Džudi

Da ne bih kvarila temu o poeziji, otvaram ovu temu. Namenjena je svima koji pišu, i onima koji vole lepu pisanu reč. Dugi niz godina sam bloger, i evo za početak jedne od mojih priča.. Nismo stigli da se oprostimo Da li postoje reči kojima može da se opiše ljubav, ljubav satkana od smeha, radosti, tuge i suza? Kako se zapravo može ispričati naša priča? Priča koja ima bolan kraj.Zatvaram oči i vidim tebe. Vidim tvoju nežnu ruku koja prelazi preko mojih leđa. Vidim tvoj osmeh, blag baš kao što si i ti bio. Vidim nas.Smejemo se nekoj tvojoj šali. Smišljamo imena našoj deci. Pravimo spisak zvanica za malu svadbu. Vidim sebe kako plačem u tvom naručju. Tešiš me. Ljubiš. Šapućeš najnežnije reči.Sećanje sustiže ono drugo, i tako se ona nižu, kao perle, jedno za drugim. Naš prvi susret. Zbunjenost na tvom licu. I moj oboren pogled. Upoznali smo se na mestu gde se obično ne upoznaju budući ljubavni parovi.Taj susret promenio je i tvoj i moj život. U početku smo razmenjivali poruke. Obične. Kako si, šta radiš, da bi kasnije te poruke počinjale sa Kako si proveo-provela dan, kada se vidimo opet? I viđali smo se.Šetali smo bulevarima. Pili kafu i sok u jednom, drugom, trećem kafiću. Večerali u mirnom restoranu, Zatim smo shvatili da sve svoje slobodno vreme provodimo zajedno. Poljubio si me ispred krošnje drveta u mojoj ulici. Ono stoji i dalje. Čuva uspomenu na naše prve zagrljaje, na prve reči izgovorene tih večeri.Vikende smo provodili u mom stanu. Pravila sam ti palačinke sa šećerom i cimetom. Voleo si samo takve palačinke, a ja sam se smejala što nećeš da probaš i eurokrem-plazmu.Radio Desetka je postala “naša” radio stanica. I pesma “Zagrli me” postala je “naša” pesma.Vreme je prolazilo, dan za danom, mesec za mesecom. Godine. A onda smo odlučili da se skrasimo. Da budemo porodica.Oboje smo se tome radovali. I stalno smo bili zajedno. Bežala sam ranije sa posla, ti si menjao smene, samo da bismo bili zajedno. Kao da smo osećali da je život odlučio da nas kazni zbog ko zna čijeg greha.Nisi došao tog petka. Javio si se i rekao da ti nije dobro. Nisi voleo lekare i jedva sam te ubedila da odeš sutradan. Domovi zdravlja rade i subotom.Videli smo se u nedelju. Tog dana smo gledali moje fotografije iz detinjstva. Ljubio si me. I ja sam tebe. I rekao si mi da moraš u utorak na neko snimanje, tako te je savetovala lekarka opšte prakse.Ma, nije ništa opasno. Vidiš da nisam mršav, da lepo jedem, da pijem kafu, nije mi ništa. Govorio si.A moja duša je postala uplašena. Srce se uznemirilo. Čudila sam se zašto je to tako, kada je sve dobro, kada ništa nije strašno.U utorak sam te uzalud zvala. Nisi se javio. U sredu sam dobila poruku da si morao da ostaneš u bolnici. Ispitivanja, dosadni su, hoću da te vidim. Rekao si tada. Videla sam te tek u nedelju, dan posle operacije.Sedela sam pored tvog kreveta i držala te za ruku.Boriću se, znaš da sam navikao na borbu. Zar život nije jedna velika borba? Ozdraviću. Obećavam ti da ćemo živeti zajedno, da ćemo imati bebu, ona će ličiti pomalo na tebe, pomalo na mene. Gutala sam suze i osmehivala se. Pomilovao si me po kosi.Još dugo smo se držali za ruke i na kraju posete rekli smo ono obično “vidimo se”.Plakala sam napolju sa tvojom sestrom. Nekako sam slutila da je to naš poslednji susret.Dani i meseci koji su usledili provela sam sama. Čuli smo se nekoliko puta dnevno. Bio si ili u bolnici ili kod sestre koja te je negovala. Nalazio si izgovore da se ne vidimo. Obećavao si da ćemo se videti kad pređeš u tvoj stan. Nisi želeo da vidim kako nestaje sa tvog lica osmeh. Nisi želeo da budem svedok tvojih bolova.Želeo si da te pamtim veselog, nasmejanog, krupnog, snažnog. Nestajao si. Telo se borilo, ali i lagano gasilo. Plakala sam i na poslu kada koleginice odu na pauzu.Ostajala sam sama da niko ne vidi moje suze. Kod kuće ih nisam krila. Vodili smo duge, popodnevne razgovore. Svesno sam lagala da ćeš ozdraviti, da će sve biti onako kako želimo. Govorio si mi nežne reči. Šaputao imena naše bebe. Kako bi se zvao dečak, kako devojčica.Čuli smo se u utorak uveče. Bolje ti je, uskoro ćemo opet da šetamo.Zvala sam u sredu, nisi se javio.U četvrtak su i tvoj i telefon tvoje sestre bili isključeni. Javila mi se u subotu. Rekla mi je da si od srede ujutru na aparatima, da se budiš na mahove, da ti daju jake doze morfijuma. Rekla mi je da ne dolazim u bolnicu jer nema svrhe.U nedelju sam dobila poruku. Kratku. Preminuo u 13 časova. Upala sam u stanje šoka. Onda sam počela da plačem. I moja porodica zajedno sa mnom.Molila sam tvoju sestru da sačekaju, da ne nose kovčeg iz bolničke kapele dok ne dođem prvim taksijem. Nisu me sačekali. Odneli su te u tvoje rodno mesto, da zauvek spavaš pored svog oca. Nismo stigli da se oprostimo. Nisu nam to dali.Zašto? Odgovor na to pitanje ne znam i nikada neću saznati. Da li mi možemo da se oprostimo? Da li je naša priča završena? Nije. Živiš u mojim mislima, u mom srcu. Svakodnevno mislim na tebe.Pričam o tebi, u svakom prolazniku vidim tvoj lik. Ljubav. Ona je najčistije, najiskrenije i najlepše ljudsko osećanje. Prava ljubav kao što je bila naša nikada ne umire. Znam da me čekaš. Znam da ćemo negde, na nekoj planeti, na nekom sazvežđu ponovo biti zajedno.I ovu tugu, i ovaj bol zameniće bezvremena, beskrajna sreća. I nije važno što nismo stigli da se oprostimo, da kažemo jedno drugome još poneku reč nežnosti…nije važno.Živiš u meni..pričam sa tobom, obećavam da ću doći, a ti odgovaraš da ćeš me čekati…Ove redove ispisuje Maja. Snežanina sestra. Snežana je jednoga dana odlučila da ode. Da nestane.Pridružila se svojoj jedinoj ljubavi sa kojom na ovom svetu nije stigla da se oprosti. Ostavila je umesto oproštajnog pisma ovu priču.Nadam se i verujem da su sada srećni. Da tamo negde slušaju svoju pesmu, da je Snežana obukla venčanicu boje šampanjca i da je Damir lepo odigrao svoj prvi bračni ples.

