Na pocetku i na kraju svake Evrolige , setim se njega, najveci trener pukovnik Gomeljski.
Ovo je priča o njemu..
Aleksandar Jakovlevič Gomeljski rođen je 18. januara 1928. godine u Kronstadtu, gradiću na ostrvu Kotlin nedaleko od Lenjingrada. Potiče iz jevrejske porodice. Kada je imao dve godine sa roditeljima se preselio u Lenjingrad. Zahvaljujući nastavniku fizičkog vaspitanja Jakovu Ivanoviču zavoleo je sport. Posebno se istakao u brzom klizanju. Postao je šampion grada u svom uzrastu, a voleo je i odbojku.
Trideste godine 20. veka bile su u Rusiji izuzetno teške. Otac Aleksandra Gomeljskog, oficir Crvene armije Jakov, završio je u zatvoru, a kada je počeo Drugi svetski rat poslat na front. Nekoliko puta je bio ranjen, ali je preživeo i dobio medalju za hrabrost. Mali Aleksandar je rat proveo sa majkom, bratom i sestrom u jednom dalekom selu u Čeljabinskoj oblasti. Hrane gotovo da nije bilo, a deca su morala da obavljaju teške poslove poput odraslih. 1944. vraćaju se u Lenjingrad. Tada upoznaje trenera, imenjaka Novožilova.
Novozilov ga je uveo u svet košarke, a Gomeljski se mnogo godina kasnije prisetio svojih igračkih početaka:
"Sećam se kako mi je na jednom od prvih treninga trener oštro dobacio loptu. Nisam mogao da je uhvatim i pogodila me je u glavu. Ipak, napredovao sam i ubrzo sam postao kapiten juniorskog tima Lenjingrada".
Sa 17 godina Gomeljski je, na preporuku Novozilova, primljen na prestižan Državni Institut za fizičku kulturu Lesgaft u Lenjingradu. Nedugo zatim postaje prvi trener Ženskog košarkaskog kluba Spartak. 1949. godine upisuje i Vojni Institut za fizičku kulturu. Nakon sto je diplomirao, Gomeljski je 1953. imenovan za trenera ekipe ASK iz Rige.
Od svih sovjetskih republika, Letonija je uz Litvaniju imala najveću košarkašku tradiciju. Letonci su kao nezavisna država osvojili prvi Šampionat Evrope davne 1935. godine.
Gomeljskom u prvi mah Riga nije bila primamljiva, ali vrlo brzo se bacio na posao oko stvaranja jakog tima. Ekipu su činili mladi, lokalni momci od kojih se većina poznavala još od detinjstva. Prilikom jednog putovanja autobusom Gomeljski je kroz prozor uočio jednog ogromnog mladića. Odmah je naredio vozaču da se zaustavi. Izašao je i upitao 220 santimetara visokog momka da li bi želeo da se oproba u košarci. Dobio je stidljiv odgovoro da ne želi jer je srećan u šumi, gde je obavljao posao drvoseče. Gomeljski je nekako uspeo da ga nagovori da pokuša. Ostalo je istorija. Taj momak je bio Janis Kruminš. Gomeljski je prepoznao potencijal u njemu. Svakodnevno je dva sata provodio trenirajući sa njim individualno. ASK Riga je najviše zahvaljujući Janisu četiri puta zaredom osvojila Prvenstvo Sovjetskog Saveza.
Francuski sportski list "Lekip" došao je na ideju da se ustanovi evropsko klupsko košarkaško takmičenje po uzoru na fudbalski Kup šampiona. Ideja je prihvaćena i prvi FIBA Kup šampiona startovao je 1958. godine. Kuriozitet je da su takmičenje trebalo da otvore dve neevropske ekipe, Sportivo Alep iz Sirije i Union Basket Bejrut iz Libana. Do utakmice, ipak, nije došlo jer je tim iz Libana odustao.
ASK Riga je kao šampion Sovjetskog Saveza osigurao učešće. Sastav Aleksandra Gomeljskog savladao je u dva meča nemački Berlin i poljsku Legiju. U polufinalu je trebalo da igraju sa Realom iz Madrida, ali španski tim iz političkih razloga nije doputovao u Sovjetski Savez. Tako se ASK Riga bez borbe plasirala u finale, gde ju je čekao Akademik iz Sofije. U prvom meču na svom terenu Riga je pobedila 86:81. U revanšu u Bugarskoj bili su još ubedljiviji i postali su prvi klupski šampioni Evrope u istoriji. Naredne sezone Riga je odbranila titulu i ponovo je u finalu dva puta bila uspešnija od Akademika.
