rodriguez

Alo, ima kod Gvera šalter na kome se uzima pljeska za poneti. Nije da ima neki izbor, naprotiv, od priloga ide samo kajmak i luk i tucana ali ni ne treba više niti mora da se sedne.

nije ni krojač jeftin, naprotiv. ali za gore opisanu kombinaciju ne pitam koliko košta i bez problema dodam zero kokišku za pun ugođaj po punoj ceni. zanimljivo je da su suseda koji je bio za trunku jeftiniji, tzv preprzolj, zatvorili i na tom mestu je danas neki trash giros. bukvalno krojaču ništa ne ugrožava biznis bez obzira na cene. a mene su do kraja kupili kada sam skapirao da im je jedan od glavnih radnika sirijac, perfektan srpski, higijena, osmeh, topčina ukratko.

Kako bre nema na NBg, jel si čuo ili ne daj bože bio kod Gvera? Jedna od jačih u gradu

jeo sam ih mozda poslednji put pre 5-6 godina, i to kao prilog uz pomfrit koji je savršen a ne obrnuto danas se hranim na ulici strogo kod krojača na bulevaru, gurmanski uštipci ispečeni u 1 komadu, kao pljeska. u somunu, prilog kajmak, vitaminska salata i onaj pseudo čimičuri od pečenih ljutih.

e da setio sam se pošto pričamo o krompiru tj pomfritu carski ali stvarno carski pomfrit je imao burger house, BH ja sam išao kod njih dok su bili na crvenom krstu, sada su tamo promenili biznis u neku američku deep dish picu dok su radili burgere imali su lika koji je ljuštio pravi krompir, i propuštali ga kroz tu giljotinu za krompir koja je bila ankerisana u zid kuhinje, ispod je bila kofa u koju je propadao gotov krompir za pomfrit. ispržen, izgledao je kao ovaj na gornjoj slici. gde je BH sada nemam pojma, vrv u nekoj od ovih modernih hala sa stotinama fast foodova.

ima recepata za knedle od instant pirea onoliko po mrežama, pobedili su ti brzanci za moderne domaćice. a i lako je, pomešaš instant pire u prahu sa brašnom i dodaš vodu u nekoj propisanoj količini, kad dobro zamesiš onda oko šljive formiraš knedlu i prokuvaš, čak se i tako brže kuva od knedle koju praviš od krompira od nule. ko pravi pomfrit kod kuće od krompira obavezno da nabavi alatku koja se mislim zove giljotina za krompir i koja pravi ovaj savršen oblik. ovo je inače iz erfrajera:

ovde si na tragu nečeg dobrog. treba da posetiš grčku van sezone, naročito ruralnije ili barem manje turističke predele. fabrički pomfrit ćeš naći uglavnom samo u ustanovama brze hrane, gde se prodaje giros, suvlakija i generalno roštilj. oni nemaju vremena za ove zajebancije, verovatno isto i taverne masovke. generalno ni solun ni atina nisu neki reper za ovo. po tavernama u selima i manjim mestima se jede samo domaći krompir koji je oljuštila neka baba ili neki drugi član porodice koji nema bolji posao. kod nekih se prži odmah, neki bogami umeju i to da zamrznu pa da iskoriste kada treba. nisam upoređivao ali ne bi rekao da gubi bilo šta. pritom je kvalitet grčkog krompira za prženje izuzetan, dođe mi da zaplačem kad se vratim u srbiju u poređenju sa krompirom sa naksosa ili nekrokopi OK često kupimo pomfrit po mek drajv inovima na autoputu jer vožnja, daj šta daš, ali ovaj grčki običaj opstaje uprkos svemu. pre svega zato što je ovo jedan od benčmarka kvaliteta taverne, dokazano bude manji promet ako koristiš industrijski mccain ili kako se već zove ovaj koji je pokorio celu planetu. nigde nisam video da se naručuje toliko pomfrita - samo pomfrita - kao ovde. nažalost u srbiji je ova priča otišla uqrac isto kao i mnogo drugih stvari i u društvu i u gastronomiji. odeš u niš, izabereš tradicionalnu kafanu gde ima nenormalno dobar roštilj i uz to ti posluže skaredni industrijski pomfrit. jbgica. moram da dodam kad već pričamo o krompiru a pomenut je minut pire, letos sam otkrio da moderne mlade domaćice prave knedle (gomboce) sa šljivama od toga. komšinica dodaje tanjir za knedlama, ja u fazonu kako vas nije mrzelo, ona napravi lakonski izraz lica i odgovori - hvala minut pireu. carski!