2014.godine sam imala 42 godine. Taj čuveni profesor je radio Goldweith metodu, a luksacije patela, obostrano se dešavaju od moje 12te godine ( od 1984.godine ). Izvinjavam se što dosađujem, ali..nervi u samom operisanom kolenu su sada mrtvi ( nisu mi dali da ustanem iz kreveta od petka popodne, posle operacije, do utorka popodne ) a cela noga je konstantno pod otokom. Hvala unapred na odgovoru, i možda, da pređemo na pp-ako još neko želi ovde da postavi pitanje a ovo mu nije zanimljivo..

Još čitam treći deo trilogije "Odgovarajući momak"...radnja je prespora, puna nepotrebne deskripcije..nervira me, ali pročitaću, negde sam pri kraju..

Mrd, sve je ok. Razumemo se. Do fizike dolazi samo ako ima hemije. Uvek je tako bilo i biće, u običnim, normalnim vezama. @Mama_mia Sve je ok.. Btw, ova tema nije zamišljena da bude smešna...to mi nije bila namera kada sam je otvarala.

Beskrajno mnogo hvala...Ovo je ipak bio problem. Juče sam ponovo gledala ovu temu, pa proveravala podešavanja i da..sada je, tek sada sve off i ok je. Lap radi normalno. UPDATE: I ja mislim da je samo SDD novina- napredak kada su računari u pitanju..sve ostalo je isto kao pre.

