovoga Sabora posvetili tom pitanju… Mi se molimo da Kosovo i Metohija budu ono što jesu. To je sastavni deo Srbije. Kosovo je naše srce. Kosovo je um, izvor našeg postojanja”. Ali ne čujemo da pita predsednika da li je tačno ono što Derek Šole saopšti: „Dogovor (sa albanskom stranom uz posredovanje EU) smatramo pravno obavezujućim, to smo rekli Vučiću i on to nikada nije negirao.”

 

Ujedinjenje – oko čega?

 

Nikada nije negirao pred Amerikancima, a poziva narod da se – ujedini oko njega?! „To je deo matrice da Vučić govori jednu stvar da umiri zapadne lidere, a govori druge stvari srpskom narodu, putem državno kontrolisanih medija” (senator Menendez).

 

Zato se politika koju predsednik vodi, sada gotovo svima u Srbiji, pojavljuje kao – paradoksalna. Kažemo to obzirno. Kad je „matrica” ogoljena pred američkom brutalnošću, traži se ujedinjenje. Oko njega. Ali oko čega?

 

Ako pogledamo 11 tačaka oko „pitanja svih pitanja”, onda on traži: Ajde da mu pomognemo da preda Kosovo. Smokvin list nad ovom bestidnošću je namigivanje: jeste pristao, šalje hrabrog kosovskog viteza Petra Petkovića da se bori do poslednje reči bačene u prazno, ali – nije potpisao. I neće. Iako je sve dosadašnje ne – uvek, učinjeno.

 

Ovo nadilazi kosovski mit. Ovo nije ni uloga Vuka Brankovića. Ovo je ideja da car Lazar predaje Kosovo. I da svi Srbi – Crkva, vojska, država i sav narod pokorno aplaudiraju. A da im on u tom izuzetnom času objavi da je to – najveći uspeh Srba u istoriji. A trust mozgova koji ima istoriju u malom prstu skandira: da, da, da.

 

Ništa manje paradoksalno nije i što se nazovi „partnerstvo” Srba i Amerike zasniva na dijametralno suprotnim stavovima! Američki Senat će, uprkos neviđenoj kooperativnosti iz Beograda, nastaviti da bičuje partnera: „Korišćenjem informacionog prostora i gušenjem civilnog društva predsednik Vučić nastavlja da prihvata nacionalističke srpske narative i neguje viziju ‘srpskog sveta’.”

 

I uprkos tome što Vučić javlja na sve četiri strane sveta da Putina neće da čuje godinu dana, senator Menendez mu puca pod noge, da igra na te note. Jer „srpski predsednik se hvalio svojim bliskim vezama sa Putinom, putovao u Moskvu na razgovore o trgovini, i odbijao da se pridruži evropskim partnerima u sankcijama Rusiji”.

 

Putovati u Moskvu je smrtni greh po američkom jevanđelju! Ali Aleksandar Vučić nema pravo žalbe. Niko ga neće saslušati. I što se predaja više približava kraju, šanse će biti manje. Ali tu nema prostora za žaljenje onih koji su pristali na taj otvoreni poker u kome onaj ko deli uvek dobija. Nema ni za sažaljenje nad njima. Verovatno nema poznatije Kisindžerove misli od: Biti američki neprijatelj je opasno, ali biti američki prijatelj je pogubno.

 

SAD ništa ne daje

 

Zaista, na koga je predsednik Srbije računao kad je krenuo putem bez povratka. Vašington je kao onaj pop iz narodnih pripovesti koji se udavio jer nije mogao da prihvati ponudu: Daj, pope, ruku! Vašington samo uzima. Može da vam da osiromašeni uranijum, opasni virus, metak kroz cev, neku investiciju koju ćete platiti kao ništa u životu… To je logika zapadnjačke imperije. Njen kratak vek je uzrokovan i nesposobnošću da svoju hegemoniju učini podnošljivom izvan propagandnih poruka.

 

Srbi to dobro znaju. I pored nametnutih vladajućih struktura: devet od deset Srba ne zanima povezivanje s trulom EU ukoliko je uslov predaja Kosova, još je neznatniji deo populacije za evroatlantsko povezivanja, tj. NATO; devet od deset Srba ni slučajno ne bi uvelo sankcije Rusiji, isti broj nema nikakvih želja da se ostvaruje američko poništavanje Republike Srpske; broj onih koji kad misle o budućnosti veruju da ona pripada Zapadu a ne Istoku drastično pada…

 

„Evropski put” kojeg se Vučić i Brnabić-tim ne odriču razumeva se kao grobnica srpske budućnosti – ekonomske, duhovne, državne, verske, informativne. „Put preko Albanije“ je bio zastrašujuć, ali herojski smislen. „Evropski put“ je put u smrt – od LGBT principa kojima se klepeće kao zvonima koja treba da nauče ovce da su vukovi njihovi dobrotvori do pomirenosti s dobrovoljnim ropstvom u davosovskom koncentracionom logoru.

 

Da, zato nije uopšte isključeno da bi se pokretanje naroda posle suočavanja sa strašnim „masovnim pucnjavama” početkom maja moglo pretvoriti u „obojenu revoluciju”. Đavo nikad ne spava.

 

Laži Otpora

 

Anonimni narodni pevač javlja kako Hilova laka konjica nastupa kroz ogromnu masu od desetina hiljada iskreno i razložno pobunjenih građana Srbije. „Pričaj, brate, o slobodi / Jer nas u nju Kesić vodi. / Kaži meni, mudra glavo / Dokle će nas vodit Savo?/ Mi želimo nova lica / Nek povede i Dobrica. / Dok Gazelom vetrić piri / Stigao je i Beširi. / Tamo gde je pravde slika / Tu nas čeka Marinika. / I sad pirka vetrić lagan / Evo ide Đilas Dragan.“

 

Šta je zajedničko ovim stend-baj radnicima na terenu? Da jesu protiv Vučića po onoj staroj narodnoj da sjaši Kurta a evo nas Murti, ali da imaju manji otpor prema francusko-nemačkom sporazumu u 11 tačaka i od Vučića. I sve tako. Teško bi to bilo objasniti nekom ko bi banuo izdaleka, ali svi u ovom narodu to znaju.

I zaista, realna mogućnost je: Obojena revolucija se vraća kući!

 

Verovatno se neće iz groblja potrošenih ideja vraćati stegnuta pesnica i – Otpor! Narodni pevač nije primetio Srđu Popovića (ko zna na kom je on sad zadatku?) i saborce koji su se posle operacije „Gotov je!” hrabro „transformisali u političku stranku, a na parlamentarnim izborima 2003. osvojili su samo 62.116 (1,63%) glasova.

 

Na kraju se Otpor utopio u Demokratsku stranku (s Borisom Tadićem na čelu) u septembru 2004” (Vikipedija).

 

Koliko njih danas ima u vladinoj administraciji i drugim telima države Srbije? Gašiću i Vulinu nije data BIA na upravljanje da bi to utvrdili. Što bi u svakoj suverenoj državi bio rutinski zadatak. Tako da se u ovoj „grboj” javnosti (Što se grbo rodi, ni vrijeme ne ispravi!) s vremena na vreme pojave pripovesti kako su najsposobniji izvršioci testamenta Džina Šarpa (knjiga uputstava za nenasilne CIA revolucije „Od diktature do demokratije”, 1963) odlepršali ka Gruziji, Ukrajini, Albaniji, Rusiji, Belorusiji, Uzbekistanu, Libanu, Hrvatskoj, Kirgistanu, Egiptu… Trockizam sa korporativnim likom.

 

Prosto rešenje

 

Srbima ne bi bilo teško ponuditi agendu koja bi ih okupila u ovom teškom času:

 

a) napuštamo evropski put,

b) ukidamo Ministarstvo za evropske integracije,

v) prekidamo pregovore o Kosovu u formatu koji obezbeđuje EU (Lajčak je persona non grata, Hilu se ostavi zapadnjačka opozicija i NVO sektor) i idemo u OUN,

g) pridružujemo se Kini i Rusiji u osporavanju Kristijana Šmita kao visokog predstavnika u BiH,

d) obaveštavamo javnost, svoju, zapadnu i svetsku, da ne računa na nas u blesavoj politici sankcija Rusiji,

e) odbijamo da nam bilo ko savetuje kakve odnose ćemo uspostavljati s vodećom svetskom ekonomskom silom Kinom,

f) pravimo projekat privrednog konsolidovanja Srbije u kojem se pokreću unutrašnji resursi a strane investicije i „pomoć” MMF-a i Svetske banke dovode u realne omere… To i brigu o porodici možemo uzeti od komšije Orbana.

 

(  )

 

Konstruktivnih predloga, osmišljenijih i detaljnijih bi bilo. Kad bi vlasti u Srbiji ozbiljnije uzimale u obzir volju srpskog naroda. Što nije slučaj.

[Milenko Puzigaca]

g) primeni se American History X metod na srbske umne glave koje neprekidno smisljaju umne misli dok lapaju sa drzavne sise

[FrediB]

Vizantijska „kob” Rusa i Srba

 

Slobodan Antonić

 

Bez vizantijskog sadržaja, koji je Srbe i Ruse sudbinski odredio učinivši ih „drugom Evropom”, kako kaže jedan pesnik, „bilo bi nas više, ali koga? I bilo bi bolje, ali kome?”

 

Prošli put sam pisao o slavljenju ruske sinteze dva kulturno-istorijska elementa – slovenskog  i vizantijskog (ovde). Sada ću, pak, da se osvrnem na one Ruse koji su upravo pravoslavlje kao izbor smatrali istorijskom greškom.

 

Prvi od njih je Petar Čaadajev. On je u Filosofskim pismima (1828-1830) – inače, pisanim na francuskom – dao sledeću ocenu Rusa kao naroda i kulture:

 

„Usamljeni u svetu, ništa mu nismo dali, ničemu ga nismo naučili. Mi nismo uneli nijednu ideju u korpus ljudskih ideja, ničim nismo sarađivali u progresu ljudskog uma, a sve što smo od tog progresa dobavili, sve smo pokvarili. Od prve minute našeg društvenog postojanja mi nismo ništa uradili za opštu dobrobit ljudi, ni jedna korisna misao nije se rodila na besplodnom zemljištu naše domovine, ni jedna velika istina nije izdignuta iz naše sredine. Nismo se potrudili da ništa izmislimo sami, a iz onoga što su smislili drugi, mi smo prenosili samo obmanjujuću spoljašnjost i nekorisnu raskoš.” (ovde 330; up. ovde 40)

 

Ovakva nihilistička ocena sopstvenog naroda i kulture dobro nam je poznat fenomen, i ne treba je posebno komentarisati. „Prokleta čaadajevština!” (prokljataja Čaadaevščina), reći će već 1833. godine Petar Kirejevski (up. ovde 78).

 

No, ključna istorijska greška Rusa, smatra Čaadajev, bilo je preuzimanje hrišćanstva od Vizantije, a ne od Rima (up. ovde 79-80). Kako kaže ovaj mislilac: „Mi smo se, povinuvši se našoj zloj sudbini, okrenuli ka ništavnoj, od zapadnih naroda duboko preziranoj Vizantiji, da od nje primimo moralni zakon koji je trebalo da bude položen u osnov našeg vaspitanja”. (ovde 331; up. ovde 42)

 

Istorijska vododelnica

 

Odabravši Vizantiju i pravoslavlje, a ne Rim i katolicizam, veruje Čaadajev, Rusi su se samoizolovali od Evrope i ostali izvan civilizacijskog razvoja koji je predvodilo zapadno hrišćanstvo (up. ovde 43). Dok se na Zapadu odigravao istinski istorijski napredak društva, ekonomije, nauke i kulture, Rusija pre Petra Velikog ostala je izvan istorije – upravo zahvaljujući vizantijskom pravoslavlju (up. ovde 41; 50; 45).

 

I Aleksandar Hercen se, pre nego što je prešao na Zapad da živi, „slagao s Čaadajevljevom ocenom ruske istorije i sadašnjice” (ovde 175). „U njemu se nekako blagorodno ovaplotila razumna strana katolicizma”, pisao je Hercen za Čaadajeva (ovde 226).

 

Hercen je takođe mislio da „s izuzetkom Poljske, Sloveni spadaju više u delokrug geografije, nego istorije” (ovde 144. up. ovde 175). Problem je bio u slovenskom „ustajalom pravoslavlju (stoяčee pravoslavie) i otuđenju od celokupnog čovečanstva” (ovde 289; up. ovde 177). Zato je Hercen prezirao „slovenofilske fanatike (slavjanobesnujuščiesja)”, koji „ne razumeju istoriju, ne razumeju evropski razvitak – to je ludilo (pomešateljstvo)” (ovde 289; up. ovde 179).

 

Hercen je, kao i Čaadajev, verovao da je ključna istorijska vododelnica bilo primanje hrišćanstva od Vizantije. „Preobraćenje Rusije u pravoslavlje jedan je od onih važnih događaja čije nesagledive posledice, utičući tokom vekova, ponekad menjaju lice celog sveta. Da se to nije dogodilo, nema sumnje da bi posle pola veka, ili jednog stoleća, katolicizam prodro u Rusiju i pretvorio je u drugu Hrvatsku ili drugu Češku.” (ovde 157)

 

Velika drama

 

Inače, Hercenov otac je bio bogati ruski plemić koji uopšte nije čitao ruske knjige. „Za vreme njegovog vaspitanja”, piše Hercen o ocu, „biti obrazovan značilo je biti što manje Rus. Do kraja života on je bolje i pravilnije pisao francuski nego ruski – on à la lettre (doslovce – S. A.) nije pročitao nijednu rusku knjigu, čak ni Bibliju!” (ovde 89; up. ovde  167).

 

Ipak, Hercen je promenio mišljenje o Evropi kada se tamo preselio, provevši poslednjih dvadesetak godina života na Zapadu. On se razočarao, najpre, u zapadnoevropski kosmopolitizam:

 

„Svi su nemački revolucionari veliki kosmopoliti – sie haben überwunden den Standpunkt der Nationalität (prevazišli su stanovište nacionalnosti – S. A.) – a svi su nabijeni najrazdražljivijim, najupornijim patriotizmom. Spremni su da prihvate svetsku republiku, da izbrišu granice između država, ali samo da Trst i Dancing pripadnu Nemačkoj.” (ovde 84; up. ovde 194)

 

Hercen je, takođe, prezreo Evropu, uvidevši dominaciju hedonističkog i koruptivnog sitnoburžoaskog duha – zbog čega se tamo, po njegovom mišljenju, ne može razviti socijalizam: „Mi prisustvujemo velikoj drami (…). Ta drama nije ni manje ni više nego raspad hrišćansko-evropskog sveta (razloženie hristiano-evropejskogo mira). (…) Orangutani koji se nisu razvili u ljude, uopšte čine četiri petine cele Francuske i više od 95 odsto cele Evrope.” (ovde 111; up. ovde 189)

 

Tako je Hercen došao na slovenofilski položaj kada je reč o kritici Zapada (up. ovde 197), mada je njegov lek za Rusiju bio sasvim drugačiji i zvao se ruski socijalizam (russkij socializm; ovde 193; up. ovde  205).

 

Vizantija kao sudbina

 

Ali, da se vratimo na Vizantiju kao sudbinu, zanimljivo je i razmišljanje Čedomira Antića na temu: šta bi bilo da su Srbi prihvatili katolicizam. Hrišćanstvo je u srpske zemlje dolazilo i iz Rima i iz Carigrada, a Nemanja je „prvo bio kršten po rimskom obredu” (ovde 19). Da je Srbija postala katolička, što je lako moglo da se desi, „težište njene države ostalo bi na primorju”, pa bi „takva Srbija svoje težnje okrenula ka uspostavljanju katoličanstva u zaleđu (u Raškoj) i borbi protiv jeretika u Bosni” (20).

 

Dolaskom Turaka, smatra Antić, katolička Srbija bila bi pokorena, ali bi bila obnovljena, već tokom 17. ili 18. veka, opet sa središtem u primorju – „verovatno u Skadru” (20). Srbija bi uključivala Bosnu i Dalmaciju do Omiša, a severno od toga bi bila mala Hrvatska, gde bi se govorio „jezik verovatno znatno drugačiji od srpskog” (21).

 

Katolička Srbija, takođe, lakše bi sklapala savezništva s Francuskom, Britanijom „i možda Pruskom”, kako bi se odbranila od Austrije. A „za vreme Drugog svetskog rata Srbija bi verovatno bila u statusu sličnom Švedskoj (tj. neutralna – S. A.) ili, ukoliko bi se uključila u rat, Finskoj”. Nakon rata, procenjuje ovaj istoričar, katolička Srbija bi bila „na strani Zapada“, i već „šezdesetih ili sedamdesetih godina stupila u Evropsku ekonomsku zajednicu” – današnju EU (21).

 

Kao što se vidi, po ovoj virtualnoj istoriji, katolička Srbija ranije bi se oslobodila od Turaka, imala bi veće šanse da izbegne Prvi i Drugi svetski rat – a samim tim i jezivi hrvatski genocid, i bila bi članica EU već pola veka.

 

Naravno, ostaje pitanje – kakav bi to narod živeo u katoličkoj Srbiji? I da li bi Srbi, u tom slučaju, više ličili na današnje Hrvate, nego na današnje Srbe?

 

Očuvanje naroda i identiteta

 

Moglo bi se reći da, kao što katolička Rusija ne bi ličila na sebe – bez Hrama Vasilija Blaženog ili bez Trojice-Sergijeve lavre pre bi podsećala na još jednu Poljsku nego na Rusiju, tako i katolička Srbija – sa samostanima umesto Studenice, Dečana, Žiče ili Manasije, kao i bez Kosovske bitke, Karađorđa ili Svetoga Save, više bi ličila na još jedan „provincijski otpadak austrougarskog leša” (ovde 46) nego na zemlju koju volimo i kakvu znamo.

 

Kada je Nikolaj Danilevski razmatrao istoriju Slovena na Balkanu, on je procenjivao da je „pravoslavlju predstojalo da bude zadavljeno i ugušeno moćnim rastom romano-germanske Evrope” (ovde 246), jer je katolicizam nadirao kako sa severa, tako i sa zapada. Zapravo je muhamedanstvo, ocenjuje Danilevski, sačuvalo pravoslavlje na Balkanu (246-247). „U epskom predanju o bici na Kosovu polju”, piše ovaj ruski mislilac, „instinktivno-proročanski duh narodne poezije kao da je u pobedi nad osmanskom silom video gubljenje duhovne samobitnosti naroda” (248).

 

Carstvo zemaljsko koje bi izašlo iz pobedničke Kosovske bitke uskoro bi bilo pokatoličeno, smatra Danilevski, a onaj narod koji je dotle postojao pretvorio bi se u neki drugi i drugačiji etnos. Izbor, pak, Carstva nebeskog, za kog se opredelio knez Lazar, značio je, međutim, očuvanje naroda i njegovog identiteta, bez obzira na dužinu i razmere stradanja.

 

Izgleda da su Vizantija i istočno hrišćanstvo u toj meri suštinski deo naših identiteta da se bez njih ne mogu zamisliti ni savremeni Rusi, ni Srbi.

Bez ove razlike, koja nas je učinila „drugom Evropom” i sudbinski odredila, kako lepo kaže pesnik:

 

„Bilo bi nas više, ali koga?

I bilo bi bolje, ali kome?”

[Milenko Puzigaca]

Pa beskorisnim sisateljima drzavne sise svakako ne bi i neka pozdrave mame, narocito ako su na drugom svetu.

[FrediB]

Ne moze im niko nista, jaci su od sudbine : 

 

Kako je ruska omladina razočarala Zapad

Slobodan Reljić

 

Mladi Rusi, na koje se na Zapadu računalo kao nepovratne autošoviniste, digli su ruke od Zapada. Kad je zemlja ušla u ratni sukob sa Zapadom u Ukrajini, oni su izabrali – Rusiju

 

Prvo se igralo na to da Rusi neće podržati Putina u odluci da vojnim sredstvima izvrši „denacifikaciju i demilitarizaciju” Ukrajine i zaustavi širenje NATO. U izveštajima „nezavisnih medija” nekontrolisano se množio broj Rusa koji su se sklonili u inostranstvo od mobilizacije, pripovedalo se kako Rusi nemaju uniforme za vojnike nego oni idu goli i bosi po mrazu i snegu, onda se svakodnevno davalo mašti na volju u taktu sa bubnjarem Zelenskim…

 

Ali je propagandna ofanziva propala. Rusima ne fali ni vojnika, ni municije, ni dronova. I, vreme je za zaokret…

 

Tako ste već u novembru prošle godine u Gardijanu mogli naći priznanje da „sledeći put kada se jave državni vojni regruti, veća je verovatnoća da će se mladi Rusi prijaviti nego što će pobeći u inostranstvo”. Tako je to sažeo autor teksta „Kako Putin priprema decu da ‘umru za majčicu Rusiju’” Ijan Garner, predstavljen kao „istoričar ruske ratne kulture”. Tad se najavljuje i njegova knjiga Z Generacija: U srcu fašističke omladine Rusije.

 

Moć smart-telefona

 

Ovih dana se u Forin polisiju mogu čitati izvodi iz najavljene knjige. Prvo, veliko razočarenje. Mladi Rusi, na koje se na Zapadu računalo kao nepovratne autošoviniste, digli su ruke od Zapada – odnosno, kad je zemlja ušla u ratni sukob sa Zapadom u Ukrajini, zamislite, oni su izabrali – Rusiju.

 

Autor Garner, koji je sada predstavljen kao „istoričar i tumač ruske ratne propagande” na primeru devetnaestogodišnje Aline iz Nižnjeg Tagila, industrijskog grada na Uralu, koja studira grafički dizajn – predstavlja slom zapadnih očekivanja. Naime, dok nije započeo proksi-rat u Ukrajini ona je „radila sve ono što bi bilo ko drugi u njenim godinama. Sa svojim dečkom Sergejem ide u lokalni bioskop da gleda najnovije holivudske blokbastere… sanja da se preseli u Moskvu da radi u visokotehnološkoj industriji glavnog grada.” (wow, kako modErno  )

 

Dalje: „Alina je, kao i većina mladih u Rusiji, zavisna od svog pametnog telefona. Na svojoj stranici na VK, ruskoj verziji Fejsbuka… ona pokazuje fotografije odmora na plaži u Egiptu i deli video zapise o dizajnu noktiju, modi, filmovima i TV-u. Veliki je obožavalac Mejsi Vilijams iz ‘Igre prestola’, koju Alina naziva ‘žestokim’ uzorom moderne žene.”

 

Ali, „viđu vraga su sedam binjišah”. Kad neko ima smart-telefon on bi, po poznavaocu „ruske ratne kulture”, prirodno valjalo da se drži pameti Džoa Bajdena, načela Hilari Klinton, morala Džefa Bezosa, te da zna da su Putin i svi sa druge strane – autokrati, zlikovci dostojni prezira.

 

Te je zaista neverovatno kako mlada Ruskinja, kad je njena zemlja ratno ugrožena, odbacuje „sitnice konzumerističkog života” i zamislite, „kao i stotine hiljada drugih Rusa, Alina se pridružila desetinama vladinih i promovisanih onlajn grupa sa imenima kao što su ‘PRAVA Ukrajina’, ‘Antiteror Z ‘, ‘Z za pobedu’, ‘Rusko proleće’…”

 

Kulturna šteta

 

Puca se, nastupaju Azov i Desni sektor, izranja iz istorijskog mraka Stepan Bandera, hiljade Alininih sunarodnika u Donjecku i Lugansku ubijeno je u miru – za koji će posle Angela Merkel reći da je služio da se ukrajinske trupe naoružaju i da zadaju odlučni udarac Putinovoj Rusiji. I „Alina je počela sa deljenjem postova”.

 

Pisac nalazi da se to dešava „u ovom svetu podstaknutom zaverom, gde se svakodnevno otkrivaju nove ‘istine’ o navodnim ukrajinskim izopačenostima, a Rusija je pod stalnom pretnjom mračnih američkih i NATO snaga. Alinin VK zid je prepun apokaliptičnih slika zapaljene Bele kuće u Vašingtonu, pravoslavnih sveštenika koji blagosiljaju trupe na frontu i ruskog predsednika Vladimira Putina prikazanog kao ‘spasitelja’. U ovoj alternativnoj stvarnosti, sveta Rusija je okružena neprijateljima koji žele da je potpuno unište.”

 

Na ovu banalnu ironiju logično je pitanje: zašto na Zapadu ne izvode ni slične zaključke u sličnom ponašanju, recimo, mladih Finaca, a da se ne govori o Estoncima ili Poljacima, koje sistematski plaše ruskim napadom?

 

Naprotiv. Opravdano je da se Alinini vršnjaci u tim zemljama dohvate društvenih mreža i udare po Rusiji i Rusima, da se osećaju ugroženim, navijaju neupitno za svoju državu i narod. Da spaljuju knjige ruskih pisaca i odbijaju mogućnost da ruske mačke učestvuju na međunarodnim takmičenjima mačje lepote, itd.

