Jump to content

Uticaj doktora i filozofa na sveopšti bazd


Milenko Puzigaca

Recommended Posts

Evo kakvi manijaci i zlotvori su njima idoli, i evo kako i srbski naci onanisti vide normalno građansko društvo, u kome svako sam bira u šta će verovati i koje će vrednosti prihvatati itd, a ne nameću mu te stvari ovakvi monstrumi koji vole da siluju misice kad prave senke rukama.

 

Ono sto njima nije jasno to je da normalni ljudi imaju i želju i nameru da se takvim monstrumima odupru, oružano, eto kao na primer u Ukrajini što rade.

 

https://www.pecat.co.rs/2023/01/rusofobija-kao-dusevna-bolest/

 

Quote

...чудовишни експеримент богоборачког атеизма када су од руског православног човека створили совјетског безбожника. Све оно што је било одвајкада руско, што је стечено великим трудом хиљадама година од наших предака, уништено је до темеља ако није било уписано у идеологију совјетског атеизма који је у скривеној форми био облик сатанизма.

 

Логички наставак ове русофобије је претварање Руса у безлично грађанско друштво потрошача с културом Златног телета, када је отаџбина онде где се задовољавају твоје страсти.

 

  • Tuzno 1
Link to comment
Share on other sites

  • 2 weeks later...

Nuklearno pravoslavlje

 

Slobodan Antonić

 

Poznate su Putinove reči da su nuklearni štit i pravoslavlje dva stuba unutrašnje i spoljne bezbednosti Rusije. A pravoslavlje se, pokazuje istorija, ne može sačuvati bez jakog Carstva

 

Moj članak „Pravoslavni socijalizam“, na RT Balkan, toliko je uzbudio Teofila Pančića da je mojoj malenkosti blagoizvoleo da posveti celu svoju kolumnu u Danasu (ovde).

 

Njegov osnovni zaključak bi se mogao svesti na: „Antonić je bio komunjara i ostao komunjara.“

Ne kažu zalud da ljudi najčešće o drugima sude po sebi. Uvaženi Teofil kao da je ostao zarobljen u večitoj 1987. godini – „slušamo Azru“, „Amerika je zemlja slobode“, „Milošević je diktator“, a „za sve je kriv srpski nacionalizam“. Za gosn Pančića istorija se nekako završila i pre Fukujame. I od tada on neprestano piše jedan te isti tekst, moralku.

 

Tu se povremeno promeni arhiđavo – pa umesto Miloševića bude Koštunica, ili posle toga Vučić, a sada i Putin. Ali, sve ostalo je uvek isto. Uključiv i znamenito zapažanje da „nema te grdobe i užasa u Evropi, a i šire, iza koje ovako ili onako ne stoji Kremlj“ (ovde).

Za ovog našeg mislioca, jednostavno, svet je ukonačen s njegovih dvadeset godina. Sve uloge su podeljene, sve ideje su osmišljene, i nema potrebe da se bilo šta novo sazna ili nauči.

 

Kapitalizam je ostao isti, i onda i danas. Socijalizam je ostao isti, i onda i danas. I liberalizam je isti, i marksizam je isti, i kolonijalizam/imperijalizam su isti. I Amerika je ista, i Rusija je ista… I sve što se desi samo treba ubaciti u fioke iz 1987. – i šta tu ima da se dalje priča.

 

Arhanđeli i luciferi

 

Ne kažem da se i tako ne mogu posmatrati stvari. Ali, onda se ne treba čuditi što se malo šta razume, što se mišljenje užirilo, i što je onda gotovo sve što se kaže, ili napiše, pogrešno.

Dakako, i takvo mišljenje ima svoju publiku. Dosta naše starije inteligencije nekako je i dalje zaglavljeno u devedesetim. A veliki deo kolonijalnih medija, kao i njihovih opslužilaca, svojski radi da ih tamo i ostavi.

Ali, dopušteno je valjda da postoje mediji u kojima se može pročitati i nešto drugo, osim „Amerika je zemlja slobode“, „Putin je diktator“, a „za sve je kriv srpski nacionalizam“. I valjda u takvim medijima mogu da postoje članci koji nisu propaganda određenog stanovišta – s promenljivim imenima đavola i anđela, ali s večitom manihejskom podelom na arhanđele iz Njujorka i lucifere iz Kremlja.

Valjda mogu da postoje članci koji jednostavno kažu: izvan monotonije neoliberalne polit-korektnosti, kao kraja istorije, postoji i svet pun misaonog preispitivanja, debata i živog mišljenja. A evo jedne ideje iz tog sveta…

Stoga, za publiku neužirenog mozga – pa i zato da bi se naš večiti dragi adolescent, s časovnikom zaustavljenim u 1987. godini, nastavio s uzbuđivanjem – evo i mog drugog, sličnog teksta. Ovoga puta o – nuklearnom pravoslavlju.

 

Drugo krštenje

 

Rusiju su, kaže Prohanov, gurnuli u grob 1991. godine. Ležala je gola, silovana, raščupana, iskopanih očiju, s mnogo rana i uboja. Na njenom grobu veselo je igralo liberaško pleme. A onda se Rusija probudila. Ustala je iz groba i demoni su se razbežali (ovde).

Deo tog vaskresenja bila je čudesna obnova pravoslavlja u Rusiji, njeno drugo krštenje. Nakon njega, postepeno je sledilo državno, vojno i ekonomsko vaskrsnuće. Između 1988, kada je obeležena hiljadugodišnjica hrišćanstva u Rusiji, i 2013. godine, izgrađeno je ili iz ruševina obnovljeno 25.000 crkava – ili tri hrama dnevno! (ovde)

 

Čak dva i po miliona Rusa poklonilo se, u julu 2006, ruci Svetog Jovana Krstitelja (ovde) – koju, inače, čuva naša Crkva, u Cetinjskom manastiru. Na poklonjenje Darovima mudraca, u Moskvi, čekalo je na hiljade Rusa i po devet sati, i to na minus 20 (ovde). A u redu za poklonjenje pojasu Presvete Bogorodice, takođe u Moskvi, i takođe po novembarskoj zimi, stajalo je sto hiljada ljudi, uz prosečno vreme čekanja od 24 časa (ovde).

Iza rehristijanizacije Rusije usledila je i njena političko-ekonomska obnova (ovde). Ali, odlučujući je bio uzlet njene vojne sile, uzlet koji je bio ravan čudu: „Tokom čitave istorije SSSR zaostajanje za Zapadom u razvoju visokotehnološkog oružja bilo je pet godina. Danas su rusko oružje i vojna oprema superiorniji od Zapada“ (ovde).

 

Dva stuba bezbednosti

 

Poznate su Putinove reči, izgovorene 1. februara 2007, da su nuklearni štit i pravoslavlje dva stuba unutrašnje i spoljne bezbednosti Rusije (ovde). Što reče Prohanov (ovde), hramovi brane Rusiju od podnebesnih sila zla, a nuklearni štit od ovozemaljskih dušmana, željnih da Rusiju slome i rasparčaju (v. ovde).

 

Jegor Holmogorov napisao je ogled „Nuklearno pravoslavlje“. „Da bi ostala pravoslavna, Rusija mora da bude jaka nuklearna sila, a da bi ostala jaka nuklearna sila, Rusija mora da bude pravoslavna – u tome se sastoji atomsko pravoslavlje„, kaže on.

