Pletilja

Kum nije dugme? Nije ni kuma.... Mojoj kumi se nedavno omakla izjava da je AV najveci drzavnik kojeg smo ikad imali. Vec 30 godina izbegavamo razgovor o politici jer smo zauzele pozicije jos devedesetih, bila je radikal i ostala. Pravimo se da je sve u redu, nasih roditelja radi i nase mladosti provedene u istoj ulici radi, razmenjujemo recepte, prepricavamo intimu, ostale smo same, ako i ova veza pukne, kao da nista nismo stekle u zivotu. Ne zivimo vise u istoj ulici ali nas razdvaja gradski park, ona sa jedne strane, ja sa druge, jedva 15 minuta laganog hoda ali se ne posecujemo, samo telefoniramo jedna drugoj kao da zivimo u 2 grada. Ona se pravda da ne moze uz stepenice, ja obecavam da cu je obici cim dodjem do malo vremena a istina je da ne mozemo da se pogledamo u oci jer bi na videlo izasla istina koliko smo nepomirljivo na razlicitim stranama. Znam da veruje da sam svojim navodnim licnim ambicijama oterala oboje dece iz zemlje, ja znam da je ona ta koja je glasanjem za radikalsku opciju svojim kumicima ucinila zivot ovde nemogucim pa su otisli...kaze, nedostaju i verujem joj, bila im je kao dobra vila, uvek brizna i pazljiva, deca su je volela i zbog pasa koji su joj nadoknjadjivali nedostatak vlastite dece.... Moja kuma je jedina osoba radikalskosnsovske orijetacije koju znam. Predlozila sam joj, davno, da sednemo i mirno, argumentovano, rascistimo svoje nepomirljive izbore, pokusale smo ali nije islo, obe smo do grla usancene u svojoj argumentaciji. Ni po pitanju rata Rusije i Ukrajine ne mislimo isto, kuma je po ocu Ruskinja....koliko god da sam volela njenog oca, slikara, koliko god da je moja zahvalnost za sve sto sam od njega naucila ogromna, ne mogu da je uverim da bi njen otac bio na mojoj strani a ne na njenoj. I tako, prolaze nam dani, sve mi je teze da se javim kad na displeju vidim kumin broj telefona ali me neka sila tera da podignem slusalicu i cujem kumino " sta radite macke..." Dve slamke medju vihorima......

Samo da proverim svoju logiku, ne mogu sa decom, onaj ljubi ga majka doktor bi me se odrekao preko novina da zna ovo sto sam uradila: Elem, nakon snimanja gustine kostiju u Bg, od njihove doktorke sam dobila dijagnozu i terapiju. Dg - osteopenija, sva 4 kriterijuma su mi ispod granice na kojoj pocinje osteoporioza. Terapija: lek koji se uzima kroz infuziju 1 godisnje, moram sama da ga kupim jer ne ide na teret fonda, par hiljada je u pitanju sto nije nista u odnosu na jedan drugi lek koji se uzima 2 puta godisnje a 1 doza kosta 20 000 rsd sa cim me je dr uredno upoznala. Vratim se ja kuci i sutradan pravo na opstu medicinu da vidim za tu infuziju, dr kaze, mi to ne radimo, idite na ortopediju, odem, niste nas pacijent, idite na rehabilitaciju, odem, vi jeste nas pacijent ali mi smo vam dali sta je trebalo od tretmana, idite na onkologiju. Logicno, imam tamo karton zbog melanomcica u levom oku. U redu, idem na oinkologiju ali daj da vidim sta je to sto treba da kupim i sto treba 40 minuta da mi upumpavaju u venu. Pogledam na Googletu kad tamo, taj lek se daje zenama obolelim od raka dojke sa metastazama na kostima, tako pise u resenju kojim se taj lek pusta u promet. Lepo sam se zmrzla od onog sto sam procitala i nasla se u cudu: alo, nemam ni osteoporozu, sta ce mi tako ozbiljan lek? I odlucim da lepo batalim to sa infuzijom. Da nisam cimala onu saksiju i morala da uradim MR, ne bih ni znala u kakvom stanju su mi koske a one su cak i bolje nego sto bi se reklo za nekog na pocetku 8 decenije. Prema tome - dabome. Ja cu sa tom osteopenijom da se nosim kako znam i umem, ribljim uljem, korigovanjem ishrane i hodanjem, hvala Bogu, opet sam na nogama i mogu da izguram svojih 5 km na dan. Deca su zabavljena svojim godisnjeodmorskim putovanjima i verovatno me nece pitati da li sam to sa terapijom obavila tako da necu morati da ih lazem. Sto ne znaci da vi sad navalite sa preslisavanjem svojih roditelja po pitanju njihovih terapija, oni su normalni, ja sam vise onako, horizontalna....😄