 

Dobro, to je za svakog zapadnog „normalnog” pisca normalno, ali nikako nije normalno da su „mladi ruski ziloti poput Aline nešto novo na postsovjetskom prostoru”. Doskora, tamo je bilo normalno da niko ne drži ni do svoje otadžbine, ni do svog jezika, ni do svoje kulture, ni do svog novca… Ali više nije. I ne izgleda da će se vratiti na staro.

 

Tako je, što bi pokroviteljski ispredao Garner, „za Alinu, javno izvođenje agresivnog nacionalističkog jezika, deljenje konspirativnih mimova i demonstriranje podrške ruskom ratu u Ukrajini od srca”. A onda: „Za nju Rusija zaslužuje da bude velika nacija, ali je okružena pretnjama.” Pa, da zapadni mediokritet ne poveruje!

Jer zna se da, što se tiče Zapada, to Rusija ne zaslužuje. Da bude velika nacija! Pre bi njima to bilo mesto za Belgijance ili Dance, recimo. Pa mogu i Novozelanđani, onako veliki i moćni.

 

Još je poznatije da se Rusima nikad nije pretilo sa Zapada: sem švedskog suverena Karla XII (17. vek), Napoleona (19. vek), Hitlera (20. vek), SAD i NATO posle Drugog svetskog rata… Pa i danas (21. vek) Rusija je okružena tolikom ljubavlju sa Zapada, da kad ne bi bilo Putina, bila bi ugušena… Iz najdemokratskijih namera, naravno. (kme, kme, kme...)

 

Međutim, „Alina ubrzano gubi interesovanje za zapadnjačke filmove i TV dok uočava sve strašnije zavere skrivene u trojanskom konju američke kulture.” Nenadoknadiva kulturna šteta. Kad se tome doda Mekdonalds i Koka-kola – apokalipsa.

 

Rusija bez Zapada

 

Onda sledi gordost koja je samoubilačka. Briga kako će Rusija bez Zapada. „Ona (Alina), i svi mlađi od nje, možda će poznavati Rusiju skoro potpuno odsečenu od Zapada – Rusiju vođenu mesijanskim, apokaliptičnim i duhovnim ciljevima evroazijske dominacije.” (e pa super, srecan im put kolon.... najveceg sirovinskog dodatka Kine na planeti )

 

Međutim, bez obzira na sve, vidite: „Ovo je Rusija u koju oni žele da se urone, Rusija koja obećava dublje, duhovne nagrade od površnog, ali opasnog načina života ‘probuđenog’ Zapada.”

 

Primetićete da u brizi pred apokaliptičnom dramom na starom kontinentu nema ni primisli o gubitku Evrope bez Rusije. Od Špenglera, preko De Gola, do Kamija i ućutkanih „populista” danas – zna se i na Zapadu da je taj gubitak nenadoknadiv. Ne samo materijalni.

 

Šta bi moglo biti optužujuće u takvom obrtu koji, inače, nije ekskluzivno ruski, i nastaje kao svetski otklon prema zapadnom, američkom imperijalističkom maltretiranju čitavog sveta? Gotovo ništa. I to uopšte nije samo osećaj mladih Rusa, već i milijardi starih i mladih – devet od deset stanovnika ovog sveta, kako je objavio nedavno Noam Čomski, upozoravajući na samoubilačku zapadnu samoizolaciju.

 

Ali, Ijan Garner nalazi: „Ovo je fašistička Rusija!”.

 

Logično bi mogao da kaže: „ovo je fašistički svet”, ali neće. Jer se nada da će, ako ućutkaju Ruse, čitav svet ućutati. Propagandisti nikad ne gledaju dalje od sutra.

Ne valja kad neki ljudi, umesto da se neupitno drže Zapada, počnu da veruju da bi im svet bolje izgledao da se drže, recimo, svoje zemlje. Posebno ne valja ako to preti da bude svetski poredak. Padaju propagandno utemeljene paradigme: kad se držite Zapada, onda ste demokrata! Ne kao Zapadnjak, ali i kao „falsifikat originala” bićete tretirani kao – dobri. Pomilovaće vas po kosi. Jer ste korisni idiot.

 

I to bi bilo sve. Quod licet Iovi, non licet bovi, nije nestalo sa Rimskim carstvom.

 

Moderna popularna kultura

 

Kad je godinu pre ruske SVO, Marlen Laruel, Francuskinja na čelu Instituta za evropske, ruske i evroazijske studije američkog Univerziteta Džordž Vašington, tvrdila da „Rusija nema ideologiju rasnog uništenja ili dominacije koja bi omogućila paralelu sa nacizmom”, te „niti prikazuje ideološku doktrinu nasilno usađenu stanovništvu, uspešnu masovnu mobilizaciju oko projekta utopijske regeneracije, visok nivo represije ili diktatorsko funkcionisanje”, saslušavano je to kao „moguća tačka gledišta”. Tolerantno. Kaži, ali ne nadaj se da će to neko uzimati ozbiljno. I tako, „u 2022. ništa od toga ne važi”, zaključiće pisac propagandnog pamfleta Z Generacija: U srcu fašističke omladine Rusije. Ništa!

 

Jer trenutak je da se ono što je za vas normalno proglasi – fašizmom. Čak nema veze i što nije uporedivo s načinom nastanka i postojanja fašizma/nacizma; nema veze i što su njihovi dedovi ovih Rusa bili jedini legitimni pobednici nad sveevropskim fašistima; važno je da se to „otkriće” baca kao suzavac na delove svog javnog mnjenja koji se spremaju da prestanu da veruje u opsenu stvorenu u zapadnoj hipnokratiji, a da bi se spašavala demokratija u svetu.

 

PR eksperti veruju da, kad bacite magičnu reč „fašizam” u narod, tu mora svako da stane i razmisli.

 

Međutim, ako iz Garnerovih kritika „ruskog fašizma” izbacite reči Rusija, Rusi, Putin poverovaćete da je ovo knjiga o Zapadu i Četvrtom rajhu, jer se „fašistički san utemeljuje na izrazito modernoj popularnoj kulturi”, a  „moderna fašistička kultura, tvrdi danski naučnik Mikel Bolt Rasmusen, ne širi se kroz formalne političke partije i institucije – nacističke partije 21. veka ili smeđekošuljaše – već kroz popularnu i internet kulturu.”

 

Zato „nema zatvorenih vrata preko kojih fašistička ideologija ne može da dopre… Fašističke vlade i njihovi podanici neprestano se konstruišu i rekonstruišu – i rade suprotno svojim neprijateljima – na mreži i u ‘stvarnom životu’.”

 

U digitalnom univerzumu „sintetički svetovi narativa konstruisani na društvenim medijima i u popularnoj kulturi daju informacije o stvarnim političkim odlukama: izmišljeno, periferno, prolazno i haotično postaju stvarnost.” (Ijan Garner)

 

Ako nešto znate o savremenom svetu, onda će vam ovo ličiti na samokritički osvrt otrežnjenog zapadnog pisca osrednjih mogućnosti. Kad to pripišete Rusima, onda možete računati da će se to dopasti zapadnom javnom mnjenju, ali gotovo niko van Zapada to neće uzimati ozbiljno. A sve manje i na Zapadu.

 

[FrediB]

Posledice zapadnog ideološkog obrasca u Srbiji

 

Ljubiša Malenica

 

Samo jedan pravac društvenog razvitka može poslužiti kao brana čitavom nizu socijalnih devijacija, pri čemu masovne pucnjave spadaju u kategoriju najuočljivijih, ali ne i jedinih

 

Nakon tragedije koja pogodila Srbiju između trećeg i petog maja, samo sa gađenjem se mogla posmatrati poplava idiotizma koja je zapljusnula javnu sferu zemlje. Reakcije zainteresovanih, i odgovornih, aktera, počevši od vlasti pa sve do kvislinškog NVO sektora su se svele na mutavo nuđenje besmislenih rješenja, te ogavno korištenje individualne i kolektivne traume za grabljenje političkih bodova.

 

Nekoliko sedmica nakon ubistava u Beogradu i Mladenovcu jasno je da ništa nije naučeno niti će se nešto promijeniti. Štaviše, mišljenje autora, za nadati se da je pogrešno, jeste da će se ovakvi slučajevi ponovo dogoditi. Srbija sebi ne može priuštiti američki „luksuz” od 200 masovnih pucnjava u samo prva četiri mjeseca ove godine. [1] Srbija sebi ne može priuštiti ni ovo što se dogodilo početkom maja. Izgubiti u tri dana sedamnaest života, uzrasta između deset i dvadeset pet godina je strašan udarac za jednu zemlju i društvo koji se već trideset godina bore protiv negativnog nataliteta.

 

Kriv je general

 

Prema pisanju određenih izvora, nakon masovne pucnjave u osnovnoj školi, vlada Republike Srbije je „ocenila da je jedan od glavnih krivaca za ovaj monstruozni čin „vesternizacija” društva koja je ocenjena kao pogubna, i najavila borbu, tačnije konkretne mere za suzbijanje ove pošasti”. [2] S obzirom da autor nije uspio da pronađe zvaničnu verziju date izjave njena autentičnost mora biti dovedena u pitanje. Ako data opaska jeste potekla iz najvišeg administrativno-političkog vrha Srbije, ne može a da ne izazove ironičan smijeh.

 

Da ne bude nejasnoća, vesternizacija jeste problem srpskoga društva, u to nema nikakve sumnje. (  )  [3] To je, na posljetku, plan naših neprijatelja već nekoliko decenija.

U suštini, citirana poruka jeste istinita, bez obzira poticala ona od političkog vrha ili iz sfere društvenih mreža, no ako je tvrdnja o izvoru istinita, onda se sa pravom možemo zapitati šta su očekivali ti isti akteri koji spadaju među najrevnosnije zagovornike vesternizacija Srbije.

U čemu je sada problem? Ubijena neka djeca. Pa šta? I to je Zapad. Naš evropski put nema alternativu. Tako nam govore već deceniju, iako taj isti put završava u nacionalnom samoubistvu. Sve što mi jesmo, u kulturnom i tradicijskom smislu, sve je to varvarsko i zaostalo, to nam je poruka od strane Zapada. Sve ćemo to „prevazići” samo da nam je prihvatiti njihove šablona ponašanja.

 

Nakon početka sukoba u Ukrajini, te kmetovskog ponašanja većine članica Evropske unije, gaji li iko realan i dalje iluzije o nekakvom strateškom i ekonomskom suverenitetu Evrope, te njenoj sposobnosti da se uzdigne u jedan od samostalnih centara multipolarnoga svijeta?

 

Evropski idiot je svojevoljno i u potpunosti svezao svoju sudbinu sa usudom američkoga nasilnika, no mi i dalje nemamo alternative, iako su obrisi alternativa sve jasniji globalno i bliži geopolitički. Srbija, odnosno da budemo mnogo precizniji, srpska prozapadna elita još uvijek živi, u političkom, ekonomskom i sigurnosnom smislu, početak ovoga vijeka, iako je stav narodnih masa odavno poznat svima koji žele da obrate pažnju, kako po pitanju našega evropskog puta, tako i po pitanju čitavoga niza uvezenih „vrijednosti”.

 

Da ova tragedija ne bi prošla bez autošovinističkih i neoliberalnih opaski  pobrinuo se uobičajeni skup predstavnika „građanskog društva” koje inače okuplja izuzetno uzak broj građana Srbije. Tako smo imali priliku da saznamo kako je za smrt đaka u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar” zapravo odgovoran, u zavisnosti od izvora, mural generala Ratka Mladića koji se nalazi u blizini same škole, odnosno muški šovinizam i zli patrijarhat koji tlači nesretne i tužne žene.

 

Nekoliko dana nakon obje masovne pucnjave, širom regiona su se pojavili članici o uklanjanju murala generalu Ratku Mladiću, koji se nalazio u Njegoševoj ulici na Vračaru, od strane nekolicine građana Beograda, koje su portali iz Federacije BiH, Hrvatske i njima slični iz srpskih zemalja odmah pohvalili za njihov čin brisanja „spomenika ratnom zločincu”. [4][5] Jedan broj ovih tekstova nije odolio da istakne kako se spomenuti mural nalazi u blizini osnovne škole koja je bila poprište prve masovne pucnjave, tim putem indirektno povezujući samo prisustvo murala sa postupcima Koste Kecmanovića.

 

Sve je jasno zar ne? Između murala Ratka Mladića i ubistva devet osoba stoji znak jednako, bar za zapadne plaćenike. Ipak, ako ćemo već pratiti ovu logiku, masovne pucnjave slične ovima su trebale davno da postanu svakodnevne. Ako je Ratko Mladić problematičan, možemo pretpostaviti da se data percepcija zasniva na tvrdnji kako su njegov lik i postpuci zapravo poslužili kao inspiracija maloljetnom Kosti, s obzirom da general Mladić među prozapadnim aktivistima slovi kao ratni zločinac. Naime, to je ono što se indirektno tvrdi. Zarad ovoga razgovara, prihvatimo datu tvrdnju. Eto, Ratko Mladić, odnosno njegov mural, su podstakli Kostu Kecmanovića na ubistvo svojih vršnjaka, te čuvara škole.

 

Ovde se odmah susrećemo sa jednim izuzetno očiglednim problemom. Naime, ako osoba i ponašanje Ratka Mladića imaju takvu snagu uticaja te mogu ovako destruktivno djelovati na jednoga trinaestogodišnjaka, zašto je onda dati uticaj ograničen samo na tog jednog dječaka. U toku ratova devedesetih, Ratko Mladić nije bio jedini srpski general. Ako upitamo iste one koji prodaju ovaj argument, o njihovom viđenju srpskoga vojnog vrha između 1990. i 2000. godine, većina bi sve srpske generale olako svrstala u kategoriju ratnih zločinaca. To je narativ njihovih gospodara već dvadeset godina, te shodno tome i njihov. Istovremeno postaje jasno da problem prevazilazi samoga Mladića i sada problematičnim postaje čitava vojna hijerarhija, sa posebnim naglaskom na najviše oficire.

 

Ovo je bitno naglasiti iz jednog prostoga razloga. Generali, kako VRS tako i Vojske Jugoslavije su komandovali, ukupno gledano, sa skoro tri stotine hiljada vojnika. Kako je moguće da od tih nekoliko stotina hiljada vojnika, kojima su komandovali ovi „ratni zločnici” niti jedan nije odlučio da, ponesen likom i djelom svojih generala, uđe u osnovnu školu i otvori paljbu po prisutnoj djeci i nastavnom osoblju?

 

Kosta Kecmanović ima trinaest godina. Rođen je 2010. godine, u periodu kada su neke druge vrijednosti počele da se nameću srpskom društvu, od strane istih onih koji danas krokodilskim suzama oplakuju tragediju čitavoga naroda. Ako već nekome treba da se uzmu za zlo napori na kvarenju srpske omladine , to svakako nije lik sa murala.

 

Kriv je patrijarhat

 

Da borci protiv „volšebnog” murala ne bi ostali usamljeni u svome bezumlju, potrudili su se dežurni feministi.

 

Ne propuštajući priliku da ugrabi jeftine bodove među svojim istomišljenicima, Svetlana Slapšak na portalu „Peščanik” objavljuje tekst pod naslovom „Sedam devojčica”. [6] Čak i bez ulaska u suštinu teksta sasvim je jasna poruka koja se ovim želi poslati srpskome društvu. Istovremeno, koga briga za dječaka koji je stradao zajedno sa ovih sedam djevojčica, a da ne spominjemo Dragana Vlahovića, čuvara u školi „Vladimir Ribnikar”, koji je prvi ubijen. Za razliku od svih nas ostalih, gospođa Slapšak zna da je osnovni kriterijum maloljetnog ubice bio zapravo pol njegovih žrtava.

 

Da li bi Slapšak imala šta napisati da se, ne daj Bože, tragedija nastavila te da je broj žrtava bio veći, da je broj stradalih muških osoba bio veći? Vjerovatno bi se i tada pronašao ugao putem kojeg bi se čitava tragedija spinovala za potrebe NVO sektora. I tada bi sigurno bilo traženo od nas da zanemarimo činjenicu, prvu i jedinu koja je bitna, da su stradala djeca, te bi gospođa Slapšak i njoj slične osobe insistirale na tome da je nekako tragedija mrtvih djevojčica veća od tragedije mrtvoga dječaka i muškarca. Nama ostalima očigledno još uvijek nije jasno, vjerovatno jer nismo prolazili džender/kvir/feminističe škole tolerancije zapadnih ambasada, da bol i tuga majke dječaka koji je stradao, njegove porodice, te porodice pokojnoga gospodina Vlahovića, jednostavno nisu na istom stepenu kao u slučaju roditelja i rodbine sedam stradalih djevojčica. Zna i patnja za viši i niži stalež, kada o njoj pišu feministi.

 

Jedina vrlina ovog, inače sramnog teksta, leži u njegovoj veoma ograničenoj veličini. Sam članak je obima nešto većeg pasusa nekoga daleko ozbiljnijeg rada, no čak ni takav nije lišen određenih opažanja koja su autoru izgledala posebno zanimljiva.

 

Govoreći o školi u kojoj se tragedija odigrala, gospođa Slapšak ističe da „još u moje doba ta škola bila je posebna, ‘ogledna’, škola finoga sveta”. Izuzetno zanimljiva opaska s obzirom da indirektno potvrđuje nekoliko ranije iznesenih tvrdnji, koje su stigle do autora. Prvenstveno, možemo zaključiti da dotična ustanova nije identična, po određenim kriterijumima, drugim školama u Srbiji. Iz ovoga proizilazi zaključak da je plan i program rada ove institucije takođe specifičan te da se u njemu nalaze elementi uneseni „spolja”. Istovremeno, postoji visok stepen sigurnosti u tvrdnji da savremeni program rada, koji i danas osnovnu školu „Vladislav Ribnikar” čini „posebnom i oglednom” nije isti programu rada iz perioda komunističke Jugoslavije, kada je dotična ustanova uživala isti status, ako je suditi po komentarima Svetlane Slapšak.

 

Nije na odmet ovde se zapitati, ako već govorimo o posebnom statusu dotične škole, koji program rada ona prati, na čijem ideološkom temelju dati program počiva, ko ga je sastavljao i kada. Sve su ovo legitimna pitanja, posebno u situaciji u kojoj je sistem obrazovanja u Srbiji pod pritiskom zapadne ideologije, kao i ostatak društva, čemu je dovoljno ilustrativan primjer stanje na tržištu udžbenika na kojem je država Srbija najmanje prisutna. Da li je srpski politički vrh kojim slučajem ustrojio sistem obrazovanja u Srbiji po ugledu na Kinu ili Rusiju? Svi dobro znamo odgovor na ovo pitanje. Isto tako svi dobro znamo da je NVO sektor, svesrdno podržan od Zapada, izuzetno aktivno učestvovao u dovođenju srpskoga društva gdje se ono danas nalazi. Da ne bude zablude, NVO sektor nije učestvovao sam u ovome procesu. Bez aktivne političke podrške, prozapadne organizacije bi završile kao slične petokolonaške ćelije u zemljama koje su suverenije od Srbije.

 

Gospođa Slapšak  u nastavku svoga teksta ističe da „oko ponoći saznajem da su većinom pobijene devojčice. Naravno da je to teško reći, ali se mora. Dečko koji je ubijao, ubijao je uglavnom devojčice. Da li su u odeljenju bile apsolutna većina? Da li su ga one tukle i vređale? Šta god da je, strašna činjenica je tu, i ne sme se kriti i pokrivati drugarima i kolegama. Ubio je svet, ubilo je društvo, ubice su posvuda, žive i tehničke. Ubila je navika. I ako se ispusti imenovanje makar jednoga činioca, sve će ostati, jer se gnezdi već više od trideset godina.” [7]

 

Molim vas, aplauz za Svetlanu Slapšak. Evo žene koja je kroz titanski napor pronašla snage da kaže ono što se mora reći, bez obzira na težinu i činjenicu da „ono što se mora reći” savršeno pristaje uz društvenu patologiju koju dotična promoviše. U suštini, Svetlana Slapšak „hrabro” nastupa jer je sasvim svjesna da za njen postupak nije potrebna nikakva hrabrost. Nije uopšte teško u današnjoj Srbiji reći bilo šta što pogoduje širenju zapadne ideologije i društvene pozapadnjačenja.

Ako zanemarimo „junački duh” gospođe Slapšak, postoje elementi njene krokodilske žalopojke kojima je neophodno obratiti veću pažnju s obzirom da se zapravo mogu prepoznati kao oblici ispoljavanja stvarnih društvenih problema koji si i uticali na pojavu trenutnoga stanja, te koji prevazilaze uske okrive komada žute štampe koji je Slapšak sastavila.

 

Prvo ćemo obratiti pažnju na pitanje mogućnosti vršnjačkog nasilja od strane djevojčica, koje su svjesne svoga privilegovanog položaja, prema dječacima. Postoji li mogućnost da su i žene sposobne za ispoljavanje nasilja koje u svojoj osnovi ne počiva na fizičkim pretpostavkama snage i izdržljivosti. Postoje li možda, samo možda, oblici zlostavljanja kojima se, mahom, služe žene?

 

Ako je suditi po istraživanjima koja dolaze sa Zapada, odgovor na ovo pitanje je pozitivan. Kanadska studija sprovedena u periodu od 1999. do 2004. godine je pokazala da se pola miliona muškaraca u Kanadi nalazilo u intimnoj vezi sa partnerom koji je prema njima bio nasilan, pri čemu se pod partnerom mahom mislilo na bivše i trenutne supruge. [8] U SAD, u zavisnosti od geografske lokacije i profesije, broj žena koje su ispoljavale oblike fizičkog nasilja prema svojim muževima se kretao između 16% do 35% od ukupnog broja slučajeva nasilja u porodici. [9] Istovremeno, neophodno je razlikovati više različitih oblika nasilja od kojih je fizičko nasilje samo jedan. Pored ovoga vida nasilja, često se spominje i seksualno nasilje, verbalno-emotivno, mentalno-psihološko, ekonomsko te kulturno-identitetsko. [10]

 

U pogledu slučaja Koste Kecmanovića, u zavisnosti od izvora, dječak je bio ili obožavan [11] ili pak žrtva [12] vršnjačkog nasilja. Ne uzimajući sada u obzir specifičnu situaciju u kojoj se nalazio Kecmanović, zanimljivo je uočiti da Slapšak navodi i mogućnost nasilja protiv samoga dječaka kao jedan od razloga koji je doveo do tragedije. Da li je moguće da feminizacija društva i njegova instrumentalizacija protiv muškaraca, o čemu je autor već pisao [13], nosi dio odgovornost za ono što se desilo na Vračaru? Sigurno ne, ako pitamo Svetlanu Slapšak.

 

Nastavljajući da lešinari na tragediji, od gospođe Slapšak možemo saznati da „ubio je svet, ubilo je društvo, ubice su posvuda, žive i tehničke. Ubila je navika”. Da ne bi Kosta ostao usamljen u svome krvavom pohodu, svi mi ostali smo dodati njemu kao svojevrsni saučesnici zločina. Kako drugačije tumačiti tvrdnju „ubilo je društvo” nego kao prenošenje odgovornosti na sve nas? Naravno, Slapšak ne snosi odgovornost s obzirom da je ona van dotičnoga društva, feminista u borbi za promjenu istoga.

 

Uzevši u obzir ideološku pozadinu Svetlane Slapšak sasvim je jasno šta je suština njene poruke. Srpsko društvo je i dalje previše patrijarhalno, previše agresivno, previše muško, previše ovo ili ono, no najviše šovinističko i predodređeno da ispoljava nasilje nad ženama, iako i same žene čine to isto društvo. Suvišno je reći da ovakva perspektiva, feminizma uopšteno, nema dodira sa stvarnošću. Kao što je bez dodira sa stvarnošću da bilo ko od nas ostalih prihvati nekakvu nametnutu krivicu za zločine Koste Kecmanovića. Da li je autor spremio i izveo napad na školu ili, pak, onaj u Mladenovcu? Da li je to učinio možda neko od onih koji trenutno čitaju ovaj tekst. Da nisu to možda učinili pripadnici Vojske Srbije, policije, vatrogasci, medicinski radnici, građevinari, radnici gradske čistoće te niza drugih profesija? Sasvim jasno se zna koje je u oba navrata krivac i sasvim je jasno šta je uzrokovalo date tragedije.

 

Sam autor je u više navrata pisao o opasnostima, na pojedinačnom i kolektivnom stepenu, od nekritičkog prihvatanja zapadnih šablona ponašanja, društvenih patologija i zakonskih rješenja. Mnogo iskusniji i prepoznatiji autori, ljudi koji slove kao najistaknutiji savremeni srpski intelektualci su neprestano upozoravali i upozoravaju na opasnost po razvoj i opstanak  srpskog naroda od uvezenih oblika ponašanja, medijskih i „zabavnih“ sadržaja, zakonskih propisa i sličnih društvenih kategorija. Ova upozorenja su imala značajnog odjeka među samim narodom, no ne i meću političko-administrativnom elitom, da ne spominjemo predstavnike „građanskoga društva”.

