RatzenStadt

Gde je Vredni mrav/AJ Kwak? 🙂

That's beyond me . Mozda je Juri Bezmenov bio u pravu. . Demoralizacija subverzivnom propagandom je odavno zavrsena

Cudo jedno da mu status seksualne manjine nije olaksao prijem. Biti gej u 2021-oj uglavnom donosi bonus "privilidz" poene i pozicionira te nekoliko stepenika vise na skali opresije 🤔 Kanda je deklarisanje kao "gej" prevazidjeno i . Sad je panseksualnost u trendu. 😎

Taj "nabavi kera" mi je omiljeni savet koji dele nama nesnadjenima. 100% radi kazes? Mozda nekoga ne ispunjava ljubav polumzgovnog, dlakavog, smrdljivog bica koje je programirano da te bezuslovno voli. Vise bi me "radilo" da odem na gugl prevodilac, ukucam "volim te" i pokrenem komandu za zvucni izgovor. @božija noga , i ja sam na drugoj temi izlozio obrise svojih dosadasnjih zivotnih (ne)dostignuca. Izmedju ostalog, naveo sam i da uskoro punim 33 godine i da nikada nisam imao devojku (nevin sam). Moj savet ti je da prihvatis svoje intelektualne i prakticne limite, dodjes u saglasnost sa njima ako je ikako moguce. Dokuciti socijalnu dinamiku 21-og veka ako vec nisi i restruktuirati sebe kroz otkrivanje novih znanja, hobija itd. Naravno, to nije uopste lako. Nije Maslov bezveze stavio to sto je stavio u najnizi sloj hijerarhije ljudskih potreba, a ti si jos uvek u godinama kada te drzi nagon za rasplodnjom. Meni npr ne ide

Jednostavno, samosabotaza i samodestrukcija imaju prevagu i preimucstvo u odnosu na racionalni deo mozga. Dalje, iracionalni strahovi koji mi onemogucavaju put ka sreci i imaju funkciju blokade u mozgu: zabrana na uspeh, zabrana na gresku, zabrana na srecu, zabrana na otvorenost, zabrana na seksualnost, zabrana na bliskost, zabrana na SVEEEE...AAAA! Gazda, ovo nije fer reci. Tacno je da sam mogao i morao vise da radim na sebi, ali trebalo bi da me bar u odredjenoj meri abolira od odgovornosti za stanje u kojem sam to sto sam dobio najgore moguce karte za igru i bukvalno sam programiran za neuspeh.

Jbg, OKP je bas zlo. Spomenuo sam da sam dijagnostikovan sa sizofrenijom sa 14 godina, pa je dijagnoza vrlo brzo preinacena u OKP. To je bio pakao koji je trajao oko 9 meseci. Bas paradoksalno zvuci kad kazem "pakao", s obzirom da je OKP bio religioznog karaktera. Verujem da sam propisno zamracio poslednjih par strana i stice se utisak kao da sam pred suicidom, ali to nije nije nista u odnosu na ono sto sam prezivljavao tada. Ne znam da li su SSRI lekovi pomogli, da li ERP, da li samo snaga volje... Inace, OKP koji nastaje u tim godinama (12-17), najcesce nastaje kao posledica narusenih hemijskih procesa u toku puberteta, i najcesce prolazi "sam od sebe". Verujem da je to kod mene bio slucaj. Kad se OKP razvije u odraslom dobu, mnogo teze se leci 😞 . Digne mi se kosa na glavi od skorasnjeg trenda ovog vrlog, novog, sasavog sveta, da se ljudi samodijagnostikuju sa OKP zato sto vode racuna o tome da im solje stoje u desnoj strani visece, a zacini u levoj...ili zato sto spremaju krevet svako jutro. Naravno, koriste svaku priliku da svima stave to do znanja. Kao da se hvale i razmecu tim poremecajem. Nista drugo nego banalizacija i bagatelizacija mentalnih oboljenja. Za to vreme ljudi sa dijagnostikovanim OKP mesecima izgaraju u pokusavanju da ukljuce i iskljuce svetlo 47 puta u jednoj sekundi. 🤦‍♂️

Што нико није клекнуо током интонирања химне синоћ на суперболу? 🤔

Hocu. Nadam se da cu i ja pronaci svoju ljubav tamo.