Pravoslavlje se, pokazala je istorija, ne može sačuvati bez jakog Carstva. A danas je jedino jamstvo suverenosti i nezavisnosti, ističe Holmogorov – nuklearni štit. Slično misli i naš Oleg Soldat:

 

„Kada je Vasilije I, veliki knez moskovski, tvrdio u 14. vijeku da priznaje vlast vizantijskog patrijarha, ali ne i cara, tadašnji patrijarh, Antonije IV Svetogorac, odgovorio mu je: ‘Sine, nemoguće je da hrišćanin ima Crkvu, a da nema Carstvo i Cara’. Nadam se da nam ne treba puno vremena da shvatimo šta bi bilo sa pravoslavljem, kada ne bi bilo politički i vojno jake Rusije“ (ovde).

 

„Primer Vizantije i Pravoslavne Rusije“, objašnjava Holmogorov, „pokazuje da dovoljno jaka državnost ljudima obezbeđuje mogućnost sticanja Blagodati“, odnosno da je ona ključno „sredstvo zaštite konačnog izbora koji smo napravili, od mogućih vojnih i duhovnih pretnji“. Ali, s druge strane, „bez hagiopolitike, bez direktnog učešća i živih i preminulih svetaca u upravljanju našom državom, nećemo ništa postići u ovoj realnosti atomskog doba. Bez velike sile ne bismo sačuvali pravoslavlje, ali i bez pravoslavlja ne bismo mogli da sačuvamo veliku silu“ (ovde).

 

Holmogorov kaže da je Rusija i sada dovoljno velika da ne treba da se boji ni da ostane sama na svetu. On se poziva na knjigu V. L. Cimburskog Ostrvo Rusija (ovde), čije je načelo „Neka svi, ali ja neću“. Rusija treba da ide svojim putem, „putem Severa“, samo mora uvek da bude „dovoljno jaka da se niko, nikada i nikakvim oružjem, ne usudi da utihne naše svedočanstvo o Hristu“ (ovde).

 

Svojevrsni simbol ovog opredeljenja je Glavni hram Oružanih snaga Rusije – Hram Hristovog vaskrsnuća (2020). Ovo je svojevrsni hram pobede, čiji su delovi izgrađeni od istopljenog nemačkog oružja, s prečnikom glavne kupole od 22,43 m (u 22:43 je potpisana beuzuslovna kapitulacija Nemačke), s prečnikom pomoćnih kupola od 19,45 m (godina pobede), i s visinom od 14,18 m (1.418 dana je trajao Veliki otadžbinski rat). Okružen golemim muzejom ruskih vojničkih trijumfa, ovo je zapravo hram Hrista Pobednika, Boga-i-Cara Rusije (v. ovde).

 

U središtu čitave ove ideje nalazi se zavetna misao o Rusiji kao trećem Rimu – ne u smislu novog univerzalnog (svetskog) carstva, već kao poslednjeg utočišta hrišćanstva (ovde 124).

 

Ona potiče iz Filotejeve poslanice, upućene 1523. godine, u trenutku, dakle, kada više nema ni jedne slobodne pravoslavne države – osim Rusije: „Vidiš li, izabraniče Božiji, da su nevernici potopili sva hrišćanska carstva, … da su sva hrišćanska carstva došla do svoga kraja i da je preostalo jedino carstvo našeg gospodara, koje je, prema proročkim knjigama, Rimsko carstvo. Jer: dva Rima su pala, treći stoji, a četvrtog neće biti“ (ovde; up. ovde).

To znači: „stari Rim je pao zbog gubitka vere, novi Rim zbog gubitka pobožnosti i saveza s Latinima, a ako ruski narod ne sačuva pravoslavlje – četvrtog Rima neće biti“ (Naročnicka 125).

 

Posthrišćansko društvo

 

Posmatrano iz ugla ovog ruskog Zaveta, Zapad je ne samo posthrišćansko društvo, već i svojevrsni vrhunac apostasije (ovde 96-97). Otuda „značaj uspostavljanja ruskog pravoslavnog utvrđenja za čitav hrišćanski svet“ (ovde 528). Rat u Ukrajini nije ništa drugo do napad otpadničkog (apostatskog) Zapada na poslednju hrišćansku tvrđavu.

Kao što kaže Dugin: „Na ulasku u Novi vek, Zapad je odbacio hrišćanstvo i počeo da gradi svet bez Boga i protiv Boga. (…) SVO je verski rat u najdubljem i najneposrednijem smislu“. I zato, „ovo je pravi sveti rat, kakav se vodi protiv pobunjenih demona – protiv civilizacije demona“ (ovde).

Sudbina Rusije je da sačuva hrišćanstvo. Da bi to mogla, mora da bude jaka – tvrdi i Aleksandar Hodakovski (ovde 113). Biti jak, u današnjem svetu, znači biti naoružan nuklearnim raketama. I otud atomsko pravoslavlje.

 

https://standard.rs/2023/01/25/nuklearno-pravoslavlje/

  • Ha-ha 1
Link to comment
Share on other sites

Dr Lignjoslav Nesalomivi:

 

Косово за шопинг

 

Основни проблем је што више у овом друштву не постоји могућност за било какав дијалог и нормалан аргументован разговор како бисмо сазнали о чему се овде ради. Ријалити, спиновања, плашење и пропаганда заменили су било какав покушај информисања и полемике

Ових дана поново се завртела прича о предаји Косова и Метохије. Дакле ствари треба најпре назвати јасним именом. Сва ова спиновања странаца и режимлија о некаквом „компромису” су избегавања да се јасно каже о чему се ради. Такозване западне силе све време траже од нас да сами одустанемо од КиМ и траже међу српским политичарима новог Вука Бранковића. Пут ка томе дефинисан је још у документу Међународне кризне групе објављеном у септембру 2005. године који је посвећен проблему Косовске Митровице. Тада је јасно речено да се питање „паралелних институција”, односно присуства институција државе Србије на КиМ не сме решавати силом, већ тиме што ће се Београд натерати да их он укине и да натера Србе са Космета да се „интегришу” у косовске институције.

 

Овај процес који је стидљиво започет за време Тадићеве владавине добио је пун замах са коалицијом Вучић–Дачић и потписивањем Бриселског споразума. Редом су предавани један по један од сегмената присуства (локални избори, здравство, правосуђе, телефонски број, мреже мобилне телефоније, полиција, енергетика...) да бисмо сада дошли до тренутка када се сматра да је ова власт зрела и за завршетак посла. Само током последње кризе Београд је прихватио да се више не издају српске таблице за север КиМ, да такозване косовске безбедносне снаге формирају низ база на северу и да фактички албански полицајци овладају севером.

 

О две шарене лаже

 

Као део овог таласа притиска добили смо формализован документ „европског предлога основног споразума Косова и Србије”. Ради се о јасном међународноправном споразуму две државе, односно о пуном фактичком признању такозване државе Косово, којој би држава Србија омогућила чланство у Уједињеним нацијама и другим међународним организацијама. У документу се говори о две стране које међусобно признају државне симболе, које признају суверенитет и државни интегритет оне друге, предвиђа се да Србија одустане од покушаја да представља Косово у међународној сфери итд. Коначно у члану шест предвиђа се финални споразум на основу којег ће доћи и до пуног међусобног признања. Нажалост председник ове државе изјавио је како је Србија прихватила овај предлог као основу за разговор, а његови несрећни „сарадници” који се по команди представљају као некакав чопор вукова, кренули су у офанзиву медијског убеђивања да ако ово не прихватимо настаје смак света.

Основни проблем је што више у овом друштву не постоји могућност за било какав дијалог и нормалан аргументован разговор како бисмо сазнали о чему се овде ради. Ријалити, спиновања, плашење и пропаганда заменили су било какав покушај информисања и полемике. Све телевизије без изузетка своје посматраче третирају као идиоте, који морају да усисају све што им се сервира.