ma dobar je Mek, ja sam od skora ovde, lurkujem dugo pošto sam bio aktivan na drugom forumu pa ga nisam primetio do juče danas. sad ga po upisima više doživljavam kao forumskog električnog zeca koji trči dok mu rade baterije a mi se napalimo pa kad se ugasi, nastavimo dalje bez njega. meni ne smeta. spremanje pihtija radim sve ređe, prošle zime jednom. kuvao sam ih noću, ostavim na najtišoj vatri lonac pun mesa i povrća pa tako do jutra. doduše poslednji put je žena u pola noći ustala da piški, privukao je miris iz kuhinje, zgrozila se (hello @DameTime) i isključila šporet. srećom pa se meso već skuvalo pa nisam morao da dokuvavam u sred dana, ovako je ostalo samo na njenim pritužbama da je smrdelo na mokraću sa čim se nisam složio jer nisam kuvao ništa tako dramatično, čini mi se 2 osobuko odreska i 1 svinjska kolenica, ništa papci ništa slične "gadosti". u međuvremenu sam na kalenić pijaci otkrio divnu ženu milenu koja svaki vikend dođe sa stotinama kutija spremljenog i slatkog i slanog. ne volim svake kupovne pihtije, daleko bilo, ljudi stavljaju svašta u njih ali ove njene su jedno 93% kao što bi ih i sam spremio. tako da mi je lakše da dam 400-500 din za kutiju koju mogu da sabijem čim dođem sa pijace kući dok druga ostaje za sutra ili prekosutra, nego da ulazim u rizike sa kuvanjem. i tako, koga svrbi uvek nađe način da se počeše...

@McLeod pihtije nisu delikates, nisu to nikada ni bile, tako da ne mogu biti deo rasprava koje se ne baziraju na realnosti (nejestivo vs delikates). one su deo narodne kuhinje, neko će reči tradicionalne i to je to, uzmi ili ostavi, takva jela pored raznih verzija pihtija u drugim kuhinjama postoje i u drugim oblicima, evo na prvu loptu andouillette u francuskoj. ne znam da li se i kako stiče nepce za pihtije ako baš nemaš nikakvog iskustva sa njima u familiji, nisam se bavio time. ljudi koji ih ne jedu su isto bitni za ovu raspravu koliko i vegetarijanci za raspravu pikanja vs sirloin steak (kojoj sam prisustvovao), i jedino što bi se moglo dati u pomoć je teza da su pihtije ono što se zove acquired taste, nešto što se vremenom zavoli. ima pregršt takvih jela bogami i u mnogo jačim gastronomijama od recimo srpske ako ćemo da se na njoj zadržimo, evo - sirove ostrige, kavijar, gorgonzola ili rokfor, da ne idemo u ekstremnije varijante poput hagisa, blutvursta itd itd. vidim ovo za šveđane da nisu čuli za pihtije.... zapravo bi se mogao jako iznenaditi da švedi itekako zimi jedu nešto što se zove sylta (od nemačkog sulze) tj pressylta, presovane. no dobro, ne moraš sve da znaš da bi se nadgornjavao na forumima haha.

@McLeod sad sam guglao šta je surstroming ako sam dobro napisao. niđe veze sa temom. ima u jednom domaćem filmu sekvenca od koje bi se okoristio

ju, ne znam šta je BI, bliski istok? koja tvrdnja, da je država izrael pomagala uspon hamasa u gazi još od 70-tih? e bre, pa to su opšta mesta odnosa izraela i palestine, imaš o tome koliko hoćeš na netu. ovo pihtijin svedok prihvatam kao kompliment, stvarno. čuvaću u šteku ako se ovde budu menjali nickovi. nego kad smo već na temi da se požalim na zlehudu sudbinu što ovaj nenarodni zapadni božić dočekah daleko od srbije i daleko od najbolje drugarice koja u nedostatku živog ženskog roditelja sprema najbolju rusku salatu da sam jeo uvek mi da činiju ruske da ispratim novu godinu kako treba, moja skoro pa makrobio žena to slabo te sam morao kupiti u LIDL-u rusku salatu na grčki način što ne bi poželeo ni bratu @McLeod-u što je najgore ovde gde sam nema nijedna da valja ili barem da je u domenu - može da se jede sve su sranje, probao sam i one od znamenitih prozvođača majoneza kao što je hellman, isto bzvz tako da me ovo markovo sa krastavcem ponukalo da kasnije izvršim forenzičku analizu i proučim šta fali u ovoj grčkoj mada mislim da ću da zapušim nos, pokusam ovu kutijicu i prestanem da mislim o tome. ionako nemam pečenje što sam počeo da rešavam tako što ponesem iz srbije na jug a ovaj put mi se nije dalo. rado bi kompenzovao nekim zubacem od jedno 5 kila ali lenji ostrvljani praznuju do bogte pita kada. ovo moram da jedem u nedostatku boljeg, uživo je mnogo gore nego na slici, dominira neki dubiozni majonez sa dosta krompira i jako malo ostalog. vrv bi bilo bolje da se natrpa krastavac, grašak i šunka al jbgica, smor.