Elon Mask da u svom tvitu spomene Jugoalat, u kojem god kontekstu, akcije bi skocile za 1000%.

Bih. Angkor Wat mi je prvi na listi destinacija koje ceznem da posetim. Zaludjenik za starim Tomb Raider igrama. Pataja na drugom mestu. Tu je u blizini sve.

@Sunshine State Али са њим се поистувећујем као са својим најрођенијим. Његова дела као да су моји мемоари, поготово Записи из подземља. 😄 Мада, поучен претходним искуством, слажем се да би читање таквих текстова можда било контрапродуктивно за моју психу. Кад сам дијагностикован са ГПЛ, почео сам компулсивно да читам свакакву стручну литературу и што више сам налазио образложења за неке моје поступке и одлуке, то ми је постајало горе. Можда се сећаш оних текстова за које сам ти преко пп тражио помоћ око превода пре пар месеци. Ето, сад знаш с којим циљем сам те контактирао. 😄

Наравно да сам арогантан. И ово суптилно одбацивање и обезвређивање савета је вероватно последица потребе да се уздигнем изнад других и повећам осећај сопствене вредности. Не знам ни сам...

Хвала ти још једном за одговор и за препоруку. Ако икада одлучим да почнем да читам књиге, посветићу неко време егзистенцијализму. Поставио сам га на друго место на листи чекања, одмах иза Достојевског 😄. Шанса да ће се то икада десити је веома мала до никаква, пошто сам укупно једну књигу прочитао у животу (не рачунајући лектире) - Библију. 😞 Наравно, не хвалим се тим. За сваку осуду је тај податак. Друга отежавајућа околност је што сам потпуно детериорисао концентрацију. Уписе на форуму који су дужи од 10 редова, попут Мекових или Акирових дугачних елаборација, прескачем без двоумљења, а оне 3-10 редова читам "на рате". Купио сам Омега Гинко, али није помогло (што није изненађујуће, јер се дало за претпоставити да мој проблем са концентрацијом није органске природе). О, да. И те како могу да се сложим. Иако мрзим себе до неба и назад и самопоуздање не да ми је ниско, него не постоји и никада није ни постојало, често се сусретнем са делом своје подсвести која баштини грандиозност. На који енергент се то осећање одржава у животу, кад је јасно да сам по свим параметрима на дну социјалне лествице, немам појма. Колико је то уствари контрадикторно са мојим константним бежањем у улогу жртве. Толико сучељених мишљења. Толико идентитета уствари. Имам проблеме да препознам које ствари волим. Најчешће себе доживљавам као дете у телу одраслог човека. Наравно да си у праву када кажеш да живим улогу размаженог деришта. Хвала и за предлог за волонтирање у прихватилишту за животиње, али никако не видим себе тамо. Имам прилично ограничене капацитете за емпатију, поготово према животињама. Штавише, не могу да их смислим. Ето, рекао сам. Превише горчине носим у себи. Не производим више позитивне емоције.

Ni reci o desavanjima u Mjanmaru? Mislim na nedavni drzavni udar u reziji vojske naravno. Clan Yoyogi bi sigurno imao sta da kaze na tu temu da je ovde. Ogroman broj ljudi protestuje poslednjih dana na ulicama te zemlje da izrazi neslaganje. Nisu bili tako glasni u protivljenju kad je genocid vrsen nad narodom Rohindza. Zle duse bi rekle da ih stize losa karma.