U sezoni 1959/60 ASK je ponovo najbolji u Evropi. Ovoga puta u samoj završnici rival im je bio Dinamo iz Tbilisija. Te godine se u Kupu šampiona posebno istakao Janis Kruminš. Bio je nerešiva enigma za sve protivnike. Prosečno je beležio između 25 i 30 poena i između 12 i 14 skokova po utakmici.
Aleksandar Gomeljski sredinom 50-ih bio je priključen stručnom štabu reprezentacije Sovjetskog Saveza kao pomoćni trener selektoru Stepanu Spandarianu. Putovao je na Olimpijske igre 1956. godinu u Melburnu, ali se tamo našao u jednoj sasvim drugačijoj ulozi. Naime, zbog nedostataka iskusnih arbitara Gomeljski je na turniru bio sudija.
Prvi trener nacionalnog tima je postao početkom 60-ih. 1963. godine u Brazilu Jugoslavija po prvi put u istoriji pobeđuje Sovjetski Savez. Od tog trenutka Jugosloveni su za Gomeljskog postali trn u oku. Mrzeo ih je, ali im se i divio. Krešimira Ćosića je smatrao najboljim evropskim košarkašem svih vremena, a jednom je i izjavio:
"Dajte mi Kićanovića i Slavnića i pobediću ceo svet".
Sa Zoranom Slavnićem je ušao u verbalni sukob posle izgubljenog finala u Manili 1978. godine. Moka je prišao sovjetskoj klupi i poručio Gomeljskom:
"Pukovniče, završićeš u Sibiru", nakon čega je Gomeljski pobesneo.
Na Svetskom prvenstvu u Kolumbiji 1982. godine namerno je u finalnoj grupi izgubio od Sjedinjenih Američkih Država ne bi li u velikom finalu izbegao Jugoslaviju. Taj potez mu se mogao obiti o glavu. U meču za zlato protivnik Sovjeta je bila upravo Amerika. Mladi Amerikanci u poslednjim sekundama promašuju šut za pobedu i Zbornaja postaje šampion sveta. Na tom prvenstvu Gomeljski je u sastav uvrstio i osamnaestogodišnjeg Arvidasa Sabonisa.
Gomeljski je bio tvorac tima Sovjetskog Saveza koji je 1972. godine osvojio prvo olimpijsko zlato. Ipak, on nije vodio tim u Minhenu, jer mu je KGB oduzeo vizu plašeći se da ne emigrira u Izrael. Bio je veoma srećan zbog pobede Sovjeta, ali i razočaran što nije bio sa svojim momcima.
Ipak, nekoliko godina kasnije imao je priliku da osvoji olimpijsko zlato na svom terenu, u Moskvi. Put do zlata trebalo je da bude olakšan jer su Sjedinjene Američke Države bojkotovale Igre. Najteži protivnik bila je Jugoslavija. Pritisak je bio preveliki. Sovjetski Savez je izgubio ne samo od Jugoslavije već i od Italije. Na kraju su zauzeli razočaravajuće, treće mesto, a potom je izbio veliki sukob izmešu Gomeljskog i najboljeg igrača, Sergeja Belova.
Još od 1971. godine trajala je netrpeljivost između njih dvojice. Gomeljski, trener CSKA, zbog ranijih carinskih prekršaja nije smeo da izađe iz zemlje, pa tako nije mogao da bude sa ekipom na gostovanjima van Sovjetskog Saveza. Belov je na tim mečevima bio trener ekipe. CSKA je osvojio Kup šampona ubedljivom pobedom nad Varezeom u Antverpenu. Gomeljski je bio ljut jer se plašio da će ga Belov jednog dana zameniti.
Sukob je, dakle, eskalirao na Igrama 1980. godine. Posle poraza od Italije ministar sporta Sovjetskog Saveza pozvao je Belova i rekao mu da je on novi selektor reprezentacije. Belov je to odbio, ali je Gomeljski saznao za celu priču i postarao se, preko svojih veza u KGB-u, da se u narednih pet godina Sergeju Belovu zabrani izlazak iz zemlje. Ubrzo su zakopali ratne sekire.
