freethrow

Odvratna slika. Jadno.

@Beonegro U pravu si, bukvalno više smisla ima šutiranje konzervi ispred zgrade od pokušaja smislenog pisanja sa zajebanim momcima (TM by Miša V) sa foruma. Konstantno osciliranje između osećanja da (pre)govaraš sa iskusnim trolovima ili kompletnim idiotima...

Vidim, kapiram da neguješ isti stav i kada su u pitanju politika, prirodne nauke i matematika. Opet podmetanje za publiku u parteru, ekvivalentno priči o rastu GDPja i dovođenju investitora. Landsman gif, nažalost. O, ne. Očekivah da će iole suptilna duša spoznati da je veliko slovo upotrebljena u cilju isticanja opusa, biografije i celokupne figure Teodorovića koji je, u ovom trenutku, zaista Profesor sa velikim P za mučenog Svetislava iz Kancelarije... Ofrlje nekako i preko one stvari, očekivao sam više od višestrukog povratnika sa viškom (slobodnog?) vremena i novim bisagama punih materijala za đubrenje...

Opa, moderacija pukla pred entom iteracijom Miše Vacića i nekolicine najzajebanijih momaka na Politici? Što bre tako? Hjudž disappointment u ekipu koja je pokrenula ceo fazon...

Basara udario na Profesora Teodorovića, Tajson vs Holifield!? Par stvari mi, onako, na prvu loptu padaju na um. Ključna reč za ovo pretpolitičko društvo je, kao i kod underachieving deteta od 10 godina - fokus ili pažnja, odnosno nedostatak iste. Neki bi rekli i nedostatak vizije, ali viziju više vezujem za nekakvu sposobnost dugoročnog planiranja, koncept koji je od ovdašnje realnosti udaljen taman toliko koliko i ustanci protivU zavojevača. Ako je prva pomisao fasciniranost, onda bi mi druga misao bila svakako smeh, i to onaj idiotski lečićevski na sve ove smešne mistifikacije u koje je, gle čuda, ovim povodom uključen (kao puka alatka za jednokratnu upotrebu, doduše) baš i sam Veliki Mistifikator, spuštač postmoderne međ Srbe. Dok lično gajim velike simpatije prema Basarinom opusu koji se zapravo završava negde u doba prošlih Velikih Protesta 96-97, pretpostavljam da mu ni najbliža rodbina neće prećutati ono što on, uostalom, zna bolje od svih nas - ostatak opusa, negde nakon Virtualne Kabale je teško smeće. Nije da se Basara nije trudio, jednostavno se našao, kao i velika većina autora koji su ranijim radovima skrenuli pažnju na sebe, na nezgodnom raskršću. Nastaviti sopstvenu, kvalitetnu ili ne, ali svakako sopstvenu dekonstrukciju i ponovno sklapanje srpske pisane reči (u kojoj se jako dobro snalazio) uz efektno inkorporiranje omaža stranih iskusnijih majstora i uvođenje istih u domaći učmali ambijent ili nešto što se tada još uvek relativno mladom Svetislavu učinilo primamljivijim: obuhvatanje prvo bliže istorijske priče, a potom i političke i suštinsko postepeno napuštanje zanata u kojem se oprobao, zarad jedne sumnjive, na momente interesantne (čak i sa briljantnim momentima) nove Fame utkane u realnost. I tu je, po mom skromnom mišljenju, Basara naišao na svoj robertdžonsonovski Crossroads. Samo što pragmatični Svetislav tu nije imao muda ili herca ili, možda, mudrosti da proda svoju široku bajinobaštinsku dušu đavolu Branka Kukića i Milisava Savića, te da nastavi da ispituje neistražene meandre dosta fleksibilnog srpskog jezika. Opredelio se Svetislav, dosta svesno, za ulogu trubadura (ili trubača), te je dosta ranije napustio kockarski pisački sto dok mu je još dosta dobro išlo i odlučio je da unovči čipove. Ovo je, naravno, savršeno legitimno, razumljivo i sa velike većine aspekata ispravno rešenje. Snalazio se, nakon toga, više nego dobro u realpolitičkom paklu koji ga je