Stiletto

Kad smo već kod vrištanja...

Svakom ko od negde desete godine života pa 10+ sledećih godina svakodnevno vežba da ubaci slobodno bacanje tome su se i oči i nervi i nervni završeci na vrhovima prstiju naučili da gađa da pogodi. Ne može tek tako nešto namerno da se promaši kad se ceo Božji život vežba da se pogodi. Zato ni MekKormak ni Dejvis nisu gađali da promaše klasičnim izbačajem. I kao za pakost obojica nisu uspeli u onom što su hteli. MekKormak je hteo da pogodi prvi obruč i da mu se lopta odbije nazad u ruke, a Dejvis da pogodi obruč "o tablu". Rezultat smo svi videli.

A Tajrik ga posle njega 'ladno ubode kao kap...

Pa prvo će kamiondžije da odlepe od sreće što će da voze serbez ceo put umesto da džedže 5-10 sati na Horgošu ili Batrovcima. Takođe i tranzitni putnici. Jeste duže po kilometraži, ali će se sigurno stizati pre.

Ako Evropska unija ili još pre Mađarska-Rumunija-Bugarska izračunaju da im se isplati i odluče da ulože pare, za par godina eto autoputa od osam traka i mosta preko Dunava ko dobro jutro.

Ja budala računao da je isto kao za prošlo Svetsko. Izvinjavam se. Nope, za ovo Svetsko se računa ovogodišnja Liga nacija.

Ne ide niko "direktno" iz Lige nacija već se 12 drugoplasiranih iz kvalifikacija i najbolje 4 ekipe iz Lige nacija koje nisu u prve dve u kvalama žrebom raspoređuju u tri "putanje" od 4 tima. Ta 4 tima u sve tri "putanje" između sebe igraju polufinale i finale, pobednik "putanje" ide na SP.

Andora iz petog šešira. Naravno, samo 12 prvoplasiranih ide direktno. Dvanaest drugoplasiranih plus četiri najbolja iz Lige nacija koji nisu u prva dva po grupama idu u baraž za još tri mesta. Mi smo minimum u baražu preko Lige nacija, teško da će preko četiri tima iz grupe A Lige nacija izvisiti za prva dva mesta u svojim grupama.

Švajcarska, Švedska, Slovenija, Kosovo. Iz ovakve grupe će neko direktno na SP. Još Bugari da ulete iz četvrtog kod nas i biće još veći cirkus. Ipak Letonija iz četvrtog.

Biće opet cirkusa u Beogradu, samo je pitanje na koji način. Neće ove naše budale propustiti priliku da se iskažu.

Albanija iz trećeg šešira.

Englezi iz prvog šešira. Ostala Srbija u poslednje dve kuglice, bilo ili Englezi ili poraženi Francuska/Hrvatska.

Yep, kvalifikacije za SP 2026.

Gleda još neko žreb osim mene? https://www.fifa.com/en/watch/6N0jFIhK203A9r9uAzVpuo

Maler je u tome što su novčanice od 1.000$ prestale da se štampaju 1969. kad su i novčanice od 500$, 5.000$ i 10.000$ prestale da važe. https://en.wikipedia.org/wiki/United_States_one-thousand-dollar_bill

Dragan napisa "na svom letu doneo 135 milijardi dolara u Rusiju." Ako ima toliku vrednost u bitkoinima, zašto bi imao fizičke bitkoine u toj vrednosti? Imao je punu garažu Ferarija i Lambordžinija za kurčenje, šta će mu još i to? Darko je pomenuo keš pa sam na to reagovao, a jedino osim novčanica moguće je i da je doneo u svom avionu toliku vrednost u zlatu ili dijamantima. Ne znam cene istih i mrzi me da računam koliko kilograma (eventualno tona) bi to iznelo.

U novčanicama od 100 dolara koje teže 1 gram to je 1350 tona love. 270 kamiona petotonaca. Dobar taj avion, a i radnici na utovaru Mislim da je jasno da je žestoko preterivanje.

Dobro jutro...