Ономад је Ана Брнабић као кључни аргумент због којег треба прихватити европски споразум изнела тезу да нећемо моћи да путујемо. Молим вас, колико би то погодило наше људе који онда не могу нормално да иду на скијање, летовање и шопинг, тврдила је она.

 

Ибар као Рубикон

 

Чекајте да ли смо ми заиста доведени дотле да је ово ниво аргументације са којим се суочавамо и да је то дилема о којој треба да одлучујемо? Па хајде онда да проширимо понуду нашим „европским партнерима”. Шта тек добијамо ако понудимо Војводину одмах? На пример ми сами, без притисака одлучимо да формирамо Војводину као ентитет са којим правимо исти овакав споразум. То би вредело чини ми се да бар једну сезону сваки грађанин Србије добије бесплатно скијање на Алпима и летовање на Азурној обали. За Рашку област бисмо добили нешто мање, али вреди пробати.

Или још боље, понудимо Српску са све Милетом у пакету. Е то je већ озбиљна ствар. Колико ли тај пакет кошта у инвестицијама? У крајњем случају, можемо ол инклузив: да укинемо и државу и српски идентитет и да постанемо амебе које су се одрекле свега што их је чинило народом.

 Својевремено је на овим странама покојни Тирнанић написао неке од најсрамнијих редова које сам икада прочитао. Када је Радован Караџић рекао да Срби треба да изаберу да ли им је важнија држава или да пуше „марлборо”, он је написао: „Па где је тај ’марлборо’”.

Питање Космета није питање дела територије. То је питање опстанка свега што нас чини народом и питање борбе и за овај остатак државе. Тамо се брани и Српска и опстанак Срба у Црној Гори и све до чега нам је стало. Ако нам је стало. Или је можда шопинг важнији?

Патријарх Павле је више пута упозорио да ће Косово поново бити наше када га будемо достојни. Ми смо нажалост на путу да изгубимо свако достојанство и да се прилагодимо свету у којем више нема ни срама ни образа.

 

https://www.politika.rs/scc/clanak/534353/Pogledi/Kosovo-za-soping

  • Ha-ha 1
Link to comment
Share on other sites

Ovaj je na putu da izgubi drzavnu apanažu, ako se tu unormali, biće da mu to najviše smeta, i njemu i svima po spisku. I u Izraelu su odavno zatvoreni svi kibuci osim onih koji su ekonomski isplativi, pa bi red bio i ovde ovakvi da privrede nešto umesto što bulazne non stop. 

 

Ima medu njima i misliOca koji su dosli do viših nivoa buncanja, kao ispod, gde paraziti i sisatelji daju sebi za pravo da o nekome sude, a sami nikad nisu uradili ništa, osim sto su jedva docekali da se  zakace na drzavnu sisu pa da drugi o njima brine. I takvi će pricati o nekakvom kukavicluku ili o "prodaji zbog putovanja" a u zivotu zutu banku nisu umeli da stvore nego se celog zivota kao kurve kriju iza "nas" i iza sigurnosti drzavne sise.

 

U zemlji sa takvim iskustvom koje ima ova treba da bude kaznjivo kad neko priziva ponovnu izolaciju, a kazna treba da bude veca za one koji to rade zakaceni na drzavnu sisu, bez ikakve odgovornosti, jer zabole njih - cak i u (samo)izolovanim zemljama "narod" placa porez, pa su oni obezbedeni. Ovih 300,000 koji u toj zemlji stvaraju neku novu vrednost su za takve i tako izdajnici, narocito jedno 2/3 od tog broja koji rade u stranim firmama, i ovi sto putuju isto. Zadriglo to, pa nece da bude zatvoreno u obor. Prava strahota.

 

Evo ih mudraci i znalci ispod. Pu!

  • Like 1
Link to comment
Share on other sites

Anatomija kukavičluka

 

Jedno do najvećih pitanja sa kojim nam se valja suočiti je kako je moguće da jedan broj naših sugrađana stradanje srpske dece smatra nečim što ih se ne tiče i ne treba da ih se tiče, pa i ako se njime uopšte pozabave, uvek se pod vidom objektivnosti ispostavi da smo nekako uvek sami kriv za svoja stradanja. Takođe, i da ne postoje „naša” stradanja, nego je stradanje uvek jedan opšti ljudski problem, čiji je uzrok određena forma zla. U praksi se, međutim, kad je u pitanju mantra da prvo „treba čistiti u svom dvorištu” (odnosno baviti se samo krivcom sopstvenih sunarodnika) ispostavi da su stradanja opšta samo kada strada neki naš sunarodnih, dok stradanja drugih uglavnom imaju ime i prezime.

 

Veliki broj tih ljudi se izuzetno brine o pravima životinja i životnoj sredini ili pravima manjina. Plakali su zbog žrtava jedanaestog septembra i zbog dece Ukrajine koja pate. Za stradanje te dece krivac se zna i nedvosmislen je – to su Rusi. Za stradanje, međutim, srpske (i ruske) dece, krivo je jednostavno „prokletstvo rata”. Srpski političari koji „ne prihvataju realnost” ili arhaični srpski običaji i vrednosti, pa tako ispade da dečaci u Štrpcu ne bi stradali da nisu otišli da seku neki tamo Badnjak. I njihovi roditelji i drugi autoriteti koji ih uče da ipak imaju neki nacionalni i verski identitet, pa ranjeni dečak, umesto da govori o ljubavi prema svim narodima i sveopštoj (mada ipak pretežno srpskoj) krivici, pokazuje tri prsta. Bavi se takvim stvarima umesto, kako reče jedna sa Tvitera, da ima normalno i bezbrižno detinjstvo, pri čemu se previđa da dečak živi na Kosovu i Metohiji, gde je bezbrižno detinjstvo za srpsku decu daleko od realnosti koliko i ova osoba sa Tvitera od elementarnog zdravog razuma. A to, ipak, i pored svih srpskih grešaka i grehova, nije samo srpska krivica. Osim ako pomenuta osoba ne misli da mir i bezbednost zavise samo od Srba, od njihove spremnosti da bespogovorno prihvataju sve što jači (pod uslovom da je taj jači Zapad) traži. Što je najgore, ova osoba upravo tako i misli.

 

Zona udobnosti

 

Pa otkud onda to, otkud onda takvo pervertirano stanje svesti, takva forma života, takav način razumevanja čoveka i zajednice, koji je lišen svakih vrednosti, smisla, odgovornosti? Baš sam pričao sa prijateljem, jednim od vodećih srpskih pisaca i intelektualaca o tome. Obojica smo rekli – strah. Tek iz tog ugla kad pogledamo vidimo koliko su devedesete za nas bile traumatične, koliko nam je Zapad slomio kičmu i koliko se bojimo da se takva situacija ne ponovi. Jer u međuvremenu smo se ipak konformirali.

 

Na baca nam se relativna udobnost u kojoj danas živimo, bez obzira koliko kukali. U poređenju sa mnogim epohama ljudske istorije, ovaj period je u velikom delu sveta, pa čak i kod jadnih nas, prilično komforan za život i očekivanja su se podigla, mislimo da zaslužujemo mnogo od onog o čemu naši preci nisu mogli ni da sanjaju.

