Pre nego što dođemo do poente mog prvog upisa na ovoj temi želim da naglasim da ne volim Partizan i da gotovo uvek navijam protiv njega, bez obzira koji sport je u pitanju. Pretpostavljam da je razlog tome što Partizan doživljavam kao iskonskog i najvećeg Zvezdinog rivala.
Međutim, postoje u životu, a pogotovo u sportu, momenti kada i najčvršći principi padaju u vodu. KK Partizan je uspeo u nekoliko navrata da poremeti moj navijački sistem vrednosti. Prvi put je to bilo 1992.g u majstorici 1/4 finala tadašnje EL i trijumfu nad italijanskim timom (Kinder, ako se ne varam) i naravno, kasnije na F4. Drugi put je u pitanju bila neka utakmica regularnog dela sezone u EL (glavni protagonisti Vujošević, Tripković, Tepić, Veličković, itd) u kojoj je Partizan stizao i na kraju prestigao -20 i otvorio vrata plej-ofa.
Tada, kao i sinoć, uživao sam u igri jedne ekipe i nikakva navijačka ostrašćenost nije mogla da utiče na to.
Još jednom, čestitke na izvanrednoj igri i velikoj pobedi.