Deluje da nikada nisi jeo Picu Bucko, svejedno sa goveđom ili pilećom salatom (na bazi majoneze)

Zašto pišeš niko a misliš na sebe? U krajnjoj liniji bio si pitan za dokaze za izumiranje pihtija. Mene je stvarno zanimalo. Pa nije ovo zona 1-3-1 gde si se vadio na "mož da bidne ne mora da znači", daj nešto konkretno. Dao sam ti pihtije iz raznih kuhinja sveta gde se jedu. Evo Ruskinje po Beogradu nude praznični ketering a tamo - holodec. Pihtije umiru otprilike koliko i ruska salata ili kiflice sa sirom.

Samo LG.

eto, do večeras nisam znao da postoje 2 veljka barbierija, jedan je pokojni i ostavio sam mu in memoriam, e to nije ovaj naš koji piše o hrani. naš je živ, 1950. godište, bog mu dao zdravlja i dug život i još puno dobrih tekstova i putopisa. izvinjenje za ironsidea i ostale zainteresovane i pogođene mojom greškom. sada vidim da je ovaj preminuli bio stric našeg heroja, ako je tako neka stoji in memoriam, da ga ne skrivam sada. pravi veljko: https://www.vecernji.hr/enciklopedija/veljko-barbieri-18575

a kavurma? 🤔 😂

pihtije spadaju u hladna predjela i po nekim elementarnim pravilima tradicionalne srpske kuhinje služe se na početku. OK suhomesnato ide ranije sa ostalim narescima a pečenje dosta kasnije, posle hladnog i toplog predjela, supe/čorbe, sarme itd. barem tako biva u mom selu (šumadija) dobro, pustite sad pihtije nego kad prelazimo na škembiće tj tripice tj fileke?

znači još nemamo podatke na osnovu kojih se zaključuje da pihtije izumire. iskreno verujem da je tako zato što ni ne postoje. ne bi rekao da izumiru - ni po tome koliko ih ima kod nas, po tradicionalnim kafanama od novembra do proleća, ni po kućama. naravno, više po selima, tamo gde je opstala kultura svinjokolja pa se na slavama po tim kućama pre zateknu pihtije za sofrom nego vračarski suši. mislim, u tradicionalnoj srbiji suši tj s uši ima drugo značenje. pihtije ne izumiru zato što u raznim oblicima postoje u drugim gastronomijama. grci imaju pihti (osetno gore od naših, turaju sirće kao mahniti jer jedu kao mezze pa im služi da se trezne), rumuni imaju piftie, mađari kočonje, nemci imaju sulze, francuzi hiljadu aspik varijacija od kojih je najpoznatija jambone persille (šunka sa peršunom), poljaci imaju galaretu, rusi/ukrajinci imaju holodets itd itd i to vam je tako. ne da ne izumiru nego su sve bolje i bolje.