 

Drugo, strah nije samo od siromaštva i nebezbednosti, nego i iz poljuljane slike sveta. Odrastali smo na zapadnoj kulturi i na njen način oblikovanim potrebama i vrednostima, i svaka drugačija perspektiva nam izmiče tlo pod nogama. Čak i oni koji su politički protiv Zapada, ne žele do kraja da dovedu zaključke o prirodi, poreklu i posledicama njegevog hegemonističkog delovanja. Slično kao što stalno okrećemo oči od suočavanja sa razmerama i sa brutalnošću srpskih stradanja u Jasenovcu i drugim stratištima. To je previše bolno i obavezuje – na određen odnos prema nekim velikim silama, nekim susednim zemljama i narodima i, najzad, samom sebi. Na ozbiljnost koraka koji moraju biti preuzeti kako se to nikada više ne bi ponovilo. U istoriji izvesnosti nema, a žrtve su neizbežne ako pokušate da ostvarite makar minimum svojih bezbednosnih interesa, posebno kada se nalazite u nepovoljnom okruženju u kakvom se nalazi naš narod.

 

Dakle, ako se suočimo sa svim tim, shvatimo da se od nas mnogo traži, a taman smo malo prilegli. Zato je lakše poklane pretke i ubijene i ranjene sunarodnike, ili one koji trpe svakodnevni teror, jednostavno gurnuti pod tepih i praviti se da ne postoje. Ili ih potuljeno ismejati, relativizovati, obezvrediti. A to je sve saučešće u zločinu. To je jasno i baš zato se pravi tolika zbrka sa rečima, toliko izbegavanje da se stvari nazovu njihovim imenima, upravo zato da ono što je jasno to više ne bude.

 

Zli nacionalizam

 

Pored toga, devedesetih smo intenzivno i programski učeni da je svaki pokušaj govora o uticaju stranih sila na raspad Jugoslavije, kao i postojanje njihovih interesa u ovom delu sveta, tek paranoja i teorija zavere i da se sve može jednostavno objasniti zlom srpskog nacionalizma, primitvizmom, nedostatkom institucija i političke kulture, odnosno „zakasnelom modernizacijom” po zapadnom modelu. Koju su, inače, promovisali ljudi koji su često imali ozbiljne funkcije u prehodnom jednopartijskom sistemu, koji je sprovidio modernizaciju po nekom drugom modelu, a da pri tome nijednom nisu izvršili ozbiljnu samorefleksiju ideološke konverzije, smatrajući svoju poziciju samorazumljivim kontinuitetom.

 

Učili su nas da svi žele da žive kao Amerikanci, pa tako i danas ako pokažete razumevanje za rusku poziciju u tekućem ratu, oni počnu da vam govore da se u Americi bolje živi nego u Rusiji, pa zašto bismo mi onda podržavali Rusiju, ne mislimo da je valjda tamo bolje. Pri tome, iako su im usta puna morala i vrednosti, u ovom slučaju ne uzimaju uopšte u razmatranje mogućnost drugačijih vrednosnih kriterijuma od čisto materijalnih.

 

Tako je normalno nositi majicu sa američkom zastavom, znamenjem jedne imperijalne sile koja je učestvovala u desetinama, pa i stotinama ratova i oružanih intervenija samo u drugoj polovini prošlog veka, dok je majica sa srpskim zastavom znak nacionalizma i zatucanosti. Infantilizam te vrste karakterističan je i za jedan tipičan model današnjeg čoveka, koji večno želi da živi kao tinejdžer, i to onako kako se živelo u doba kada je on to bio, pa nije spreman da se odrekne ničega što ga podseća na to doba, u praksi uglavnom obeleženo anglosaksonskom popularnom kulturom.

 

Rezultat kukavičluka

 

Ovde, dakle, ne govorim o onima koji su plaćeni ili interesno umreženi da govore i čine na određen način, Prvo – njih je manje, drugo – kada konačno budemo imali dovoljno suverenu državu, oni će lako pasti pod udar zakona, jer će njihovo subverzivno delovanje biti lako dokazivo. Problem je sa onim zastrašenim, beslovesnim, bezosećajnim i ciničnim, koji ne vide zašto bi ih se ticalo išta što se događa njihovim sunarodnicima, i to upravo kao njihovim sunarodnicima. Oni su učeni da pravi „intelektualac” uvek mora da bude protiv (svoje) države i da ima distancu prema svom narodu, jer samo tako potvrđuje svoju civilizovanost i, najzad, nezavisnost. Pri čemu mu zavisnost od, na primer, stranih fondova ili određenih lokalnih interesnih grupa, ili čak dobra pozicioniranost u institucijama, poput državnog univerziteta, uopšte ne predstavlja problem.

 

Jedan važan i uticajan protagonista „demokratskih promena” svojevremeno je bez zazora govorio kako bi Srbija trebalo da ukine vojsku, jer „zašto bismo mi sa nekim ratovali”. Dakle, samo i jedino od Srbije u glavama takvih osoba zavisi da li će se ratovati i samo Srbija, od celog sveta, treba da ukine vojsku, jer to je valjda tekovina normalnog sveta, koji se, usput – i ne obazirući se na ovakvo viđenje „normalnosti” – naprekidno naoružava do zuba. Jedan funkcioner, koji je dvehiljaditih izjavio kako se rat ne može isključiti kao opcija, je javno razapinjan i po kratkom postupku smenjen, iako je rekao potpuno očiglednu stvar – da ne postoji nijedna država koja se unapred i u svakoj prilici odriče prava na oružanu odbranu i zaštitu svojih interesa. Ako takvima postavite pitanje kako to da samo Srbija treba da ukine vojsku, proglasiće vas militaristom ili objašnjavati kako je mir bolji od rata, ali kada biste ih pitali zašto prvo Amerika ne ukine vojsku, gledali bi vas belo, i ako bi nešto uopšte rekli, bilo bi da to nije naša stvar i da treba da „čistimo u svom dvorištu”. Kao da smo jedini na svetu i kao da ništa van našeg malog sveta, dvorištanceta takoreći, ne postoji. Interesantan parohijalizam i palanaštvo za one koji sebe smatraju kosmopolitama i „građanima sveta”, kojima bi svuda bilo bolje nego u svojoj zemlji, mada se po pravilu nikada ne odvaže da naprave korak koji bi tako nešto i dokazao.

 

Takav jednostavno hoće da živi „normalno”, odnosno kao tipski malorađanin-potrošač, pri čemu smatra da njegov „normalan” život zavisi samo od volje njegove države i stanja njegovog naroda, a ne od bilo kojih drugih faktora i stranih interesa. Najvažnije od svega je jednostavno živeti „normalno” i ne postoji ništa što bi bilo vredno žrtve koje bi to dovela u pitanje. Osim, naravno, ako to ne naredi zapadni mentor. Na primer, kada je uvođenje sancija Rusiji u pitanju. Eventualno smrzavanje kao posledica takve odluke opet može biti samo krivica srpske vlasti i Rusije, a nikako tih zapadnih mentora i njih samih. Uz veru da će oni, zahvaljujući svojim „zaslugama”, podrazumevajući biti pošteđeni većih posledica po sebe lično, što je posledica primitivne magijske i rasističke svesti, koja veruje da zlo u osnovi ne dotiče „izabrane”, odnosno „pravoverne”.

 

Ako ćemo pravo, onaj koji je pucao na srpske dečake na Kosovu i Metohiji i jeste njihov saveznik, jer on je to uradio u prilog nezavisnosti „Kosova” i svega toga ne bi bilo da je zatucana i nacionalitička Srbija tu nezavisnost odavno priznala. Onda bi svi valjda živeli u sreći i veselju, a ta deca bi se valjda igrala sa tim čikom, umesto što su ga naterala da u njih puca izazvan njihovim primitivnim verskim običajima. Pošto je „nezavisno Kosovo” tekovina intervencije zapadnog, demokratskog sveta, taj čovek je samim tim pucao u ime tih vrednosti, a protiv primitivaca koji još žive „u srednjem veku”, učeći decu da seku Badnjake i dižu tri prsta. Oni su logični saveznici i to je potpuno konsekventno, priznali to oni ili ne.