Jel Bajden planira da srusi zid? 🤔

Ne znaju. Vodili su me za ruku po psihijatrijskim ordinacijama kad sam imao 14. Taj problem sa OKP-om je u najvecoj meri prevazidjen. Od tada sam se sam angazovao svaki put. Zasto imam tremu kad pricam sa rodjenim bratom? Bolje pitanje bi bilo zasto imam tremu kad pricam sa svima? 🙂 Stariji je 6 godina od mene. Iz nekog razloga sam ga uvek dozivljavao kao moj imago iako nikada nije pokusao da se nametne kao autoritarna figura. Oduvek sam imao nepodnosljivu tremu kad pricam sa autoritetima ili devojkama. Nikada nisam uspeo da ostvarim konverzaciju sa devojkama duzu od par minuta za mojih skoro 33 godine. Kad sam bio mladji i ponekad izlazio u klubove, svim silama sam pokusavao da suzbijem svoju neuroticnost, pa tako kada su mi prilazile devojke, osim standardnog znojenja i mentalnih blokada, dozivljavao sam cak i gusenje. Isto tako i kada sam pricao sam profesorima npr. U jednom trenutku sam odustao od mucenja svog duha i tela, pronasao svoj safe heaven u kladionici i izolovao se od svega ostalog. U sustini, uvek sabotiram samog sebe postavljajuci sebi nerealna ocekivanja okruzenja od mene. Kad god se od mene ocekuje da pokazem odlike odraslog i zrelog coveka, prozdre me anksioznost. Oduvek sam "svet odraslih" zamisljao kao sistem perfekcije kojem nikako nisam mogao da se pridruzim. U imaginaciji svoje uloge je lako, ali u realnosti, anksioznost je jednostavno prevelika da bih funkcionisao. Surfovanje netom, mim stranice, YT, Twitch, sportski odeljak starog B92 foruma. Kratka i instant zadovoljstva 🙂 Bacicu pogled.

Ista stvar mi se opet desila, no ovog puta sa celavom latinicom. Izgleda da visestruko citiranje u okviru jednog upisa ne radi kako treba 🤨

Zivim sam od Aprila prosle godine. Iznajmljujem stan u NS. U pocetku su me roditelji pomagali finansijski i prehrambeno dok nisam stao na noge, ali ubrzo sam poceo sam da se izdrzavam. Pored zelje da se osamostalim, korona je odigrala znacajnu ulogu u donosenju takve odluke, posto sam hteo da minimiziram sanse da im prenesem virus, iako i sam spadam u srednje rizicnu grupu i daleko od toga da sam bezbedan. Dok sam ziveo sa roditeljima, primetio sam koliko mi je prijalo kada odu negde na put, pa imam celu kucu za sebe par dana 😄 . I to je jedan od razloga zasto sam otisao. Znam da bi roditelji trebali aktivno da ucestvuju u planiranju moje terapije, ali jednostavno nikada nismo bili dovoljno bliski. Mislim, nikada nisam bio dovoljno blizak ni sa kim. Zabrana na otvorenost i zabrana na bliskost koju imam u glavi kao blokadu. Zato drzim sve u tajnosti. Apsolutno se slazem kada kazes da treba izbegavati bilo kakve okidace negativnih osecanja. No, problem je sto meni u poslednje vreme svaka sitnica izaziva to. Jedan primer sam vec naveo u prethodnom upisu. Jedino da stavim am kao konju sto stavljaju i ne gledam oko sebe 😞 . Bacicu pogled na aktivno slusanje. PS: nisam nikada pio Haldol. Kratko sam pio risperidon kad sam bio klinac. Pio sam i sulpirid (eglonyl), a sada sam dobio nozinan ... pricam naravno samo o lekovima iz grupe antipsihotika.