Ne kapiram šta hoćeš ovim da kažeš.. Btw, zašto imam utisak da stalkuješ, i to baš mene?

Može da bude..jedna od definicija. Mislim da je više o ljubavi...kutak ovisnika o ljubavi...Sex je deo ljubavi, tj deo jedne veze. :) Stvarno sam dala glup naziv temi+upropastila je sa onim površnim tekstom. Priznajem, moja greška. Ali, kad pričam o ljubavi ne mogu kao MM da pričam o cveću i proleću. Nisam u tom fazonu.

ovako Mrd, mislim da to izgleda ovako

Sreća Ne merim više vreme na sate, ni po sunčevom vrelom hodu dan mi je kad njegove se oči vrate i noć kad ponovo od mene odu. Ne merim sreću smehom, ni time da li je čežnja moja od njegove jača; sreća je meni kad bolno ćutim s njime i kad nam srca biju ritmom plača. Nije mi žao što će života vode odneti i kaplju moga življenja; sad neka mladost i sve neka ode; on je stao kraj mene pun divljenja Desanka Maksimović

Odosmo u off sa temom, ali, zanima me, da li je bilo zbirke poezije? OT. Onaj prethodni post o ljubavi mi nije izgledao patetično. Da li ljubav mora da bude patetična ili ne mora? Sve zavisi od nas samih. Zavisi i da li smo romantični ili nismo..i koje su prave definicije patetike i romantike kada je ljubav u pitanju?

" Drugo carstvo" Nešo Popović Na blogu sam pisala PRIKAZ romana, a ko poželi da kupi knjigu, posle čitanja prikaza, neka mi slobodno pošalje pp.

Evo šta piše na otpusnoj listi: Plastica patellae dextrae secundum Campbell Roux Goldweith, 49503-01, a Dg su: M22.00, G80.0, i Z47.9. Operisao me je dr koji je radio na dečijem neuroortopedskom odeljenju Instituta "Banjica". Sada je u penziji. Ne znam da li postavljam pitanje na pravom mestu, ali moram: Da li sam u obavezi da u junu zakažem kontrolu kod kolega tog profesora, koji rade sa decom i mladima sa cerebralnom paralizom ili mogu da zakažem kod nekog drugog ortopeda, po izboru? Pitam, jer je pre možda 2-3 godine jedan oroped odbio pregled i uputio me na kolegu koji radi sa dijagnozama G80. I morala sam ponovo da čekam da bi me primio lekar koji je 2014. bio u timu ovog prof. tokom operacije. Probleme sa kolenima imam od 1984.godine ali lekar koji me je godinama lečio nikada nije navodio G80.0 kao glavnu dijagnozu...pitam jer ne bih želela da ponovo, u slučaju nove operacije budem na tom dečijem odeljenju. Što se psihičkih tegoba tiče, da li je mogao moj ex psih. da napiše mišljenje da bi eventualna operacija pomogla? I da to sada napiše neki drugi psih i da potpišu još dva lekara? Ja sam nervozna, imam nesanicu i flešbek fenomene samo zbog kolena, depresija je već dugooo u remisiji..tako da je ovo stvarno psihosomatski problem. Hvala unapred na odgovoru i izvinjavam se ukoliko gnjavim

Drago mi je kad pročitam da je neko srećan... Ja zaista imam utisak da je sreća samo skup lepih trenutaka. Mogu da otvorim temu, ukoliko još neko želi da piše o samoj definiciji sreće.:)

Koliko dana je tamo, na starom forumu stajalo obaveštenje o ovom forumu sa linkom? Da li je bilo tog obaveštenja?

Dešava se, ne stalno, ali s vremena na vreme, kad pišem, kao da enter ne radi..ne mogu da pređem u drugi red. Dugme Enter normalno radi na drugim forumima, na blogovima, etc.. Da li je i ovo bag foruma?

@Eddard Desno koleno je operisano 2014.godine, onom klasičnom operacijom, pošto artroskopija nije dala nikakav rezultat, a za levo koleno rekli su mi da "nije dovoljno oštećeno" da bi se operisalo godinu dana posle levog. Zakazaću tokom juna kontrolu kod ortopeda, i videću kakva je sada situacija...Ne znam da li ortopedima nešto znače te psihičke tegobe koje imam najviše zbog kolena?