iznedrio. Bio je uvek tu, da svojim oštrim novoosvojenim rečnikom podvuče nekakvu poentu, efektno išiba pojedinca ili pojavu koje su, uistinu, najčešće i zavređivale izrečene im vakele, ali kao pisac... Pisac se postepeno pretvorio u komentatora, vezanog psa koji ne napušta kućicu i koji zna da će mu pravovremeno lajanje doneti dve porcije hrane, odnosno "taman dovoljno" ugleda kod publike sa malo skupljim ulaznicama koja će progutati isprva dve - tri političke tablete (kasnije: splačine) ugurane na dno činije sa dosta basarizama. I dok je ovaj spori proces truljenja trajao, dok se sa smeškom i nekom vrstom odobravanja gledalo na ambasadorisanje u Kipru, danas je svaka blagonaklonost iščezla. Danas Srbija ima retku političku i društvenu sreću da su crno i belo gotovo nepogrešivo razdvojene jasnom demarkacionom linijom, nešto poput koncepata mašinskog učenja u kojima je bazični zadatak da odredi da li objekti posmatranja spadaju u jednu ili drugu klasu. Retko kada je, sa te strane, granica bila toliko jasna i iskristalisana, a opravdavanja bednih i grotesknih kriminalnih figura, poput Vesića, doktora prvog i drugog, oca, brata i ostalih svetih duhova, zaista toliko uzaludan posao da su, izgleda, i omnipotentne marketinške službe digle ruke. Ipak, postoji drugi vid delovanja, a to je jednom rečju: trovanje. Proces u kojem se nemogućnost branjenja (na bilo kojem nivou) određene diktatorsko kriminalne grupacije (ne nazivam ih političkom opcijom, jer to nisu, nisu bili ni 2012te, ali to je druga priča) kompenzuje, manje ili više uspešno, pljuvanjem svega onoga što nije deo te grupacije, a posebno onih snaga, pojedinaca, grupa ili ideja koje za cilj imaju, na bilo kakav način, smenjivanje vlasti, rušenje diktature i rušenje vrednosnih tablica nametnutih odozgo. U ovu četu je upregnut ozbiljan procenat stanovništva i struktura ovog kentaura je specifična i kompleksna, ali ne i nemoguća za skiciranje. Na samom dnu se nalaze anonimusi, takozvani botovi, koji nemaju ni mentalni kapacitet, niti ime i prezime, ali koji plasiraju nemilice "svoje" poruke (čitaj: svoju dozu fekalija) kroz specijalno napravljene softverske sisteme i time zagađuju vodu, smanjujući vidljivost. Postepeno idući ka gore, nailazimo na likove koji uistinu imaju ime i prezime, makar kao predsednici kakvih opštinica, šefovi vodovoda, menadžeri septičkih jama i mikrokadrovici kojima povremeno bude dopušteno da pola minuta riču u kameru ili mikrofon kakvog objektivnog medija. Idući polako uz leđa kentaura, dolazimo do visokospecijalizovanih i sofisticiranih fekalodistributera sa televizijama, rijalitijima, pseudopolitičkim emisijama... Negde u toj mašineriji (a definitivno ima odlike jedne mašinerije u kojoj se malo šta prepušta slučaju), na istom spratu, između kancelarija za "Svi su isti" i "Samo da se ne vrate", jedan maleni pisaći stočić je zadužio i naš nesrećni Svetislav. Krčmeći poslednju spisateljsku srebrninu, upinje se dok mu ne izađu žile na čelu, da svojim sada već doskočicama provuče bukvalno svakog predstavnika "druge strane" kroz svoje kreativno blato. Tužno je što se, u tom smislu, zaista malo razlikuje od bardova pisane reči iz Informera i Aloa, iako gađa, doduše, publiku sa nešto skupljim ulaznicama i dvocifrenim brojem razreda završene škole (neki će reći i zuba). Smešno je da se uopšte održava taj privid "objektivnosti", a pogotovo u unesrećenom Danasu - iz današnje perspektive deluje kao da je posredi kakav mračni pakt tipa Ne dirajte Svetislava ili će da radi Charlie Hebdo?

a massive one.