Poduže čitanje obećano na temi o Evropskoj uniji, tekst preuzet sa Facebook stranice "Imenar beogradskih ulica": Објава корисника Imenar beogradskih ulica Imenar beogradskih ulica 19. јануар 2019. Maksim Trpković (1864 - 1924) bio je srpski naučnik, gimnazijski profesor i autor osnovnih principa novojulijanskog kalendara, koji danas koristi veći broj pravoslavnih crkava. Trpković je rođen u selu Orlanci kod Kičeva, u tadašnjoj Otomanskoj Imperiji (danas Severna Makedonija). Porodica Trpković se nakon Srpsko-turskog rata 1876-1878 seli u Beograd, prestonicu Srbije koja je upravo izvojevala potpunu nezavisnost od Turaka. U Beogradu, Trpković završava Realku (gimnaziju smeštenu u zgradi današnjeg Pedagoškog muzeja na uglu Uzun Mirkove i Tadeuša Košćuška), a zatim i Filozofski fakultet. Na fakultetu pokazuje posebno interesovanje za astronomiju, koju mu predaje Milan Nedeljković, prvi profesor astronomije na beogradskoj Velikoj školi, kao i osnivač i prvi upravnik beogradske astronomske i meteorološke opservatorije. Trpković kod čuvenog profesora astronomiju polaže sa najvišom ocenom, a nakon završetka studija postaje profesor matematike, fizike, kosmografije i mineralogije u Realci. Tokom profesorske karijere, predavaće i u I, II i IV beogradskoj gimnaziji, kao i u školama u Pirotu i Skopju. Njegove kolege će ga kasnije opisivati ovako: “Profesori su ga slabo poznavali, jer povučen i skroman retko je davao glasa o sebi. Učenici su ga mnogo voleli, bio je među njima kao stariji brat među mlađima. Dobričina za priču, Maksa je u kolegiji svoje škole bio mio drug. Izvan te kolegije malo je poznanika imao. Iz škole kući; od kuće u školu. Za svoje učenike činio je i više nego što treba.” Trpkovićev miran i povučen život izuzetnim je činila jedino nauka. Prvi članak iz oblasti astronomije „Nešto o daljinama zvezda (nekretnica) i sklopu vasione“ objavio je 1895. godine. Ipak, najveći doprinos nauci, ali i rešavanju brojnih praktičnih društvenih, crkvenih, pa i političkih problema, Trpković će dati svojim rešenjem kalendarskog pitanja, kojim počinje da se bavi krajem 19. veka i koje će predstavljati njegovu naučnu preokupaciju do kraja života. Pitanje reforme kalendara bilo je aktuelizovano krajem 19. veka iz krajnje jednostavnog razloga. 1900. bila je godina u kojoj su se gregorijanski kalendar, korišćen mahom u katoličkim i protestantskim državama, i julijanski, koji se i dalje koristio u pravoslavnom svetu, pa i u Srbiji, razmimoišli za jedan dodatni dan. Razloge za ovaj događaj potrebno je potražiti u istoriji kalendara, koja je sve samo ne jednostavna. Kako bi se shvatio Trpkovićev doprinos ovoj naučnoj raspravi, potrebno je najpre razjasniti suštinu problema i porekla primene različitih kalendara u svetu. Iako su još stari narodi znali da se brojne prirodne pojave, pre svega godišnja doba i dužina obdanice, ciklično ponavljaju na 365 i približno četvrtinu dana, tek je Rimsko Carstvo uspelo da nametne jedinstven kalendar velikom delu čovečanstva. Ovaj kalendar, usvojen pod Julijem Cezarom 46. godine pre Nove ere, a po njemu nazvan julijanskim, bio je zasnovan na jednostavnom principu, koji su ustanovili još stari Egipćani: svaka godina ima 365 dana, dok se svakoj četvrtoj (da bi se nadoknadila ona približno četvrtina dana viška), dodaje jedan dan. Rimljani – tačnije, autor julijanskog kalendara, Sosigen iz Aleksandrije - tako su rešili problem prilično uspešno. Toliko uspešno da će narednih šesnaest vekova veliki deo Evrope i Evropljanima poznatog sveta koristiti ovaj kalendar, bez značajnih potpitanja. Ipak, u 16. veku počinju da se primećuju problemi. Naime, vreme potrebno Zemlji da obiđe oko Sunca nije tačno 365 dana i šest sati, nego otprilike 365 dana, 5 sati, 48 minuta i 46 sekundi, tako da se svake prestupne godine kalendaru dodaje ceo dan, dok bi realno trebalo dodati približno 23 sata, 13 minuta i 4 sekunde. Tako se na svakih 128 godina nakupi