Mučno je, a u neku ruku i bizarno, do koje mere smo raštimovani i u napadu i u odbrani. Obično se čak i kod najvećih trenerskih bezveznjaka makar nešto iskristališe, ofanzivno ILI defanzivno, u zavisnosti od trenerovih preferencija i prioriteta. Barem se na jednom kraju parketa vidi kakav-takav pečat i impakt trenera, nazire se nekakva ideja i ono što se spremalo za utakmicu i radilo na treninzima. Može to da izgleda loše i neuigrano, nekompatibilno sa igračkim kadrom, promašeno ili pročitano od strane protivnika, mogu pojedinci da podbace... ali bar bude evidentno da se nešto uigravalo i pripremalo, da se nešto pokušava, da su uloge podeljene, da igrači znaju šta se traži od njih i da nekakav plan postoji. Pa se onda uhvatiš za to i nadaš da će vremenom kliknuti i izgledati bolje. Međutim, kod nas nema za šta čovek da se uhvati jer nema ama baš ničega, nikakvog identiteta ni u tragovima. Pritom nije kao da ovoj ekipi fali ofanzivnog talenta ili dobrih defanzivaca. Ekipi fali trener.
Mi ovde gledamo svojevrsni paradoks gde ofanzivno izgledamo kao ekipa koju vodi defanzivni specijalac koji ne mari mnogo za napadačke setove i uigravanje istih, te smo zato statični, jalovi i improvizujemo (loše). Po principu "ma nekako ćemo već poentirati". Istovremeno defanzivno, pak, izgledamo kao tim čiji trener je strogo ofanzivno orijentisan i želi da igra na koš više, pa je u fazonu "ma jebeš odbranu, preuzimaj sve, pa šta bude". U prevodu - pojma nemamo šta radimo i šta hoćemo da igramo na oba kraja.
U napadu imamo Karterove "aj sase pomerite" specijale 1 na 5. Imamo individualne kreacije i improvizacije Nvore kome je data totalna sloboda (ni na koji način usmerena i kanalisana) bez pokrića, valjda u nadi da će nekim čudom da eksplodira i nakon godina ćoškarenja i katovanja preko noći postane elitni, raznovrsni skorer. Imamo Monekeov hasl. I imamo Mekintajerov miks hoblovanja i ciglarenja. I to je sve, ostali igrači se snalaze kako znaju i umeju u toj stihiji, pa tako npr. iskusan i kvalitetan igrač poput Ođeleja deluje kao da je pao s Marsa.
Defanzivno imamo taj bedni pokušaj preuzimanja svega, gde odbrana puca po šavovima čim protivnik postavi napad, zavrti jedan pik, razmeni dva-tri pasa. Ili neko (obično najbolji šuter) ostane sam na trojci, ili je centar na ziceru, ili je došlo do groznog mismeča (tipa Karter na Ledeju) koji vodi do lakih poena. Napade branimo isključivo slučajno i nikakvih korekcija tu nema, prilagođavanja, plana B, promena odbrane - ma kakvi. Glavom kroz zid, preuzimaj do besvesti i nadaj se najboljem. Valjda promaše.
Svi dobro znamo šta znači defanzivni trener, gledali smo toliko godina Radonjićevu košarku gde se napad svodio na nekoliko bazičnih principa i setova i individualne minijature, ali nas je zato defanzivno bilo milina gledati - savršeno podmazana mašina koja davi protivnika.
Ovo veze nema sa tim. Sferopulos možda jeste defanzivno orijentisan u svojoj glavi i u teoriji, ali u praksi je nesposoban za implementaciju bilo čega i poražavajuće nekompetentan u svakom smislu. Selekcija tima, ofanzivna postavka, defanzivna postavka, vođenje utakmica, autoritet... Nula bodova na svim frontovima.
Rečima Darka Plavšića - kakav užasan trener.