Pre svega, hvala i tebi na odgovoru. Da, primetila si da ti ne persiram, pa stoga bih i tebe zamolio da mi se na isti nacin obracas. Pored toga sto nemam manire "Becke skole", inace se osecam mnogo stariji nego sto jesam i kida me na delove zal za propustenim godinama i promasenim zivotom, pa mi to persiranje samo pojacava osecaj tuge. Kao da sam u predklimaksu. 😄 Terapeutkinja me je pitala za misljenje o mom radnom mestu i naravno da sam joj rekao sve najgore. Nije da je u pitanju neki neizdrz za kockanjem. Vise zasicenost repetativnim zadacima i stres. Lenj sam do krajnjih granica. Kasnim na posao skoro svaki dan. Da nisam u kreditu, davnih dana bih dao otkaz, ali plata mi i nije toliko losa kad se uzmu u obzir moje kvalifikacije, vestine koje (ne) posedujem i prosecna zarada na nivou zemlje. Nisam siguran da moj trenutni polozaj na trzistu rada nudi mogucnost za pronalazak boljeg zaposlenja. Nego, predlazes baby steps? Kanda ti koraci moraju da budu bas minimalni. Uvek sam se fokusirao samo na krajnji cilj, nikada na proces i pocetak. Pored toga, uvek sam neki rad na sebi dozivljavao kao teret, a ne kao inspiraciju. Zato sam uvek ustuknuo brzo. Ne znam kako da promenim taj majndset. Sto se fizicke aktivnosti tice, kao sto se moze pretpostaviti, ima blizu 15 godina kako sam poslednji put potrcao, a da to nije bilo za autobusom. Za NG sam uplatio fitpass na 6 meseci kako bih se napokon naterao da krenem u teretanu i bar dovedem u red diskus herniju. Mislio sam da ce me zal za potrosenim parama naterati da napokon krenem. Pre 10 dana sam cak uspeo da stavim ranac na ledja, spakujem opremu i krenem put najblize teretane, ali sam uspeo samo da pogledam kroz prozor i produzim. Hteo sam da dam sebi jos 15-ak minuta hoda da saberem misli i skupim hrabrost da udjem, ali i u povratku sam ponovio isti scenario. Pognute glave sam se vratio u stan. Jeziva soc. anksioznost sa osecajem inferiornosti i neadekvatnosti. Imam tremu cak i kad pricam sa rodjenim bratom. 🤦‍♂️

Имао сам огромних проблема да на теми "Psiho kauc" оставим уписе на ћирилици. При потврди коментара се форум скрши са поруком "Bad gateway", али се упише празан коментар. Кад сам покушао да изменим тај "празан коментар", добијао сам pop up да је време за измену истекло 🤔, али је у појединим случајевима заправо прихватио неку брљу, нпр пола садржаја остане изостављено. Кад сам конвертовао комплетан садржај у латиницу, све прошло без проблема. Какво перфидно сузбијање срБског писма. Ништа друго нисам ни очекивао од форума који држе другосрбијанци Зезам се наравно (за овај део са "другосрбијанцима"). Не знам да ли имате могућност да видите логове и историју мојих коментара? 🤨