čitav dan viška u kalendaru – tačnije, julijanski kalendar „žuri“ jedan dan u odnosu na stvaran broj okretanja Zemlje oko svoje ose. U katoličkoj crkvi su stoga počele da se javljaju inicijative da se kalendar uskladi sa astronomski tačnim stanjem, pre svega zbog preciznijeg određivanja datuma Uskrsa. Naime, taj projektovani datum se sve više udaljavao od prolećne ravnodnevice, koja je, kako je odlučeno još na Nikejskom saboru 325. godine, predstavljala osnov za izračunavanje datuma Uskrsa. Stoga je na kraju, nakon mnogobrojnih predloga i protivljenja, prihvaćena ideja italijanskog naučnika Alojzija Lilija. Lili je predložio da i dalje svaka četvrta godina bude prestupna, izuzev godina kojima se završavaju vekovi (1700, 1800, 1900...), koje ipak nisu prestupne. Izuzetak od ovog izuzetka izuzetka jesu godine deljive sa 400. Zato su, na primer, 1600. i 2000. godina ipak bile prestupne. Time je dotadašnje odstupanje od jednog dana na oko 128 godina znatno smanjeno, tako da Lilijev kalendar odstupa od astronomskog stvarnog stanja jedan dan na 3322 godine. Kako bi se nadoknadile greške koje su načinjene u prethodnih 16 vekova, prilikom uvođenja novog kalendara obrisano je deset dana viška, koji su nastao tokom vekova korišćenja julijanskog kalendara. Uvođenje novog kalendara sprovedeno je ukazom pape Grgura XIII, po kome novi, gregorijanski kalendar i dobija ime. Ovim ukazom se uvode Lilijeve izmene, a, da bi se nadoknadila dotad nakupljena greška julijanskog kalendara, nakon 4. oktobra sledi 15. oktobar 1582. Tako uvođenjem ovog kalendara nastaje razlika u odnosu na do tada primenjivani julijanski od ukupno deset dana. Gregorijanski kalendar je isprva uvela katolička crkva, a prihvatilo nekoliko katoličkih zemalja. Tokom vekova, prihvataće ga i druge zemlje, mada ne bez otpora. Protestantske zemlje uvode gregorijanski kalendar koju stotinu godina nakon katoličkih, dok pravoslavne ostaju verne julijanskom, ne želeći da uvedu taj izum katoličke crkve, nazvan pride po jednom papi. Tako će se i u 20. vek ući sa tom neusklađenošću, s tim da se razlika između dva kalendara u međuvremenu povećala na 13 dana, zahvaljujući tome što su 1700, 1800, pa i ova 1900. godina u julijanskom kalendaru bile prestupne, a u gregorijanskom ne. Upravo taj uzrok, taj 29. februar 1900, koji je postojao u julijanskom, ali ne i u gregorijanskom kalendaru, podstakao je Maksima Trpkovića da se posveti rešavanju ovog pitanja, koje se, po njemu, moglo rešiti na samo jedan način – stvaranjem kalendara koji će biti precizniji i od julijanskog i od gregorijanskog, a koji bi stoga mogao da bude prihvatljiv i za katoličku i za pravoslavnu crkvu. Trpković tako 1900. godine objavljuje delo Reforma kalendara, zasnovano na jednostavnim matematičkim principima. Osnova Trpkovićeve reforme bila je u zapažanju da se, ukoliko se na 900 julijanskih godina oduzme sedam dana, postiže nikad pre dostignuta preciznost u vidu greške od svega 2,75 sekundi godišnje (razlika između gregorijanskog i Trpkovićevog kalendara je jedan dan na 3600 godina). Trpković takođe uvodi 13 dana, tako da se njegov kalendar u tom trenutku poklapa sa gregorijanskim, ali se naredne korekcije čine različitim godinama, tako da se novo razmimoilaženje od jednog dana događa 2000. godine. Na ovaj način, kašnjenje tako koncipiranog kalendara u odnosu astronomsko stvarno stanje iznosilo bi jedan dan u 28800 godina – skoro deset puta preciznije u odnosu na gregorijanski kalendar. Trpković stoga predlaže nešto komplikovaniju operaciju za izračunavanje prestupnih godina na kraju vekova od one koju je primenio Alojzije Lili. Broju godine na kraju veka odbijaju se dve nule, a zatim se deli sa 9. Prestupne su sve osim godina koje prilikom deljenja daju ostatak 0 i 4. "Ovim je postignuta tolika tačnost, da se veća ne može postići" – kaže Trpković, koji svoje proračune objavljuje u Glasniku Pravoslavne crkve, a i sami komentari iz