@JFW Ja doslovno moram da vodim računa o svakom pokretu. Luksacija patele je povreda koja može da se desi u svakom momentu, na svakom mestu. Koleno, tj čašica izleće i kad ležim i nezgodno se okrenem, i kad hodam i kad stojim. Pošto od rođenja imam lakši oblik cerebralne paralize zbog koje i imam taj problem sa kolenima, psih, koji je nažalost otišao iz ustanove u kojoj se lečim, rekao je da ja nemam psihičke već psihosomatske probleme. Takođe me je upisao na spisak za individualnu terapiju, ali je onda otišao iz te ustanove i sad moram ponovo da tražim nekoga ko radi sa ljudima koji imaju cerebralnu p, ili multiple ili neku drugu bolest... Ali da se vratim na temu, da imam simptome tog PTSP-a i oni su dosadni, naporni, i nesanica je najgori simptom iz tog spektra simptoma.

Hvala u svakom slučaju..Probaću još malo da potražim na netu...na osnovu simptoma.

Da li ovde imamo neurologa? Postavila bih jedno pitanje, sa kratkim opisom simptoma...dete je već u bolnici tako da ne bi bilo ono da se lečim preko neta..nego me zanima nešto..A na netu nema ni reči o tome.. Uh, malo komplikujem..samo me zanima da li imamo neurologa..

Nemoj da se osećaš loše zato što si reagovao na nepravdu koju su ti učinili. Da li imaš grižu savesti samo u tim situacijama ili se ta griža savesti javlja i u nekim drugim? I koliko je česta ta griža savesti? Baraccuda ti je dao svoje mišljenje- da to pokazuje da si čovek ( nadam se da sam dobro formulisala to mišljenje ) ali mene i ovo zanima- odgovori na ova dva pitanja..ukoliko nije problem.

Neka počiva u miru veliko ime srpske glume...:(

Ako kod psihijatra ideš dva meseca, znači da si ove nabrojane lekove -Seroxat i ostalo dobio ranije. Da li si ovo što sam citirala rekao neurologu i psihijatru? Napominjem da sam laik, i da se dijagnoze ne dele preko interneta, ali pišem na osnovu svog ličnog iskustva - izolacija, potreba za spavanjem- to liči na depresiju..ona nekako uvek ide uz ankcioznost. Ne bi bilo loše da kažeš i neurologu i psihijatru kako se osećaš, jer antidepresiv koji ti je prepisan deluje otprilike za dva meseca, a čini mi se po tvom postu da ga piješ duže...I na osnovu toga, ti bi morao sada da se osećaš bolje nego ranije. Kod psihijatra verovatno ideš privatno, i naravno, radi sa tobom psihoterapiju, ali....Na sajtovima posvećenim psihologiji i psihijatriji piše da se psihoterapija radi tek kada lekovi stabilizuju nečiju psihu. Možda si prerano počeo sa psihoterapijom? U svakom slučaju, razgovaraj sa lekarima, otvoreno reci kako se osećaš...Puno sreće ti želim i piši, javljaj kako si :) I..na kraju treba da znaš da je potrebno strpljenje da se ankcioznost i depresija pobede..moguće je pobediti ih.

Sve zavisi od nas samih-šta tražimo: neku mirniju atmosferu ili buku velegrada. Rođena sam u Beogradu, odrasla na Voždovcu, na Trošarini, i bez velikog razmišljanja sam prošle godine otišla sa Trošarine. Žao mi je što nisam gledala stanove u Paunovom bregu, ali moja majka je insistirala na Jerkoviću i okolini, kako bismo bile bliže sestri. Cene u Jerkoviću, u tim starim zgradama su užasno velike obzirom da je u pitanju stara gradnja i a je potrebno ulaganje par hiljada evra kako bi stan bio sređen. Po nekom mom skromnom mišljenju, kada se kupuje nekretnina pored lokacije treba uzeti u obzir i troškove tog stana. Nikada ne bih pristala da plaćam enormu cenu Infostana kad CG radi samo u grejnoj sezoni. Okej, možda svi vi koji volite Novi Beograd imate dovoljno novca za skup Infostan...A ja, ukoliko poredim NBG i Zemun na primer...uvek bih se pre odlučila za Zemun. Ovako sam na granici rodnog mi Voždovca..treba mi 15tak minuta do Banjičke pijace odavde, a vazdušnom linijom sam od Trošarine udaljena oko 2 kilometra.