 

Ako već nekome treba pripisivati krivicu, sem samoga Koste, onda to svakako nije društvo u njegovom shvatanju sveukupne zajednice Srba te građana Srbije, već poznate adrese političkih i administrativnih aktera, te NVO aktivista, koji su svojom pasivnošću ili pak otvorenim zagovaranjem, i doveli do prodora degenerativnih ponašanja u Srbiju.

 

Slapšak nije propustila priliku da na kraju, po svemu sudeći, prinese žrtvu zlatnom teletu feminizma, strašnom muškom šovinizmu, s obzirom da se njena opaska „ubice su posvuda, žive i tehničke”, po mišljenju autora, ne može drugačije tumačiti već kao direktno definisanje svakoga muškarca u Srbiji kao ubice. To što ogromna većina ima status „tehničkog ubice” ništa ne popravlja. Rođen kao muško, rođen kao ubica. Odlična poruka poslana muškoj populaciji Srbije.

 

Suština problema

 

Feminizam, kao vid ideološkog trovanja društvenog tkiva srpskog naroda, samo je jedan od više pojavnih oblika onoga što bi mogli nazvati procesom vesternizacije. U svome nedavnom tekstu, koji je objavio Novi Standard, gospođica Tajana Poterjahin je ispravno uočila nešto što je samom autoru duže vremena promicalo kao zaključak. Naime, u tekstovima do sada pisanim, autor je često isticao da se projekat društvenog inženjeringa nad Srbima izvodi posljednje tri decenije, no kao što gospođa Poterjahin ističe, ovo je proces koji traje još od komunističkog preuzimanja vlasti, polovinom četrdesetih godina prošloga vijeka.

 

Kapitalizam, njegova neoliberalna i finansijska verzija, Srbima je jasno slovila kao proizvod Zapada i kao ideologija neprijateljski nastrojena, s obzirom na naše kolektivno iskustvo sa istim. Komunizam se, zahvaljujući različitim oblicima mimikrije, ogradio od kritike, predstavljajući se kao „narodna” ideologija. Dovoljno je pogledati rezultate četrdeset pet godina komunističke vlasti, u demografskom, teritorijalnom, ideološkom, identitetskom i kulturnom pogledu, na Srbe, pa da se čitava iluzija komunizma kao srpske „narodne” ideologije raspadne. U svojoj suštini, što je uvijek neophodno istaći, i kapitalizam i komunizam su zapadne ideologije, navodno univerzalne, no uvijek neprijateljski nastrojene prema svakom obliku društvenog uređenja koje odstupa od parametara koje one postavljaju.

 

Narodi i društva koja su stasala iz vizantijskog civilizacijskog kruga, sa religijskim i društvenim karakteristikama njemu svojstvenim, iz perspektive Zapada jesu strani, drugačiji, te samim tim i predmet napada.  Čitav niz faktora, kako ekonomskih, ideoloških, religijskih, je uticao na ovakav stav, koji je u temelju kako komunizma tako i kapitalizma.

 

Proces kroz koji je naš narod prošao, odnosno koji prolazi posljednjnih osamdeset godina, Poterjahin naziva kulturnom traumom definišući ga kao „nasilno prekrajanja kulturnoga obrasca” istovremeno ističući da „istrajavanje u procesima „izmene svesti” neminovno vodi u eskalaciju nasilja. Stanje haosa i odsustva temeljnog sistema vrednosti hrani agresiju… Proces prirodnog prilagođavanja našeg kulturnog i ekonomskog društvenog modela na dramatične promene s početka dvadesetog veka nasilno je prekinut komunističkom okupacijom Srbije. Krvoproliće kojim je vlast Josipa Broza tada pečatirana nikada nismo ni pojmili ni prihvatili do kraja. To da smo bili narod žrtva, ne samo nemačkog okupatora, savezničkog bombardovanja, najgroznije države koja je ikada postojala (NDH), nego i svojih sopstvenih izdajnika, komunista, tek ćemo morati da osvestimo”. [14]

 

Možda je i ovo dio razloga zašto se danas, kao nacija, činimo dezorijentisanim i bez jasne predstave kako bi trebalo da izgleda naše društvo danas i sutra. Možda je i zato naša kolektivna reakcija bila u skladu sa zapadnim šablonima ponašanja kada govorimo o tragedijama ove vrste.

 

Američka kultura

 

Autoru je pažnju na ovu činjenicu skrenuo komentar postavljen na društvenoj mreži „Fejsbuk”, od strane naloga koji nosi ime Vladimir Petrović, a koji ističe da i to „što preuzimate kolektivnu krivicu, i to vam je američka kultura (virtue signaling); i to što ćutite i pozivate na molitvu – i to vam je ono što ste naučili na američkoj mreži od Amera (thoughts and prayers); i to što palite sveće po ulici umesto u crkvi i što odajete počast na ulici, i to vam je američka kultura (rest in peace dear angel); i to što će se uskoro držati javni komemoracija preminulih gdje će se pričati o njihovim vrlinama i detaljima iz života, i to vam je američka kultura; i sve što gledamo na televiziji, od vesti, filmova pa do rijalitija, kvizova i šou programa, ceo noviji koncept, i to vam je stiglo iz Amerike; i šoping „molovi” i „Halovini”, ceo taj „hajp” je američka kultura; i ta ogledna škola za „elitnu” decu – i to je američki izum; i ceo incident je američka kultura; i komentari dece na mrežama (koji su svakako pola na engleskom) – i to je američka kultura. I to što vam deca žive od i u društvenim mrežama – i to vam je američka kultura. Mi smo amerikanizovana nacija. Narod sa hiljadugodišnjom kulturom kopira i preuzima kulturu države stare 200 godina, koja je najviše ubila tuđe dece širom sveta, uključujući i srpsku. I to što nijedan ministar nije već podneo ostavku – i to je američka kultura. Nemamo mi „I” od Istoka. Mi smo mali Amerikanci.” [15]

 

Datome viđenju se može, s pravom, prigovoriti. Srbija, pored Mađarske, je jedina evropska država koja nije uvela sankcije Rusiji, niti treba. Na prostoru Srbije ruski mediji su i dalje prisutni i slobodni, saradnja sa Moskvom se i dalje odvija. Srpski narod je jasno protiv učlanjenja u NATO, sa ispravnim razlogom. Beograd i dalje vodi kampanju, diplomatskim sredstvima, kako bi što više zemalja povuklo priznanje tzv. Kosova kao nezavisne države. Najnovija dešavanja na Kosmetu i otpor našega naroda, koji se odupire očiglednoj nepravednosti – govore dovoljno. Na posljetku, nije li na početku prethodnoga vijeka sam Milan Rakić, ispisujući stihove pjesme „Na Gazimestanu” [16], aludirao na isti društveni fenomen, odnosno tendenciju da se tadašnja mlađa generacija kritikuje kao previše pozapadnjačena? Ipak, ta ista generacija se slovima ovjenčanim slavom upisala u istoriju našega naroda. Od Prvog balkanskog rata pa sve do Kajmakčalana, i dalje, te davne generacije „zahvaćene zapadnjačkom rekom” su svojim primjerom osvjetlale kako srpsko oružje tako i Srbe kao naciju.

 

Treba imati razumjevanja za gospodina Petrovića. Autor pretpostavlja da je kao i svi mi ostali, i Petrović bio pogođen užasom tragedije koja je u tako kratkom vremenu pogodila Srpstvo. I pored svega toga, nema sumnje da se u okviru date kritike nalazi više istinitih elemenata. Štaviše, slike i ponašanje nakon tragičnih događaja sasvim jasno potvrđuju izneseno u citatu iznad. Namjera nikako nije, iako se tako može učiniti, da se na bilo koji način dovede u pitanje iskrenost žalosti koja je iskazana za izgubljenim životima. Srbija i Srpstvo jesu ožalili svoju mrtvu djecu. U nas srce još umrlo nije. Ipak, kao i sa primjerom Svetlane Slapšak, i ovde se uočava problem u nagrizanju autohtonog nacionalnog identiteta uvozom stranih šablona ponašanja koji u sebi ne nosi nikakvu višu vrijednost od domaćih, štaviše, zapadni oblici ponašanja su u tom obimu postali degenerativni da ih sa pravom možemo posmatrati više kao društvene patologije nego li kao legitimne oblike društvenih odnosa o čijem usvajanju se može voditi rasprava.

 

Rješenje do kojega su došle vlasti, odnosno drakonsko pooštravanje odnosa prema onima koji legalno posjeduju oružje je još jedan primjer korištenja zapadnih „rješenja” problema koja, usput budi rečeno, ne funkcionišu niti unutar samoga Zapada.

 

Nove mjere, koje bi navodno trebale da podignu stepen sigurnosti u Srbiji, uključuju reviziju legalnih vlasnika oružja, te od blizu 400.000 građana, samo njih trideset do četrdeset hiljada će zadržati svoje vatreno naoružanje. Kazne za posjedovanje nelegalnog oružja će biti udvostručene. U naredne dvije godine će biti proglašen moratorijum na izdavanje dozvola za držanje i nošenje oružja, te će se svakih šest mjeseci vršiti kontrola vlasnika. Ljekarske i psihološke provjere će biti obavezne. Istovremeno će se pooštriti kazne za posjedovanje hladnoga oružja, poput noževa. [17][18] Za kraj, predsjednik Vučić je najavio „razoružavanje Srbije”. Nije mogao biti nesretniji izbor riječi. Kao da slušamo okupatora, a ne demokratski izabranog predsjednika.

 

Razoružavanje Srbije

 

Kao što obično biva, i uvijek će biti, sa ovakvim drakonskim propisima se jedino vrši razoružavanje onih osoba koje poštuju sam zakon. Onih osoba koje su, inače, zakonobojažljivi građani. Kriminalne grupe, terorističke ćelije, migranti i trgovci ljudima, trgovci narkoticima i kriminogeni elementi svakog oblika i prirode neće obratiti ni najmanju pažnju na novi zakon, bez obzira koliko isti bio „progresivan” i strog. Njih prosto nije briga. Oni su svoju sudbinu svezali sa kriminalnim aktivnostima i oni će uvijek pronaći oružje, na ovaj ili onaj način, i uvijek će ga ne samo posjedovati već i nositi sa sobom, tako predstavljajući prijetnju normalnim građanima u svakom momentu.

 

To je ono što se, po svemu sudeći, ne shvata ni kada govorimo o počiniocima masovnih ubistava na Vračaru i u Mladenovcu. Oni bi svoju zlu zamisao izvršili bilo legalnim ili, pak, nelegalnim oružjem. Da im na raspolaganju nije bilo legalno naoružanje – isto bi nabavili putem crnog tržišta. Na posljetku, i jedan i drugi zločinac nisu morali za svoje napade iskoristiti vatreno naoružanje. Mora se prihvatiti da je i Kosti Kecmanoviću i Urošu Blažiću na prvom mjestu stajala jasna i čvrsta namjera ubijanja drugih osoba. Da im na raspolaganju nije bilo vatreno oružje, iskoristili bi hladno, ili pak neki od brojnih alata koji mogu biti iskorišteni za čin ubistva. Na ovaj ili onaj način, oni bi pronašli sredstva da svoju namjeru sprovedu u stvarnosti. Problem nije u oružju.

 

Kazniti osobe koje legalno posjeduju oružje neće dovesti ni do jednog drugog efekta nego do podsticanja kriminaliteta i srozavanja stepena sigurnosti u Srbiji. Mjere koje su predložile vlasti prosto neće imati željeni efekat s obzirom da će izuzetno ograničiti sposobnost lične odbrane građana, u korist kriminogenih elemenata, te može uticati na pogoršanje generalne sigurnosne situacije, posebno u geopolitičkim uslovima u kojima se Srbija trenutno nalazi, da ne spominjemo migrantsko nasilje koje je u porastu. Sasvim je razumljivo da predstavnici vlasti žele učiniti nešto s ciljem stabilizacije situacije, no fascinantno je posmatrati kako biraju jednu od najlošijih, ako ne i najlošiju, opciju za postizanje ovoga cilja.

 

Preuzimanje protesta

 

U relativno malom vremenskom razmaku imali smo tri različita masovna okupljanja u Beogradu. Prvi, odnosno Spasovdanska litija [19], je više bio odraz religijsko-kulturne tradicije nego li bilo čega drugoga. U svojoj suštini, predvođena moštima vladike Nikolaja Velimirovića, litija je, iz perspektive autora, poslužila kao demonstracija vizantijske političko-vjerske simfonije,  s obzirom da je okupila predstavnike kako države, sa naglaskom na vojsku, tako i crkve, pored neizostavnog prisustva samoga naroda. Jedina poruka u okviru litije koja bi mogla biti definisana kao politička, iako je to daleko od pukoga politikanstva, jeste po ko zna koji put istaknuti stav Srpske pravoslavne crkve da je Kosmet sastavni i neotuđivi dio Srbije, te da su bilo kakvi potezi po pitanju prepoznavanja tzv. Kosova kao nezavisne države od srpskoga političkog vrha neprihvatljivi.

 

Drugi skup je bio otvoreno politički, te je služio kao demonstracija podrške trenutnim vlastima predvođenim SNS-om i Aleksandrom Vučićem. Skup pod nazivom „Srbija nade” je okupio značajan broj građana, kao i nekolicinu gostiju iz inostranstva. Ukupna poruka samog skupa, ako je suditi po određenim medijskim izvorima, jeste da snažna država predstavlja jedini faktor koji može odgovoriti na brojne izazove i probleme.   

 

Istovremeno, ovo masovno okupljanje naroda se može posmatrati kao mjera usmjerena protiv moguće degeneracije protesta „Srbija protiv nasilja” u još jednu obojenu revoluciju, kakvu smo gledali 5. oktobra. Autor želi da istakne lično mišljenje da većinu učesnika skupova „Srbija protiv nasilja” vidi kao osobe istinski zainteresovane za poboljšanje stanja u Srbiji, koje možda ne gaje simpatije prema trenutnim vlastima, no koje su odani Srbiji. Ništa od rečenog ne znači da među učesnicima datih protesta ne postoje pojedinici ili, pak, strukture koje bi tragedije sa početka ovoga teksta iskoristile za usmjeravanje narodne energije protiv dugoročnih interesa samog tog naroda i države Srbije.

 

Treći skup u pitanju, u trenutku pisanja ovoga članka, se po šesti put ponavlja u Beogradu i sada se već otvoreno može istaći da ga predvode predstavnici proevropske i prozapadne opozicije, s obzirom da su organizatori protesta opozicione stranke Narodna stranka, Ne davimo Beograd, Demokratska stranka i  stranka „Zajedno”. [21][22] Spisak govornika koji su do sada nastupili na skupu „Srbija protiv nasilja“ jasno pokazuje prozapadnu političku pozadinu ovih okupljanja te, što je još značajnije, anti-srpsku.

 

Među datima možemo spomenuti Feđu Štukana, snajperistu muslimanskih snaga tokom građanskog rata u BiH, obučavanog od strane mudžahedina, koji je potom pucao po Srbima, odnosno „četnicima”. [23] Pored Štukana, govorio je i glumac Milan Marić, koji inače svedušno podržava ogavni narativ „genocida” u Srebrenici. [24] Ova dva govornika nisu bili usamljeni, no dovoljan je dotični par izdvojiti pa da se stekne jasan utisak anti-srpske atmosfere na ovim okupljanjima, koja prvenstveno dolazi od samih organizatora. Zarad svega ovoga se već može smatrati da su ovi protesti „oteti” od strane opozicije, te da nemaju nikakve veze sa prvobitnim razlozima okupljanja, koji su bili direktno vezani za masovna ubistva sa početka maja.

 

Sud autora o preuzimanju protesta od strane petokolonaških struktura je samo ojačan pojavom nekolicine transparenata koji su u subotu, trećeg juna, poručivali da se „srpsko proljeće ne može zaustaviti”. Svoj doprinos ovome narativu je dao i advokat Aleksandar Olenik, kome ukrajinski Majdan predstavlja „odbranu demokratije i evropske ideje” [25] te samim tim bi trebao da posluži kao uzor Srbiji. Događaj koji je koštao nevinih života, doveo do državnog udara i krvavog građanskog rata, po Oleniku, treba da nam služi kao vodilja. Zaključke izvucite sami. Činjenica da zapadni provokatori, kao Gunter Felinger, otvoreno na društvenim mrežama pozivaju na „SrboMajdan” [26] jedino može dodatno osnažiti uvjerenje o lošim konačnim namjerama oranizatora protesta „Srbija protiv nasilja”.

Građanski rat u Srbiji, je li to ono što nam prizivaju organizatori?

 

Svaka razumna osoba koja je samo u posljednjih deset godina imala priliku da vidi rezultate različitih „proljeća” širom svijeta bi smatrala, u najmanju ruku, neukusnim da se ista sudbina priziva Srbiji. Od neprijatelja koji su nam u blizini to je sasvim normalno očekivati, no ne i od Srba koji su, navodno, izašli na ulice prestonice da iskažu nezadovoljstvo povodom tragično izgubljenih mladih života.

 

Bez obzira na političku ili, pak, društvenu pozadinu svih ovih okupljanja, činjenica da je izuzetno veliki broj osoba, ukupno gledano, učestvovao u ovim okupljanjima govori u prilog tezi da građani Srbije žele i traže napredak u odnosu na trenutno stanje. Na ovo bi posebno pažnju trebao obratiti predsjednik Aleksandar Vučić koji je u toku svoje karijere pokušao da izgradi sebe, ili bar takav utisak o sebi, kao političara kome je na prvom mjestu dobrobit srpskog naroda.

 

Dvije ideologije koje su u posljednjih deset godina podsticane u Srbiji ne mogu postojati jedna pored druge. Srbija kao post-modernistička kolonija stranoga finansijskog kapitala, u kojoj su prihvaćene sve društveno-ideološke patologije Zapada te koja poslušno prati komande Brisela i Vašingtona na svome putu „bez alternative“ u nestanak, ne može istovremeno bitisati sa Srbijom koja je suverena i tradicionalno orijentisana država, sa zdravim društvenim temeljima poteklim iz narodne kulture i istorije, koja svoju ekonomiju razvija zarad poboljšanja stanja sopstvenog naroda i demografske obnove, te čiji nastupi na međunarodnoj diplomatskoj sceni odražavaju napore za ostvarenje srpskih nacionalnih i geopolitičkih interesa.

 

Nema sumnje da će se pronaći oni koji će ovaj tekst protumačiti na isti način na koji je sam autor protumačio ponašanje drugih političkih aktera, odnosno kao grabljenje jeftinih političkih poena za sopstvenu ideološku pozadinu. To je njihovo pravo i sloboda. To je takođe pogrešno viđenje. Iako u datoj tvrdnji može čak i da postoji elemenat istine, svrha ovoga članka nije da „prikupljati” nikakve poene niti „lešinariti” na našoj kolektivnoj tragediji.

 

Iz perspektive autora, te samim tim i ovoga teksta, ne postoji nikakva osnova za poređenje dveju ideoloških putanja koje trenutno postoje u Srbiji, s obzirom da je jedna nametnuta spolja i očigledno je vještačka, dok je druga proizvod društveno-stvaralačkih potencijala srpskog naroda. Jednostavnije rečeno, dotične dvije vizije nemaju iste vrijednosti, ne mogu je ni imati, niti je, pak, njihov uticaj na društveno tkivo u istom obimu pozitivan i poželjan.

 

Dovoljno je razmotriti različiti primjere, globalno gledano, da bi se uočio korozivni i nepoželjan uticaj onoga što trenutno posmatramo zapadnim ideološkim obrascem. Srbija nije izolovan slučaj, već samo još jedno poglavlje u ideološkom sukobu tradicije i postmodernoga na prostoru čitave planete. Prosta istina, nesumnjivo činjenično stanje, jeste da onaj ideološki pravac koji bi mogli nazvati tradicionalnim, sa svim što to znači u smislu državnog suvereniteta, ekonomskog razvoja, odgoja i obrazovanja kako djece tako i odraslih, pravnih normi, odbacivanja „alternativnih” načina života i sličnog, predstavlja, najprostije rečeno, daleko bolji izbor, kako u pogledu pojedinca tako i u pogledu kolektiva, nego li posmodernističko shvatanje onoga što bi društvo, i samo čovječanstvo, trebalo da budu.

 

I same tragedije koje su zadesile Srbiju početkom maja su karakteristična ispoljavanja patologija Zapada, ne Istoka.  Relativno nedavno migrant iz Sirije je nožem u Francuskoj napao četvoro francuske djece mlađe od pet godina. [27] U Britaniji engleske djevojčice već četiri decenije bivaju žrtvom silovanja pakistanskih pedofila. [28] Prestonica američke ludosti, Kalifornija, je nedavno usvojila zakon kojim se kažnjavaju roditelji koji ne podržavaju izmišljeni pol svog dijeteta. [29] Istovremeno, širom Zapada, djeci koju je veoma lako zbuniti ili pak zavesti, se preporučuju nepovratni hirurški zahvati kojima im se uklanjaju reproduktivni organi kako bi se zadovoljili kompleksi sumanutih LGBT ideologa. Pol nije prirodna kategorija već proizvod proizvoljnog osjećaja, ako je suditi prema zapadnim „stručnjacima”. Sve ovo su posljedice zapadnog ideološkog obrasca, ne ruskog, ne kineskog. Shodno svemu rečenom, ako već postoje dva ideološka izbora – jasno je da izbora nema. Samo jedan pravac društvenog razvitka može poslužiti kao brana čitavom nizu socijalnih devijacija, pri čemu masovne pucnjave spadaju u kategoriju najuočljivijih, a to zasigurno nije zapadni postmodernizam.

[FrediB]

Dr Budjava Brada pun i prepun sebe:

 

Kompradorski neutralizatori

 

Slobodan Antonić

 

Golim okom se vidi da je u našoj javnosti nastao kolonijalni oligopol „prozapadnih” medija, pro-EU/NATO stranaka, ljudskopravaških NVO, politički korektnih stručnjaka i podobnih javnomnenjskih agencija.

 

Začudio sam se kada sam video naslov: „Srećko Mihailović: Za uvođenje sankcija Rusiji 23 odsto ispitanika, 35 odsto građana je protiv, a 42 nema stav” (ovde).

Samo 35% protiv sankcija Rusiji? Ali, po ranijem istraživanju tog istog Demostata 71% građana Srbije bilo je protiv sankcija Rusiji! (ovde).

 

I po ostalim istraživanjima taj postotak je višestruko veći. Udeo građana Srbije koji se protive sankcijama Rusiji, prema različitim agencijama, iznosi:

 

NSPM: 82% (ovde), 81% (ovde), 80% (ovde) i 84% (ovde);

CRTA: 83% (ovde);

The Henry Jackson Society: 79% (ovde 28)

„Institut za evropske poslove”: 76% (ovde);

Demostat: 71% (ovde).

Kako sada odjednom samo 35%?

 

Pogrešno prenet rezultat

 

Otišao sam da pogledam Fonet-ovu vest na drugim mestima i svugde je pisalo „da je 23 odsto ispitanika za uvođenje sankcija Rusiji, 35 odsto protiv, dok 42 odsto daje odgovor ‘ne znam’” – Nova.rs (ovde), Danas (ovde), Vreme (ovde), Jug media (ovde), Oslobođenje (ovde), Novi list (ovde)…

Potražio sam sajt Demostata i tu sam našao prezentaciju istraživanja (ovde). Na 22. strani prezentacije vidi se da je pitanje glasilo: „Kada je reč o odnosu Srbije prema ratu u Ukrajini, koje vam je mišljenje bliže?”. Bila su faktički ponuđena samo dva „mišljenja”:

 

Istraživanje Demostata po pitanju spoljnopolitičkog odnosa prema Rusiji (Foto: Snimak ekrana/Demostat prezentacija; str. 22)

„Srbija treba da uskladi svoju spoljnu politiku sa Evropskom unijom i uvede sankcije Rusiji” – 23%;

„Srbija treba da zadrži dobre odnose sa Rusijom po cenu odustajanja od Evropske unije” – 42%;

„Ne zna, bez odgovora” – 35%.

 

Kao što se vidi, Fonet je pogrešno preneo rezultat istraživanja. Najpre, zamenio je odgovore 2. i 3, pa je 35% odgovora „ne znam” pripisao odgovoru koji je imao udeo od 42%, a ticao se politike prijateljstva prema Rusiji.

 

I drugo, pitanje se generalno nije ticalo sankcija Rusiji, već dva stava između kog se morao odabrati jedan. Pri tome, drugi stav nije iscrpljivao opciju neuvođenja sankcija: zašto bi, naime, neuvođenje sankcija automatski podrazumevalo „odustajanje od EU”? Moguće je, kao što je i sada slučaj, ne uvesti sankcije i ne odustati od EU. Ali, ispitanici koji optiraju ovu opciju nisu u ponudi imali taj odgovor! Zbog toga se opredeljenje za odgovor br. 2. nikako ne može izjednačiti sa celokupnim skupom ispitanika koji su protiv sankcija.