 

Impuls društva

 

Ovakva pozicija nekih naših tužnih sunardnika deluje prosto kao rezultat nedostatka inteligenicje ili sociopatskog poremećaja. Međutim, ona je, biće, najpre rezultat dubokog kukavičluka. Onaj ko se jako boji, spreman je da potre sve intelektualne funkcije ili moralne obzire koji bi mogli da ugroze viđenje sveta koje ga koliko-toliko drži na okupu sa samim sobom. Da potre sebe kao čoveka, kao ličnost u ime određene projekcije, maske, iluzije pod sopstvenim imenom. Da svoje neponovljivo i jedinstveno postojanje zameni himerom. Ako na tako nešto pristane, takav čovek će pristati na bukvalno sve i svašta. Jer zapravo, u njemu više i neće biti onoga koji na nešto pristaje ili ne pristaje, dakle autonomne ljudske ličnosti. Zameniće je puki automat sa unutrašnjom strukturom daleko primitivnijom od životinjske.

 

Uz slike ranjenog dečaka napisao sam ukupno tri posta na društvenim mrežama i navešću ih ovde kao odraz prvog i najneposrednijeg reagovanja na događaj:

 

(1) Srpski Badnji dan. Tipičan srpski praznik, sa mecima koji lete na tela naše dece. Naravno da nikog nije briga. I ne mora da bude. Ali nas mora da bude briga. I da jednom konačno prestane zamajavanje. Da stvari počnu da se zovu pravim imenima.

 

(2) Ajde vi što se klanjate idolu svog straha i komformizma, opravdajte ovo. Pronađite neku mentalnu gimnastiku. Znam da vam neće biti teško, navikli ste. Pričaćete o miru po svaku cenu, o čišćenju u svom dvorištu, o uvažavanju realnosti, šta sve nećete smisliti. Samo da biste sačuvali iluziju sveta koja vas još drži koliko toliko pribrane. Ali iluzija se pre ili kasnije rasprši i može da se održava samo silom. A onda se i sila, svaka ovozemaljska sila rasprši…

 

(3) Okupator mora potpuno i do poslednjeg da ode sa naše teritorije. To neće biti lako ni preko noći, ali to mora biti cilj. Sve ostalo je zamajavanje. Sve te naše sujete, zađevice, samoisticanja, brbljarije, traženje dlake u jajetu svakome ko nam nije potpuno po volji, krpice koje volimo i pićenca koja srkućemo. Sve je to đubre i otpad, gnjecavost i samoobmana. Cilj je taj koji je i vredi ono što je korak ka tom cilju. A sve to mora početi u našim glavama i srcima. Svakog od nas. Tu ne sme biti uzmicanja.

 

Stojim iza svega što sam napisao, ali to su samo reči. To su izlivi koji u krajnjoj liniji služe kao odušak od pretrpljenog stresa i umirenje savesti, i meni i onim koji su to pročitali, i koji ne vode nikakvoj promeni. A potrebna su dela. Da bi bilo dela, moraju postojati ljudi spremni na žrtvu. I ljudi sposobni da se organizuju. I neki ljudi na pozicijama moći koji će biti spremni da ih u tome podrže. Da delovanje u sopstvenom interesu konačno postane osnovni kurs državne politike i osnovni impuls celokupnog srpskog društva, i svih Srba, gde god živeli.

 

Vladimir Kolarić je prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture, autor knjige „Hrišćanstvo i film”.

 

==================

 

Hajde ovaj prvi neka se žrtvuje i neka se skine sa drzavne sise, a to sto je uštedeo neka potroši kod psihijatra, da ga izleči od toga što neprestano govori o sebi u množini, kao lud čovek, pa ćemo videti.

Edited by Milenko Puzigaca
Link to comment
Share on other sites

Eto kakve su to kockaste glave, kojima nikad nije ni palo na pamet da neko iskreno veruje u civilizacijske vrednosti i sve, i stalnu promenu itd, i uvek je verovao, pa su ga onda ovakve teritorijalne zivotinje kojima je samo do zapišavanja teritorija, i koje nisu sposobne da nauce nista iz onoga sto su radili i u cemu su gresili ometale nekoliko decenija i vukle nazad, nego kaze mora da se takav necega plasi. Buzdovani obicni.

 

Kako takvi gvire ovde, evo im poruka, u vezi majica i zastava. Baćo, ti u tvojoj kući stavljas tvoje ikone koje tebi simbolizuju nesto u šta veruješ (valjda ih zbog toga stavljaš) , drugi stavljaju u svoje kuće svoje ikone koje njima simbolizuju nešto u šta oni veruju, pa ako te to puno vređa, odgrizi im nečemu leđa, i to je sve. I prestani da gledaš u to šta drugi rade kano dobar palančanin, i da ogovaras unaokolo, nego gledaj sebe, pa na primer popravi zube. Valja se.

Link to comment
Share on other sites

On 1/26/2023 at 3:33 PM, FrediB said:

Nuklearno pravoslavlje

 

Slobodan Antonić

 

Poznate su Putinove reči da su nuklearni štit i pravoslavlje dva stuba unutrašnje i spoljne bezbednosti Rusije. A pravoslavlje se, pokazuje istorija, ne može sačuvati bez jakog Carstva

 

Moj članak „Pravoslavni socijalizam“, na RT Balkan, toliko je uzbudio Teofila Pančića da je mojoj malenkosti blagoizvoleo da posveti celu svoju kolumnu u Danasu (ovde).

 

Njegov osnovni zaključak bi se mogao svesti na: „Antonić je bio komunjara i ostao komunjara.“

Ne kažu zalud da ljudi najčešće o drugima sude po sebi. Uvaženi Teofil kao da je ostao zarobljen u večitoj 1987. godini – „slušamo Azru“, „Amerika je zemlja slobode“, „Milošević je diktator“, a „za sve je kriv srpski nacionalizam“. Za gosn Pančića istorija se nekako završila i pre Fukujame. I od tada on neprestano piše jedan te isti tekst, moralku.

 

Tu se povremeno promeni arhiđavo – pa umesto Miloševića bude Koštunica, ili posle toga Vučić, a sada i Putin. Ali, sve ostalo je uvek isto. Uključiv i znamenito zapažanje da „nema te grdobe i užasa u Evropi, a i šire, iza koje ovako ili onako ne stoji Kremlj“ (ovde).

Za ovog našeg mislioca, jednostavno, svet je ukonačen s njegovih dvadeset godina. Sve uloge su podeljene, sve ideje su osmišljene, i nema potrebe da se bilo šta novo sazna ili nauči.

 

Kapitalizam je ostao isti, i onda i danas. Socijalizam je ostao isti, i onda i danas. I liberalizam je isti, i marksizam je isti, i kolonijalizam/imperijalizam su isti. I Amerika je ista, i Rusija je ista… I sve što se desi samo treba ubaciti u fioke iz 1987. – i šta tu ima da se dalje priča.

 

Arhanđeli i luciferi

 

Ne kažem da se i tako ne mogu posmatrati stvari. Ali, onda se ne treba čuditi što se malo šta razume, što se mišljenje užirilo, i što je onda gotovo sve što se kaže, ili napiše, pogrešno.

Dakako, i takvo mišljenje ima svoju publiku. Dosta naše starije inteligencije nekako je i dalje zaglavljeno u devedesetim. A veliki deo kolonijalnih medija, kao i njihovih opslužilaca, svojski radi da ih tamo i ostavi.