Kapiram da ni Draži nije jasno zašto objavljuje više Svetislavov jizz po opoziciji, valjda po inerciji? @Beonegro brišu mi postove, imao sam sjajan gif Džeja Lendsmena iz Wire, ali avaj...

1. Quechua je meni do jaja, imam jedne braon, čist najlon, traju jedno 10 godina, eno ih u Vasojeviće sam ih ostavio za ozbiljna šibanja oko međe i teranje Međeda. Druge nosim već 5-6 godina za šetnju po hudu, kera i na basket da se uplaše ljudi da vide da sam pastir. Samo pohvale. 2. Quechua u Budimpešti je doyaya i prepuna Srba očevi i sinovi se bonduju, provode kvalitetno vreme zajedno. Ima sjajnih stolica za pecanje. 3. Za ekipu iz čoška, ne dirajte mi Bea i Uinija:

Zašto? Okej matorex ekipa.

Bice GSW opasna punk rock ekipica... Da se zavalja Andjelko za nekog Valancijunasa/Montrezla, da onaj beskucnik postane MIP napokon, da se vrate braca prskaci i Drejmondara, da se iskoriste ovi mladi momci, dinastija in d mejking. Jedva cekam sledecu sezonu da pratim GSW pod 1 i Nju Dzersi Netse tj celu sajd pricu sa Kajrijem i Kejdijem, bice kao Dinastija kad je Adam ofarbao lamperije Stivenu da ga otruje. edit: ove godine cu verovatno biti teamdelgado, Lebron ima skromnu ekipu, klasican pikenrol sa visokim momkom, lep basket pikaju, ne bi mi bilo krivo da pobede.

Sjajna prilika da sagledamo realne kvalitete Stiva Kera.

Pohvala tehničkoj ekipi, Metalheadu i Barakudi i Arseniju i masiv rispekT za podizanje foruma. Hajde sada, dosta je vremena prošlo, da ga sredimo malo, damo smernice, jasnu politiku i rigidna pravila ili da ga ostavljamo da se gasi lagano kao poslednjih meseci... Medo, Dravot, Taliesin, Uini, Beo, Arsenije... jbmliga?

Slabo ide ova moderacija na politici, baš slabo... Ceo pdf otišao u tri đavola, 80% ljudi se ne javlja jer su se smorili.

Izvini ukoliko sam delovao konfuzno, da probam da pojasnim. Kritika Đorđevića je sa dve strane, najogoljenije posmatrano - prvo što nije poveo par igrača koje je trebalo da povede, a koji su "moderni" - Kalinu i Nedovića, a poveo nekoliko za koje je trebalo tokom priprema i rada sa njima da uvidi da neće biti dovoljno spremni i korisni. Druga kritika se odnosi na menadžment tima kojeg jeste poveo, pre svega na ulogu Jokića, ali najviše za potpuni nedostatak vizije, u napadu i u odbrani, za slabu pripremu utakmica, skauting, malokrvnost tokom utakmica. Da pojasnim, verujem da bi i ovako selektirana ekipa, sa Birčom i Simonom i Raduljicom mogla da dođe do medalje, ali samo uz minucioznu pripremu utakmica, jasnu podelu uloga, maksimalno korišćenje Jokića i optimalno korišćenje Bogdanovića...