 

Očekivao sam da Demostat uputi ispravku ove višestruke dezinformacije, ili da je objavi bilo na svom sajtu (ovde), bilo na svom tviter nalogu (ovde). Prošao je dan i ništa, drugi dan i ništa, treći, četvrti, peti, šesti, sedmi, osmi… Postalo mi je jasno da ispravke neće biti.

Nemoguće je da Srećko Mihajlović ili Zoran Panović ne čitaju Danas, Vreme ili Novu.rs, pa da nisu primetili ovu neobičnu grešku Fonet-a. Ali, pre nego što iznesem svoju pretpostavku zašto ova Fonet-ova dezinformacija nije demantovana, hoću da bliže razmotrim samo istraživačko pitanje i ponuđene odgovore.

 

Sugestivna pitanja

 

Da se stvarno ispitivao odnos građana Srbije prema uvođenju sanakcija Rusiji, pitanje bi jednostavno glasilo: „Da li podržavate to da Srbija uvede sankcije Rusiji zbog Ukrajine”, a odgovori ponuđeni ispitanicima bi bili: 1. da; 2. ne; 3. ne znam/ bez odgovora.

 

Svi znaju da su nedopustiva sugestivna pitanja poput „Da li podržavate to da Srbija uvede sankcije Rusiji zbog ničim izazavane i zločinačke agresije prema Ukrajini, a koju je već osudio ceo miroljubivi i demokratski svet” i slično – jasno je zbog čega.

 

Ali, nedopustivi su i odgovori s trik obrazloženjima, koji zapravo treba da navedu ispitanika na željeni stav. Na pitanje: „Da li podržavate to da Srbija uvede sankcije Rusiji zbog Ukrajine”, ne mogu se ponuditi odgovori tipa. 1. „Da, jer Srbija treba da uskladi svoju spoljnu politiku sa EU”; 2. „Ne, makar i po cenu odustajanja od EU i uvođenja sankcija Srbiji”.

 

Ovi odgovori su metodološki nekorektni, najpre zato što za „da” ili „ne” može da postoji više obrazloženja – recimo, razlozi protiv sankcija su negativno srpsko iskustvo sa sankcijama, ukidanje povlašćene cene ruskog gasa, otkazivanje ruskog veta u UN na prijem „Kosova” itd. – pa je izdvajanje samo jednog od njih uvek arbitrarno. Zato se, ako nas baš zanimaju razlozi za neki stav, oni istražuju u sledećem pitanju – gde se od ispitanika traži da obrazloži svoj odgovor, ili da se opredeli između ponuđenih razloga (s mogućnošću više odgovora).

 

I drugo, odgovori formulisani kao

 

1. „Da, jer Srbija treba da uskladi svoju spoljnu politiku sa EU”; 2. „Ne, makar i po cenu odustajanja od EU i uvođenja sankcija Srbiji” sugestivni su, pošto je obrazloženje prvog odgovora afirmativno, a drugog negativno. To navodi nesigurne ispitanike da se u većoj meri opredeljuju za prvi odgovor, što je svakako elementarna istraživačka manipulacija.

 

Eventualno bi se mogla dopustiti dva afirmativna obrazloženja: 1. „Da, jer Srbija treba da uskladi svoju spoljnu politiku sa EU”; 2. „Ne, jer Srbija treba da zadrži prijateljske odnose sa Rusijom”.

 

Ili dva negativna obrazloženja: 1. „Da, makar i po cenu kvarenja prijateljskih odnosa sa Rusijom i poskupljenja gasa i nafte”; 2. „Ne, makar i po cenu odustajanja od EU i uvođenja sankcija Srbiji”.

 

Oba ova modusa su svakako poštenija, ali ni ona ne bi bila sasvim metodološki korektna. No, kombinacija afirmativnog i negativnog obrazloženja potpuno je nedopustiva – što su metodološka znanja koja se stiču već na osnovnim studijama iz društvenih nauka.

 

Dakako, Demostatovo pitanje i ponuđeni odgovori, formalno posmatrano, nisu imali taj nedopustivi oblik. Ipak, i oni nisu bili metodološki sasvim korektni. Od ispitanika se, naime, tražilo da se opredeli samo između dva stava, od kojih je prvi bio s afirmativnim obrazloženjem (usklađivanje s EU), a drugi s negativnim (odustajanje od EU). Pri tome je još drugi stav tako formulisan da je praktično prepolovljivao udeo ispitanika koji odbijaju sankcije – poput onih koji su protiv sankcija, ali baš ne po cenu odustajanja od EU.

 

Naravno da je takvo suženje izbora i neuravnoteženo formilisanje odgovora odbilo mnoge ispitanike, zbog čega se i pojavio tako visok udeo od 35% optiranja za „ne znam“ i „bez odgovora”.

 

Što je najgore, Demostat je sam dao tumačenje ovog svog nalaza, a koje je novinara Foneta onda i navelo da izvesti onako kako je izvestio. To tumačenje je glasilo: „Vidimo da nepuna četvrtina ispitanika (23%) smatra da ‘Srbija treba da uskladi svoju spoljnu politiku sa Evropskom unijom i uvede sankcije Rusiji’, a da sa druge strane dve petine ispitanika (42%) ima sasvim drukčije mišljenje, ‘Srbija treba da zadrži dobre odnose sa Rusijom po cenu odustajanja od Evropske unije’” (ovde 22; moje isticanje).

 

„Sasvim drukčije mišljenje“ u odnosu na „uvođenje sankcije Rusiji” logično bi bilo neuvođenje sankcija Rusiji – a videli smo da jednostavno nije tako, jer je veliki deo protivnika sankcija, zbog zaoštreno negativnog obrazloženja iz odgovora br. 2, pobeglo u opciju „ne znam” i „bez odgovora”.

Tako se desilo da je novinar Foneta najpre drugi odgovor izjednačio sa celokupnim skupom protivnika sankcija Rusiji (što je netačno), a onda je još, slučajno ili ne, ovu opciju dodatno smanjio zamenivši 42% (iz odgovora 2) sa 35% (iz odgovora 3). I urraa, Srbi su prestali da se baš mnogo protive sankcijama Rusiji!

Istraživanja javnog mnenja su osetljiv posao, i tu se lako gubi kredibilitet. Srećka Mihajlovića cenim kao istraživača, bez obzira što sam kritikovao neke njegove teorijske koncepcije (ovde), ili pak nalaze istraživanja (2018. u Republici Srpskoj dobio je da će Ivanić tući Dodika sa 52%:43% – a rezultat je bio 54%:43% za Dodika, kao i da će Govedarica pobediti Cvijanovićevu s 51%:44% – a rezultat je bio 47%:42% za Cvijanovićevu; ovde).

 

Ipak me je začudilo ovako postavljeno istraživačko pitanje, kao i nereagovanje na Fonet-ovu dezinformaciju – pogotovo što se na sajtu Demostata istovremeno s visine docira o „dezinformacijama” koje „imaju za cilj da zamagle istinu u očima građana”, što „nanosi štetu demokratiji, pravu na informisanje i društvenoj saglasnosti” (ovde).

 

Time se Demostat, nažalost, počeo opasno približavati jednoj drugoj agenciji, poznatoj po reputaciji da postavlja sugestivna pitanja – o čemu sam već kritički pisao ovde – a čiji su, takođe, nalazi u vezi sankcija predstavljeni tako da „uvođenje sankcija Rusiji ne bi podržalo 64 odsto građana Srbije dok je 16 odsto ispitanika za usaglašavanje sa EU po tom pitanju” (ovde). Na netu ne može da se nađe originalno istraživanje, ali ne bih se smeo zakleti, na osnovu ranijih iskustava s ovom agencijom, da taj rezultat nije dobijen upravo tako što su ispitanicima, na pitanje o uvođenju sankcija Rusiji, ponuđena dva odovora: 1) „ne”, i 2) „da, da bismo se uskladili sa politikom EU” (ovde).

 

Ali, Demostat je – postavljajući pitanje tako da se prepolove protivnici sankcija – svakako i sam doprineo da se, prilikom izveštavanja, nadmaši čak i ovaj „rekord” od 64%, svodeći ga na 42%, na šta se onda nadovezala i „greška” Foneta koja ga je dodatno smanjila na 35%. Ma bravo, momci!

A sada nešto o tome zašto nije bilo ispravke Fonet-ove greške. Tri su mogućnosti: 1. Demostat nije primetio grešku; 2. Demostat se boji da popravlja Fonet; 3. Demostat i Fonet su deo iste „ekipe”, zbog čega čuvaju jedan drugom leđa.

 

Prvu mogućnost apsolutno odbacujem, jer znam sposobnosti Srećka Mihajlovića kada je reč o iskustvenim istraživanjima. Uostalom, negde 1996. godine, on je osnovao Centar za unapređenje empirijskih istraživanja, u koji je i mene pozvao, baš zato što je bio nezadovoljan postojećim metodološkim standardima i stanjem u ovoj sferi primenjene društvene nauke. Znam da on razume kada se napravi brljotina i da ume da razlikuje ispravno od pogrešnog.

Ne mogu da se odlučim između mogućnosti 2. i 3, a i ne znam jesu li njima iscrpljene sve opcije. Golim okom se vidi da je u našoj javnosti nastao kolonijalni oligopol „prozapadnih” medija, pro-EU/NATO stranaka, ljudskopravaških NVO, politički korektnih stručnjaka i podobnih javnomnenjskih agencija.

 

Epsko traćenje para

 

Taj oligopol je, najpre, izrazito bogat. Između 2017. i 2022. godine, američki Kongres je opredelio 1,5 milijardi dolara u okviru četiri računa aproprijacije strane pomoći kroz Fond za borbu protiv ruskog uticaja (Countering Russian Influence Fund – CRIF; ovde 1). Od toga je samo u medije i NVO u Srbiji uloženo 56 miliona dolara, u BiH 81 milion dolara, u CG 50 miliona dolara (ovde 16) – što znači da je samo na suzbijanje ruskog „malignog” uticaja na Srbe potrošeno nekih 120 miliona dolara. (I opet 80% Srba protiv sankcija Rusiji – kakvo epsko traćenje para!).

 

Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID) navodi da je od 2001. godine do 2019. uložila oko 140 miliona dolara u aktivnosti namenjene civilnom društvu i medijima u Srbiji (ovde), a samo u ovoj fiskalnoj godini izdvojen je 41 milion dolara (ovde). Ukupno, pak, kako se navodi na sajtu Stejt departmenta, „od 1998. SAD su obezbedile 1,1 milijardu pomoći Srbiji da joj pomognu da se razvije kao prosperitetna demokratija (…) integrisana u regionalne i zapadne institucije” (isto). (I opet – puć).

 

Drugo, ovaj kolonijalni oligopol je ozbiljno moćan – što se lepo vidi u načinu indukovanja i usmeravanja aktuelnih protesta (bez obzira na njihovu inicijalnu opravdanost; v. ovde). Gledanost i poverenje u kompradorske „medije (Danas i Nova) i paramedije (Nova S i N1) u vlasništvu jedne opskurne korporacije” (ovde) sekundarni su u odnosu na njihov politički i društveni uticaj, naročito kada je reč o kompradorskoj eliti i sitnoj (auto)kolonijalnoj buržoaziji (koja i daje potrebnu masu za BG proteste).

 

Ovi „mediji i paramediji”, koji su zapravo hibridne i bastardne ustanove – s glavom čoveka (medij), a telom zmije (kolonijalna propaganda) – imaju funkciju da obezbede ideološku legitimaciju kojom se vrši normalizacija kolonijalnog položaja Srbije – od Danasa, tog „kolaboracionističkog lista” i „službenog glasnika srpskog autošovinizma”, u kome kolumnisti pišu jedan te isti tekst već godinama, zbog čega u njemu „devedesete večno traju”, pa sve do „luksemburških propagandnih kanala” poput „Nove S” ili N1, na kojima defiluje cvet naše kompradorske elite kao svojevrsni Apel srpskom narodu 2.0. Moć ovih „medija i paramedija” je tolika da čak i jedan Boško Obradović nalazi za uputno da čestita rođendan ovdašnjem The Colonial Times-u (ovde; slika ovde).

 

Preko ovih „autokolonijalnih transmisija”, naši kompradorski propagandisti i denuncijanti, u savezu sa političkim kolaborantima i kapitulantima, nastoje da u javnosti sistematski zamagle prepoznavanje istinske agresije i glavnog zla. Njihov cilj je da od naroda naprave „stanovništvo“ koje samo zanima „briga za korito i hranu” (ovde 26) – kako bi se sproveo kolonijalni Endlösung srpskog pitanja.

 

U tom kompradorskom oligopolu – to vidi svako ko makar malo ume da gleda – izvršen je ideološki Gleichschaltung, a na akcionom planu, naročito na nižim nivoima transmisije, uspostavljena je Kadaverdisziplin. Zato nije moguće iskakanje, u vidu ispravljanja dezinformacije – jer, kredibilnost kolonijalnog oligopola niko iznutra ne sme da dovede u pitanje. Otuda i imamo izveštavanje o istraživanjima javnog mnenja kao praksu kompradorskog neutralizovanja nepoželjnih stavova i mišljenja građana Srbije.

 

Ali, uzaludnog li posla. Srbi su postojali i pre NATO i EU, a postojaće i posle. Ne vredi.

[FrediB]

O srpskom vrednosnom okviru

 

Tajana Poterjahin

 

Postati Srbin znači usvojiti čitav kulturni korpus, jedan veliki i star sistem mišljenja, te postati deo zajednice bez želje da se njene temeljne vrednosti preispituju i menjaju.

 

U nekoliko prethodnih tekstova koje sam napisala za Novi Standard spominjala sam krizu srpske kulture i identitetske probleme nastale u toku minulog veka, a čije posledice osećamo sve više, budući da se poricanjem kroz vreme one samo produbljuju, dok paralelno nastaju novi problemi. Uopšte, o ovoj temi se argumentovano piše sve više, zato što je kriza poprimila obličje hroničnog stanja konfuzije, naročito u atmosferi globalnog neprijateljstva prema samoj ideji esencijalnog identiteta. U tom smislu, nalazimo se u opasnom razdoblju mogućeg unutrašnjeg redefinisanja koje može imati nesagledive posledice po naš narod i državu u budućnosti.

 

Fenomen identitetske konverzije najčešće kritički sagledavamo na primeru dobrovoljnog odrođavanja, odnosno političkog i kulturnog samoisključivanja pojedinaca iz srpskog kolektiviteta. Tim procesom nastaju društveni akteri koje svrstavamo u suštinski jednu istu grupu poznatu pod različitim nazivima, od kojih su neke čak sami sebi nadenuli – drugosrbijanci, autošovinisti, slučajni Srbi, bivši Srbi, naposletku i antisrbi. Konačna forma u koju se ovi pojedinci transformišu nije uvek ista, postoje različite varijacije (Jugosloven, Evropljanin, građanin sveta) a nekada je i nema: tu već može da se govori o identitetskim mutacijama – tada promena ima adaptivnu funkciju sa praktično neograničenim mogućnostima tranzicije. O ovoj pojavi napisano je mnogo izuzetnih knjiga i ona svakako trajno zavređuje našu pažnju. No, čini se da nam, u želji da razumemo i otklonimo uzroke ovog procesa, promiče da zapazimo njegov drugi tok, suprotnog smera.

 

Legitiman identitet

 

Sa propašću poslednje Jugoslavije, iako jugoslovenstvo ni danas nije izdahnulo, čak i oni Srbi koji to nisu želeli, morali su da prihvate novu realnost u kojoj, koliko god nastojali da ga potisnu i nekako uglave u širu globalnu kulturnu matricu (jugoslovenstvo je zamenjeno evropejstvom), srpstvo počinje da figurira kao legitiman identitet.  U međuvremenu, tokom podmukle i bestijalne satanizacije devedesetih, mehanizmom koji povezuje mitski srpski inat i objektivne okolnosti nepravde i borbe za opstanak, ono je pokazalo neočekivanu vitalnost. Iako neprekidno izložen udarima iznutra i spolja, srpski kulturni kod preživeo je tursko i komunističko ropstvo, a zasada se živahno opire i globalističkim stremljenjima svojih istorijskih neprijatelja.

 

Težnja za identitetom, imanentna svakom ljudskom biću, danas pokušava da se ospori ili barem zamagli teorijskim mahinacijama i zbunjujućim društvenim praksama, no neodoljivost tradicije upravo leži u njenom ekskluzivnom kapacitetu da osigura stabilan identitet zajednice i pojedinca. To je jedan od izvora moje ubeđenosti u pobedu reda, smisla i duha sabornosti nad silama haosa i tame. Proučavanje društva neminovno vodi u sagledavanje jedne duboke logike koja korespondira sa zakonima prirode. Ipak i uprkos hrišćanskom optimizmu, nemoguće je prevideti manipulacije i, može se reći, naivnost sa kojom iznova dočekujemo zamešateljstva naših neprijatelja.

 

Besmislenost i bizarnost proizvoljnog identitetskog deklarisanja kulminira uveliko po svetu u ženskim sportskim halama, svlačionicama i toaletima, nakon što je pristup dobio gotovo svaki muškarac koji je za sebe spreman da ustvrdi da je žena. Prisila da ga zbog toga što se „tako oseća“ svi smatramo ženom strašnija je od svake Orvelove (zapravo Zamjatinove) književne zamisli. Ali manipulacije takozvanim rodom nisu jedino polje gde se identiteti karikiraju sa ciljem njihovog konačnog ukidanja.

 

Niski kriterijumi

 

Šta kada neko kaže da se oseća kao Srbin, iako ne poseduje nijedan od atributa srpstva, a neke čak gorljivo odriče? Želim na početku da predupredim moguće primedbe. Ne, niko nikome neće „prebrojavati krvna zrnca“ u ovom tekstu, niti će „udbaški“ isleđivati ljude, jer su sve to metode strane svetosavskom sabornom duhu srpstva. Međutim, antropološka činjenica kulture kao kompleksa „znanja, verovanja, umetnosti, morala, zakona, običaja, sposobnosti…“(prva Tajlorova definicija kulture) onemogućava postmoderni koncept identiteta u kome je dovoljno da se neko oseća na određeni način kako bi bio prihvaćen kao takav. Naročito u vremenu kada postaje, u određenim krugovima, i pragmatično biti Srbin, mi moramo precizno da omeđimo svoju kulturu i identitet, kako nas inkluzivni princip zasnovan na prežicima jugoslovenstva ne bi spalio poput drevne Troje.

 

Svaki put kada neko, a naročito ako je medijski prepoznatljiva ličnost, konvertuje u srpstvo, među rodoljubima zavlada opšte oduševljenje, i to je potpuno razumljivo. Međutim, nema svaka priča o bludnom sinu srećan kraj. Ne impliciram loše namere kod svakog odjučerašnjeg Srbina i ne smatram svakog od njih Trojancem, ali ne mogu da se otmem utisku da smo kriterijume za bivanje Srbinom postavili veoma nisko – tako i dolazimo u situaciju da ljudi koji suštinski ne poznaju srpsku kulturu teže da poučavaju druge o njenim greškama, zabludama i slabostima.

 

A šta mora?

 

Nezajažljivost dojučerašnjih antisrba, kao i naša sklonost da im odmah širom otvorimo sva vrata, za posledicu može da ima unutrašnje redefinisanje koje smo pomenuli na početku. Šta će ostati, ako nam oni objasne da Srbin ne mora da bude pravoslavac, ne mora da veruje u Boga, čak ni da bude kršten? Ne mora da smatra porodicu malom crkvom, pa i ne mora da se nadahnjuje izvornom srpskom kulturom već njenim surogatima koji nisu drugo do prepakovana zapadnjačka masovna kultura? Ne mora ni da poznaje i voli tradiciju, a ako je i prepozna kao važan faktor svog samoodređenja, legitimno je da uzme iz nje samo ono što mu se dopada? Ko je onda, zapravo, taj Srbin? Šta je on? I šta ga zaista povezuje sa srpskim identitetom? Ništa. Samo postmoderna mogućnost izbora. Sledstveno, ni sa srpskim interesom, koji proističe i koji se čita iz same naše istorije, neće ga povezivati ništa.

Svaki čovek, pristupajući novoj zajednici, donosi teret minulih izbora, odluka, samoodređenja. Prilazak srpstvu treba da bude kao prilazak Hristu. Neophodno je ostaviti starog čoveka, a ne vucarati okolo svoje nekadašnje zablude i verovanja, i još pokušavati udenuti ih u ono čemu nikakav dodatak i popravka nisu potrebni, kvariti ono što stabilno traje bez bilo kakvih intervencija spolja.

 

Put učenja

 

Naši transformersi uglavnom su razočarani liberali, mahom baštinici uopštenih humanističkih ideja Francuske revolucije, koji nisu baš očekivali da će ukidanje hijerarhije stvarno dovesti do toga da „drag queens“ čitaju bajke deci po školama, i nekadašnji komunisti, najčešće zainteresovani za to da nam objasne kako Srbin ne mora da veruje u Boga, ni u Kneza Lazara ni u Vidovdan. Oni su skloni da glorifikuju „narodnu kulturu“ ( jer se to nalazi u skladu sa levičarskim uverenjima) ali ne umeju da je razlikuju od podvaljene popularne kulture, zato što suštinski o srpskoj tradiciji malo znaju i zapravo je smatraju „elitističkom“.

Ko god i kakvi god bili, nikoga od njih ne treba isključiti, naročito zbog kriterijuma vere, koja nije pitanje odluke nego duha. No može li neko ko duhom nije dotakao Krst i Vaskrsenje da razume Kosovo, Krf, Jasenovac i još da druge poučava o smislu srpske istorije i putevima budućnosti?

 

Postati Srbin znači usvojiti čitav kulturni korpus, jedan veliki i star sistem mišljenja, preumiti se istinski, svojom suštinom. Postati deo zajednice bez želje da se njene temeljne vrednosti preispituju i menjaju, nego da se doprinese njihovom očuvanju. I niko nikada nije rekao da je to lako. To je proces, put učenja i prihvatanja. Dakle, ne otvara se pitanje – ko je tu duže, jer je to sasvim irelevantan argument, nego ko je i da li je zaista razumeo i prihvatio ključne elemente srpskog identiteta kao vrednosti za koje je spreman da se bori, kao svoje sopstvene.

 

Možda ne bi bilo zgoreg uvesti neki period iskušeništva pre nego što se stekne licenca za poučavanje Srba tome kako da budu Srbi.

[FrediB]

Jedaaaaaaaan i neponovljiiiiiiiiiviiiiiiiiiiiiii - dr Kadzija Blatonic!

 

Evropejština (1)

 

Slobodan Antonić

 

Postavlja se pitanje da li je Zapad uzvratio na rusku ljubav? Paradoksalno, tvrdi Nikolaj Danilevski, „što smo iskrenije i nesebičnije usvajali pojedine evropske tačke gledišta, time nas je Evropa dublje mrzela".

 

Danilevski kaže da je „evropejština” (evropejničanje) jedna od najtežih „bolesti ruskog života” (ovde, 205-233) – „od čijeg rešenja zavisi sva budućnost, sva sudbina ne samo Rusije, već i celog slovenstva.” (207)

 

On opisuje tri vida evropejštine:

 

1. preuzimanje sa Zapada načina života, mode, celokupne estetike, čak i u religiji (izgled crkava i ikona; 209-216);

2. presađivanje zapadnih političkih institucija na domaće tlo (216-223);

3. pogled na svet kroz „evropske naočare“ – pounutravanje interesa Zapada kao sopstvenih (223-233).

 

Ova pojava poznata nam je i iz vlastitog, srpskog iskustva. Kada Danilevski pomene da su Rusi „društveno mnjenje Evrope priznali za svog sudiju, pred čijom ocenom drhte i čiju milost očekuju“ (228) – mi tačno znamo o čemu on govori.

 

Dvostruki standardi

 

Danilevski navodi dvostruke zapadne standarde, koje su pounutrili upravo ruski zapadnjaci. 

 

Objedinjavanje evroazijskog prostora omogućeno je osvajanjima Aleksandra Velikog. Bez razumevanja epohalnog značaja njegove vladavine i načina upravljanja, nemoguće je razumeti stvarnost Evroazije „prigrabi” Konstantinopolj koji joj „ne pripada”, ali britansko zaposedanje Gibraltara uzima se kao nešto potpuno prirodno.

 

I dok je savršeno razumljivo da Britanija drži deo Španije, koji je hiljadama kilometara daleko od njenih ostrva, dotle je jezivo, odvratno i nedopustivo da Rusija i pomisli da „oslobodi ulaz u sopstvenu kuću.” (228) Takvih primera naturalizovanih dvomisli, kako bi se danas reklo, ima na svakom koraku, uočava Danilevski.

 

A pošto je za vreme Petra Velikog, uz sve njegove zasluge, „na sve rusko postavljen pečat niskog i podlog” (207), nastavlja ovaj mislilac, posle Petra nije bio redak slučaj da su se „lica koja upravljaju državom odnosila prema Rusiji samo s mržnjom, prezirom.” (208; zvuči poznato?)