Morala sam da operem zavese za kadu... popela sam se na kadu i skinula ih, oprala, osusila na suncu i sad ih gledam i ne smem da se opet popnem na kadu i postavim ih. Nekako mi u glavi zvrndaju ortoped, fizijatar, ona ljubazna zenica koja mi je pokazala vezbice...." Nista teze od 2 kg u ruke, ranac na ledja, nema vise damskih tasni na 1 rame, nema padanja, spoticanja, naglih pokreta......nisam smela da pitam do kad te zabrane vaze....mislim, orocena sam k o dozvoljen minus u banci.... A znam i koliko sam smotana, ja se celog zivota saplicem i o vlastite noge. Jednom sam vec skliznula sa ivice te kade u kadu, nije bilo posledica po mene ali sam vrisnula onako, zenski, pa su deca dotrcala i odrzala mi predavanje na temu " majka samoubica i neizlecive traume potomaka". Snacicu se nekako za kacenje tih zavesa, ne razmisljam o tome. Brinem me sto, ipak, svest o povredi, ogranicenjima, jos uvek nije dovoljno jaka da mi ovakve ideje ne padaju na pamet. Posle depresije - euforija, kao na rolerkosteru.....posle 2 puberteta svoje dece, zista nemam snage i zivaca za babu tinejdzerku. Ranac na ledja, super....bas ce to da me uozbilji.

Piter Frankopan, Putevi svile I prvi naslov, Prvi krstaski rat me je obradovao jednim svezim, novim citanjem artefakata a ovaj drugi - nekako me je ozdravio, vratio veru u nauku, znanje i obrazovanje. Frankopan je profesor opste istporije na Oxfordu, meni to znaci. I da nisam imala ni jedan cas istorije sveta tokom skolovanja, nakon citanja ovog dela sve bi mi bilo jasno o politickoj, ekonomskoj, religijskoj, filozofskoj, vojnoj, kulturoloskoj.....istoriji nasa vrste od pojave pismenosti pa na dalje. Naravno, akcenat je na odnosu istocnjackih i zapadnjackih kultura i jedno novo vidjenje tog odnosa koj, meni licno, vise prija jer mi daje potvrdu neceg sto sam i sama naslucivala i sto je uvek bio moj izbor ali nedovoljno argumentovan jer se nikad nisam tako studiozno bavila istorijom. Materija je ogromna, napomene autora i koriscena literatura nisu date u pogovoru vec se nalaze na sajtu izdavaca, Laguna, i nalaze se na 99 strana! Apsolutna preporuka za citanje. Porucila sam je sebi za rodjendan jer, osim Herodotove istorije, Putevi svile su must have u kuci. Uzgred, preveden je i najnoviji naslov Novi putevi svile ali o tom - potom. Da ne zaboravim da se pohvalim: opet mogu da citam jer mi je fizicki malo bolje, kad boli, kad je velika briga i strah, um, duh mora da se bavi prezivljavanjem i prilagodjavanjem a tu za citanje tesko da ima mesta.

U detinjstvu mi se desavalo da budem u cudu: gledam svoje ruke, noge i pitam se - to sam ja? Sporo je to islo, to useljavanje u fizicko telo. I kada se jednom zavrsilo, odnos telo/um se ustalio na vladavini uma i koriscenje tela kao nuznosti, bez mnogo fokusa na njegove potrebe, cisto izrabljivanje. I sad je maca dosla na vratanca, starost tela, istrosenost i opet, posle toliko decenija, opet pitanje - to sam ja? Da, to sam sve ja. Konacno, zivimo zajedno: mudrost prozivljenog zivota i jedno telo nekad mlado, jako i zdravo koje to vise nije. I ne mogu a da ga ne posmatram ocima punim razumevanja za njegove sadasnje slabosti i ogranicenja, presli smo zajedno dugacak put. Predaja, poraz? Ne, samo zahvalnost. P.S. Znate li sta nikad ne ostari? Pogled, cak i u starim ocima.

Ala nam se novinarka Jelena Zoric zanela! Pretrnula sam kada sam je cula kako amnestira brata AV od ucesca u aferi Jovanjica 1, dete, sta radis!? Taman da ima neoboriv dokaz u rukama, ni za zivu glavu nije smela da izgovori tu recenicu jer je tako ped svekolikom srpstvom amnestirala pomenutog ne od ucesca u ovoj aferi, vec od svih zlocinackih afera ovog rezima. Naravno da su ovi bednici to iskoristili i juce nije moglo da se zivi od njihovog kukanja, siroti, nevini hrcki! Morala je da zna da ce ta izjava zestoko biti iskoriscena od strane SNS. Batu oprala N1 i nova S i novinarka Birna, da ne verujes. Jesam za istinu, ako nije ucestvovao, nije za tu aferu kriv ali malo promisljanja, malo taktike, ovo je jeziv autogol opozicionog novinarstva, moze to u zapadnim demokratijama, ne moze u istocnjackim despotijama. Na stranu sto se u gradu (novinarka je rodom iz mog grada) vec shuska da je ucenjena i uplasena pa je sebi dozvolila takav gaf. Ne verujem u to, pre ce biti da je u pitanju brzopletost. Mada, primila je neku znacku iz ruku AV nedavno.....