Ali, dopušteno je valjda da postoje mediji u kojima se može pročitati i nešto drugo, osim „Amerika je zemlja slobode“, „Putin je diktator“, a „za sve je kriv srpski nacionalizam“. I valjda u takvim medijima mogu da postoje članci koji nisu propaganda određenog stanovišta – s promenljivim imenima đavola i anđela, ali s večitom manihejskom podelom na arhanđele iz Njujorka i lucifere iz Kremlja.

Valjda mogu da postoje članci koji jednostavno kažu: izvan monotonije neoliberalne polit-korektnosti, kao kraja istorije, postoji i svet pun misaonog preispitivanja, debata i živog mišljenja. A evo jedne ideje iz tog sveta…

Stoga, za publiku neužirenog mozga – pa i zato da bi se naš večiti dragi adolescent, s časovnikom zaustavljenim u 1987. godini, nastavio s uzbuđivanjem – evo i mog drugog, sličnog teksta. Ovoga puta o – nuklearnom pravoslavlju.

I ovaj treba da se pomene. I šta kaže, nije moguće da postoje oni kojima se danasnji svet sviđa više nego onaj iz 1987, pa i ako postoje, mora da je to zato što su takvi ostali zaglavljeni u 1987. Kakva grandiozna misao!

 

Bar više ne pise svaki tekst o istih 15ak lica kao prethodnih 10 godina, i bar mu nije svaki tekst palanačko ogovaranje "ovaj ovo rekao, onaj ono rekao, ovaj rekao ovo, onaj rekao ono, ovde, ovde, ovde i ovde". I on napredovao. Osim iritantnog "ovde, ovde, ovde".

  • Like 2
Link to comment
Share on other sites

Ovaj biser ludaštva kao da moli da se ovde evidentira. Plus, kad normalni ljudi ovako nesto procitaju, kako da ne požele da ima jedno 3 do 4 Kosova, da bi mogli svih da se odreknu, ako će rezultat biti konačno slanje ovakvih na smetlište istorije. Naravno, dve do tri gej parade dnevno se podrazevaju, isti je razlog. 

 

To, i ovaj da objasni kako mu to ne smetaju kravlje usne, šupkovi, oči, koža i ostalo u virslama i ostalim proizvodima koje voli da mezeti svaki pravi novosrbin, a smeta mu lep debeo taze cvrčak.

 

Insekti ili Kosovo, pitanje je sad

 

Aleksandar Pavić

 

Dok mi ovde tavorimo u blatu naših mitova i nerealnih snova o suverenitetu, napredni svet hita u svetlu budućnost ne čekajući nas. Saznajemo da je EU već odobrila četiri vrste insekata za ljudsku ishranu.

 

A ako to nije dovoljno da nas pokrene da već jednom raščistimo sa mračnom prošlošću, onda će to možda učiniti saznanje da još osam sličnih zahteva čeka odobrenje mudrih i nad čovečanstvom zabrinutih briselskih činovnika. Parafrazirajući Svetski ekonomski forum, ješćete insekte i bićete srećni. Odnosno, još srećniji, pošto ćete već biti dovoljno usrećeni lišavanjem svih vidova lične imovine.

 

Dakle, u bliskoj budućnost će najmoderniji i najprosvećeniji konzumenti na svetu – a podrazumeva se da je sve u EU „naj“ – moći da uživaju u bar desetak različitih sastojaka od insekata u svojoj hrani, čak i bez njihovog znanja – mada je španska vlada velikodušno pristala da proizvođačima hleba, keksa, pica, sosova, grickalica i drugih pekarskih proizvoda preporuči – dakle ne da naloži – da na pakovanjima naznače da su koristili brašno od cvrčaka. Ali to je samo tipična mediteranska paranoja. Jer, podrazumeva se da brižna briselokratija zna šta je najbolje za sve EUropljane, pa zašto bi onda oni lupali glavu o tome.

 

Pogrešne misli

 

Naravno, to će važiti sve dok EUrokratiju ne zameni veštačka inteligencija i čip u mozgu, koji će, prema vizijama Juvala Hararija, „pogrešne misli“ – poput onih da su insekti odvratni i nezdravi – sasecati u korenu.

 

A u međuvremenu ćemo mi Srbi, robovi prošlosti, sami sebe isključiti iz ovih uzbudljivih civilizacijskih tokova i nastaviti da robujemo ne samo prevaziđenim, već i po klimu razornim užicima poput ćevapa, mlade jagnjetine i proje pravljene od banalnog kukuruznog brašna u kome nema čak ni mrvice mlevenih skakavaca, larvi ili cvrčaka.

 

Osim ako… Osim ako ne napravimo onaj „hrabar“ korak na koji nas već poslovično nagovaraju svi „dobromisleći“, što kod kuće što iz inostranstva; da je Njegoš danas živ, možda bi upozoravao protiv „dobra domaćeg“, ali to je posebna tema. Naravno, u pitanju je Kosovo. A i Metohija. Odnosno, odricanje od istih.

Ako se odreknemo 15 posto teritorije i 100 posto časti, kako to arhaično i neeuropski misli Matija Bećković, i to brzo, onda ćemo i mi možda moći da uhvatimo priključak sa onima koji će već uveliko jesti insekte u blaženom i srećnom neznanju.

 

Čovek je ono što jede

 

Vodeći se američkom poslovicom da je čovek ono što jede, kao insekti u ljudskom obliku bićemo po difoltu blaženo „hakovani“ od nemodernog pojma časti a da nećemo morati ni čip da ugradimo u mozak. Zapravo, moraćemo kad-tad – ali ne zbog Kosova. Nego, recimo, da bismo konačno shvatili da i muškarci mogu da budu trudni i da imaju menstruaciju.

 

Sve ovo možda zvuči kao satira – ali nije. Ništa nije izmišljeno. Ni insekti tajno ubačeni u ishranu radi „spasavanja planete“, ni hakovanje mozga, ni odricanje od imovine radi sreće, ni trudni muškarci koji kupuju uloške, ni pravda za pedofile.

 

Sve je to sada sastavni deo evroatlantskih integracija. Sada, ako prodajete veru za večeru, možete biti prilično sigurni da će večera sadržati i po koju sitno mlevenu larvicu ili antenicu neke proteinski bogate štetočine. A možda i „organsko“ povrće gajeno u kompostu od tela umrlih, koji je već odobren u nekoliko američkih saveznih država.

 

Možda bi promoteri Velikog resetovanja, Četvrte industrijske revolucije i svih drugih eufemizama za legitimizaciju vrlog novog sveta vladavine najbogatijih 0,01 posto nad ostatkom sve „suvišnijeg“ čovečanstva i Srbima lako uspeli da prodaju ovu „svetlu budućnost“ tako da se ne dosete – da nije tog večitog kamena spoticanja zvanog Kosovo.

 

Zapisani zaveti


Kosovo je to nematerijalno dobro koje nas tera da razmislimo šta nam se stvarno nudi i šta se od nas stvarno traži. Priča o „zemaljskom raju“ koji se nudi maltene na tacni, kao „neminovnost“, „društvena evolucija“ i „prirodan razvoj čovečanstva“, omađijala je mnoge narode koji nemaju Kosovo, preciznije, Kosovski zavet zapisan u svom kolektivnom nesvesnom, u svom genetskom i duhovnom kodu.

 

Lako je pasti na priču o blještavoj budućnosti koja, bar se tako čini, ništa ne zahteva od nas osim pasivnog pristanka. Ali je mnogo teže pasti na nju kada se nešto krupno od nas traži. I to nešto što nam, čak i kod onih kojima je izbijeno iz svesti, ne da mira.