 

Da li je Zapad uzvratio ovu rusku ljubav? Paradoksalno, tvrdi Danilevski, „što smo iskrenije i nesebičnije usvajali pojedine evropske tačke gledišta, time nas je Evropa dublje mrzela.” (231) Jednostavno, „sve samobitno rusko i slovensko njoj (Evropi – S. A.) izgleda dostojno samo prezira i njihovo iskorenjavanje predstavlja svetu obavezu i pravi zadatak civilizacije.” (60)

 

Danilevski kao primer navodi mišljenje Karla Roteka iz njegove Opšte istorije (9 knj. 1813–27), mišljenje koje je „samo izraz javnog mnjenja Evrope” – „da je svaki uspeh Rusije, svaki razvitak njenih unutrašnjih snaga, povećanje njenog blagostanja i moći, u isto vreme i društvena beda, nesreća za celo čovečanstvo.” (54)

Zapanjujuće je, konstatuje Danilevski, da Rusiju u Evropi ne mrzi samo neki njen politički ili društveni deo, neka partija, već se „svi oni ujedinjuju u zajedničkom neprijateljskom osećanju prema Rusiji – klerikalci i liberali, aristokrate i demokrate, monarhisti i anarhisti, legitimisti i bonapartisti…” (231)

 

Ruski koncept

 

Prezir i mržnja prema Rusiji dolazi otuda što, najpre, Zapad oseća (a njegova elita zna) da Rusija nije Evropa (jer i nije, saglasan je Danilevski; 65).

 

Ovo se, dodaćemo, sasvim lepo videlo odmah na početku rata u Ukrajini. Kako je nemačkoj TV publici lepo objasnila tadašnja zamenica direktora Instituta EU za bezbednosne studije, Florens Gaub: „Ne treba zaboraviti da, čak i ako Rusi izgledaju kao Evropljani, oni nisu Evropljani. U kulturnom smislu, oni drugačije misle o nasilju ili smrti.  (jer i jeste tako) 

 

Oni nemaju koncept liberalnog, postmodernog života. Umesto toga, život se (po mišljenju Rusa – S. A.) može prerano završiti smrću. Zato se drugačije odnose prema smrti.” (ovde)

 

I zaista, ruski koncept samopregora i požrtvovanosti za Gaubovu je tako neevropski. Rusi znaju da zajednica bez spremnosti na žrtvovanje propada prvom prilikom – ali, to je nepojmljivo postmodernom Evropljaninu.

 

Pri tome, Gaubova je, kako je već primećeno, idealni lik „s postera za evrokratsku elitu: zamenica direktora Instituta EU za bezbednosne studije, članica Globalnog saveta za budućnost Svetskog ekonomskog foruma za granične rizike, ranije je radila na Odbrambenom koledžu NATO-a, studirala na Sorboni i doktorirala na berlinskom Humbolt univerzitetu – tip osobe koja je u velikoj meri u skladu s duhom vremena Davosa i elite EU”.

 

Pa kad ona kaže da „Rusi izgledaju kao Evropljani, ali nisu Evropljani”, ona ne izražava samo svoje mišljenje, samo svoj osećaj.

 

Baš kao i onaj reporter Si-Bi-Esa Čarli D’ Agata, koji je, javljajući se iz Kijeva, rekao: „Ovo je relativno civilizovan, relativno evropski grad.” (ovde)

 

Relativno? Jer, da, istočna Evropa za Zapadnjake nije prava Evropa – kao što je to lepo opisao Lari Volf u knjizi "Izumevanje Istočne Evrope".

 

Pritisak geografske karte

 

I drugo, Zapadnjaka obuzme jeza pred kartom Rusije – ona je jednostavno prevelika država u neposrednom susedstvu Evrope, i zato po definiciji opasna (Danilevski, 67). To je pritisak geografske karte, a on kod Zapadnjaka neretko pretvara nadmoćni prezir prema „drugačijoj Evropi” u potmulu mržnju.

Zbog toga za Zapad, kako kaže Danilevski, „zločinci postaju heroji samo ako su njihovi gnusni postupci upereni protiv Rusije” (57). Pri tome ti isti evropski „zaštitnici nacionalnosti zaćute čim se radi o zaštiti ruske narodnosti.” (57)

 

Naravno, „kod nas (u Rusiji – S. A.) još je u modi da se sve to otpisuje na neobaveštenost Evrope, na njeno nepoznavanje Rusije”, jedak je Danilevski (58). Ali, pita se on, „zašto Evropa koja sve zna, od sanskrtskog jezika do irokeških dijalekata i od zakona kretanja sazvežđa do sastava mikroskopskih organizama, ne poznaje samo Rusiju?” (58)

 

„Smešna su ta opravdanja Evrope koja joj pripisuju naivnost, kao da je reč o nekoj institutki”, zaključuje on. „Stvar je u tome da nas Evropa ne priznaje za svoje. Ona u Rusiji, i uopšte Slovenima, vidi nešto što joj je potpuno tuđe”   – „i ne samo tuđe, već i neprijateljsko” (58; isto i 60).

 

Ujedinjeni Sloveni

 

I Dostojevski koristi reč „evropejština”. On ovako opisuje stanje u višim krugovima Rusije:

„Mnogo je starih, sedokosih liberala koji nikada nisu voleli Rusiju, koji su je čak i mrzeli zbog njenog ‘varvarstva’… Njihovo celokupno obrazovanje i evropejština (evropeйničanьe) sastoji se u ‘strašnoj ljubavi prema čovečanstvu’ – ali samo uopšteno. Oni vole čovečanstvo, no ako ono pokaže potrebe, apele i molbe kroz usta nacije, onda smatraju da je reč o predrasudi, zaostalosti, šovinizmu…” (ovde)

 

I Dostojevski se žali da je ruska ljubav prema Zapadu neuzvraćena: „Mi smo se učili da volimo Francuze, Nemce i sve druge, kao da su svi oni naša braća, ne vodeći ni malo računa što nam oni uopšte nisu braća, što nas nisu nikad voleli – niti imaju nameru da nas i ubuduće vole!” (ovde, 208).

 

A Rusi vole Zapad, ističe Dostojevski – „mi Rusi, čak i onda kad se nazivamo slovenofilima, imamo dve domovine: našu Rusiju i Evropu” (ovde, 189-190).

Da, i Dostojevski je slovenofil, kako sam za sebe veli (ovde, 237), ali slovenofilstvo nije partikularno, a još manje antievropsko stanovište, objašnjava on – već želja da se unapredi kako Evropa, tako i celo čovečanstvo:

 

„Slovenofilstvo označava, osim ujedinjenja Slovena pod vođstvom Rusije, duhovni savez svih onih koji veruju da će naša velika Rusija na čelu ujedinjenih Slovena, celom svetu i čitavoj evropskoj civilizaciji reći svoju veliku, novu zdravu reč kakvu svet do sada nije čuo. Ta reč će biti rečena u korist čitavog čovečanstva, ujedinjenog u novi, bratski svetski savez čije se načelo skriva u slovenskom geniju, a u prvom redu u duhu ruskog naroda.” (237-8)  

 

Dostojevski objašnjava da je on slovenofil ne zato što mrzi Evropu, već upravo zato što voli i nju i Rusiju, znajući da ono najbolje u Evropi može da spasi jedino Rusija – čak i onda kada zvanični Zapad ne razume, prezire ili mrzi Rusiju:

 

„O, znate li vi, gospodo, kako je nama sanjarima slovenofilima,
koji smo po vama, neprijatelji Evrope –
draga baš ta Evropa, ‘ta zemlja svetih čuda’.
Znate li vi kako su nam draga ta ‘čuda’,
kako mi volimo i poštujemo,
kao što vole i poštuju braća,
sva njena velika plemena koja je naseljavaju
i sve što su ta plemena u njoj stvorila? (…)
Nikada vi, gospodo, naši ‘evropejci’ i zapadnjaci,
niste toliko voleli Evropu
koliko smo je voleli mi, sanjari i slovenofili!” (ovde, 240)

 

Sveto i strašno

 

Za slovenofile je Evropa, tumači Dostojevski, istovremeno „nešto sveto i strašno” (240) – sveto zbog umetnosti i prvih 1000 godina zajedništva u Hristu, a strašno zbog greha, obezboženosti i obezljuđenosti. Otuda snažna ambivalencija prema Evropi, koju Ivan Karamazov ovako opisuje Aljoši:

 

„Ja hoću u Evropu da idem, Aljoša, pa ću i poći;
ali vidiš, ja znam da ću poći samo na jedno groblje,
ali na najmilije groblje, eto!
Mili tamo leže pokojnici,
svaki kamen nad njima priča o plamenom minulom životu,
o strasnoj veri u svoje delo, u svoju istinu,
u svoju borbu i u svoju nauku –
tako da ću ja, to znam unapred,
pasti na zemlju i ljubiću svaki kamen
i plakaću nad njim – no, u isti mah sam
iz sveg srca ubeđen da je sve to već odavno groblje i ništa više.”
(Braća Karamazovi, knj. V, gl. III, 186)

 

I drugi slovenofili su uočavali duboke razlike između kulture Rusije i Zapadne Evrope, ali su verovali da je prividno „zaostajanje” Rusije za Evropom, zapravo njena prednost koja može spasiti i Rusiju, i Evropu.

 

O njima, ali i o Osvaldu Špengleru i „pseudomorfozi” ruske kulture, na ovom mestu kroz dve nedelje…

[FrediB]

Dragoš Kalajić i „biti fašista“

Čuveni Dragoš Kalajić je jednom prilikom rekao da je “biti fašista najveći kompliment“.

Ovaj tekst će poslužiti za osvešćivanje liberala i ostalih evropejaca, kao i analiza termina “fašista“ u modernom svetu.

Prema Vikipediji, pod terminom “fašizam“ podrazumeva se “državno Fascist_symbol.svguređenje ekstremne desnice koje radikalno ograničava ljudska prava radi veće stabilnosti i bržeg napretka“.

Govoreći o fašizmu, gospodin Kalajić sigurno nije mislio na “uređenje ekstremne desnice“, i ako je i sam bio ideolog nove evropske desnice.
Verujem da je pod time mislio na onu etiketu koju liberali i pripadnici NVO sektora vole da lepe nacionalno svesnim ljudima.

Dragoš Kalajić je bio i senator Republike Srpske za koju NVO elementi vole da kažu da je “genocidna tvorevina“.

Ono što oni takođe vole da rade je da poistovećuju fašizam i nacizam sa NACIONALIZMOM. U našem “demokratskom“ uređenju nacionalizam se poistovećuje sa šovinizmom i ekstremizmom. Zašto? Demokratija i komunizam su globalističke i anacionalne ideologije i stvorene su da ukinu nacionalizam. Veštački su stvorene i podvaljene narodu da bi se oljagali patriotizam, suverenitet i nacionalizam.

“Fašizam“ je danas Putin, Orban, Marin Le Pen, “fašizam“ je sve ono što se ne uklapa u agendu NVO sektora. “Fašizam“ je porodična politika, jačanje vojske, suverenitet i otpor bezumlju. “Fašizam“ je borba za očuvanje Kosova i Metohije, borba za očuvanje kulturne baštine i borba za očuvanje ćirilice. “Fašizam“ je otpor zapadnjačkom bezumlju i otpor Evropskoj uniji. “Fašizam“ je patriotizam, otačastvo i rodoljublje.

Šta je danas pravi fašizam? Nevladin sektor, anarho-neoliberalni elementi i razne “antifa“ organizacije.

Ko su danas novo-fašisti? Oni koji pljuju po svom narodu, po veri svog naroda, po herojima svog naroda. Novo-fašisti su oni, koji u duhu kosmopolitizma, slave presude protiv srpskih heroja u Hagu, oni koji teraju srpski narod da priznaju genocid koji se nije ni desio, oni koji KosMet nazivaju nezavisnom državom, oni koji u sred Beograda slave dane “kosovske kulture“ i oni koji Hašima Tačija nazivaju predsednikom i oni koji u svrhu “verskog diverziteta“ opravdavaju svaki oblik islamskog ekstremizma.

Novo-fašisti su oni koji nama lepe etikete “fašista“ jer smo nacionalisti i volimo svoje, a tuđe nas ne zanima. Fašisti smo jer se protivimo slavljenju separatizma u sred Beograda. Fašisti smo jer slavimo sve pobede srpske vojske i slavimo srpske heroje.

Ako učestvuješ u promovisanju separatizma ti si „borac za ljudska prava“.
Ako se protiv toga boriš ti si „ekstremista“ i “fašista“.

Ovako će biti sve dok Srbija, po uzoru na Rusiju ne donese Zakon o NVO.

“Biti fašista“ danas i jeste najveći kompliment, jer ako te NVO nazovu fašistom onda možeš biti siguran da se boriš za prave stvari!

Vinston Čerčil je jednom prilikom rekao: „Anti-fašisti budućnosti biće ono što su pravi fašisti bili nekada“. Izgleda da je bio potpuno u pravu.
 

[badenac]

On 6/28/2023 at 4:58 PM, FrediB said:

O srpskom vrednosnom okviru

 

Tajana Poterjahin

 

Postati Srbin znači usvojiti čitav kulturni korpus, jedan veliki i star sistem mišljenja, te postati deo zajednice bez želje da se njene temeljne vrednosti preispituju i menjaju.

 

U nekoliko prethodnih tekstova koje sam napisala za Novi Standard spominjala sam krizu srpske kulture i identitetske probleme nastale u toku minulog veka, a čije posledice osećamo sve više, budući da se poricanjem kroz vreme one samo produbljuju, dok paralelno nastaju novi problemi. Uopšte, o ovoj temi se argumentovano piše sve više, zato što je kriza poprimila obličje hroničnog stanja konfuzije, naročito u atmosferi globalnog neprijateljstva prema samoj ideji esencijalnog identiteta. U tom smislu, nalazimo se u opasnom razdoblju mogućeg unutrašnjeg redefinisanja koje može imati nesagledive posledice po naš narod i državu u budućnosti.

 

Fenomen identitetske konverzije najčešće kritički sagledavamo na primeru dobrovoljnog odrođavanja, odnosno političkog i kulturnog samoisključivanja pojedinaca iz srpskog kolektiviteta. Tim procesom nastaju društveni akteri koje svrstavamo u suštinski jednu istu grupu poznatu pod različitim nazivima, od kojih su neke čak sami sebi nadenuli – drugosrbijanci, autošovinisti, slučajni Srbi, bivši Srbi, naposletku i antisrbi. Konačna forma u koju se ovi pojedinci transformišu nije uvek ista, postoje različite varijacije (Jugosloven, Evropljanin, građanin sveta) a nekada je i nema: tu već može da se govori o identitetskim mutacijama – tada promena ima adaptivnu funkciju sa praktično neograničenim mogućnostima tranzicije. O ovoj pojavi napisano je mnogo izuzetnih knjiga i ona svakako trajno zavređuje našu pažnju. No, čini se da nam, u želji da razumemo i otklonimo uzroke ovog procesa, promiče da zapazimo njegov drugi tok, suprotnog smera.

 

Legitiman identitet

 

Sa propašću poslednje Jugoslavije, iako jugoslovenstvo ni danas nije izdahnulo, čak i oni Srbi koji to nisu želeli, morali su da prihvate novu realnost u kojoj, koliko god nastojali da ga potisnu i nekako uglave u širu globalnu kulturnu matricu (jugoslovenstvo je zamenjeno evropejstvom), srpstvo počinje da figurira kao legitiman identitet.  U međuvremenu, tokom podmukle i bestijalne satanizacije devedesetih, mehanizmom koji povezuje mitski srpski inat i objektivne okolnosti nepravde i borbe za opstanak, ono je pokazalo neočekivanu vitalnost. Iako neprekidno izložen udarima iznutra i spolja, srpski kulturni kod preživeo je tursko i komunističko ropstvo, a zasada se živahno opire i globalističkim stremljenjima svojih istorijskih neprijatelja.

 

Težnja za identitetom, imanentna svakom ljudskom biću, danas pokušava da se ospori ili barem zamagli teorijskim mahinacijama i zbunjujućim društvenim praksama, no neodoljivost tradicije upravo leži u njenom ekskluzivnom kapacitetu da osigura stabilan identitet zajednice i pojedinca. To je jedan od izvora moje ubeđenosti u pobedu reda, smisla i duha sabornosti nad silama haosa i tame. Proučavanje društva neminovno vodi u sagledavanje jedne duboke logike koja korespondira sa zakonima prirode. Ipak i uprkos hrišćanskom optimizmu, nemoguće je prevideti manipulacije i, može se reći, naivnost sa kojom iznova dočekujemo zamešateljstva naših neprijatelja.

 

Besmislenost i bizarnost proizvoljnog identitetskog deklarisanja kulminira uveliko po svetu u ženskim sportskim halama, svlačionicama i toaletima, nakon što je pristup dobio gotovo svaki muškarac koji je za sebe spreman da ustvrdi da je žena. Prisila da ga zbog toga što se „tako oseća“ svi smatramo ženom strašnija je od svake Orvelove (zapravo Zamjatinove) književne zamisli. Ali manipulacije takozvanim rodom nisu jedino polje gde se identiteti karikiraju sa ciljem njihovog konačnog ukidanja.

 

Niski kriterijumi

 

Šta kada neko kaže da se oseća kao Srbin, iako ne poseduje nijedan od atributa srpstva, a neke čak gorljivo odriče? Želim na početku da predupredim moguće primedbe. Ne, niko nikome neće „prebrojavati krvna zrnca“ u ovom tekstu, niti će „udbaški“ isleđivati ljude, jer su sve to metode strane svetosavskom sabornom duhu srpstva. Međutim, antropološka činjenica kulture kao kompleksa „znanja, verovanja, umetnosti, morala, zakona, običaja, sposobnosti…“(prva Tajlorova definicija kulture) onemogućava postmoderni koncept identiteta u kome je dovoljno da se neko oseća na određeni način kako bi bio prihvaćen kao takav. Naročito u vremenu kada postaje, u određenim krugovima, i pragmatično biti Srbin, mi moramo precizno da omeđimo svoju kulturu i identitet, kako nas inkluzivni princip zasnovan na prežicima jugoslovenstva ne bi spalio poput drevne Troje.

 

Svaki put kada neko, a naročito ako je medijski prepoznatljiva ličnost, konvertuje u srpstvo, među rodoljubima zavlada opšte oduševljenje, i to je potpuno razumljivo. Međutim, nema svaka priča o bludnom sinu srećan kraj. Ne impliciram loše namere kod svakog odjučerašnjeg Srbina i ne smatram svakog od njih Trojancem, ali ne mogu da se otmem utisku da smo kriterijume za bivanje Srbinom postavili veoma nisko – tako i dolazimo u situaciju da ljudi koji suštinski ne poznaju srpsku kulturu teže da poučavaju druge o njenim greškama, zabludama i slabostima.

 

A šta mora?

 

Nezajažljivost dojučerašnjih antisrba, kao i naša sklonost da im odmah širom otvorimo sva vrata, za posledicu može da ima unutrašnje redefinisanje koje smo pomenuli na početku. Šta će ostati, ako nam oni objasne da Srbin ne mora da bude pravoslavac, ne mora da veruje u Boga, čak ni da bude kršten? Ne mora da smatra porodicu malom crkvom, pa i ne mora da se nadahnjuje izvornom srpskom kulturom već njenim surogatima koji nisu drugo do prepakovana zapadnjačka masovna kultura? Ne mora ni da poznaje i voli tradiciju, a ako je i prepozna kao važan faktor svog samoodređenja, legitimno je da uzme iz nje samo ono što mu se dopada? Ko je onda, zapravo, taj Srbin? Šta je on? I šta ga zaista povezuje sa srpskim identitetom? Ništa. Samo postmoderna mogućnost izbora. Sledstveno, ni sa srpskim interesom, koji proističe i koji se čita iz same naše istorije, neće ga povezivati ništa.

Svaki čovek, pristupajući novoj zajednici, donosi teret minulih izbora, odluka, samoodređenja. Prilazak srpstvu treba da bude kao prilazak Hristu. Neophodno je ostaviti starog čoveka, a ne vucarati okolo svoje nekadašnje zablude i verovanja, i još pokušavati udenuti ih u ono čemu nikakav dodatak i popravka nisu potrebni, kvariti ono što stabilno traje bez bilo kakvih intervencija spolja.

 

Put učenja

 

Naši transformersi uglavnom su razočarani liberali, mahom baštinici uopštenih humanističkih ideja Francuske revolucije, koji nisu baš očekivali da će ukidanje hijerarhije stvarno dovesti do toga da „drag queens“ čitaju bajke deci po školama, i nekadašnji komunisti, najčešće zainteresovani za to da nam objasne kako Srbin ne mora da veruje u Boga, ni u Kneza Lazara ni u Vidovdan. Oni su skloni da glorifikuju „narodnu kulturu“ ( jer se to nalazi u skladu sa levičarskim uverenjima) ali ne umeju da je razlikuju od podvaljene popularne kulture, zato što suštinski o srpskoj tradiciji malo znaju i zapravo je smatraju „elitističkom“.

Ko god i kakvi god bili, nikoga od njih ne treba isključiti, naročito zbog kriterijuma vere, koja nije pitanje odluke nego duha. No može li neko ko duhom nije dotakao Krst i Vaskrsenje da razume Kosovo, Krf, Jasenovac i još da druge poučava o smislu srpske istorije i putevima budućnosti?

 

Postati Srbin znači usvojiti čitav kulturni korpus, jedan veliki i star sistem mišljenja, preumiti se istinski, svojom suštinom. Postati deo zajednice bez želje da se njene temeljne vrednosti preispituju i menjaju, nego da se doprinese njihovom očuvanju. I niko nikada nije rekao da je to lako. To je proces, put učenja i prihvatanja. Dakle, ne otvara se pitanje – ko je tu duže, jer je to sasvim irelevantan argument, nego ko je i da li je zaista razumeo i prihvatio ključne elemente srpskog identiteta kao vrednosti za koje je spreman da se bori, kao svoje sopstvene.

 

Možda ne bi bilo zgoreg uvesti neki period iskušeništva pre nego što se stekne licenca za poučavanje Srba tome kako da budu Srbi.

Da li se zna gde je gospodjica Poterjahin bila iskusenica posto svesrdno poucava Srbe kako treba da izgleda i (ne)misli Srbin?

Iz jedne porodice koja je stekla  licencu za merenje srpstva  regrutovano je dete koje je pobilo svoje drugare i skolskog domara.

[badenac]

On 6/17/2023 at 3:18 PM, FrediB said:

Posledice zapadnog ideološkog obrasca u Srbiji

 

Ljubiša Malenica

 

Samo jedan pravac društvenog razvitka može poslužiti kao brana čitavom nizu socijalnih devijacija, pri čemu masovne pucnjave spadaju u kategoriju najuočljivijih, ali ne i jedinih

 

Nakon tragedije koja pogodila Srbiju između trećeg i petog maja, samo sa gađenjem se mogla posmatrati poplava idiotizma koja je zapljusnula javnu sferu zemlje. Reakcije zainteresovanih, i odgovornih, aktera, počevši od vlasti pa sve do kvislinškog NVO sektora su se svele na mutavo nuđenje besmislenih rješenja, te ogavno korištenje individualne i kolektivne traume za grabljenje političkih bodova.

 

Nekoliko sedmica nakon ubistava u Beogradu i Mladenovcu jasno je da ništa nije naučeno niti će se nešto promijeniti. Štaviše, mišljenje autora, za nadati se da je pogrešno, jeste da će se ovakvi slučajevi ponovo dogoditi. Srbija sebi ne može priuštiti američki „luksuz” od 200 masovnih pucnjava u samo prva četiri mjeseca ove godine. [1] Srbija sebi ne može priuštiti ni ovo što se dogodilo početkom maja. Izgubiti u tri dana sedamnaest života, uzrasta između deset i dvadeset pet godina je strašan udarac za jednu zemlju i društvo koji se već trideset godina bore protiv negativnog nataliteta.

 

Kriv je general

 

Prema pisanju određenih izvora, nakon masovne pucnjave u osnovnoj školi, vlada Republike Srbije je „ocenila da je jedan od glavnih krivaca za ovaj monstruozni čin „vesternizacija” društva koja je ocenjena kao pogubna, i najavila borbu, tačnije konkretne mere za suzbijanje ove pošasti”. [2] S obzirom da autor nije uspio da pronađe zvaničnu verziju date izjave njena autentičnost mora biti dovedena u pitanje. Ako data opaska jeste potekla iz najvišeg administrativno-političkog vrha Srbije, ne može a da ne izazove ironičan smijeh.

 

Da ne bude nejasnoća, vesternizacija jeste problem srpskoga društva, u to nema nikakve sumnje. (  )  [3] To je, na posljetku, plan naših neprijatelja već nekoliko decenija.

U suštini, citirana poruka jeste istinita, bez obzira poticala ona od političkog vrha ili iz sfere društvenih mreža, no ako je tvrdnja o izvoru istinita, onda se sa pravom možemo zapitati šta su očekivali ti isti akteri koji spadaju među najrevnosnije zagovornike vesternizacija Srbije.