Nema me neko vreme na forumu, nisam zadovoljan ni ja razvojem situacije na istom, mada čitam. Ne bih da popujem i da se žalim: kada i ukoliko budem imao konkretan predlog za poboljšanje kvaliteta istog, kontaktiraću nadležne. Hajde sada da se i ja otovarim po reprezentaciji, koju sam neuobičajeno pažljivo pratio. Đorđevića je teško i verovatno besmisleno braniti. Slabo razumljiv izbor igrača, da li su u pitanju stare zasluge, neka sigurnost koju mu u svlačionici uliva Birčević i Raduljica, ne znam. Ovde se jako često pominje odbrana - koja je zaista bila jako slaba i, čini se, zastarela, ali meni je još više ubadalo oči kako se igrao napad. Gledajući finale, uhvatio sam sebe kako mogu maltene bez gledanja da predvidim 80% akcija Španije: Rubio prenese, Mark mu pravi blok, prima loptu na trojci, Ljulj i Rudi se ukrštaju pod košem, Ribas ide u ćošak, Ernangomezi piče na skok ili prave jake blokove... Da me neko pita kako Srbija igra u napadu, ja ne bih umeo da dam iole razumljiv odgovor. Voleo bih da mi, na primer @Princeton pomogne, ali ja zasita ne znam koji je bio neki osnovni plan, osim nekoliko pokušaja guranja lopte pod koš - ali na Raduljicu (što je smirilo Italijane) i ponekad na Jokića (što nije njegova šolja čaja kada ima još jednog centra od 130kg na terenu). Sticajem okolnosti, odgledao sam i pripremne utakmice i stekao utisak da će pik sa Milutinovim biti jedna od osnovnih alatki - pre svega sa Jovićem, ali, onda u nekoj varijanti i sa Bogdanom. Ništa od toga ne videh na SP. Đorđevićevo vođenje utakmica, dinamika pored terena, ono malo tajmautova što su prikazali na TVu, sve mi je to delovalo kao rad jednog umornog, skoro depresivnog čoveka, bez energije i bez želje da uopšte bude tu. Imajući u vidu da Sale nije poznat kao veliki izučavač savremenih košarkaških tokova, ishod je nekako logičan. Glupo mi je da uopšte komentarišem igru pojedinih igrača poput Bobija, Simonovića, Birčevića, Raduljice i Gudurića. To su igrači koje ja najverovatnije ne bih ni vodio na SP, osim možda Gudurića da bude 12ti momak i da se ispucava protiv Angole i Bijafre. Ono što sam pisao i pre SP mi deluje kao i da se obistinilo: ekipa je pravljena za neku hipotetičku sporu tuču sa Amerikancima, sa izvinite me, ali jako staromodnim i nedovoljno kvalitetnim plejmejkerima. Ja sam svestan da mi nemamo bolje plejeve od Jovića i Micića, ali ovo što su oni odigrali, u ovoj konkurenciji i sa ovakvim kriterijumom, uopšte nije dovoljno za viši plasman. Mislim da je 2019 jednostavno samoubistvo imati ne jednog, nego dva pleja koji su svesni da im je šut apsolutno poslednje utočište u slučaju propasti ostalih varijanti napada. Anahrono je i vodi u propast. Ovo je doba Furnijea, Pati Milsova na struju - koji prevode loptu u sprintu i gledaju pre svega da li mogu da uhvate neku naznaku blokčića da opale trojku ili midrange, pa tek onda da vrte i pozivaju akcije. Čak je i fucking Briki Rubio postao midrange ubica koji zna da ukoliko ubacuje sve sa 5m i bliže onda tek imati prostora za sve one fine asistencije. Kampaco slično. Uz zastarele plejeve, tu su i zastareli 3-D Simon i Birča, zastareli Raduljica i Bobi. Knjiga nekako spade na mirijevskog Kobija, koji je zaista bio veličanstven