 

Tako da, kao što je „Hram gradio nas“, tako nas i Kosovo, odnosno Kosovski zavet gradi, hteli mi to ili ne. Kao da se predačko viševekovno održavanje zaveta sada potomcima vraća sa kamatom, onom duhovnom. Kada se stvarno pitamo da li se treba odreći 15 posto teritorije i 100 posto časti – Kosovo nas, hteli-ne hteli, tera da se pitamo i u ime čega bismo se toga odrekli.

 

I da je današnji Zapad ono što je bio pre pola veka, i da nam, kao takav, nudi punu integraciju, ubedljiva većina Srba bi skoro sigurno bila protiv odricanja od Kosova i Metohije kao cene za to.

 

Ali ponuda današnjeg transhumanističkog i postljudskog Zapada je toliko mračna i distopijska da se izbor čini još lakšim, što ankete javnog mnjenja u Srbiji konstantno pokazuju, čak i pre nego što su insekti postali tema. Drugo je pitanje zašto izbor nemalom broju domaćih političara nije podjednako lagan i očigledan kao što jeste „običnom“ narodu.

 

 

  • Like 2
  • Ha-ha 1
Link to comment
Share on other sites

U stvari je dobro što ovakvi postoje jer su dokaz za teoriju evolucije. Ono, svi primati imaju urođenu odbojnost prema životinjama bez nogu, i prema životinjama sa mnogo nogu, što je u redu jer takve životinje mogu da budu ekstremno opasne, i ta odbojnost je nasledena kroz hiljade generacija iskustva. Samo što bi razumni ljudi trebalo to da prevaziđu, a ne da tvrde kako su insekti odvratni. Samo što su neki blizi primatima pa su za to nesposobni, ali bar dokazuju da su nastali od primata i nasledili tu odbojnost prema insektima, zmijama itd. Je li tako, tako je 😁

  • Like 1
Link to comment
Share on other sites

Sredoje, pardon Srdjan Sljukic - Sljuka gusla panegirike o guruu svima znanog degenerika iz kremlja:

 

Срђан Шљукић

Знаде добро Дугин Александре / Да без жртве постизања нема / Нити има васкрса без смрти

 

Сан уснио Дугин Александар
Види себе на некој пољани
Свој зеленој, сунцем обасјаној
И пред њега дете му излази
Мученица Платонова Дарја
Што погибе двадесет и друге.
Ту се отац ћерки обрадова:
„Кћери моја шта си и како си?
Радујем се што те опет видим
Макар у сну  и на оном свету
Кад на земљи ти са нама ниси;
Старог оца туга је велика
Убише те ђаволове слуге.“
Одговара Дарја Платонова:
„Драги оче, немој туговати
Крај је дош’о империји лажи
Што причаше све је наопако
Споља гладац а изнутра јадац;
О слободи много говораху
А у робље све су претворили
Власт народа тобож им на срцу
А владају пусти богаташи
Крв нам пију њине компаније;
Тероризам јавно осуђују
Терористе редом свуд помажу
Од убиства никад не презају
Крваве им руке до лаката
Где год прођу пустош остављају;
Разарају веру, породицу
Жене уче да мушкарце мрзе
Мушкарцима мушкост узимају
Маму, тату из речника бришу
Деци хоће имена да узму
Бројевима да их називају
Болештину свима натурају;
Расистима тобож се противе
А расиста већих од њих нема
Људских права пуна су им уста
Људска права где год могу газе
Законитост тобож промовишу
Закон крше где год им је воља
Загађење тобож спречавају
А отрове по планети шире
И фашисте увек они траже
Свуд их виде, осим где их има
С нацистима скупа тикве саде;
Свима гуше говор и мисао
Да њихова једина се чује
Толеришу сопствено мишљење
Говор мржње свуда распростиру
Док све друге за њег’ оптужују;
Омладини мозак испирају
Не бил’ земљу своју омрзнули
Традицији они се ругају
Прошлост хоће целу да прекроје
Хероје нам злочинцима чине
А злочинце у хероје дижу;
Место богу долару се моле
Све долару и климавом евру
У поштење вазда се заклињу
Туђу муку краду и отимљу
Вредностима уши нам пробише
Лицемерјем траг им заудара;
Куд су пошли, тамо су и дошли
Готово је либерашко царство
Низбрдо је пошло неповратно
Новог света зора се помаља
Сваки народ образ да сачува
Обичаје своје да поштује
Да познаје претке и потомке
Да у свету нема одабраних
Већ да свако исто право има
Рад да буде испред капитала
Солидарност себичност да мења
Божја правда свуда да завлада;
Нисам тата узалуд страдала!“
У том неста Платонове Дарје
Неста Дарје неста и пољане
Тад се Дугин трже и пробуди
Сузу пусти тешку родитељску
Срце стегну и главу подиже
Знаде добро Дугин Александре
Да без жртве постизања нема
Нити има васкрса без смрти.

 

https://www.geopolitika.ru/sr/article/srdjan-shljukitsh-san-aleksandra-dugina

  • Ha-ha 3
Link to comment
Share on other sites

Ovakvi kao da su stvoreni za ono sa Golog otoka, gaće preko pantalona, brijanje kose na levoj polovini glave, desne obrve i levog brka, pa da otkopava i zatrpava rupu od jutra do mraka 😂

 

E, ali ovaj je doktor nauka. I je li ovo pisao u radno vreme, ili kako, zna li se? Ako jeste, znači The Narod plaća porez da se te pare troše za ovo. Eto odmah i njihovog motiva za takvo srboljublje i otadžbinoljublje. Da ovaj mora da zaradi za hleb, umesto što sisa narodne pare da bi smisljao dečije gluposti, od kojih bolja "poezija" moze da se nade u klozetima, crkao bi od gladi.

  • Thanks 1
Link to comment
Share on other sites

Kad danas sutra krene obracun sa ovakvima ni jedan ne sme da bude zapostavljen, jer kockastoglavci ne mogu da budu doktori nauka. Sve ih treba otpustiti, i svima im treba oduzeti doktorate. Ne mozes ti da budes naucnik ako nisi otvorenog uma nego si usran od straha zbog novog sveta koji je uvek nov, tamo gde je normalno. Nosi se sa tvojom "tradicijom", "obicajima" i glupostima o kojima ovakvi trabunjaju non stop, pa negde cepaj drva, tamo je tebi mesto, sa sebi slicnima. Pišnem ti i na "tradiciju" i na "običaje”. Ako neko od takvih postane agresivan zbog ovog resenja problema takvih, postoje i trajnije metode. Glavno, svakako ih treba sve otpustiti i 90% tih "instituta" i gluposti gde su uglavili dupeta zatvoriti, jer nicemu ne služe. Zgubidani i paraziti.

Link to comment
Share on other sites

Rusko pitanje – imperija ili istorija

 

Slobodan Antonić

 

German Sadulajev je rekao da će nakon rata u Ukrajini „Rusija biti ili imperija, ili istorija – trećeg nema“. Ali o kakvoj imperiji se radi? I hoće li ona biti ruska ili „rusijska”?

 

German Sadulajev je rekao da će nakon rata u Ukrajini „Rusija biti ili imperija, ili istorija – trećeg nema“ (ovde 29).

 

Ali, kakva imperija? Aleksandar Prohanov piše: „U ruskoj istoriji ima pet ruskih carstava. Prvo je Kijevsko-Novgorodsko, čije je oličenje bio knez Vladimir Sveti. Drugo carstvo je Moskovsko, sa svojim tvorcem, carem Ivanom Groznim. Treće je imperija Romanova sa Petrom Velikim. Četvrto – Crveno carstvo Josifa Staljina. A danas je Peto carstvo, čiji je tvorac Vladimir Putin.“ (ovde)

 

Imperija nije isto što i nacija-država. Ona je mnogonarodna: postoji vodeći narod, ali se i drugi narodi čuvaju i poštuju.