U čemu je sada problem? Ubijena neka djeca. Pa šta? I to je Zapad. Naš evropski put nema alternativu. Tako nam govore već deceniju, iako taj isti put završava u nacionalnom samoubistvu. Sve što mi jesmo, u kulturnom i tradicijskom smislu, sve je to varvarsko i zaostalo, to nam je poruka od strane Zapada. Sve ćemo to „prevazići” samo da nam je prihvatiti njihove šablona ponašanja.

 

Nakon početka sukoba u Ukrajini, te kmetovskog ponašanja većine članica Evropske unije, gaji li iko realan i dalje iluzije o nekakvom strateškom i ekonomskom suverenitetu Evrope, te njenoj sposobnosti da se uzdigne u jedan od samostalnih centara multipolarnoga svijeta?

 

Evropski idiot je svojevoljno i u potpunosti svezao svoju sudbinu sa usudom američkoga nasilnika, no mi i dalje nemamo alternative, iako su obrisi alternativa sve jasniji globalno i bliži geopolitički. Srbija, odnosno da budemo mnogo precizniji, srpska prozapadna elita još uvijek živi, u političkom, ekonomskom i sigurnosnom smislu, početak ovoga vijeka, iako je stav narodnih masa odavno poznat svima koji žele da obrate pažnju, kako po pitanju našega evropskog puta, tako i po pitanju čitavoga niza uvezenih „vrijednosti”.

 

Da ova tragedija ne bi prošla bez autošovinističkih i neoliberalnih opaski  pobrinuo se uobičajeni skup predstavnika „građanskog društva” koje inače okuplja izuzetno uzak broj građana Srbije. Tako smo imali priliku da saznamo kako je za smrt đaka u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar” zapravo odgovoran, u zavisnosti od izvora, mural generala Ratka Mladića koji se nalazi u blizini same škole, odnosno muški šovinizam i zli patrijarhat koji tlači nesretne i tužne žene.

 

Nekoliko dana nakon obje masovne pucnjave, širom regiona su se pojavili članici o uklanjanju murala generalu Ratku Mladiću, koji se nalazio u Njegoševoj ulici na Vračaru, od strane nekolicine građana Beograda, koje su portali iz Federacije BiH, Hrvatske i njima slični iz srpskih zemalja odmah pohvalili za njihov čin brisanja „spomenika ratnom zločincu”. [4][5] Jedan broj ovih tekstova nije odolio da istakne kako se spomenuti mural nalazi u blizini osnovne škole koja je bila poprište prve masovne pucnjave, tim putem indirektno povezujući samo prisustvo murala sa postupcima Koste Kecmanovića.

 

Sve je jasno zar ne? Između murala Ratka Mladića i ubistva devet osoba stoji znak jednako, bar za zapadne plaćenike. Ipak, ako ćemo već pratiti ovu logiku, masovne pucnjave slične ovima su trebale davno da postanu svakodnevne. Ako je Ratko Mladić problematičan, možemo pretpostaviti da se data percepcija zasniva na tvrdnji kako su njegov lik i postpuci zapravo poslužili kao inspiracija maloljetnom Kosti, s obzirom da general Mladić među prozapadnim aktivistima slovi kao ratni zločinac. Naime, to je ono što se indirektno tvrdi. Zarad ovoga razgovara, prihvatimo datu tvrdnju. Eto, Ratko Mladić, odnosno njegov mural, su podstakli Kostu Kecmanovića na ubistvo svojih vršnjaka, te čuvara škole.

 

Ovde se odmah susrećemo sa jednim izuzetno očiglednim problemom. Naime, ako osoba i ponašanje Ratka Mladića imaju takvu snagu uticaja te mogu ovako destruktivno djelovati na jednoga trinaestogodišnjaka, zašto je onda dati uticaj ograničen samo na tog jednog dječaka. U toku ratova devedesetih, Ratko Mladić nije bio jedini srpski general. Ako upitamo iste one koji prodaju ovaj argument, o njihovom viđenju srpskoga vojnog vrha između 1990. i 2000. godine, većina bi sve srpske generale olako svrstala u kategoriju ratnih zločinaca. To je narativ njihovih gospodara već dvadeset godina, te shodno tome i njihov. Istovremeno postaje jasno da problem prevazilazi samoga Mladića i sada problematičnim postaje čitava vojna hijerarhija, sa posebnim naglaskom na najviše oficire.

 

Ovo je bitno naglasiti iz jednog prostoga razloga. Generali, kako VRS tako i Vojske Jugoslavije su komandovali, ukupno gledano, sa skoro tri stotine hiljada vojnika. Kako je moguće da od tih nekoliko stotina hiljada vojnika, kojima su komandovali ovi „ratni zločnici” niti jedan nije odlučio da, ponesen likom i djelom svojih generala, uđe u osnovnu školu i otvori paljbu po prisutnoj djeci i nastavnom osoblju?

 

Kosta Kecmanović ima trinaest godina. Rođen je 2010. godine, u periodu kada su neke druge vrijednosti počele da se nameću srpskom društvu, od strane istih onih koji danas krokodilskim suzama oplakuju tragediju čitavoga naroda. Ako već nekome treba da se uzmu za zlo napori na kvarenju srpske omladine , to svakako nije lik sa murala.

 

Kriv je patrijarhat

 

Da borci protiv „volšebnog” murala ne bi ostali usamljeni u svome bezumlju, potrudili su se dežurni feministi.

 

Ne propuštajući priliku da ugrabi jeftine bodove među svojim istomišljenicima, Svetlana Slapšak na portalu „Peščanik” objavljuje tekst pod naslovom „Sedam devojčica”. [6] Čak i bez ulaska u suštinu teksta sasvim je jasna poruka koja se ovim želi poslati srpskome društvu. Istovremeno, koga briga za dječaka koji je stradao zajedno sa ovih sedam djevojčica, a da ne spominjemo Dragana Vlahovića, čuvara u školi „Vladimir Ribnikar”, koji je prvi ubijen. Za razliku od svih nas ostalih, gospođa Slapšak zna da je osnovni kriterijum maloljetnog ubice bio zapravo pol njegovih žrtava.

 

Da li bi Slapšak imala šta napisati da se, ne daj Bože, tragedija nastavila te da je broj žrtava bio veći, da je broj stradalih muških osoba bio veći? Vjerovatno bi se i tada pronašao ugao putem kojeg bi se čitava tragedija spinovala za potrebe NVO sektora. I tada bi sigurno bilo traženo od nas da zanemarimo činjenicu, prvu i jedinu koja je bitna, da su stradala djeca, te bi gospođa Slapšak i njoj slične osobe insistirale na tome da je nekako tragedija mrtvih djevojčica veća od tragedije mrtvoga dječaka i muškarca. Nama ostalima očigledno još uvijek nije jasno, vjerovatno jer nismo prolazili džender/kvir/feminističe škole tolerancije zapadnih ambasada, da bol i tuga majke dječaka koji je stradao, njegove porodice, te porodice pokojnoga gospodina Vlahovića, jednostavno nisu na istom stepenu kao u slučaju roditelja i rodbine sedam stradalih djevojčica. Zna i patnja za viši i niži stalež, kada o njoj pišu feministi.

 

Jedina vrlina ovog, inače sramnog teksta, leži u njegovoj veoma ograničenoj veličini. Sam članak je obima nešto većeg pasusa nekoga daleko ozbiljnijeg rada, no čak ni takav nije lišen određenih opažanja koja su autoru izgledala posebno zanimljiva.

 

Govoreći o školi u kojoj se tragedija odigrala, gospođa Slapšak ističe da „još u moje doba ta škola bila je posebna, ‘ogledna’, škola finoga sveta”. Izuzetno zanimljiva opaska s obzirom da indirektno potvrđuje nekoliko ranije iznesenih tvrdnji, koje su stigle do autora. Prvenstveno, možemo zaključiti da dotična ustanova nije identična, po određenim kriterijumima, drugim školama u Srbiji. Iz ovoga proizilazi zaključak da je plan i program rada ove institucije takođe specifičan te da se u njemu nalaze elementi uneseni „spolja”. Istovremeno, postoji visok stepen sigurnosti u tvrdnji da savremeni program rada, koji i danas osnovnu školu „Vladislav Ribnikar” čini „posebnom i oglednom” nije isti programu rada iz perioda komunističke Jugoslavije, kada je dotična ustanova uživala isti status, ako je suditi po komentarima Svetlane Slapšak.

 

Nije na odmet ovde se zapitati, ako već govorimo o posebnom statusu dotične škole, koji program rada ona prati, na čijem ideološkom temelju dati program počiva, ko ga je sastavljao i kada. Sve su ovo legitimna pitanja, posebno u situaciji u kojoj je sistem obrazovanja u Srbiji pod pritiskom zapadne ideologije, kao i ostatak društva, čemu je dovoljno ilustrativan primjer stanje na tržištu udžbenika na kojem je država Srbija najmanje prisutna. Da li je srpski politički vrh kojim slučajem ustrojio sistem obrazovanja u Srbiji po ugledu na Kinu ili Rusiju? Svi dobro znamo odgovor na ovo pitanje. Isto tako svi dobro znamo da je NVO sektor, svesrdno podržan od Zapada, izuzetno aktivno učestvovao u dovođenju srpskoga društva gdje se ono danas nalazi. Da ne bude zablude, NVO sektor nije učestvovao sam u ovome procesu. Bez aktivne političke podrške, prozapadne organizacije bi završile kao slične petokolonaške ćelije u zemljama koje su suverenije od Srbije.

 

Gospođa Slapšak  u nastavku svoga teksta ističe da „oko ponoći saznajem da su većinom pobijene devojčice. Naravno da je to teško reći, ali se mora. Dečko koji je ubijao, ubijao je uglavnom devojčice. Da li su u odeljenju bile apsolutna većina? Da li su ga one tukle i vređale? Šta god da je, strašna činjenica je tu, i ne sme se kriti i pokrivati drugarima i kolegama. Ubio je svet, ubilo je društvo, ubice su posvuda, žive i tehničke. Ubila je navika. I ako se ispusti imenovanje makar jednoga činioca, sve će ostati, jer se gnezdi već više od trideset godina.” [7]

 

Molim vas, aplauz za Svetlanu Slapšak. Evo žene koja je kroz titanski napor pronašla snage da kaže ono što se mora reći, bez obzira na težinu i činjenicu da „ono što se mora reći” savršeno pristaje uz društvenu patologiju koju dotična promoviše. U suštini, Svetlana Slapšak „hrabro” nastupa jer je sasvim svjesna da za njen postupak nije potrebna nikakva hrabrost. Nije uopšte teško u današnjoj Srbiji reći bilo šta što pogoduje širenju zapadne ideologije i društvene pozapadnjačenja.

Ako zanemarimo „junački duh” gospođe Slapšak, postoje elementi njene krokodilske žalopojke kojima je neophodno obratiti veću pažnju s obzirom da se zapravo mogu prepoznati kao oblici ispoljavanja stvarnih društvenih problema koji si i uticali na pojavu trenutnoga stanja, te koji prevazilaze uske okrive komada žute štampe koji je Slapšak sastavila.

 

Prvo ćemo obratiti pažnju na pitanje mogućnosti vršnjačkog nasilja od strane djevojčica, koje su svjesne svoga privilegovanog položaja, prema dječacima. Postoji li mogućnost da su i žene sposobne za ispoljavanje nasilja koje u svojoj osnovi ne počiva na fizičkim pretpostavkama snage i izdržljivosti. Postoje li možda, samo možda, oblici zlostavljanja kojima se, mahom, služe žene?

 

Ako je suditi po istraživanjima koja dolaze sa Zapada, odgovor na ovo pitanje je pozitivan. Kanadska studija sprovedena u periodu od 1999. do 2004. godine je pokazala da se pola miliona muškaraca u Kanadi nalazilo u intimnoj vezi sa partnerom koji je prema njima bio nasilan, pri čemu se pod partnerom mahom mislilo na bivše i trenutne supruge. [8] U SAD, u zavisnosti od geografske lokacije i profesije, broj žena koje su ispoljavale oblike fizičkog nasilja prema svojim muževima se kretao između 16% do 35% od ukupnog broja slučajeva nasilja u porodici. [9] Istovremeno, neophodno je razlikovati više različitih oblika nasilja od kojih je fizičko nasilje samo jedan. Pored ovoga vida nasilja, često se spominje i seksualno nasilje, verbalno-emotivno, mentalno-psihološko, ekonomsko te kulturno-identitetsko. [10]

 

U pogledu slučaja Koste Kecmanovića, u zavisnosti od izvora, dječak je bio ili obožavan [11] ili pak žrtva [12] vršnjačkog nasilja. Ne uzimajući sada u obzir specifičnu situaciju u kojoj se nalazio Kecmanović, zanimljivo je uočiti da Slapšak navodi i mogućnost nasilja protiv samoga dječaka kao jedan od razloga koji je doveo do tragedije. Da li je moguće da feminizacija društva i njegova instrumentalizacija protiv muškaraca, o čemu je autor već pisao [13], nosi dio odgovornost za ono što se desilo na Vračaru? Sigurno ne, ako pitamo Svetlanu Slapšak.

 

Nastavljajući da lešinari na tragediji, od gospođe Slapšak možemo saznati da „ubio je svet, ubilo je društvo, ubice su posvuda, žive i tehničke. Ubila je navika”. Da ne bi Kosta ostao usamljen u svome krvavom pohodu, svi mi ostali smo dodati njemu kao svojevrsni saučesnici zločina. Kako drugačije tumačiti tvrdnju „ubilo je društvo” nego kao prenošenje odgovornosti na sve nas? Naravno, Slapšak ne snosi odgovornost s obzirom da je ona van dotičnoga društva, feminista u borbi za promjenu istoga.

 

Uzevši u obzir ideološku pozadinu Svetlane Slapšak sasvim je jasno šta je suština njene poruke. Srpsko društvo je i dalje previše patrijarhalno, previše agresivno, previše muško, previše ovo ili ono, no najviše šovinističko i predodređeno da ispoljava nasilje nad ženama, iako i same žene čine to isto društvo. Suvišno je reći da ovakva perspektiva, feminizma uopšteno, nema dodira sa stvarnošću. Kao što je bez dodira sa stvarnošću da bilo ko od nas ostalih prihvati nekakvu nametnutu krivicu za zločine Koste Kecmanovića. Da li je autor spremio i izveo napad na školu ili, pak, onaj u Mladenovcu? Da li je to učinio možda neko od onih koji trenutno čitaju ovaj tekst. Da nisu to možda učinili pripadnici Vojske Srbije, policije, vatrogasci, medicinski radnici, građevinari, radnici gradske čistoće te niza drugih profesija? Sasvim jasno se zna koje je u oba navrata krivac i sasvim je jasno šta je uzrokovalo date tragedije.

 

Sam autor je u više navrata pisao o opasnostima, na pojedinačnom i kolektivnom stepenu, od nekritičkog prihvatanja zapadnih šablona ponašanja, društvenih patologija i zakonskih rješenja. Mnogo iskusniji i prepoznatiji autori, ljudi koji slove kao najistaknutiji savremeni srpski intelektualci su neprestano upozoravali i upozoravaju na opasnost po razvoj i opstanak  srpskog naroda od uvezenih oblika ponašanja, medijskih i „zabavnih“ sadržaja, zakonskih propisa i sličnih društvenih kategorija. Ova upozorenja su imala značajnog odjeka među samim narodom, no ne i meću političko-administrativnom elitom, da ne spominjemo predstavnike „građanskoga društva”.

 

Ako već nekome treba pripisivati krivicu, sem samoga Koste, onda to svakako nije društvo u njegovom shvatanju sveukupne zajednice Srba te građana Srbije, već poznate adrese političkih i administrativnih aktera, te NVO aktivista, koji su svojom pasivnošću ili pak otvorenim zagovaranjem, i doveli do prodora degenerativnih ponašanja u Srbiju.

 

Slapšak nije propustila priliku da na kraju, po svemu sudeći, prinese žrtvu zlatnom teletu feminizma, strašnom muškom šovinizmu, s obzirom da se njena opaska „ubice su posvuda, žive i tehničke”, po mišljenju autora, ne može drugačije tumačiti već kao direktno definisanje svakoga muškarca u Srbiji kao ubice. To što ogromna većina ima status „tehničkog ubice” ništa ne popravlja. Rođen kao muško, rođen kao ubica. Odlična poruka poslana muškoj populaciji Srbije.

 

Suština problema

 

Feminizam, kao vid ideološkog trovanja društvenog tkiva srpskog naroda, samo je jedan od više pojavnih oblika onoga što bi mogli nazvati procesom vesternizacije. U svome nedavnom tekstu, koji je objavio Novi Standard, gospođica Tajana Poterjahin je ispravno uočila nešto što je samom autoru duže vremena promicalo kao zaključak. Naime, u tekstovima do sada pisanim, autor je često isticao da se projekat društvenog inženjeringa nad Srbima izvodi posljednje tri decenije, no kao što gospođa Poterjahin ističe, ovo je proces koji traje još od komunističkog preuzimanja vlasti, polovinom četrdesetih godina prošloga vijeka.

 

Kapitalizam, njegova neoliberalna i finansijska verzija, Srbima je jasno slovila kao proizvod Zapada i kao ideologija neprijateljski nastrojena, s obzirom na naše kolektivno iskustvo sa istim. Komunizam se, zahvaljujući različitim oblicima mimikrije, ogradio od kritike, predstavljajući se kao „narodna” ideologija. Dovoljno je pogledati rezultate četrdeset pet godina komunističke vlasti, u demografskom, teritorijalnom, ideološkom, identitetskom i kulturnom pogledu, na Srbe, pa da se čitava iluzija komunizma kao srpske „narodne” ideologije raspadne. U svojoj suštini, što je uvijek neophodno istaći, i kapitalizam i komunizam su zapadne ideologije, navodno univerzalne, no uvijek neprijateljski nastrojene prema svakom obliku društvenog uređenja koje odstupa od parametara koje one postavljaju.

 

Narodi i društva koja su stasala iz vizantijskog civilizacijskog kruga, sa religijskim i društvenim karakteristikama njemu svojstvenim, iz perspektive Zapada jesu strani, drugačiji, te samim tim i predmet napada.  Čitav niz faktora, kako ekonomskih, ideoloških, religijskih, je uticao na ovakav stav, koji je u temelju kako komunizma tako i kapitalizma.

 

Proces kroz koji je naš narod prošao, odnosno koji prolazi posljednjnih osamdeset godina, Poterjahin naziva kulturnom traumom definišući ga kao „nasilno prekrajanja kulturnoga obrasca” istovremeno ističući da „istrajavanje u procesima „izmene svesti” neminovno vodi u eskalaciju nasilja. Stanje haosa i odsustva temeljnog sistema vrednosti hrani agresiju… Proces prirodnog prilagođavanja našeg kulturnog i ekonomskog društvenog modela na dramatične promene s početka dvadesetog veka nasilno je prekinut komunističkom okupacijom Srbije. Krvoproliće kojim je vlast Josipa Broza tada pečatirana nikada nismo ni pojmili ni prihvatili do kraja. To da smo bili narod žrtva, ne samo nemačkog okupatora, savezničkog bombardovanja, najgroznije države koja je ikada postojala (NDH), nego i svojih sopstvenih izdajnika, komunista, tek ćemo morati da osvestimo”. [14]

 

Možda je i ovo dio razloga zašto se danas, kao nacija, činimo dezorijentisanim i bez jasne predstave kako bi trebalo da izgleda naše društvo danas i sutra. Možda je i zato naša kolektivna reakcija bila u skladu sa zapadnim šablonima ponašanja kada govorimo o tragedijama ove vrste.

 

Američka kultura

 

Autoru je pažnju na ovu činjenicu skrenuo komentar postavljen na društvenoj mreži „Fejsbuk”, od strane naloga koji nosi ime Vladimir Petrović, a koji ističe da i to „što preuzimate kolektivnu krivicu, i to vam je američka kultura (virtue signaling); i to što ćutite i pozivate na molitvu – i to vam je ono što ste naučili na američkoj mreži od Amera (thoughts and prayers); i to što palite sveće po ulici umesto u crkvi i što odajete počast na ulici, i to vam je američka kultura (rest in peace dear angel); i to što će se uskoro držati javni komemoracija preminulih gdje će se pričati o njihovim vrlinama i detaljima iz života, i to vam je američka kultura; i sve što gledamo na televiziji, od vesti, filmova pa do rijalitija, kvizova i šou programa, ceo noviji koncept, i to vam je stiglo iz Amerike; i šoping „molovi” i „Halovini”, ceo taj „hajp” je američka kultura; i ta ogledna škola za „elitnu” decu – i to je američki izum; i ceo incident je američka kultura; i komentari dece na mrežama (koji su svakako pola na engleskom) – i to je američka kultura. I to što vam deca žive od i u društvenim mrežama – i to vam je američka kultura. Mi smo amerikanizovana nacija. Narod sa hiljadugodišnjom kulturom kopira i preuzima kulturu države stare 200 godina, koja je najviše ubila tuđe dece širom sveta, uključujući i srpsku. I to što nijedan ministar nije već podneo ostavku – i to je američka kultura. Nemamo mi „I” od Istoka. Mi smo mali Amerikanci.” [15]

 

Datome viđenju se može, s pravom, prigovoriti. Srbija, pored Mađarske, je jedina evropska država koja nije uvela sankcije Rusiji, niti treba. Na prostoru Srbije ruski mediji su i dalje prisutni i slobodni, saradnja sa Moskvom se i dalje odvija. Srpski narod je jasno protiv učlanjenja u NATO, sa ispravnim razlogom. Beograd i dalje vodi kampanju, diplomatskim sredstvima, kako bi što više zemalja povuklo priznanje tzv. Kosova kao nezavisne države. Najnovija dešavanja na Kosmetu i otpor našega naroda, koji se odupire očiglednoj nepravednosti – govore dovoljno. Na posljetku, nije li na početku prethodnoga vijeka sam Milan Rakić, ispisujući stihove pjesme „Na Gazimestanu” [16], aludirao na isti društveni fenomen, odnosno tendenciju da se tadašnja mlađa generacija kritikuje kao previše pozapadnjačena? Ipak, ta ista generacija se slovima ovjenčanim slavom upisala u istoriju našega naroda. Od Prvog balkanskog rata pa sve do Kajmakčalana, i dalje, te davne generacije „zahvaćene zapadnjačkom rekom” su svojim primjerom osvjetlale kako srpsko oružje tako i Srbe kao naciju.

 

Treba imati razumjevanja za gospodina Petrovića. Autor pretpostavlja da je kao i svi mi ostali, i Petrović bio pogođen užasom tragedije koja je u tako kratkom vremenu pogodila Srpstvo. I pored svega toga, nema sumnje da se u okviru date kritike nalazi više istinitih elemenata. Štaviše, slike i ponašanje nakon tragičnih događaja sasvim jasno potvrđuju izneseno u citatu iznad. Namjera nikako nije, iako se tako može učiniti, da se na bilo koji način dovede u pitanje iskrenost žalosti koja je iskazana za izgubljenim životima. Srbija i Srpstvo jesu ožalili svoju mrtvu djecu. U nas srce još umrlo nije. Ipak, kao i sa primjerom Svetlane Slapšak, i ovde se uočava problem u nagrizanju autohtonog nacionalnog identiteta uvozom stranih šablona ponašanja koji u sebi ne nosi nikakvu višu vrijednost od domaćih, štaviše, zapadni oblici ponašanja su u tom obimu postali degenerativni da ih sa pravom možemo posmatrati više kao društvene patologije nego li kao legitimne oblike društvenih odnosa o čijem usvajanju se može voditi rasprava.

 

Rješenje do kojega su došle vlasti, odnosno drakonsko pooštravanje odnosa prema onima koji legalno posjeduju oružje je još jedan primjer korištenja zapadnih „rješenja” problema koja, usput budi rečeno, ne funkcionišu niti unutar samoga Zapada.

 

Nove mjere, koje bi navodno trebale da podignu stepen sigurnosti u Srbiji, uključuju reviziju legalnih vlasnika oružja, te od blizu 400.000 građana, samo njih trideset do četrdeset hiljada će zadržati svoje vatreno naoružanje. Kazne za posjedovanje nelegalnog oružja će biti udvostručene. U naredne dvije godine će biti proglašen moratorijum na izdavanje dozvola za držanje i nošenje oružja, te će se svakih šest mjeseci vršiti kontrola vlasnika. Ljekarske i psihološke provjere će biti obavezne. Istovremeno će se pooštriti kazne za posjedovanje hladnoga oružja, poput noževa. [17][18] Za kraj, predsjednik Vučić je najavio „razoružavanje Srbije”. Nije mogao biti nesretniji izbor riječi. Kao da slušamo okupatora, a ne demokratski izabranog predsjednika.

 

Razoružavanje Srbije

 

Kao što obično biva, i uvijek će biti, sa ovakvim drakonskim propisima se jedino vrši razoružavanje onih osoba koje poštuju sam zakon. Onih osoba koje su, inače, zakonobojažljivi građani. Kriminalne grupe, terorističke ćelije, migranti i trgovci ljudima, trgovci narkoticima i kriminogeni elementi svakog oblika i prirode neće obratiti ni najmanju pažnju na novi zakon, bez obzira koliko isti bio „progresivan” i strog. Njih prosto nije briga. Oni su svoju sudbinu svezali sa kriminalnim aktivnostima i oni će uvijek pronaći oružje, na ovaj ili onaj način, i uvijek će ga ne samo posjedovati već i nositi sa sobom, tako predstavljajući prijetnju normalnim građanima u svakom momentu.

