Bravo Zvezdo, bravo šampioni!
Još uvek nema onog istinski radosnog osećaja koji te čini ponosnim i poletnim da prakticno poskakujes dok hodaš već je prisutan osecaj olakšanja i oslobadjanja teškog bremena.
Kad se sve sabere i oduzme napravljen je (veliki) podvig, posebno u odnosu na ono gde smo se nalazili i kako smo izgledali pre dva meseca.
Tumbanja tokom sezone, dovodjenje i otpuštanje igrača, smena trenera, desetkovanje ekipe najpre koronom, zatim povredama, usput demorališući porazi u EL, opasnost najpre i za samo učešće u plejofu a zatim i od izostanka prednosti domaćeg terena, nakon toga u samom plejofu gubitak jednog od najznacajnijih igrača, borba proriv vrlo jake Budućnosti i sudija u Podgorici...
Uostalom ovaj poll na vrhu teme pokazuje kolika je zebnja i sumnja iu uspeh postojala.
Na kraju su se Dejan Milojević i Dejan Radonjić složili i rekli ono sto je ipak najbliže istini, a to je da je Zvezda bila bolja, po Radonji taman za 3:2 (gospodin čovek) i da je zaslužila da podigne pehar.
U petoj utakmici na mišice, energiju i podršku sa tribine. Ustvari povremeno sam imao utisak da koliko se Zvezda bori protiv Budućnosti toliko se bori i protiv sebe, protiv straha, neizvesnosti i nervoze. Detaljniju košarkašku analizu bih ostavio za drugi put, uostalom na kraju serije se već sve znalo na obe strane tako da previše iznenadjenja i novina nismo mogli ni da vidimo. Ustvari malo nas je iznenadio Nikolić, ponekad je pik igra sa njim bivala teza za odbranu nego sa Ridom jer ovaj potonji se brze otvara iz bloka i više preti po kos, ali Nikolić je jačim blokovima pravio više prostora bekovima, pre svega Kobsu koji je zbog toga u ovoj petoj utakmici pronašao svoju poludistancu, odakle je najopasniji, a koju je retko imao u prve četiri utakmice. Na svu sreću uspeli smo da iskontrolišemo Ivanovića, dok se kod ostalih igrača videlo da se takodje steže ruka, da nemaju to iskustvo velikih utakmica za trofeje u kojima pobedjuju. Valjda je zato Luka i bio dobar u ovom finalu. Medjutim ipak je izostanak Rida bio veliki hendikep za goste, Noko i Kuzmic su bas izdominirali reketom na obe strane i nebrojano puta nam održali glavu u teškim momentima utakmice.
Noko je mvp i tu nema šta da se doda, potpuno zasluženo, preorao je parket tokom serije, skupljao skokove (sto Edin reče tokom trece utakmice Je l ovo u zvanicnoj statistici počeli da oduzimaju Noku skokove) medjutim jedan podatak je impresivan, šutirao je penala 14/17. Čovek koji je u ostatku sezone mislim jedva preko 50%, onako iz glave posto je bilo skoro nemoguće da šutne 2/2. Ušao je u seriju u podredjenom položaju u odnosu na Rida, bio debelo nadigran u prvoj utakmici a na kraju bio jedan od najzaslužnijih ako ne i najzaslužniji za titulu, momak ima strašan pobednički karakter. Po svaku cenu ga zadržati.
Lazic nas je podsetio zašto je bio jedan od miljenika Zvezdine publike i šta znaci biti na pravom mestu u dobrom sistemu. Puno igrača simbolišu ovu šampionsku Zvezdinu eru, medjutim iako se to nekima možda ne svidja zbog nekih drugih stvari i teško bi da priznaju ali dve glavne figure su simbol Zvezdinih uspeha - Dejan Radonjić i Branko Lazić. I njih dvojica su idealan fit, više nego očigledno je da Radonja čini Lazića mnogo boljim kosarkasem nego sto jeste, ali verovatno i Laza na neki način čini Radonjica još boljim trenerom.
Trojka za titulu Lojda je nešto najpravednije u sportu sto sam imao prilike da vidim u skorije vreme. Momak koji je maksimalno sebe dao na parketu i bukvalno po parketu ove sezone za Zvezdu je najviše zaslužio da pogodi taj pobednički šut. Naročito posle svih kritika i sumnji u njega. Voleo bih da ga vidim još jedne sezone u crveno-belom dresu, u malo drugačijim okolnostima, sa publikom, sa ekipom po Radonjicevom ukusu, u kojoj bi Lojd verujem imao nešto drugaciji ulogu, a definitivno bi imao mesta u Dejinim konceptu. Nažalost rekao bih da se to neće dogoditi i sa će Lojd ubacivati u kos u nekim “skupljim” ligama.
Takodje mislim da i Volden jeste po ukusu DR, takodje sa drugačije koncipiranim rosterom. Ne treba biti strog prema Koriju za nastupe u finalu, vizuelno je samo bio na parketu, mada i tada je pokazivao energiju i borbenost koji su potpuno u skladu sa Zvezdinim duhom, naročito kad se povredjen bacao po parketu Morače za svaku loptu.
Mislim da nas je Simonović sve iznenadio, nije on ni sada odigrao neku bajnu partiju, brojke u statistici mu nisu ništa posebno, medjutim teško da je iko očekivao, naročito nakon nekih ranijih vremena, da Simonović može da bude taj kojem neće zadrhtati ruka, koji neće posustati, šta više da će biti tačno taj mali tas na vagi koji je falio da se veceras prelomi.
Na kraju se sve završilo veoma sportski i civilizovano, prakticno u celoj seriji nije bilo ikakvog ozbiljnijeg incidenta, sto je sjajno imajući u vidu proslost izmedju Zvezde i Budućnosti kao i napetost koja je vladala zbog važnosti osvajanja titule.
Ako ćemo o sudjenju u ovoj utakmici ruku na srce bilo je odlično po nas. Naravno po neka sitnica na našu štetu ali ipak nam je dozvoljena dosta agresivnija igra nego u ostatku serije, a dobili smo i neke odluke koje smo ranije mogli samo da sanjamo, pre svega veliki broj faulova u napadu igrača Budućnosti.
Za fer i sportsku igru mislim da najveću zaslugu nose dvojica trenera i njihovo gospodsko ponašanje. Možemo da mislimo o Milojevicu kao treneru svašta, takodje za njegove igračke dane svako ima pravo na svoje mišljenje kao i na temu njegovih navijačkih preferencija, ali da se ponaša sportski i gospodski to ne može da mu se ospori. To se prenelo i na igrače, mada ne sumnjam da su oni zahtevali i usadili im tu svest. Videlo se i kada smo mi gubili u Podgorici i sada kada su oni gubili u Pioniru puno pozdrava, nasmejanih diskusija medju igračima.
Eto barem oni nisu ucestvovali u cirkusu koji su orkestrirali oni koji ne driblaju loptu.
Za kraj posebno hvala Dejanu Radonjiću... jer je Dejan Radonjić.
Kada klubu vratiš slavu, navijaču veru, a igraču samopouzdanje, onda si više od trenera onda si Dejan Radonjić.
Šta ćeš bolje i tačnije od ovoga...
Hvala Zvezdo, hvala momci, hvala Radonja, hvala šampioni!!