Ipak je tekst u VL autentičan pa ga prenosim u celosti Iskusni kulinarski znalac Veljko Barbieri donosi recept za murinu od milijun kuna Veljko Barbieri Murina je vrlo ratoborna riba. Njezin ugriz je bolan, premda nema otrovnih žlijezda, već je otrovna sluz koja se cijedi iz njezinih usta Prije nekoliko dana neki su naši dnevnici i portali objavili sentimentalni memento pod podnaslovom „Što danas radi Krešo Lilić koji je u „Milijunašu“ izgubio milijun kuna?“. Ništa neobično s obzirom na razinu na kojoj je većina naših medija, no vrlo važno s obzirom na to da se pitanje odnosilo na murinu, zmijoliku ribu o kojoj je u ovim Gastronomskim bajkama nedavno već bilo riječi. Naime, posljednje pitanje za milijun kuna glasilo je : Koje je latinsko ime za murinu: mulo mulo, sulio sulio, huso huso ili haso haso? Krešo nije znao odgovor i tako je otišao, umjesto s milijunom, s 32. tisuće kuna. Na žalost i danas ovaj skromni vlasnik malog street food kioska u kojem nudi i plodove mora pod Paškim mostom ne zna da je bio zaveden netočnim pitanjem urednika tadašnjeg „Milijunaša“ budući da su članovi žirija, neki od njih i akademici, postavili krivo i u ihtiološkom i biološkom smislu promašeno pitanje. Naime, po njima bi pravi odgovor na koji nesuđeni milijunaš nije odgovorio bio huso huso, što je inače latinsko biološko ime za jesetru, a ne za murinu, budući da se ona i u povijesnim spisima, primjerice kod helenskog gastronoma Linkeja, naziva grčki muraina, a prema Pliniju, kad razmatra podvodni svijet, latinski muraena, kako je imenuje i Vojimir Vinja u svom znanstvenom remek-djelu „Jadranska fauna – etimološka struktura naziva“. Ne treba ni naglašavati da mnogi zaljubljenici u podmorski svijet znaju kako su naši nazivi riba uglavnom romano-helenskog podrijetla, budući da su ih tek pridošli Hrvati prihvatili jer svojih nisu imali. Tako je škarpina grčko-latinski skorpaina, šarag je sargos, ugor gungros, salpa salpe, srdela sarda, da dalje ne nabrajamo. No ipak ponovimo, murina je muraina ili muraena. No ova, osim u srednjodalmatinskom arhipelagu i našoj južnoj obali, rijetka riba od koje kod nas pripremaju nisku izvornih i starih jela, nosi staro ime zajedničko cijelom Sredozemlju. To je doista ona mitska zmijolika vrsta, imena nastalog od prastarog mediteranskog ihtioma koji, čini se, izravno dugujemo legendama koje su od murine učinile gotovo mitsko biće. Jer sve je kod murine oduvijek obavijeno legendom. Atenej i Elijan tvrde da njezin ugriz može biti smrtonosan budući da je začeta od ljutice, a naše predaje govore da mužjak zmije riga otrov prije negoli će oploditi murinu. Strašne priče o zlokobnoj murini nastavile su se i u srednjem vijeku, a od tada, točnije 1395., potječe anonimni francuski putopis o istočnoj jadranskoj obali, u kojemu pisac bilježi kako su „u tim dalmatinskim krajevima murine pustošile obalu i otoke, a jedini spas stanovništvo nalazi u paljenju svijeća u crkvama kamo se murine, kako vjeruju, nisu usudile ući, bojeći se Krista.“ Ipak, mora se priznati da su priče o strašnoj murini donekle utemeljene. Naime, murina je vrlo ratoborna riba. Ujed joj je strahovito bolan, premda nema otrovnih žlijezda, već je otrovna sluz koja se cijedi iz njezinih usta. Ipak, ma koliko bila strašna, toliko je ta riba omiljena među sladokuscima. U vlastitoj koži pekli su je još od antike, a razni brujeti, popare i lešade naprosto nemaju pravi okus bez njezina mesa. Strašne su dakle murine od milijun kuna koje zavode nesuđene milijunaše, poput skromnog ugostitelja Kreše Lilića, koji pod Paškim mostom nije ni slutio da je izgubio jackpot zaveden netočnim pitanjem ili su pak te zmijolike ribe iz legendi, skinuvši kožu, pred par naših jadnih medija i portala „ipak pokazale previše“! Frigana murinina koža Ogulite murinu od oko 2 kg, pa joj oštrim nožem izrežite kožu na duže trake debljine oko 2 cm. Potom trake dobro uvaljajte u mješavinu brašna, soli i papra, pa pecite u dubokoj masnoći dok se većina masti s kože ne otopi, a trake postanu hruskave. Bolje ih je služiti odmah, ali ukusne su i hladne. Rezanci na brujetinu Na 1 l šalše od pomidora u kojoj ste ukuhali nešto više kapule položite ½ kg sitnijih komada potrbušnice očišćene murine, te po 1 očišćenog manjeg brancina Cromaris od 20 dag, također izrezanog na manje ploške. Posolite, popaprite, ubacite manji list lovora i kuhajte dok se sve ne prožme, podlijevajući stalno s ½ l bijelog vina. Kad riba omekša, a brujetin se ugusti, služite s ½ kg skuhanih i procijeđenih zelenih rezanaca. Crna popara od murine i brancina Na 1 dl maslinova ulja zastaklite ¾ kg kapule i 6 zgnječenih češnjeva češnjaka. Tada dodajte očišćene i poprečno izrezane komade murine i brancina Cromaris (po 1/2 kg od svake ribe), malo sve obrašnite, posolite i popaprite te zalijte s 2 dl crnog vina i kuhajte na laganoj vatri, stalno oprezno podlijevajući gustim ribljim temeljcem i 1 dl prošeka dok ne dobijete gotovo ljepljivu poparu. Tada skinite s vatre i ostavite da se još stisne. Služite s prilogom vruće ili hladno. Inače ako mogu da dam svoj doprinos, iako dosta vremena provodim u blizini mora, nikada nisam imao tu sreću da probam murinu. Najdalje sam otišao kada sam letos gledao YT klip u kome legendarni Mijo iz hvarskog Garifula sprema murinu. Oguli joj kožu koju onda sprema na gore opisan način u dubokom ulju dok od mesa napravi filete koje baci na gril. Evo ga, našao: Veljko je svakako zaslužio da nas gleda dok jedemo murinu