 

To je ono što se, po svemu sudeći, ne shvata ni kada govorimo o počiniocima masovnih ubistava na Vračaru i u Mladenovcu. Oni bi svoju zlu zamisao izvršili bilo legalnim ili, pak, nelegalnim oružjem. Da im na raspolaganju nije bilo legalno naoružanje – isto bi nabavili putem crnog tržišta. Na posljetku, i jedan i drugi zločinac nisu morali za svoje napade iskoristiti vatreno naoružanje. Mora se prihvatiti da je i Kosti Kecmanoviću i Urošu Blažiću na prvom mjestu stajala jasna i čvrsta namjera ubijanja drugih osoba. Da im na raspolaganju nije bilo vatreno oružje, iskoristili bi hladno, ili pak neki od brojnih alata koji mogu biti iskorišteni za čin ubistva. Na ovaj ili onaj način, oni bi pronašli sredstva da svoju namjeru sprovedu u stvarnosti. Problem nije u oružju.

 

Kazniti osobe koje legalno posjeduju oružje neće dovesti ni do jednog drugog efekta nego do podsticanja kriminaliteta i srozavanja stepena sigurnosti u Srbiji. Mjere koje su predložile vlasti prosto neće imati željeni efekat s obzirom da će izuzetno ograničiti sposobnost lične odbrane građana, u korist kriminogenih elemenata, te može uticati na pogoršanje generalne sigurnosne situacije, posebno u geopolitičkim uslovima u kojima se Srbija trenutno nalazi, da ne spominjemo migrantsko nasilje koje je u porastu. Sasvim je razumljivo da predstavnici vlasti žele učiniti nešto s ciljem stabilizacije situacije, no fascinantno je posmatrati kako biraju jednu od najlošijih, ako ne i najlošiju, opciju za postizanje ovoga cilja.

 

Preuzimanje protesta

 

U relativno malom vremenskom razmaku imali smo tri različita masovna okupljanja u Beogradu. Prvi, odnosno Spasovdanska litija [19], je više bio odraz religijsko-kulturne tradicije nego li bilo čega drugoga. U svojoj suštini, predvođena moštima vladike Nikolaja Velimirovića, litija je, iz perspektive autora, poslužila kao demonstracija vizantijske političko-vjerske simfonije,  s obzirom da je okupila predstavnike kako države, sa naglaskom na vojsku, tako i crkve, pored neizostavnog prisustva samoga naroda. Jedina poruka u okviru litije koja bi mogla biti definisana kao politička, iako je to daleko od pukoga politikanstva, jeste po ko zna koji put istaknuti stav Srpske pravoslavne crkve da je Kosmet sastavni i neotuđivi dio Srbije, te da su bilo kakvi potezi po pitanju prepoznavanja tzv. Kosova kao nezavisne države od srpskoga političkog vrha neprihvatljivi.

 

Drugi skup je bio otvoreno politički, te je služio kao demonstracija podrške trenutnim vlastima predvođenim SNS-om i Aleksandrom Vučićem. Skup pod nazivom „Srbija nade” je okupio značajan broj građana, kao i nekolicinu gostiju iz inostranstva. Ukupna poruka samog skupa, ako je suditi po određenim medijskim izvorima, jeste da snažna država predstavlja jedini faktor koji može odgovoriti na brojne izazove i probleme.   

 

Istovremeno, ovo masovno okupljanje naroda se može posmatrati kao mjera usmjerena protiv moguće degeneracije protesta „Srbija protiv nasilja” u još jednu obojenu revoluciju, kakvu smo gledali 5. oktobra. Autor želi da istakne lično mišljenje da većinu učesnika skupova „Srbija protiv nasilja” vidi kao osobe istinski zainteresovane za poboljšanje stanja u Srbiji, koje možda ne gaje simpatije prema trenutnim vlastima, no koje su odani Srbiji. Ništa od rečenog ne znači da među učesnicima datih protesta ne postoje pojedinici ili, pak, strukture koje bi tragedije sa početka ovoga teksta iskoristile za usmjeravanje narodne energije protiv dugoročnih interesa samog tog naroda i države Srbije.

 

Treći skup u pitanju, u trenutku pisanja ovoga članka, se po šesti put ponavlja u Beogradu i sada se već otvoreno može istaći da ga predvode predstavnici proevropske i prozapadne opozicije, s obzirom da su organizatori protesta opozicione stranke Narodna stranka, Ne davimo Beograd, Demokratska stranka i  stranka „Zajedno”. [21][22] Spisak govornika koji su do sada nastupili na skupu „Srbija protiv nasilja“ jasno pokazuje prozapadnu političku pozadinu ovih okupljanja te, što je još značajnije, anti-srpsku.

 

Među datima možemo spomenuti Feđu Štukana, snajperistu muslimanskih snaga tokom građanskog rata u BiH, obučavanog od strane mudžahedina, koji je potom pucao po Srbima, odnosno „četnicima”. [23] Pored Štukana, govorio je i glumac Milan Marić, koji inače svedušno podržava ogavni narativ „genocida” u Srebrenici. [24] Ova dva govornika nisu bili usamljeni, no dovoljan je dotični par izdvojiti pa da se stekne jasan utisak anti-srpske atmosfere na ovim okupljanjima, koja prvenstveno dolazi od samih organizatora. Zarad svega ovoga se već može smatrati da su ovi protesti „oteti” od strane opozicije, te da nemaju nikakve veze sa prvobitnim razlozima okupljanja, koji su bili direktno vezani za masovna ubistva sa početka maja.

 

Sud autora o preuzimanju protesta od strane petokolonaških struktura je samo ojačan pojavom nekolicine transparenata koji su u subotu, trećeg juna, poručivali da se „srpsko proljeće ne može zaustaviti”. Svoj doprinos ovome narativu je dao i advokat Aleksandar Olenik, kome ukrajinski Majdan predstavlja „odbranu demokratije i evropske ideje” [25] te samim tim bi trebao da posluži kao uzor Srbiji. Događaj koji je koštao nevinih života, doveo do državnog udara i krvavog građanskog rata, po Oleniku, treba da nam služi kao vodilja. Zaključke izvucite sami. Činjenica da zapadni provokatori, kao Gunter Felinger, otvoreno na društvenim mrežama pozivaju na „SrboMajdan” [26] jedino može dodatno osnažiti uvjerenje o lošim konačnim namjerama oranizatora protesta „Srbija protiv nasilja”.

Građanski rat u Srbiji, je li to ono što nam prizivaju organizatori?

 

Svaka razumna osoba koja je samo u posljednjih deset godina imala priliku da vidi rezultate različitih „proljeća” širom svijeta bi smatrala, u najmanju ruku, neukusnim da se ista sudbina priziva Srbiji. Od neprijatelja koji su nam u blizini to je sasvim normalno očekivati, no ne i od Srba koji su, navodno, izašli na ulice prestonice da iskažu nezadovoljstvo povodom tragično izgubljenih mladih života.

 

Bez obzira na političku ili, pak, društvenu pozadinu svih ovih okupljanja, činjenica da je izuzetno veliki broj osoba, ukupno gledano, učestvovao u ovim okupljanjima govori u prilog tezi da građani Srbije žele i traže napredak u odnosu na trenutno stanje. Na ovo bi posebno pažnju trebao obratiti predsjednik Aleksandar Vučić koji je u toku svoje karijere pokušao da izgradi sebe, ili bar takav utisak o sebi, kao političara kome je na prvom mjestu dobrobit srpskog naroda.

 

Dvije ideologije koje su u posljednjih deset godina podsticane u Srbiji ne mogu postojati jedna pored druge. Srbija kao post-modernistička kolonija stranoga finansijskog kapitala, u kojoj su prihvaćene sve društveno-ideološke patologije Zapada te koja poslušno prati komande Brisela i Vašingtona na svome putu „bez alternative“ u nestanak, ne može istovremeno bitisati sa Srbijom koja je suverena i tradicionalno orijentisana država, sa zdravim društvenim temeljima poteklim iz narodne kulture i istorije, koja svoju ekonomiju razvija zarad poboljšanja stanja sopstvenog naroda i demografske obnove, te čiji nastupi na međunarodnoj diplomatskoj sceni odražavaju napore za ostvarenje srpskih nacionalnih i geopolitičkih interesa.

 

Nema sumnje da će se pronaći oni koji će ovaj tekst protumačiti na isti način na koji je sam autor protumačio ponašanje drugih političkih aktera, odnosno kao grabljenje jeftinih političkih poena za sopstvenu ideološku pozadinu. To je njihovo pravo i sloboda. To je takođe pogrešno viđenje. Iako u datoj tvrdnji može čak i da postoji elemenat istine, svrha ovoga članka nije da „prikupljati” nikakve poene niti „lešinariti” na našoj kolektivnoj tragediji.

 

Iz perspektive autora, te samim tim i ovoga teksta, ne postoji nikakva osnova za poređenje dveju ideoloških putanja koje trenutno postoje u Srbiji, s obzirom da je jedna nametnuta spolja i očigledno je vještačka, dok je druga proizvod društveno-stvaralačkih potencijala srpskog naroda. Jednostavnije rečeno, dotične dvije vizije nemaju iste vrijednosti, ne mogu je ni imati, niti je, pak, njihov uticaj na društveno tkivo u istom obimu pozitivan i poželjan.

 

Dovoljno je razmotriti različiti primjere, globalno gledano, da bi se uočio korozivni i nepoželjan uticaj onoga što trenutno posmatramo zapadnim ideološkim obrascem. Srbija nije izolovan slučaj, već samo još jedno poglavlje u ideološkom sukobu tradicije i postmodernoga na prostoru čitave planete. Prosta istina, nesumnjivo činjenično stanje, jeste da onaj ideološki pravac koji bi mogli nazvati tradicionalnim, sa svim što to znači u smislu državnog suvereniteta, ekonomskog razvoja, odgoja i obrazovanja kako djece tako i odraslih, pravnih normi, odbacivanja „alternativnih” načina života i sličnog, predstavlja, najprostije rečeno, daleko bolji izbor, kako u pogledu pojedinca tako i u pogledu kolektiva, nego li posmodernističko shvatanje onoga što bi društvo, i samo čovječanstvo, trebalo da budu.

 

I same tragedije koje su zadesile Srbiju početkom maja su karakteristična ispoljavanja patologija Zapada, ne Istoka.  Relativno nedavno migrant iz Sirije je nožem u Francuskoj napao četvoro francuske djece mlađe od pet godina. [27] U Britaniji engleske djevojčice već četiri decenije bivaju žrtvom silovanja pakistanskih pedofila. [28] Prestonica američke ludosti, Kalifornija, je nedavno usvojila zakon kojim se kažnjavaju roditelji koji ne podržavaju izmišljeni pol svog dijeteta. [29] Istovremeno, širom Zapada, djeci koju je veoma lako zbuniti ili pak zavesti, se preporučuju nepovratni hirurški zahvati kojima im se uklanjaju reproduktivni organi kako bi se zadovoljili kompleksi sumanutih LGBT ideologa. Pol nije prirodna kategorija već proizvod proizvoljnog osjećaja, ako je suditi prema zapadnim „stručnjacima”. Sve ovo su posljedice zapadnog ideološkog obrasca, ne ruskog, ne kineskog. Shodno svemu rečenom, ako već postoje dva ideološka izbora – jasno je da izbora nema. Samo jedan pravac društvenog razvitka može poslužiti kao brana čitavom nizu socijalnih devijacija, pri čemu masovne pucnjave spadaju u kategoriju najuočljivijih, a to zasigurno nije zapadni postmodernizam.

Kako ovog "patrijarhalnog" Malenicu nije sramota?! Ni manje ni vise ,masakre u Ribnikaru i Mladenovcu je nazvao pucnjavama!?Kao da su jadna deca pokusala  vatrom da odgovore na smrtonosne kursume svog drugara.Sramota!!!

[FrediB]

Ovo kao da je pisao Abu Mabu Cirjak licno, iako u stvari nije.

 

Ko da mi otme iz moje duše orijent

 

Ilustrovani bedeker kroz praistoriju turbo folka kao krik protiv lažne dileme Evropa ili Rusija

Autor: Ognjen Lopušina 

 

Duvanje promaje kroz vrata naroda koja je letos protutnjala Balkanom ponovo me je podsetila na salonski rasizam koji brižljivo gajimo prema dobrom delu božijeg stada.  Ne mislim tu na ona beslovesna bića koja neguju razbarušenu ubij-zakolji vrstu tolerancije ili na izlapele chemtrails krstaše, već na one promoćurne građanke i građane kojima nećete uvaliti rog za sveću. Upravo njima nije promaklo, na sopstveno čuđenje, da dobar deo tih nezvanih pogorelaca, sa ono malo bošči i  pederuša, koriste ajfone! Sedam godinama ga željno iščekujemo, više nego Ikeu, Paypal i Starbucks zajedno i sad se ispostavlja da svaki Ahmed iz Alepa ili Sabrate šalje iMessages i to u roamingu… quelle horreur!

 

U kultnoj knjizi Imaginarni Balkan Marija Todorova bavi se Balkanizacijom, pežorativnim imidžom koji je Zapad namenio svim zajednicama koje žive na ovom bunjištu jugoistočne Evrope. Na perfidan način stvara se slika jedne anahrone i zatucane zajednice te se naposletku i sami Balkanci, večito zagledani ka tom istom zapadu, oberučke late širenja ovakvih teorija.  Zato smo skloni da trijumfalno zaključimo kako se ovde nikada ništa neće promeniti te da smo za to uglavnom sami krivi. Šalim se, podjednaki krivci će nam uvek biti i Bugari (za koje smo i dan danas Evropa), Rumuni (za koje smo i dalje takva gospoda da nam u podunavlju i dalje okopavaju povrtnjake), Šiptari, Čokalije, braća Grci…

 

U javnom životu uzusi političke korektnosti nalažu da nije baš po bontonu propagirati ovakve stavove makako ih u suštini većina građana deli. Pa tako Čeda mora da se posipa pepelom kad kaže da mi nismo islamska džamahirija ili već neku sličnu lol parabolu. U kulturi, preciznije muzici vlada mnogo opuštenija atmosfera. Oko malo čega smo se okupili kao oko satanizacije novokomponovane muzike kao i žena i muškaraca koji se bave njenim izvođenjem. Problem je naravno što niko ne zna tačno šta je novokomponovana muzika. Struka kaže da nije novokomponovano samo ono što su Bartok i Kodalj snimali po selima panonske nizije na voštane kalupe, dakle folklor koji se prenosio usmenim predanjem. Sve ostalo je manje-više novokomponovano, negde je doaranžirano, negde dosvirano, a u većini slučajeva potpuno iznova kreirano.

 

Dokle god je proces kreacije bio pod čvrstom akademskom paskom Radio Beograda, Budimpešte ili Bukurešta živeli smo u dostojanstvenom periodu u kojem su velikani poput Carevca i Mije Krnjevca gradili temelje onoga što će se kasnije zvati dobra stara narodna muzika. Ti smrtno ozbiljni ljudi izgledali su kao da projektuju rakete, a ne da sviraju u folk bendu. Osim brige da se muzički trasira i održava visok nivo kvaliteta, ovi praroditelji folka bili zu zaduženi i za strogu selekciju prijema novih estradnih zvezda da im se ne bi potkrao neki Bora Spužić. Paralelno sa rađanjem rok scene u svetu i liberalizacije izdavačke delatnosti u SFRJ počinju ozbiljni problemi za ovakvo shvatanje folkerskog showbiza.

 

Umesto da do beskonačnosti usviravaju 40ak “autentičnih” numera, muzičari počinju da kreiraju svoje remikse, edite i boiler room-ove svog vremena. Razume se da je svaki kompozitor sa zrnom soli u mozgu takođe pogledao i preko plota da vidi šta se radi. I tako se nekakvim čudom desilo da smo svoje bogato muzičko nasleđe najradije kalemili sa sortama koje su dolazile sa jugoistoka.

 

Sedamdesete su ubrzale razvoj ove prakse sa još više eksperimentisanja, još više preko granične saradnje, a tu negde se uključuju i disko i fank, sintisajzeri, ritam mašine i dok si tri put rekao Južni vetar nalazimo se u predvorju najmračnije katakombe narodne muzike poznatom pod imenom Turbo folk. U suštini turbo folk je kao jedna ogromna amorfna šarena pinjata koja šljašti, niko ne zna šta predstavlja i odakle dokle se prostire ali je pogodna za udaranje.

Ako je verovati Eriku Gordiju (profesoru na londonskom UCL univerzitetu i vlasniku laskave titule odličan poznavalac prilika u regionu) Sloba je lično sedeo za miksetom sa Futom & Zlajom i nadgledao svaku Džejevu tercu i triler kao deo velikog master plana za zaglupljivanje biračkog tela.

 

Moram priznati da mi kao građaninu Srbije laska ovakvo visoko mišljenje o kapacitetima srpskih političara, iako me u isto vreme vređa vera u umne sposobnosti celog stanovništva. Naravno ovaj briljantan uvid naišao je na topao prijem domaćeg komesarijata za kulturu koji je najbolje sažet na jednom mestu u čuvenom komsomolskom TV serijalu Sav taj folk, pokojnog B92. Bez namere da stenografski navodim ko je šta rekao svi uvaženi autoriteti srpske javne scene demonstrirali su neskriveno gađenje prema orijentalnim gibanjima srpskog življa.

 

Nikome ne treba još jedna socio-etnološka analiza ovog fenomena pošto svaka frakcija u ovom društvu ima svoje ovlašćene tumače istorije, a i čini se da je većina tih intelektualnih traktata bila više u funkciji levo-desnog napušavanja nego neke iskrene želje da se fenomen razbuca. Sve se o ovome već zna, ako vam se muzika sviđa većinu kritičkih osvrta sa gnušanjem ćete odbaciti, a ako vam se gadi možete da birate da li ćete je napasti levo-kosmopolitski kao kritiku retrogradnog ili pak desničarski-nacionalno kritikujući nakardni orijentalizam. Tu je naravno i najpodlija opcija da se blazirano sa superiorne visine zalažete za cvetanje hiljadu cvetova.

 

Ono što nam svima treba ko leba je da vidimo zašto nas svađaju sa našom orijentalnom braćom i sestrama. Da ustanovimo kakva je zaista ta muzika, da vidimo ko je od koga krao, ko je pozajmio pa nije vratio, da li muzički đavo živi u Istanbulu ili Teheranu, kad smo se tačno pokvarili i ima li nam uopšte spasa. Na kraju krajeva da se pogledamo u oči, zagrlimo i izljubimo i da nam nipošto ne ostanu naše maske.

 

Kud god da krenem tebi se vraćam ponovo

 

Pre no što vas kao Slobodan Mićić povedem sa šaltera Kon Tikija red bi bio da porazgovaramo o itinereru. Kao što dobar rizling može u sebi da sadrži naizgled bizarnu aromu petroleja tako verujem da je svako od nas u domaćoj muzici prepoznao naizgled egzotičnu sinapsu u kojoj se spajaju domaći rok i subsaharski funk, ili neo-folk i dancehall. Ovakve veze najbolje je da ostanu deo lične interpretacije jer nije svaka eustahijeva truba ista. Pa ipak mi ćemo se fokusirati na kulturni prostor koji je iznedrio začuđujuće homogeni izraz bez obzira na bespuća kojima se prostire, a možda i više na šarenolikost življa koji na njemu obitava. Nadam se da će bar neko steći zanimljiv uvid u kompleknost koja stoji iza muzike koja je na prvi pogled prosta. Domovina ovog našeg imaginarnog orijenta omeđena je planinama Atlasa na zapadnoj strani i iranskih pustinja na istoku. Ovo, nažalost, znači da ćemo izostaviti brojne bisere Bolivuda, Lolivuda, tamilske mađioničare, afganske šlagere, malijske čarobnjake i druge diskretne heroje svetskog turbo-folka. Iskreno najteže sam se odrekao srpskih zemalja Afganistana i Pakistana. Toliko tu ima nekog Muharema Serbezovskog koji mi je blizak ali eto negde je morala biti povučena granica.

 

U pravu su Milena Dragićević Šešić i Ivana Kronja kada kažu da je politička vrhuška direktno umešala prste u kreiranje i eliminisanje čitavih muzičkih pravaca i pripadajućih sistema vrednosti. Sletanjem Ajatolaha Runolaha Homeinija avionom Er Fransa na tarmak teheranskog aerodroma zaista je bukvalno preko noći ugašena jedna fantastična estradna scena. Pod vlašću dinastije Pahlavi, uz logističku pomoć CIA i lubrikaciju British Petroleum-a Iran je proživljavao zlatni period estradnog prosepriteta (i tmurni period svake druge sfere) u kojem su muzičari sa velikim entuzijazmom preispitivali bogato nasleđe iranske muzike pozajmljujući šakom i kapom od uzora sa zapada. Dok se Muhamed Reza, kao i Tito, vozikao svojim Mercedesom 600, svoje mesto u srcima svih Iranaca zauzeli su Guguš, sestre Mahasti i Hajede, Soli, Dariuš i mnogi drugi. Guguš je bez sumnje najveće ime iranske muzike, pojava koja u sebi prožima bukvalno sve od mlade Nede Ukraden do Glorie Estefan.

 

U jednom od njenih najvećih hitova Talagh (koji otvara i sjajnu hipstersku kompilaciju Pommegranates) usemplovan je početak teme iz filma Jesus Christ Superstar Endrju Lojd Vebera (koliko je ovaj sempl jak videćemo kada se koju godinu kasnije bude pojavio i u Izraelu), dok u većini ostalih pesma ima toliko fanka da bi bez problema mogle da budu na saundtreku za Šaft. Numera koju bih ja izdvojio je Makhloogh, razigrano setna melodija u kojoj ima toliko mnogo slova š da zvuči kao neka seksi verzija Šuška se šuška da ja volim Duška.

 

Neodvojiv deo iranske produkcije 70ih je i mizanscen u kojem se muzika konzumirala. Najuticajnija emisija bila je Rangarang, neka vrsta začinjenije verzije Obraz uz obraz uz nezaobilaznu op-art scenografiju i veoma smele kostime.

 

Moj apsolutni heroj Irana ipak je Soli. I to pre svega u interpretaciji svog intergalaktičkog hita Miravi. Iza pojave jednog Vlade Đurovića krije se nežna emotivna luda koja svojim specifičnim body language-om opčinjava.

 

Ovo je bez ikakve sumnje jedini mogući način za uživanje u životu. Post-revolucionarni period Solija je prisilno odveo u Kanadu gde ga je novi svetski poredak “oterao” u pravcu sakralne muzike tako da nam samo Miravi ostaje kao veliki menhir persijskog umeća ljubavi.

Sa ove istorijske distance jasno je kod dan da Homeini nije baš delio moje oduševljenje ovom vrstom muzike i kulture, te je kao posledicu doslovno uništio cele esnafe muzičara, scenografa, kompozitora i dizajnera. Pod pretnjom zatvora i zabrane rada ogromna većina umetnika zauvek je napustila Iran i nastanila se širom sveta, najviše u Americi. Iranski Ofenbahovi, Fridrikshafeni i Lincevi postali su London, LA i Toronto. Dve umetnice koje na najbolji način predstavljaju ovaj nasilni egzodus su sestre Mahasti i Hajede.

 

Starija od ove dve dame, sitna i dinamitna Hajede muzički bi mogla da bude veliki uzor Lepoj Breni. Uzmite sve Brenine istočnjačke hitove i još malo pospite kuminom i šljokicama, spakujte u sitno crnpurasto diva pakovanje i eto to vam je Hajede.

 

Ako pak svoju šoljicu istoka radije pijete u nekom Frantic – La vie en rose fazonu, onda je Mahasti žena boginja za vas. Bogata orkestracija i izražen euro šik sedamdesetih prisutni su u većini njenih minijatura.

 

Iako kolevka možda i najevropskije neo-folk tradicije, Iran i pogotovu Teheran postali su spletom neobičnih okolnosti simboli onog najnegativnijeg što razara naše nacionalno muzičko tkivo. Jaka tradicija poštovanja ljudskih prava u našeg čoveka sigurno je ujedinila Zahara, Petra Janjatovića i Zorana Hristića da osude teheranizaciju naše muzike. Mora biti da je zbog Homeinija, jer nakon ’79. u Teheranu više i nema nikakve muzičke industrije koja bi nas kvarila. Što je mala šteta za nas, a ogromna za naše prijatelje Irance.

 

U realnom životu ovaj transfer baš i nije moguć ali u našem imaginarnom orijentu ukrcavamo se u prvu klasu na liniji Teheran – Tel Aviv iz uz čašu rashlađenog soka od nara letimo iznad Iračke pustinje.