Ljubi ga majka doktor kaze da sacekam mesec - dva sa buster/vakcina 4 dozom dok se ne pojave nove vakcine za soj BA5 (?!) jer ove postojece ne vaze za Omikron......

Sta je ovde prednja a sta zadnja shapa, rep.......kao da je od plastelina....i sve to na 37 C.....

Ima, parametri se jako sporo spustaju kao i oni iz krvi, drzimo palceve.....

Otac moje snahe, 74, za dlaku izbagao respirator, polako se oporavlja. U 8 deceniji, bez i jedne dijagnoze, bez viska kg, nikad pusio, nikad pio, radi kao u najboljim godinama, vakcinisan sa 3 doze....danima temperatura 39, njegova supruga kaze da je bilo strasno slusati kako mu kashalj razdire pluca. Od nas troje, supruga ima najvise dijagnoza, svo vreme je sa njim u kuci i za sada nema simptome. Na upozorenje da nosi masku u zatvorenim prostorima tipa supermarketi i pijace, mahnuo bi rukom uz " nece grom u koprive". Ne zna se gde se i kako zarazio. To nam je jedini deda u porodici, takoreci - uzdanica nasa po pitanju igranja fudbala sa unukom, voznje biciklom, navijanja za omiljeni fudbalski klub, malo je reci da nismo bile zive dok nije krenulo na bolje.

Umesto P.S: koji sam ja licemer! Uskukala se baba na sva usta i obmanjuje ovdasnju javnost! Treba da me vidite in vivo: visoka, vitka, krece se kao general, tu i tamo potegne stap za hodanje iz samo njoj znanih razloga ali, sve u svemu, dobrodrzeca baba. A pred decom: heroj, pobednik, "lakocemo" pristup, "Hvala, sve imam sto mi treba, ne brinite za mene, resavam krize ocas posla" ....posle se zarozam, posle sam zbunjena i ne znam da l sam posla ili dosla. Tesko je biti ja kako god da okrenem.

Mislim da bih mogla da zivim sa jos 4 prijateljice koliko ih i imam u ovim godinama, tu i tamo provedemo ceo dan zajedno i lepo nam je, svaka od nas ima neko svojstvo, neku vestinu koju ostale nemaju i fino se uklapamo. No, to je neizvodljivo jer 2 imaju zive muzeve o kojima treba brinuti pa bi resenje bilo - komuna, zadruga, pleme......neizvodljivo. Starost me je podmuklo sacekala i spopala bez najave, mrzim je i prezirem iz dna duse. Dosadna je, bedna, ruzna..... Nikad nisam razmisljala o tome da cu jednog dana biti - stara, doziveti 8 deceniju zivota. Zivela sam uvek sadasnji trenutak, bilo je toliko toga za rad, ucenje, organizaciju porodicnog zivota, razmisljanje i promisljanje, toliko izazova i odjednom - nista ili skoro nista od toga, samo cekanje da se sve okonca. Nepodnosljivo. Prosto da covek pozeli da mu se dogodi demencija, da mu i misao odrtavi kao telo, zanemoca i da se pretvori u balavu olupinu nesvesnu sebe i onog sto je nekad bio, najgore je sto um ne stari, sto svo zivotno iskustvo i znanje, umece,ostaje tu, u coveku, koji je fizicki toliko slab da ne moze vise ni svoju glavu da nosi kako treba. Odrastala sam uz stare ljude, babe, tetke, kume i mnogo sam ih volela, svaka me je naucila necemu, bile su kao dobre vile koje su me cuvale i pazile, od kojih sam dobijala samo neznost, uvek su bile tu kad je trebalo. Porodice mog detinjstva i mladosti su bile velike, brojne, znalo se sta ko radi i gde mu je mesto, starost se postovala i uvazavala. Danas, starost je opterecenje kako za pojedinca koji je dozivljava, tako i za one koji su mladi i ne znaju gde im je glava od sumanutog tempa kojim se danas zivi pod pretpostavkom da si mlad i upotrebljiv. Ne znam kome je gore, mladima ili starima, vreme nas melje podjednako. Znam da zvucim kao neka baba narikaca, stidim se toga ali sam nemocna da se otmem utisku da vise nikome ne trebam, da sam beskorisna kako sebi, tako i drugima i da bi, iz pristojnosti, trebalo sto pre da okoncam ovo trajanje bez kraja i konca. Ako smo, kako Sekspir kaze, svi glumci na pozornici zivota, onda treba znati kada se sa te pozornice silazi. Ja bih da odem kao diva, primadona, uz ovacije a ne ovako, u tisini nepostojanja.