Džudi, ne možeš da zamisliš koliko bih voleo da mogu da se nateram da razmišljam drugačije, ali ne uspevam nikako. Nije ni čudo. Kad bi stavili na papir moja dosadašnja životna (ne)ostvarenja i logički ih tumačili , jedini zaključak do kojeg bi mogli da dođemo je da nisam kadar da živim po socijalnoj dinamici društva u 21-om veku. Iako sam mislio da sam davnih dana došao do saglasnosti sa svojim intelektualnim, emocionalnim i praktičnim limitima, ispostavilo se da sam samo lagao sebe. Negde oko Juna 2020-e je krenuo moj emotivni meltdown i ne popušta. U Oktobru sam se vratio u psihijatrijske ordinaciju, jer nisam mogao više da izdržim to mentalno rastrojstvo i jer sam imao povremeno parasuicidalno ponašanje. Okidač je, po psihijatrici (a i po meni), verovala ili ne, prestanak kockanja (imam i dijagnozu kompulsivnog kockara). Sa 29 je taj problem napokon metastazirao. Da bih ti opisao koliko je bilo loše, reći ću ti samo da sam blizu 3 godine u svakom mesecu živeo 25-30 dana od pojamljenih para (kolege, krediti, kreditne kartice, čekovi, zelenaši...). Zvuči neverovatno, ali rulet je bio moj ceo život. Dan/dva u Gaji i ostatak meseca u stresu, samomržnji, krivici i stidu. Jasno ti je sada da se nisam zezao kad sam rekao da su patike zaista najvrednija materijalna stvar koju posedujem. Prvog Marta 2020-e sam konačno stavio ruku na Bibliju i izgovorio zakletvu da se više neću kockati (do 1. Maja 2021 :lol_2:). Nikada i nisam bio neki vernik, ali sam se uvek vodio onom Kitonovom iz Dežurnih Krivaca: "Ne verujem u Boga, ali ga se plašim". Do Juna sam "asketnim životom" očistio sve dugove osim kredita u banci (koji ću još dugo da otplaćujem), ali tada počinje i frustracija. Ništa više ne može da me ispuni. Ništa ne pomaže da doživim ma ni 20% uzbuđenja koje sam imao dok se "vrtela kuglica". Čak sam i hobije i ostale zanimacije, na koje sam sa strašću trošio vreme, izgubio (igrice, gledanje fudbala, NBA fantazi...). Od tada, više nijednu pozitivnu emociju nisam uspeo da proizvedem, čak ni provizorno. Samo mržnja, bes, ali ljubomora i zavist dominiraju. Kao što rekoh, u Oktobru sam se vratio u ordinacije, jer nisam mogao više da izdržim stres i frustraciju, dobio ssri+benzos, pa nedavno i pojačanje terapije sa antipsihotikom. Recimo da se stanje popravilo, ali kao što rekoh, adaptacije su mi toliko disfunkcionalne da se raspadaju na najmanje "nadražaje". Dovoljno je npr da vidim par koji se drži za ruke na ulici i moram da se borim sa anksioznošću par dana, ili da se kljukam rivotrilima. Imaću 33 godine uskoro. Ergo, rekao bih da sam zakasnio sa početkom te borbe koju zagovaraš i preporučuješ. Relativno mlad jesam, ali u zavisnosti od toga šta uzimamo kao referentnu tačku. Za "novi početak"? Teško, pogotovo kad se uzme u obzir moja startna pozicija. Osim godina koje su otežavajuća okolnost, imam srednju stručnu spremu, bez ikakvih praktičnih veština (operater u kladionici je moje jedino zanimanje), socijalnih još manje, ukupno 22 meseca radnog staža, bez ijednog druga već 10 godina, devojku nikada nisam imao (nevin sam). Ne znam šta mi više nagriza drob, da li seksualna frustracija ili ova (socio(ekonomska)) depresija. Znam samo da se je ostala samo apatija i ideja o samoubistvenom blaženstvu. Žal za propuštenim godinama i borba sa nagonom za preživljavanje. Kosač me zove u zagrljaj svaki dan, 5-50 puta...u zavisnosti od toga "na koju nogu sam ustao".

Čuo sam za dbt. Jasno, nisam bio na takvoj terapiji. Problem je što nisam siguran da je moja dijagnoza uopšte tačna. Prvo je bila šizofrenija kad sam imao 14, pa brzo preinačena u teži slučaj OKPa (što sam prebrodio), pa poremećaj prilagođavanja (kad sam imao 20), pa izbegavajući poremećaj ličnosti i na kraju granični poremećaj ličnosti. Promenio sam 5 psihijatara i 10-ak terapija. Ja npr. mislim da mi je izbegavajući najviše odgovarajući. Znam, ne bi trebalo da glumim psihijatra samom sebi i postavljam dijagnoze, te preispitujem one postavljene od strane stručnih lica, ali razumi da sam izgubio svako poverenje u njih. Drugi problem je što ja zapravo ne znam više šta hoću od života. Menjam želje na dnevnom nivou, kao i generalno stavove i fundamentalna načela. Danima sam ok u "majndsetu" minimaliste, sve dok osmatranjem okruženja ne dobijem ideju da bih i ja mogao da uživam kao svi drugi (da, poređenje sa drugima je trasiranje puta ka propasti, ali ne mogu da se oduprem), pa me realnost brzo savlada pošto ustuknem čak i na samu pomisao da će neki rad na sebi da prozvede dovoljno anksioznosti, a sa tim i osećaj bespomoći i opšte neprijatnosti. Zato se i nećkam po pitanju narednih koraka i zato sam sumnjičav u potencijalne benefite te terapije.

Пре свега, хвала свим чланицама на саветима и подршци. Немам времена сад да пишем ишта опширније. Можда ћу вечерас. За сат времена идем на нову сеансу код психијатрице и рецепте за лекове. Дала ми је домаћи задатак да на лист папира наведем све своје позитивне и негативне особине. 24 мане и 1 врлина је крајњи резултат једномесечног размишљања. Не верујем да ће бити изненађена.