Vrhunac karijere Aleksandra Gomeljskog je bilo osvajanje zlatne olimpijske medalje u Seulu 1988. godine. Neposredno pre početka turnira povredio se Sabonis. Gomeljski je oduvek igru svoje ekipe zasnivao na visokim i snažnim centrima. Bez Arvidasa je znao da reprezentacija nema prevelike šanse za prvo mesto. Zahvaljujući lekaru-mađioničaru, Vasiliju Avramenku, Sabonis je bio osposobljen da igra. Iako nisu dobro počeli turnir, Sovjeti su odigrali najbolje kada je bilo najpotrebnije. U polufinalu je pala Amerika sa Dejvidom Robinsonom, a u finalu je pobeđena Jugoslavija. Pukovnik se nakon Igara zauvek povukao sa selektorske pozicije. Sa reprezentacijom Sovjetskog Saveza je ukupno osvojio sedam Evropskih prvenstava, dva Svetska prvenstva i pomenuto zlato sa Olimpijskih igara.
Od 1966. pa do 1988. godine bio je što trener, što sportski direktor CSKA. U Moskvu je došao po odluci Centralnog komiteta Komunističke partije. Za to vreme CSKA je bio dominantan u domaćem prventstvu, a uspeli su da osvoje dva puta i Kup šampiona. Prvi put se to dogodilo 1969. godine. Gomeljski je kao sportski direktor za trenera postavio svog bivšeg igrača Armenaka Alačačiana. U finalu je, posle dva produžetka, pobeđen Real Madrid. Meč se igrao u Barseloni, a gledaoci su mahom bili naklonjeni CSKA. Drugi put u eri Aleksandra Gomeljskog Armija je bila na krovu Evrope dve godine kasnije.
Nakon CSKA radio je u Španiji i Francuskoj.
Gomeljski je bio jedan od najzaslužnijih za dolazak NBA tima Atlanta Houksa u Sovjetski Savez 1988. godine. Reprezentacija SSSR i Atlanta odigrali su tri egzibiciona meča, u Tbilisiju, Viljnusu i Moskvi. Houksi su sva tri puta slavili, ali utakmice su bile neizvesne.
Nakon trenerske karijere Aleksandar Gomeljski je jedno vreme bio predsednik Košarkaškog saveza Rusije. Predsednik CSKA je postao 1997. U Klub je doveo Dušana Ivkovića, ali, nakon što je CSKA 2005. godine doživeo neuspeh na fajnal foru Evrolige, Gomeljski je Ivkovića nazvao neznalicom. Duda je podneo ostavku, a sledeći klub mu je bio Dinamo iz Moskve, čiji je predsednik bio rođeni brat Aleksandra Gomeljskog.
Gomeljski je radio i kao komentator. Jednom prilikom je postavio pitanje Dejvidu Šternu o tome kada će inostrani treneri konačno sesti na klupu nekog NBA tima, a komesar najjače lige na svetu mu je odgovorio:
"Da li ti to, Saša, tražiš posao?".
Aleksandrov najstariji sin, Vladimir, je takođe poznati sportski komentator. Jedan je od pionira prenošenja NBA utakmica u Rusiji. Aleksandar Gomeljski mlađi za svog oca kaže:
"Moj otac je bio fanatično posvećen košarci. Važio je za veoma dobrog psihologa i taktičara. Brinuo je o svojim igračima kao da su njegova deca. Oni su njega zvali tata. Srećan sam što mi je otac i što nosim ime ovog izuzetnog čoveka".
Filozofija pukovnika Gomeljskog bila je zasnovana na izvarednoj fizičkoj i psihičkoj pripremljenosti igrača. Zahtevao je maksimalnu disciplinu. Nije dozvoljavao improvizacije u igri. Ako bi neko od igrača na terenu uradio nešto mimo plana odmah bi bio poslat na klupu. Veoma je voleo da čita dela Tolstoja, Puškina, ali i disidenta Sergeja Dovlatova. Napisao je 15 knjiga o košarci. Prvu 1960, a poslednju 2002. godine. Najpoznatija je "Biblija košarke", izdata 1994. godine. Georgi Žukov, legendarni sovjetski vojni komandant, nazvao je Gomeljskog "košarkaškim maršalom".
Gomeljski je 1998. godine oboleo od raka. Nije želeo da se leči u Moskvi, jer je tamošnje lekare smatrao neznalicama. Lečio se u Izraelu i u Americi. Preminuo je 16. avgusta 2005. godine. U Nejsmitovu Kuću slavnih primljen je 1995. godine, a 2007. posthumno u FIBA Kuću slavnih. Evroligin trofej namenjen najboljem treneru nosi ime Aleksandra Gomeljskog.
U svom poslednjem intervjuu izjavio je:
"Vodio sam zanimljiv i sadržajan život. Mnogo toga sam video i postigao. Imam četiri sina. Nemam za čim da žalim"
