There Is No Evil 2020 (Sheytan vojood nadarad)
režija: Mohammad Rasoulof
uloge: Zhila Shahi, Mohammad Valizadegan, Mahtab Servati, Baran Rasoulof ...
O 'banalnosti zla' pisala je filozofkinja Hannah Arendt: oni koji počine najokrutnija dela mogu biti najobičnija ljudska bića. To je impresivno prikazano u prvoj od četiri priče (prva priča se zove There Is No Evil, druga je She Said You Can Do It, treća je Birthday i četvrta Kiss Me) koje čine film 'There Is No Evil'. Sasvim običan čovek se vozi kući, parkira auto, pomaže komšijama, tušira se, gleda televiziju, vozi ženu i ćerku, ide u kupovinu itd. Kada sutradan krene na posao, okleva kada se na semaforu upali zeleno svetlo. U poslednjim trenucima prve priče, gledalac razumeva zašto. Šokantna poslednja scena preokreće sve što je bilo ranije. Ovo je kinematografija u svom najboljem izdanju a prva priča je pravi masterpiece čak i ako bi kao nezavisna i sama činila celi film.
Ostale tri priče se na različite načine bave istim pitanjem, smrtne kazne. Režisera Rasulofa ne zanimaju pravne dileme oko smrtne kazne on samo pokazuje kakve posledice ona može imati. On se ne fokusira na pitanje da li se smrtna kazna može opravdati već na moralne poteškoće onih koji održavaju sistem ili koji su na to primorani.
Sve četiri priče su prilično različite a zajedničko im je to što su umešno i lepo snimljene. Druga priča je kao triler, treća je kao romansa, a četvrta kao misterija. Ponekad se pitanje smrtne kazne predstavlja na početku epizode, ponekad se otkriva tek na kraju. Većina zapadnih filmadžija ne bi bila u stanju da ovako maestralno filmuje temu kao što je ova. (Krzysztof Kieslowski je takođe umeo i maestralno prikazao u jednoj priči svog Dekaloga)
Dodatnu dimenziju tome daje činjenica da je Rasulof u Iranu osuđen zbog snimanja ovog filma a film je zabranjen. Ali osim političke važnosti, ovaj film je sam po sebi eksponat kinematografskog umeća.
(Nota, u priče je pisac i režiser uključio i mačku, psa, pčele, kokoške i lisicu)
2020 dobitnik je Zlatnog medveda na internacionalnom filmskom festivalu u Berlinu. Ovo je treći iranski film nagrađen vrhunskom nagradom u Berlinu nakon dva prethodna A Separation (2011) i Taxi (2015).