 

Sveta zemlja je paradoksalno najmlađa estrada od svih koje ćemo posetiti. Nastao pre nepunih 70 godina, Izrael je pred sobom imao zadatak izgradnje potpuno novog društva tkanog od bisera rasutih po celom svetu. Trebalo je naći neki lepak koji će zalepiti Aškenaze iz Bresta, Viljnusa, Odese, Birobidžana i Budimpešte sa Sefardima iz Mostara, Maroka i Tunisa i na posletku sa Mizrahi Jevrejima iz Iraka, Irana i Jemena. Iako aškenaski Klezmer neretko ima dodirne tačke sa muzikom Balkana nas ipak interesuju prevashodno Mizrahi narodnjaci, muzika siromaha iz Jemena, Irana, Iraka… Prvi autentični snimci jemenitskog neo-folka nastaju masovnije početkom 80ih godina i od strane elitnog dela društva dobijaju tretman sličan onom koji je kod nas imao Južni vetar. Za razliku od kakve-takve izdavačke nomenklature na koju je mogao da se nasloni Mile Bas, jemenitski Južni vetar je svoj kasete distribuirao na tel-avivskoj autobuskoj stanici u čizma noga formatu. Osim logistike, sa Miletom, Savom i Pericom dele i veoma veliki procenat muzičkog DNKa. Prvi veliki hit podario je Moše Haim, sin emigranata iz Jemena, a na matru za koju ne bi smeo da se zakunem da nije prošla kroz Miletov Juno Roland sint.

 

Da analogija sa vetrom bude potpuna, Moše je na istom albumu obradio i kultni libansko/panarapski hit Linda Linda i to na arapskom, koji mu je kao stanovniku Jemena bio veoma blizak, te na taj način poslao jasnu “nek puknu dušmani” poruku. Svako ko imalo zna nešto o prilikama u regionu zna da je ova vrsta aktivizma daleko rizičnija od jedne benevolentne šetnje po Baščaršiji u osvit zlatnih 90ih.

 

Ako vam je Mošetov turbo judaizam too much, iz njegovog zavičaja stiže nam svakom darkeru poznata preslatka cica – Ofra Haza. Ofrina karijera kreće se od tinejdžerskog rok benda preko Evrovizije do sufliranja Sisters of Mercy.

 

Sa njenog albuma jemenitskih pesama izdvaja se pesma Im Nin’Alu. Iako daleko poznatija po svojoj elektro-pop verziji sredine 80ih (i čuvenog spota, koji je verujem bio inspiracija i Lepoj Breni), originalna verzija iz ’78. predstavlja prethodnika turbo-folku koji se javlja par godina kasnije. Nešto kao Josipa Lisac koja peva Omer beže.

 

Sedamdesete u svetoj zemlji bile su specifične po činjenici da su u Izraelu svoj muzičarski hleb sa sedam kora, osim mnogih ćeri i sinova Izrailja, mesili i pekli žene i muškarci koji nikakve veze sa Judaizmom nisu imali. Za razliku od Turaka, Grka i Arapa koju su imali viševekovnu tradiciju svojih zabavljača, Izraelci su morali na brzaka da se snabdeju tezgarošima koji bi nastupali po svadbama, bar mitzvahima, i valjda pre svega ispraćajima. S tim u vezi postoji nekoliko veoma egzotičnih likova i likuša koji su ostavili trag po šatrama i lokalima od Ašdoda do Haife.

 

Jedan od njih je Aris San, muzičar iz Kalamate koji je zabavljao grčko-jevrejsku dijasporu iz Soluna svirajući neku čudnu mešavinu rokabili-rebetika. Furao je imidž Pitera Selersa, družio se sa Moše Dajanom i na kraju držao klubove po Njujorku. Ako ovo nije dovoljno kinky dodaću da ga je početkom devedesete u Budimpešti likvidirala njujorška mafija.

 

Druga autorka koja demonstrira fluidnost nacionalnih identiteta na Levantu je Grazia Peretz. Sa šesnaest godina Grazia je u Jafi snimila svoj prvi i jedini album uz finansijsku podršku svog oca. Želeći da napravi raskorak od dominantih zvukova Grčke i Turske Grazia je uz pomoć producenta i njegovog novonabavljenog Moog sintisajzera duboko umočila ruke u fanki i disko firnajz, te se svakako može govoriti da je ovo jedan klasičan turbo-folk ili čak dens svetionik koji je bacio svetla daleko. Iako u aranžerskom smislu reakcionarno, skoro ceo album u stvari predstavlja semplovanje ili prepevavanje poznatih numera. Osim već pomenutog masnog basa iz Jesus Christ superstara nama je bez dileme najzanimljivija numera Arkadaš (iliti drug na turskom) u kojoj Grazia daje svoju interpretaciju Muharemove elegije Zašto su ti kose pobelele druže (pesmu, koja se kod nas zbog svog karasevdah faktora uglavnom ne svira na veselim priredbama, Grazia je uspela da mladalačkivozdigne na Muzički tobogan limunada nivo). Ipak najbolji uzorak ovog suludog disko sajkodelik mladalačkog hira vidimo u pesmi Rampi Rampi.

Na žalost, folk tržište 70ih godina nije bilo spremnu za ovu količinu hipsteraja pa je ovo bio prvi i jedini album izraelske Anice.

 

Sedamo u prašnjavi autobus na onoj stanici gde Moše prodaje kasete i preko Golanske visoravni idemo u Siriju, još jednu zemlju velikih etničkih kapaciteta. Pošto smo iz Jafe krenuli dok je vinil sa Gracijiinog LP još bio vruć, u Siriji 70ih ćemo prvo svratiti kod Jermain Tamraz, poznate asirske pevačice. Ako ste kao ja, i vi sada u vikipediji proveravate šta je Asirija i zašto se neko iz istočnog dela Sirije zove Žermen. Iako je dobar deo njene karijere vezan za šansonu i muziku koju bi kod nas najviše povezali sa Nenom Ivošević ili Jadrankom Stojaković, ovaj predivni narodnjački razdragani pop zaista ne poznaje granice.

 

Iz sličnog dela Sirije, dolazi nam autor mnogo poznatiji današnjoj omladini i onima koji se tako osećaju. Omar Sulejman češće svira na Roskildeu, Glastonburiju i džez festivalima nego po svadbama, takav je, jebi ga, showbiz (dok je ovaj broj BeforAftera u štampi stiže informacija da će overiti i Resonate).

 

Muzički nema dileme, Omara vozi žestoko turbo folk sranje. Njegova audio prostranstva zvuče kao kad bi Šefćeta i Ćitu poveli za ruku da snime svoje ludosti u Abbey Road-u. U poređenju sa njegovim orijentalnim bagažom i Kemal Malovčić zvuči kao Kiki Lesendrić pa ipak češće ćete u playlisti svakog urbanog lika pre videti Wenu wenu nego Čiji svatovi noćaš pevaju. Verovatno zbog toga što je Omar veoma kooperativan u saradnji sa kreatorima javnog mnjenja, pa tako džemuje sa Bjork, Four Tet-om i drugim prvosveštenicima “ozbiljne” kulture a u svojim spotovima itekako podilazi dosta jeftinim stereotipima belog čoveka o divljaku sa istoka. Fura se taj neki Josif Tatić/Ekrem Jevrić stil sa belim čarapama i naočarima za sunce. Al’ nek ga je Bjork miropomazala, sve mu opraštam kad počne ovaj šmekerski groove.

 

Dok u daljini trešti Omarova ritam mašina ulazimo po četvoro u Mercedese i uz brundanje dizel motora idemo na zapad u diskografski centar regiona, Bejrut. Cenu svog kosmopolitizma i veoma šarenolike strukture stanovništva Bejrut i Liban plaćaju bezmalo permanentnom nestabilnošću, pa se umesto otrcane fraze Pariz na bliskom istoku neopravdano koristi kao metafora urabinsitičkog haosa i svekolikog propadanja.

 

Prosto je neverovatno kakvi su epski fanke-folk klasici nastali krajem 70ih u trenutku dok je u Libanu više bilo masakara poput Sabre i Šatile nego koncerata. Prvi među jednakima je Ihsan al-Munzer. Kakva je šteta što Šaban Bajramović nije imao ovakvog jednog šamana za miks pultom da uzme recimo Kerta mange daje i prelije sve levantinskim sirupom i pospe ružinim laticama i bademom. Kod Ihsana je sve sam streotip do stereotipa, i Aladinova čarobna lampa i 1001 noć, ali sve urađeno u kemp hladno ratovskoj james-bond audio estetici. Pustite ovo blago u kolima i imaćete utisak da vas Mister No juri ulicama Bejruta dok na zadnjem sedištu vozite pobednice izbora za Mis Bejruta.

 

Za one kojima je ovaj miks slatkog i masnog zabranjeno voće, za one koji od folka biraju ozbiljnu i autentičnu priču, a ne jeftina sladostrašća, Liban ima da ponudi živu kraljicu arapskog muzičkog kalifata Fairuz.

 

Iako hrišćanka Fairuz je svojom plodnom i dugom karijerom sa pravom zamenila Um Kaltum na prestolu arapske ženske muzike. Za razliku od većine ostalih izvođača njena muzika je izuzetno svedena i minimalna u izrazu sa temama koje variraju od religioznih do ljubavnih preko neizbežno patriotskih. Ako se snebivate oko ulaska u ovaj naš orijentalni hamam preporučujem da krenete od Fairuz i njene božanstvene ode Bogorodici. Fairuz je neko ko na tihovanje tera i Falangiste i Druze i Hezbolah.

 

Svoj naglašeni kosmopolitizam Bejrut demonstrira i danas kroz usta Jasmin Hamdan i njen moderni, i pomalo blazirani elektro-folk.

Vreme je da se ruskom nuklearnom podmornicom evakuišemo u Alžir. Na oranskom pristaništu dočekuje nas razdragani momak ispod čijih paperjastih brkova sija zarazni osmeh.

 

Prvi put smo se sreli (a da nismo znali) zlatne ’93. godine u tranzicionoj bombi Dragane Mirković Baš tebe volim ja (tranzicionoj u smislu prelaska iz Južnog vetra u Pop, slađi od snova). Haledov saharski ritam ali ništa manje i plesni skil tada još kosmatog Bakija Bifrija i Sanija Trik eFiXa na neki način su premostili osavremenjavanje srpske pop/folk estrade ka modernim plesnim ritmovima. Iako je pokazao zadivljujuću sposobnost adaptacije te na kraju krajeva postao i autentični baštinik francuske muzike i kulture, Haled je u mom folk ikonostasu pre svega predstavnik autentične dionizijske verzije turbo-folka. U tom smislu apsolutno prihvatam svaku kritiku intelektualnih krugova da nam je trebalo više ovakvih seksi melodija.

 

Seksi, to smo već ustanovili, nije po volji državnoj upravi ma koje geografske širine pa je takoreći kompletna alžirska estrada u permanentnom egzilu u Francuskoj. Lascivne pesme u kojoj se debatuje o ljubavi, prevari i nepodnošljivoj lakoći življenja nisu po meri kako islamista tako ni državnog aparata koji se protiv islamista bori.

 

Zato iz Orana odlazimo brzo. Prerušeni u beduine, lepljivi od višednevnog bauljanja Saharom stižemo u Egipat. Najmnogoljudnija zemlja arpaskog sveta logično je i najuticajnija kada je u pitanju muzika. Svoj humanizam i renesansu doživela je kroz lik i delo Um Kaltum iz čijeg kićenog kaftana su poispadale sve zvezde severno afričke muzike. Za ovu našu priču ona je ipak suviše daleka i njene monumentalne operetske kompozicije bez kraja i konca deluju prepodobno koliko i fristajl Filipa Višnjića. Hvale vredno ali zahteva posebnu ritualnu pripremu.

 

Mi ćemo biti mnogo prizemniji, na prašnjavom trotoaru u Kairu u plavoj adidas trenerci nalakćen na Ševrolet Impalu čeka nas Omar Koršid. Šarmantnog vunderkinda angažovala je upravo Um da zapadnjačkim instrumentima okadi klasike misirske muzike. Ako tražite mix: zvukova sa flipera, surf-roka, turbo-folka, sub saharskog bluza i sve to za belly dancing igračicu koja je posuta šerbetom i ružinom vodicom prestanite da čitate ostatak teksta i preslušajte sve što je Omar snimio. Ako imate vremena samo za jednu pesmu, neka bude ovaj biser erotik-folka.

 

Kada je u pitanju naša reakcija na ovakav progresivni folk, mora se priznati da smo imali veoma jakog protivkandata. Iako nije postao deo kafanskog mainstreama album Od Betovena do čočeka Bokija Miloševića pruža sličan energetski bilans kao i Omar, tamo gde fali Omarovog rahatluk orijenta Boki nadoknađuje rafiniranim crnačkim šmekom.

 

Na žalost Omarova muzička energija korespondirala je sa njegovim ludo-i-brzo životnim stilom. Sa samo 36 godina život je izgubio u saobraćajnoj nesreći.

Folk nikad nije samo telesno, zato iz tog smrskanog Omarovog auta odlazimo u egipatski Dom sindikata na nastup slobodno mogu da kažem jednog od mojih top 5 izvođača svih vremena. Ma koliko umeo, ponekad kreativno, da rastegnem pojam sličnosti, teško da u bližoj istoriji muzike naših prostora od Kize Radovića do Borisa Bizetića postoji takav jedan audio Voltron kakav je Abdel Halim Hafez.

 

U jednom sitnom, od rane mladosti bolešću narušenom telu krije se talentovani kompozitor, strastveni dirigent, glumac i pevač. I dalje živim u uverenju da od Himze, Ljilje Petrović i pre svega mama Vide ne postoji ništa uzvišenije na ovom svetu ali ovakav scenski nastup i suverena vlast podijumom nije viđena nikada! Svaki njegov nastup prava je minijaturna monodrama u kojoj Abdel propoveda, diriguje kao profesor Rackov, pati u transu kao Sinan, smeje se sa publikom…

Zato je upravo sudbinska stvar što je Abdelova pesma nad pesmama na jedan veoma specifičan način povezana sa nama. Tokom 60ih Abdel je snimio pesmu Ahwak (Volim te) originalo kao orijentalnu šansonu, moguće inspirisanu Edit Pjaf, sa veoma specifičnim uvodom koji neodoljivo podseća na glavnu temu iz serije Grlom u jagode. Iako se pesme u razradi znatno razlikuju osnovna melodija je zapanjujuće ista slična. Ima nečeg izuzetno dirljivog i simboličnog u činjenici da je tema koja se u našem društvu povezuje sa nekim lepšim i srećnijim vremenima u stvari orijentalni klasik. Kismet. Voleo bih da jednog dana sretnem Zorana Simjanovića i da mu se zahvalim što je astralni blizanac Abdela Halima (oprostiću mu u suzama što je učestvovao u Svom tom folku). Živi nastup koji sam izdvojio možda traje 17 minuta (slučajno baš kao i integralna verzija Love to love you baby Done Samer!) ali obećavam da će to biti 17 minuta u kojima Abdel objašnjava kako se od Grlom u jagode dolazi do Jagoda u grlu i nazad.

Opet za one sa jeftinijim ulaznicama što se nešto snebivaju- slobodno pođite do prelepe Dalide, misice Egipta i počnite njenim pan-egipatskim himnama. Ceco, ako čitaš, ovo si mogla da budeš ti but you playin’…

Jedan gadan mamurluk kasnije nalazimo se u trajektu Port Said – Antalija. Pretposlednja stanica na našoj maloj muzičkoj maskaradi je Turska, maćeha koja nas je 500 godina kao Jozef Fricl držala u podrumu svoje divanhane. Kako u takvim situacijama biva, između nas se razvio specifičan oblik stokholmskog sindorma u kojem se šizofreno čas dičimo čas stidimo onoga što smatramo osmanlijskim nasleđem.
Da stvar bude još čudnija muški roditelj turske državnosti Mustafa Kemal bio je zagovornik originalne ideje da je prava turska muzika, ‘aj da kažemo recimo anadolska, baš strava, da pripada evropskoj tradiciji al’ da je ruže arapski, persijski i… ček ček… VIZANTIJSKI ukrasi. Sličan se, dakle, ipak sličnom raduje i to je skroz ok.

 

Dok se iz metalne sinije puše vrući kokoreci, kroz glavu mi prolazi jadikovka Zorana Hristića kako je muzikološki institut SANU trebalo da reaguje povodom etničko-kulturne kontaminacije našeg melosa. Kao pravi patriota preuzeću pušku palog neznanog junaka muzikološkog SANU SWAT tima i sam istražiti stvar.
Iz Turaka se, bojim se, ne vraćam kao Miloš obezglavljen ili Lazar samo sa glavom, već više kao Bogoje/Mustafa raspamećen diverzitetom muzike koja se na području Turske razvija tokom druge polovine XX veka. Od fanki Žare i Gocija koji u Hamburgu sviraju po sunećenjima do psihodeličnog folk-roka i diska.

Ali nemojte verovati meni čika Zorane, verujte najboljima koje društvo danas ima: Arianu Aslaniju a.k.a. Action Bronsonu, Doktoru Dreu, Mos Defu, Džej Ziju…

Svi oni i mnogi drugi zahvatali su vode sa ovog izvora. Bez obzira da li pričamo o svadbarskoj tezgi u Berlinu ili elegantnoj svirci na nekoj Istanbulskoj terasi uticaj koji je cnačka kultura ostavila na Tursku muziku najveći je kontrast u odnosu na ono što se ovde smatra osmanskim zvukom. Sva četiri musketara koje ću ovde pomenuti gruvaju masovnu količinu elektrifikovanih gitara, baglama, sazova, uz nezaobilazne moogove, analogne sintije i ostalu groovy muzičarsku mikrokozmu.

Umesto da sa tog buljuka raznorodnih frizura, šminki i brada izaberemo neku od mnogih mačkastih cica koje su pevale a la turca orijentalni disko, mazni pop ili elektro-belly dance, započećemo sa jednom opakom curom po imenu Selda Bagčan.

 

Zamislite da je Nada Mamula u nekom trenutku doživela dečko-koji-obećava metamorfozu, ošišala se do glave i počela da svira električnu gitaru, e tako otprilike zvuči Selda. Slabo divanim turski ali baš zato razumem sve što mi Selda poručuje. Njen glas ne zavodi već brifuje o feminizmu, ljudskim pravima ali i tragičnim ljubavima, nevernim momcima. Samo mi nemojte reći da nije tako. Evo ako mi ne verujete sve se lepo čuje.

Kao što znamo iza svake bad-ass žene pogrbljen nad miksetom čuči osetljivi muškarac. Producent Seldinog prvog albuma i kompozitor brojnih instrumentalnih numera Zafer Dilek je verovatno nešto najbolje što se dogodilo muzici istočno od Drine. Glatkoća kojom prelazi iz Hendriksa u anadolu folk iz njega u zeibekiko pa u… ostavlja bez daha. Dokaz da taj eklektični pristup uspešno komunicira sa najširim auditorijumom je to što većina njegovih kompozicija počiva na saundtrecima urenebesnih komedija kalibra Žikine dinastije. Teško da postoji folk kuliji od ove kutije lokuma!

 

Ako ste ljubitelji teških nota, opskurnih misli i bas-bubanj rock-a vaš jaran je Arif Sag, virtuoz na turskoj baglami (što nije isto što i grčka baglama). Dok je Zafir Dilek idealan za reminescenciju o nekim letnjim ljubavima u Kušadasiju, amidža Arif svojim garažnim pristupom više slika neke tmurnije pejzaže iz vizure malih prozora Midnight-expressa.

 

I za kraj za sve koji nisu ljubitelji balkanskog šmeka maljavih grudiju ispod razdrljenih košulja i PVO brkova, predstavljamo legendu turskog roka i modnu ikonu Bariša Manča.

 

Kao da nije dovoljno to što brat izgleda kao dete Sarumana i Frenka Zape, već je i potpuni bog mode. Hvala veselim sedamdesetima na satenskim košuljama gigantskih kragni, leopardastim blejzerima, kožnim kostimima, jambolijama, jer Bariš je furao sve. Muzički Mančo je kompleksan, on je i folkerski Zapa ali i sofisticiraniji prog rok Aca Lukas, ne bi me čudilo da su i Mirzino jato, Kerber i Osvajači nastali na slušanju njegovih ploča. Seks seks seks!

 

Na obali Izmira ulazimo u gumeni čamac za Lezbos. Pa onda trajekt do Atine. O našoj egejskoj braći i njihovoj muzici znamo nešto više nego o ostaloj orijentalnoj familiji. Zahvaljujući Mikiju Jevremoviću, Šurdi, a danas i manje-više bilo kojem imenu naše scene pratili smo pomno kako grčka estrada diše. Nešto manje smo ispoštovali razvoj grčke popularne muzike od početka XX veka. U tom periodu nastaje plesna muzika koja se naziva rebetiko. Autori rebetika poticali su uglavnom iz redova društvenih otpadnika. Jednom rečju rebetiko je što bi mladi rekli trap. Čak su i teme pesama veoma često bile povezane sa narkoticima, veselim zgodama prilikom izbegavanje pravde i tome slično. Sa dolaskom, jedne od brojnih, desničarskih vlasti krajem 30ih započet je proces muzičke džentrifikacije tako da je taj nothing-but-the-G-thing diskurs polako ali sigurno otišao u istoriju. Nakon drugog svetskog rata i raznoraznih desno-pukovničkih nevolja u Grčkoj počinje ponovni uspon novokomponovanog rebetika sada u modernijoj produkciji, i to je već veoma slično onome što Giga Moravac sluša na osmomartovskoj šoping turi u Solunu.

 

Pošto smo mladi, a ne stari, izabraću za vas jedan biser helenskog trap-a iz 1930. godine zbog kojeg sam prestao da prevodim reči. Nakon prvog slušanja i ushićenja zbog ove neverovatno sveže i potentne white stripes gurabije počinjem da zamišljam kako se Ivo Lola Ribar kir Kostis u ovoj pesmi podseća neke mladalačke avanture u kojoj je švercovao 2 kile šita iz Smirne na Rodos ili da, u najmanju ruku, peva o nekoj zaveri za rušenje desničarke vlasti, kad li je istina da je ovo primer klasične gde-si-bila-kad-sam-bio-niko žalopojke. Što je, kao što dobro znaju Dejan Matić i Miroslav Ilić, jedna od jačih tema.

Razmenjujemo tri poljupca sa Haniotijem i ulazimo u šarage. Pola sata pasoške kontrole kod Preševa i 15 predejanskih ćevapa kasnije nalazimo se na mestu sa kojeg smo krenuli. Polako na glavu stavljam svoj mićićevski safari šešir za efektno poentiranje i puštam neku finu intermeco muziku.

 

Ovaj ručno ubrani muzički bidermajer što vam ga bacam kroz otvoren prozor moj je patetični pokušaj da prepoznam i shvatim svoje emocije i strahove u pesmama koje su pisane i svirane ljudima koji stanuju kilometrima i decenijama daleko od mene. Ko je osim Sulejmana, Bajazita i Murata kriv što smo za razliku od većine Evropljana svoje (i tuđe) muzičko nasleđe pokušali da istrgnemo iz strogo folklorne interpretacije? Odgovor na ovo pitanje nalazim u iskonskom kredu filozofske škole leve obale Turbo-folk me je naterao (M. Mercedez). Jer kad se skine paučina besmislenog naklapanja vrlo je lako ustanoviti šta je suština fenomena. Upravo kosmopolitsko eksperimentisanje sa tuđim znanjima. Kada Guguš peva, u dekoltiranoj haljini, na ritam iz mjuzikla o Isusu Hristu to je par ekselans turbo-folk. Mile i Juno sint, Anadolija i električna gitara, Bebi Dol i Mustafa, Ofra Haza i Sisters of Mercy… sve je to turbo-folk. Što naravno ne znači ništa u kvalitativnom smislu, na kraju krajeva nešto je Haris Džinović, a nešto je Himzo Polovina.

 

Posebnu vrstu prezira gajim prema kritici koja dolazi iz političkog-rasno-konfesijskog rakursa. Kao što smo imali prilike da vidimo više od trećine autora uopšte ne pripada islamskoj tradiciji, što samo znači da i mi što, hteli – ne hteli, pripadamo istočno pravoslavnom stadu imamo ozbiljno gledanje u orijentalnom ogledalu. Izgleda da je Vizantija nešto više od elegantnih dečanskih fresaka. Nije potreban bolji dokaz da je ovaj kulturni obrazac iskren, od činjenice da su ga osporavale gotovo sve kulturne elite. Dragoceno je sa te strane saznanje da se u kritici, našoj kavijar levici i salonskoj desnici priključuju Homeini, Hezbolah, Alžirski islamisti, Grčki desničari, Ataturk, Falangisti…

 

Orijentalno u našoj muzici (i ne samo muzici) je blagoslov kojeg često nismo svesni. Način na koji smo ga vešto kao med smiješali u ogromnoj kaci žuči kojom smo prebogati, razlog je zašto smo na ovom širem području uspeli i da nadmašimo svoje uzore sa istoka. Ali o tome više neki drugi put.

 

zaboravi na evropsko vreme 

tamo noć traje danima