kakvo blago od teme! svaka čast i ogromna zahvalnost autoru za sve što je ostavio ovde. nadam se da je život bolje, za početak bez voltarena. veljko barbijeri je jedan od najznačajnijih likova ovih prostora, ako uopšte imam pravo da ga prisvojim hvala ti što si nam podario ovako dobar materijal za polako guštanje, a mene posebno zanima njegov tekst o murini svojevremeno sam čitao tekst u večernjem listu na bazi njegovih spisa o ovoj ribi, moram da prostudiram oba izvora. veljko je umro 2013, njegovi spisi žive i danas a evo oproštaja sa njim od kolega novinara In memoriam: Veljko Barbieri (1929.-2013.) Veljko Barbieri (1929.-2013.) Volio bi čovjek reći ''život ide dalje“ i slegnuti ramenima. Ali svi mi dobro znamo da to nije tako. Jedan dio nas koji smo ga poznavali i cijenili odlazi s Veljkom. Za Veljka Barbierija se svakako može reći da je bio kontraverzna osoba koja je objedinjavala u svom karakteru i djelovanju niz suprotnosti. Jedno mu, međutim, malo tko može osporiti: da je u svom poslu bio uspješan. Gdje leže korijeni tog uspjeha, pak, nije jednostavno odrediti. U njegovu plemićskom podrijetlu ili odgoju građanske, ljekarničke, gradonačelničke obitelji koji je dobio u Makarskoj svog djetinjstva, reći će neki. Sitnije će duše umrijeti u vjeri da je ključ njegova uspjeha bilo poznanstvo s moćnicima poput Ante Markovića: takvi, naravno, nisu uopće poznavali Veljka koji je uspio u Zagrebu jednako kao i u Milanu, u razvoju tvrtke poput Končara kao i u podizanju na noge ACY/ACI-ja. Možda se najbolji odgovor na pitanje izvora Barbierijeve snage može naći u njegovim, toliko programski naslovljenim, memoarima Protiv vjetra: kada netko sa 13 godina ode u partizane, a iz rata izađe sa 16 godina kao major i zapovjednik bataljuna, dakle, kada netko u životnoj dobi kada se drugi još ne lišavaju igračaka, gospodari sudbinom stotina ljudskih života, onda je za očekivati da taj pečat odgovornosti nosi ostatak svog vijeka. Tako je i Veljko čitava svog života ostao vođom, zapovjednikom i – lavom: pomalo ojađenim, pomalo omraženim, pomalo osamljenim. (Ova se ''osamljenost“ ne treba dovoditi ni u kakvu vezu s njegovom Vesnom ili djecom – Anitom, Franom i Barbarom, koje je toliko volio i kojima se toliko ponosio, možda više nego što su to i oni sami znali. ''Osamljenost“ se već može, međutim, preslikati na našu Opatiju, u kojoj čak ni Veljko, nakon što je ovdje živio i radio dobrih četrdesetak godina, nije stekao status ''Opatijca“, baš kao ni Ljubo Kuntarić ili toliki drugi.) Da je bio hrabar kao lav, u to nema sumnje jer, kako drugačije opisati čovjeka koji usred Zagreba, u Intercontinentalu, sazove konferenciju za novinare da bi hrvatsku javnost upozorio da najmoćniji čovjek u zemlji želi privatizirati i, po Veljkovu mišljenju, tako uništiti ACY. Imao je taj lav ljudsku stranu. Znao se povući pred jačim, kao kada mu je jedan novinar zaprijetio da će mu ''zagorčati život“ ako se odluči tužiti novine koje su ga oblatile. Znao je priznati grešku: najprije nije bio za rekonstrukciju Ljetne pozornice da bi, nakon što je vidio Turatov projekt, promijenio mišljenje. Bio je izravan (zato ga, valjda, neki i nisu voljeli): nakon pobjede na