crkve bili su oduševljeni – “U pitanju je rešenje koje je Gospod, koji se ponositima protivi, otkrio sinu pravoslavne crkve.” Ovo rešenje takođe je naišlo na reakciju široke naučne zajednice i Trpković, običan gimnazijski profesor, dobija pisma i iz inostranstva, u kojima mu kolege naučnici čestitaju na genijalno jednostavnom poboljšanju kalendara. Ipak, van naučnog sveta i podrške pojedinaca iz crkve, ovaj predlog nije posebno primećen. Iako Trpković tokom narednih dvadeset godina objavljuje mnoštvo radova posvećenih rešenju kalendarskog pitanja, uzimajući u obzir sve astronomske, matematičke, ali i crkvene i društvene probleme koji iz njega proizilaze, potrebno je da se okolnosti drastično promene da bi neko na visokom položaju pomislio kako je Trpkovićeva ideja primenljiva u praksi. Upravo takva, drastična promena, nastaje završetkom Prvog svetskog rata i nastankom nove, ujedinjene države južnih Slovena. Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca nastaje 1. decembra 1918, ujedinjenjem teritorija od kojih je približno polovina prethodno koristila gregorijanski, a druga polovina - dotadašnje Srbija i Crna Gora - julijanski kalendar. Stoga je ekspeditivno doneta odluka da, iz razloga apsolutne hitnosti, za delove države koji su ranije koristili julijanski kalendar nakon 14. januara nastupa 28. januar 1919. Tako je postignuto usaglašavanje kalendara na celoj teritoriji novostvorene države. Međutim, crkva ne uvodi ovu izmenu, tako da se, prvi put u istoriji, crkveni kalendar Srpske pravoslavne crkve razlikuje od onog koji je u službenoj upotrebi u državi. Time kod prosečnog vernika nastaje potpuna zabuna, pošto, na primer, Božić od tog trenutka treba da slavi 7. januara po zvaničnom kalendaru, koji se podudara sa 25. decembrom po „crkvenom“ julijanskom kalendaru. Svi datumi, koji u sebi nose određenu simboliku, gube je kada se službeni kalendar razlikuje od crkvenog. Primera radi, simbolično, poslednji dan korišćenja julijanskog kalendara na državnom nivou bio je 14. januar 1919. Tog dana je proslavljen Sveti Sava, čime je obeležena i godišnjica njegove smrti 1236. Od naredne godine, građanstvo će postepeno početi da se navikava na to da se Sveti Sava proslavlja 27. januara, datuma koji suštinski ne obeležava ništa vezano za njega. Mnogi krugovi u Crkvi su smatrali da je ovakva besmislena situacija neodrživa i da je potrebno nešto preduzeti. Crkveni oci tada odlučuju da se posvete ideji o reformi kalendara koja bi bila prihvatljiva i za državu i za crkvu. Taj kalendar nije mogao biti gregorijanski. Tako crkva dolazi do spasonosne zamisli – primena Trpkovićevog kalendara umesto gregorijanskog razrešila bi sve probleme. Crkva se stoga 1923. godine obraća Ministarstvu vera sa molbom da pomogne oko uvođenja novog kalendara. Na državnom nivou, ova ideja je zdušno podržana, pošto je razmimoilaženje u proslavljanju crkvenih praznika između katolika i pravoslavaca dovodilo do praktičnih problema u funkcionisanju državnih institucija, pogotovo u multikonfesionalnim sredinama, u kojima neki službenici ne bi radili na jedan, a neki na drugi Božić, Uskrs i ostale crkvene praznike. Stoga, aprila 1923. Ministarstvo vera kontaktira jednog od najvećih srpskih naučnika svih vremena – Milutina Milankovića, sa predlogom da u ime države, uz predstavnika crkve, mitropolita crnogorsko-primorskog Gavrila Dožića, prisustvuje Svepravoslavnom kongresu koji će mesec dana kasnije biti održan u Carigradu. Milanković dobija zadatak da pred Kongresom izloži Trpkovićev kalendar. Milanković prihvata ovu ponudu i u narednih mesec dana studiozno proučava Trpkovićev, ali i druge kalendare korišćene kroz istoriju, tako da u svojim memoarima detaljno navodi prednosti Trpkovićevih zamisli, ali ih ujedno u mnogim segmentima i kritikuje, sa astronomskog i matematičkog stanovišta. Tako, Trpkovićevu ideju da se kalendar vodi idejom da prolećna ravnodnevica u sekularnim godinama (ne prestupnim) pada 21. marta smatra nenaučnom, njegove argumente za odabir godina koje neće biti prestupne smatra arbitrarnim, dok ujedno smatra da je greška što Trpković nije uzeo u obzir savremena znanja o preciznoj dužini trajanja godine. Ipak, u osnovi podržava Trpkovićevu zamisao i pristaje da, po nalogu Vlade, na Svepravoslavnom kongresu izloži Trpkovićev kalendar. Posle Milankovićevog izlaganja, kongres, saznavši da bi na taj način 2000. godine ponovo došlo do razmimoilaženja između gregorijanskog i novog kalendara, predlog ipak odbija, tražeći dugotrajnije rešenje. Milanković tada, uz pristanak mitropolita Gavrila, izlaže novu ideju: umesto da je potrebno da ostatak prilikom deljenja sa 9 bude 0 i 4 da bi godina bila prestupna, Milanković predlaže da ostatak bude 2 i 6. Ova prosta korekcija dovodi do toga da, umesto da buduće prestupne godine budu 2200. i 2700, te godine budu, kao i u gregorijanskom, 2000. i 2400. Na taj način, novi kalendar postaje praktično identičan gregorijanskom sve do 2800. godine, kada će se tek ispoljiti razlika od jedan dan između kalendara. Zaključak kongresa bio je da se korigovani predlog Srpske pravoslavne crkve za izmenu kalendara prihvati. Kalendar, čijem su stvaranju doprineli Trpković i Milanković dobija ime novojulijanski, a često se kod nas naziva i "Milankovićevim". Maksim Trpković je umro 1924. godine, nedugo nakon kongresa i ubrzo je potonuo u zaborav. Ipak, ovo, kao što je poznato, nije bio završetak priče o kalendaru u Srba. Naime, odluku carigradskog kongresa, iako je trebalo da bude obavezujuća za sve crkve, u delo su sprovele samo Carigradska, Aleksandrijska i Antiohijska patrijaršija, kao i grčka, rumunska, poljska i bugarska crkva. Sa druge strane, ruska, gruzijska i jerusalimska patrijaršija, kao i Sveta gora, odlučile su da ne ispoštuju odluku kongresa. Razloga za to je bilo više, ali u osnovi je bio strah od pojačanja uticaja katoličanstva i unijaćenja, pošto je vremenom razlika u kalendarima počela da se shvata kao jedan od pokazatelja različitosti katoličanstva i pravoslavlja. Takođe, u Rusiji neposredno po Oktobarskoj revoluciji, nova komunistička vlast je ukinula julijanski i uvela gregorijanski kalendar. Stoga se u ruskoj crkvi u egzilu pitanje očuvanja julijanskog kalendara smatra značajnim pokazateljem otklona od nove, antipravoslavne vlasti. Srpska crkva, iako je sama predložila uvođenje novog kalendara, u svojim redovima takođe nailazi na otpore. Trpkovićev predlog se smatrao u dovoljnoj meri različitim od gregorijanskog da se crkva ne bi mogla optužiti za unijaćenje i indirektno uvođenje „kalendara nazvanog po papi“. Milankovićev predlog, koji je praktično izjednačio kalendar sa gregorijanskim do 2800. godine, shvaćen je, međutim, od mnogih crkvenih velikodostojnika maltene kao jeres. Stoga Srpska pravoslavna crkva, nakon kolebanja i u nemogućnosti da donese konačnu odluku, zauzima stav da neće promeniti svoj kalendar sve dok po tom pitanju ne dođe do saglasnosti svih pravoslavnih crkava, pod time pre svega podrazumevajući pristanak Ruske pravoslavne crkve. Do te saglasnosti ni danas nije došlo. Ovih dana navršava se sto godina od uvođenja gregorijanskog kalendara u Srbiji – naravno, ova godišnjica je, kao i sve u vezi sa kalendarskim pitanjem, pomalo čudna – konkretno, dani od 15. do 27. januara 2019. jesu sto godina udaljeni od dana kojih u zvaničnom kalendaru u Srbiji nije bilo. Stoga je podsećanje na Maksima Trpkovića način da se dostojno obeleži ova čudna stogodišnjica – stogodišnjica problema koji su Trpković i Milanković pokušali da reše na elegantan i genijalan način, rešenjem koje danas primenjuju mnoge druge pravoslavne crkve, ali ne i srpska, čiji su vernici bili. Od 2004. godine, dotadašnja ulica Smederevski put, 4. prilaz, koja se nalazi u Kaluđerici i izlazi na Smederevski put, nosi naziv Ulica Maksima Trpkovića. Jedina poznata fotografija Maksima Trpkovića:

Kalendar se zove Milankovićev je ga je Milutin predložio na Svepravoslavnom saboru 1923. gde je i usvojen 30. maja iste godine. Ali Milanković nije autor kalendara, kalendar je izračunao i izradio srednjoškolski profesor matematike Maksim Trpković. Više o njemu, kao i o reformi kalendara, uskoro na temi "Društveni uticaj religije i crkve". Crkve koje su prešle na taj kalendar (od država Evropske unije Grčka, Rumunija, Kipar i Bugarska) po tom kalendaru računaju nepokretne praznike (Božić, Blagovesti, Sveti Nikola...). Pokretni praznici (Uskrs, Cveti, Spasovdan...) se i dalje računaju po Julijanskom kalendaru.

Slagalica se, zahvaljujući decenijskom iskustvu, snima veoma efikasno. Šest epizoda se snima dnevno, za pet radnih dana se snimi ceo ciklus. Obično se rade blokovi od četiri ciklusa u decembru, aprilu i septembru, mada neki put umeju i da skrate pa preko leta da puštaju reprize. Ostali kvizovi poput Potere i Stigni me ako znaš se snimaju cela sezona odjednom, dve epizode dnevno, tokom avgusta i septembra.

Finalni ciklus Slagalice je snimljen u septembru, ovo je samo srećna slučajnost.

Sa "maleckom" razlikom između SAD i Srbije da će tvoj bratić i ostali DEBILI bez problema za četiri godine glasati za Demse ako u međuvremenu poskupi gorivo, vutra i pretplata na porniće. Vučić u Srbiji može da donese Zakon o prvoj bračnoj noći kao Turci pre par vekova i opet će DEBILI glasati za njega. Već imamo primer za to iz Jagodine i bunga-bunga žurki negde 2021.