i na nesrećnog Bjelicu, koji je pokazao opasne rupe u glavi, šta god da se desilo. Nemam, naravno, pojma da li je i šta se dešavalo, ali da sam menadžer ili direktor njegovog kluba i da sam gledao njegove poslednje 4 utakmice na prvenstvu, opsanso bih se zamislio. Koga umesto pobrojanih? Kalinu i Nedovića svakako. Ali, a questo punto, verovatno i Davidovca, Marinkovića, Dobrića, Zagorca, nemam pojma, Đokovića... Ali to nije to, zar ne? Mislim da tek kad se pogleda ko bi trebalo da je eventualno bio pozvan umesto pobrojanih igrača, tek se onda stiče prava slika naše reprezentacije i shvata koliko je medalja, zapravo, celo vreme bila daleko. A bila je praktično nedostižna. Ja tripujem da su očekivana bila napumpana, pre svega, prisustvom Jokića, trećeg najboljeg ili četvrtog ajboljeg igrača NBA tj na Svetu. Nešto slično je doživela, kapiram, i Grčka sa Janisom. Nažalost, niti Jokić niti Janis nemaju ama baš nikakvog iskustva u igranju FIBA košarke, oni su postali to što jesu isključivo u SAD i isključivo uz masivne modifikacije igre koje su njihovi mudri treneri načinili: Janis je okružen sa 4 šutera na terenu koji je oko 50 kvadrata veći od fibinog, Nikola igra pleja koji skače, prevodi loptu i ima najviše pipanja lopte. Ali ima i Marija, Harisa i ostale munjevite utrčavače i pripaljivače koji imaju federe u nogama i nišan u glavi. Janisa su relativno lako neutralisali, Lopez je na prvenstvu pokazao da bi bio solidan bekap centar u Evroligi, a Nikolinu igru bi možda bilo najlakše transponovati u FIBU, ali sa kojim igračima? Sa 3 Jaramaza pre povreda? Sa nekim Jakama Blažičima? Sa Kampacima? Tužne su scene u kojima Nikoli vraćaju loptu nakon povratnog pasa po 2-3 puta u istom napadu. Tužno je njegovo pravljenje besmislenih blokova drugim igračima koji onda tu loptu vraćaju Joviću ili Miciću... Samo sa Jokićem 100%tno konvertovanim u fiba valutu bismo mi kao ekipa bili zaista favorit, a jasno je da je tako nešto bilo praktično neizvodljivo. Pročitao sam ovu mučnu konferenciju za štampu nesrećnog Danilovića, ne bih ništa dodavao na to. Plašim se da će sledeći selektor biti mnogo gore rešenje od Đorđevića. Naši najbolji treneri su odavno u penziji, ili su prešli zenit, ili su prosvirali ili jednostavno ne žele više da se bakću sa Srbijicom i to je realnost. Sa druge strane, Skariolo je pokazao da je na ovom prvenstvu bio apsolutno bez konkurencije. Možda da pitamo Orengu?

izvinite ukoliko smaram, ima li strima za USA Ceska?

Svi smo mi botovi, realno.

Mirza i Praja su potpuno neverovatni džampšuteri i po današnjim kriterijumima, iz kontakta, pull-up, turnaround... uvek se iznova impresioniram.

Ne zezaj?

Kleše, hvala ti. Ovaj video cu da sacuvam i da postavim jedan automatski mail da posalje ovo deci 2039. godine. Retko koji pojedinačni videouradak toliko dobro govori o ovom vremenu. Hajlajci su mi salata puna nutricionističkih elemenata, profesor petrović, mučena Žigon, ali i dosta lep rot.

Braćo ne editujte postove gospođi, molim vas. Ukoliko je uvredljivo ili za ban, banujte, ali ovako je nekako patronizirajuće i jadno. Sad me užasno zanima šta je pisalo.

我们都是同性恋

Uini Sigalase 🙂

Pa to ti pričam, zato sam i okačio klip. Jorgos ga izgurao iz kadra.