Браво Звездо!
Страшна утакмица
Ђига је ноћас одиграо утакмицу које врхунски штопери данас не би могли да се постиде. Антиципација, чишћење, неколико додавања унапред које су отварале полутранзиције. Страшна утакмица, да се заледиш.
Дуарте је играч којег навијачи воле, и у којег се лако заљубиш. У константном је трчању, и то спринту. Притиска, и на врату је дефанзивцима, права напаст. Како када играш ФИФУ или ПЕС, па си стално у неком пресингу. Само што овај дечко стално у пресингу, само једноставно тај интезитет трчања је за до 65-70 минута. Колико је он претрчао јуче, појма немам. Утисак је као 20км.
Троугао Хванг-Елшник-Иванић се полако упознаје, Елшник још увек као да не зна где је, али је квалитетан играч и има одличну лопту на прекидима. Само као да му за све треба по секунда дуже. Још увек не осећа простор и саиграче, где да гурне лопту, колико може и како може.
Милсон и Пума су осетили гнев Звездашке публике, ако не одиграш ОДМАХ и САД, на тапету си. Играју на веома пипавим позицијама, где као играчи морају да остварују ПРЕДНОСТ. Самим тим су под лупом. У прва 3 потеза, ако се не заљубиш у њих, добијају своју порцију. Неко ће рећи... ма ту се одмах види квалитет. Није иста ствар кад Дуарте игра пресинг па говориш како је добар, и када овом даш да игра 1на1 где очекујеш да освоји 30 метара и центрира на трепавицу.
Мимовић је показао да на њега можемо да рачунамо, поштен однос према екипи и дресу, као право дете које је одрасло на теренима иза јужне трибине. И када погреши, увек је у пуном спринту да се исправи. Хоће да да себе, да мало и ризикује, оде високо. Не плаши се грешке, а то је битна ствар ако жели да успе сутра. Не у фудбалу, спорту, него и генерално.