izborima 2005. rekao mi je ''Znaš, da sam znao da ćeš koalirati s HDZ-om, ne bih glasao za Tebe“. Niti u jednom času nije prestao biti idealistom: u kratkoj i rijetkoj epizodi političkog angažiranja, stavio se na čelo liste Alijanse za treću Hrvatsku, više iz nekog apstraktnog poštovanja prema Supeku i don Grubišiću nego iz vjere u pobjedu. Kao i sve velike ljude, većina ga neće pamtiti po šturim leksikonskim natuknicama, već po anegdotama. A bilo ih je mnogo. Recimo, još iz vremena njegova vođenja ACY-ja 1980-ih, kada je preduhitrio vlastiti uži tim i podigao plaće da bi parirao inflaciji. Ili, iz vremena djelovanja Grupe za Liburniju, oko 2000.: na napad jednog opatijskog novinara poručio je da se neće baviti tim beznačajnostima jer ''takve kao što je taj jede za doručak“. Pobliže sam ga upoznao uređujući rukopis njegovih memoara, oko 2003. U prvoj verziji, rukopis je obilovao optužbama i sada najmoćnijih političara za lopovluk: čak ni brojna ublažavanja nisu ga spasila sudske tužbe. Prema ACY/ACI-ju se oduvijek odnosio očinski: nije ga sam htio prisvojiti ali ga nije dao niti bilo kome drugome. Kada ga je jedan bivši generalni direktor (konačno) pozvao i, nakon predstavljanja razvojnih planova, pitao što bi on učinio, Veljko je rekao „one prije Vas bih pohapsio, a Vas bih smijenio“. Nakon našeg preuzimanja vlasti u Opatiji našao se, logično, u najužem krugu savjetnika, pa je jedna novinarka napisala da računam na ''vremešnog Barbierija“. To je Veljka toliko pogodilo da ju je dočekao na stepenicama Grada riječima ''gospođo, nije ni Vaš muž rosa“. U jednome je času Veljko dao ostavku na mjesto predsjednika Savjeta za gospodarski razvoj s obrazloženjem da ga ''više ne slušam“: nakon par mjeseci priznao je novinarima da je ''tada mislio da ja više neću s njime ni razgovarati, a da sam mu ja potom dao Nagradu grada za životno djelo“. Te iste godine predložili smo ga za odličje Predsjednika Republike. I dobio ga je: Mesić mu je zataknuo za rever malu ''Danicu“ za gospodarstvo, malu u odnosu na velike lente kojima su ovjenčani neki Remetinčani. Volio bi čovjek reći ''život ide dalje“ i slegnuti ramenima. Ali svi mi dobro znamo da to nije tako. Jedan dio nas koji smo ga poznavali i cijenili odlazi s Veljkom. Kamo – to je za ateiste misterij. Možda ''na nepregledne poljane narodne pjesme, odakle kao da je i stigao“, kako je Krleža napisao za Tita, a možda u neku 101. lučicu od onih sotinu koje je Veljko projektirao. U svakom slučaju, bilo je časno živjeti s Veljkom. Amir Muzur / Liburnija.net

ozbiljno pitam, na osnovu kojih nalaza ste došli do saznanja da su pihtije u izumiranju?

ova žena sigurno nikad nije bila u "šabačkom slatincu"

Ja se ceo dan pitam o kom liku iz Tutina na tw piše brat @Mairosu kad ono Mensur

zahvaljujem svima, svaka čast. moram da kažem da sam van zemlje, sve što imam od uređaja su laptop i mobilni telefon, tako da je situacija za nijansu komplikovanija, znači ili strim ili legal varijanta za online gledanje. bumo videli, izvestiću svakako.

ima li neko iskustva sa gledanjem 4 skakaonice na internetu, ima li eurosport opciju gledanja, pretplate itd ili mogu da se odmah posvetim traganju za strimovima?