Ahh......nesto mi se danas i ne umire.....Webb me je danas prakticno vratio u zivot nakon par nedelja samoizgnanstva iz istog.....i kako zalimI sto nisam bar 10 godina mladja, da lepo ispratim sva ta epohalna otkrica koja ce ovaj teleskop/sonda da postigne. Pricam sa sinom, radnik u nauci, o tome koliko ce sva ta saznanja o dubokom kosmosu promeniti nasu civilizaciju, on ne deli moj optimizam i kaze, bilo je epohalnih otkrica i pre Webba pa nista, ostajemo varvari u dusi. Podelila sam svoju egzaltaciju sa dragim prijateljem iz detinjstva, vrsnjakom, njegova prva reakcija je " Hvala Bogu, vise nece da buse nasu planetu u potrazi za rudama i energentima, imace sta da burgijaju vekovima na tim novootkrivenim planetama i asteroidima" . Sta sa mnom nije u redu?! Zasto samo ja verujem da (sa)znanje oplemenjuje duh? Nesto sacinjeno od vrhunskog znanja nase vrste, poslato u duboki svemir i opet - nista, svet nije ni trepnuo, nije mu zastao dah pred tom emanacijom ljudskog duha i uma, srce nije zatreperilo od nade, iscekivanja? Zamisljam Sokrata, Platona, Aristotela i sve koji su dosli posle njih, sta bi oni dali da su ovo doziveli? Da se ja pitam, proglasila bih eru olimpijskog mira, bratimljenje zaracenih strana, pravednu raspodelu svih resursa, covecanstvo je na pragu otkrica velikih tajni, potrebna je tisina i mir, toliko je ovo veliki korak nase vrste. Gledam ove prve slike i dodje mi da se cerekam: vasiona mi lici na supu, onu prvobitnu, sa koacerkvatnim kapljicama iz kojih je nastao zivot i razmisljam o mikro i makro svemiru....ne mogu da se setim kada sam poslednji put bila tako ponosna na nas, ljude.....na onaj pametniji deo vrste. A Webbu od srca zelim mirno more.....

Sta vam smetaju cegeri? I zasto su rezervisani samo za "babe sa cegerom"? Ne smeta vam mikroplastika pronadjena u krvi zivih bica? U Srbiji kese rastu na drvecu, ruzno i tuzno. Ima sigurno vec 20 godina kako se poklanjaju reklamni platneni cegeri, moj poslednji "ulov" ima na sebi tekst "Mnogo lep ceger", sve se to lepo pere i pegla i moze da ponese i do 5 kg robe. Crkla pukla da mi neko od prijatelja koji putuju po svetu donese ogromnu torbu od rafije, divan rucni rad, takoreci - umetnicko delo u kojem mogu da spakujem i slona. Danas se proizvode i papirne kese velike nosivosti i biorazgradive. Kolica za pijac se sklapaju i rasklapaju, imaju i dodatak za zamrznutu hranu i lepo mogu da se odloze u gepek. Ako cemo pravo, danas jos samo zidari i ostali majstori nose iz samoposluge svoj dorucak spakovan u bezlicne, gadne plasticne kese. Mislite o tome.

Hvala na pitanju, nikad ga nisam postavila sebi jer se podrazumeva. Kao disanje, kao utoljavanje zedji, najblize je tome, jedna nasushna potreba. Za cim? Ne znam, prvi put, a to je ravno 5 minuta, razmishljam zasto imam tu potrebu jer je ocigledno da je nemaju svi ljudi. Zatecena sam vasim pitanjem, zasto citam? Zato sto sam sama sa sobom dok sam sa knjigom. Nema shumova drugih svetova. To je kao pogled u ogledalo. To je kao sloboda, kao dozvola da se bude to sto se jeste. Svet knjiga je kao vasiona, kosmos, univerzum i tu sam ja argonaut u potrazi za zlatnim runom... Jos jedna, ne tako srecna misao: citanje je za mene isto sto i stvaranje sveta, mog sveta u kojem imam pravo da ja odlucujem sta ce ciniti taj svet. To lici na oazu, lici na bekstvo od stvarnosti.... Ozbiljno pitanje: zasto citam?