 

Da je rusko carstvo Romanovih bilo kao Španija, Britanija ili SAD, danas ne bi bilo nikoga u centralnoj Aziji, Sibiru i Kavkazu a da nije Rus ili makar pravoslavac. Tek u doba SSSR: kada se u januaru 1938. sastao Vrhovni Sovjet, Izvestija je izašla na 11 jezika (ovde, 39).

 

Ruski i rusijski

 

U ukazu predsednika Putina iz 2018. „O izmenama Strategije državne nacionalne politike Ruske Federacije do 2025. godine“ uvodi se pojam „rusijske nacije“ (rossiйskaя naciя), koja je određena kao „mnogonacionalni narod Ruske Federacije“ (mnogonacionalьnый narod Rossiйskoй Federacii; up. ovde).

 

Obratimo pažnju da Rusi prave razliku između prideva „ruski“ (russkiй) – koji se odnosi na etničke Ruse, i „rusijski“ (rossiйskiй) – koji se odnosi na sve građane Rusije, bez obzira na etničko poreklo. Zato kažu „ruski jezik“ (russkiй яzыk) ili ruska književnost (russkaя literatura), ali: „rusijska zastava“ (rossiйskiй flag), „rusijska vlada“ (rossiйskoe pravitelьstvo), ili „rusijsko državljanstvo“ (rossiйskoe graždanstvo).

 

Taj osećaj za polietničku Državu, naslednicu panhrišćanske Βασιλεία Ῥωμαίων, Solonjevič definiše ovako: „Imperija biva tim jača što se u njoj udobnije osećaju svi narodi i plemena koji je naseljavaju.“ (ovde 22)

 

Ovaj imperativ „udobnosti“ za sve narode, Solonjevič (23) dedukuje iz osnovne ideje: „Imperija je mir“ (Pax Romanum). To znači da u imperiji prestaje međusobni rat plemena i naroda. Pošto se uspostavi Velika Država, „svi narodi žive i razvijaju se u miru“ (isto).

 

Upravo zbog te ideje, Rossiйskaя Imperiя ne samo da je sačuvala svoje narode, nego je njihove pripadnike učinila u svemu ravnopravnim. Oni su se, kao i etnički Rusi, jednako uzdizali u trgovački, preduzetnički, činovnički ili vojnički stalež. Jermeni Mantašev i Lijanozov bili su naftni magnati, Jermenin Loris-Melikov bio je ministar unutrašnjih poslova, Poljak Čartoriskij bio je ministar inostranih dela, Nemac Bunge bio je premijer, ministri su, takođe, bili i Grci, Tatari… (101, 152).

 

Solonjevič nas pita da li je u Britaniji neki Hindus mogao da bude ministar? Ili u kolonijalnoj Francuskoj kakav Arapin član Senata? Ili u Kajzerovoj Nemačkoj neki Afrikanac naftni bogataš? „U Engleskoj je bilo mnogo sloboda, ali samo za Engleze. U Rusiji ih je bilo nešto manje, ali su one bile za sve. Uzbek je imao sva prava koje je imao i Velikorus.“ (101-102)

 

Od 150 naroda koliko je živelo u Ruskoj imperiji, podseća Solonjevič, nijedan nije bio istrebljen. Zamislimo da su Sibirom, umesto Rusa, vladali Španci ili Englezi. Koliko lomača, koliko kaznenih pohoda, koliko mučilišta bi bilo? I šta bi od sibirskih naroda danas preostalo? (288).

 

Duhovni poziv

 

Uostalom, izračunato je da je car Nikolaj II bio po krvi samo 1/128 Rus. Kao i njegova supruga, i on je bio germanske krvi – „ali većeg ruskog patriote niste mogli naći“ (ovde). On je bio hrišćanski car, što od 16. veka znači ruski car (ovde). A kako reče Dugin, „Rusi nisu nacija – Rusi su duhovni poziv“ (ovde).

 

U prošlom tekstu objasnio sam da ruska koncepcija Trećeg Rima ne podrazumeva svetsko carstvo, već poslednju tvrđavu hrišćanstva (ovde). Jegor Holmogorov kaže da je Zapad još od Srednjeg veka imao ambiciju svetske dominacije, samo je bilo pitanje ko će da pobedi – Svetska crkva, na čelu sa papom, ili Svetsko carstvo, na čelu sa Britanijom, Nemačkom ili SAD (ovde).

 

Neekspanzivni karakter Putinove Rusije, u odnosu na SAD, Nebojša Malić je slikovito prikazao (ovde) poredeći dve mape: kako izgleda podela američkih vojnih oblasti (ovde), a kako ruskih (ovde).

 

Današnja Rusija nema ambicija da zavlada svetom, ali, realno govoreći, ni snaga. Mendeljejev je 1907. predviđao da stanovništvo Ruskog carstva do 2000. godine može narasti na 500 miliona ljudi (v. ovde).  Ratovi, revolucije i raspad države, međutim, učinili su da Rusija sada ima 150 miliona duša. To je malo za globalnu dominaciju, gde Kina ima daleko veće šanse da zameni SAD.

 

Koncepcija „ruskog sveta“ i „Svete Rusi“ računa na bliskost i savezništvo šireg obima nego što je današnja Rusija – pre svega na pravoslavno istočno-slovenstvo Rusa, Ukrajinaca, Belorusa i Rusina (Karpatske Rusije; ovde). U autorskom članku iz jula 2021. Putin podrobno objašnjava zašto su Rusi i Ukrajinci (ali i Belorusi) jedan narod („odin narod, edinoe celoe“; ovde).

 

Međutim, čak i ako bi došlo do snažnije integracije Rusije s Belorusijom, kao i s delovima bivše Ukrajine, pa i s Kazahstanom, to bi eventualno povećalo stanovništvo današnje Rusije za još 10-15 procenata – što i dalje nije dovoljno za takmičenje u svetskoj dominaciji.

 

Odbraniti zemlju i narod

 

No, i sadašnja veličina i populacija Rusije, a pogotovo njena vojna snaga, omogućavaju suverenu politiku neagresivnog carstva: odbraniti narod i zemlju od napada, rasparčavanja i pretvaranja u koloniju. Za to je egzistencijalno nužan samostalni naučno-tehnološki razvoj. Zbog toga Putin danas procenjuje da „mesto Rusije u svetu zavisi od uspeha u razvoju veštačke inteligencije“ (ovde).

 

S naprednom naukom i tehnologijom (naročito u oblasti vojne bezbednosti), Rusija može biti zaštićena i slobodna da samostalno koristi svoje kolosalne prirodne resurse – pogotovo ako je tačna pretpostavka da će globalno otopljavanje učiniti Sibir prijatnijim mestom za život.

I sam ruski koncept defanzivne hrišćanske imperije pre računa na koncentraciju, nego na ekspanziju. Ceo Sibir je slabo naseljen, tim slabije što se više ide na istok.

 

Tako, u zapadnom Sibiru, na milion kvadratnih kilometara živi svega 20 miliona duša (ovde 319), u istočnom Sibiru, na 7,3 miliona kvadratnih kilometara ima samo šest miliona stanovnika (320), a na ruskom Delekom istoku, na 3,1 milion kvadratnih kilometara naseljeno je svega devet miliona žitelja (321).

Radi poređenja, u Bangladešu na 0,15 miliona kvadratnih kilometara živi čak 163 miliona stanovnika – više nego u celoj Rusiji.

 

U Rusiji se računa na moguće doseljavanje u budućnosti, najpre, dela zagraničnih Rusa, kojih ima preko 25 miliona. Tu su i ostali istočni Sloveni, najbliži po veri i jeziku, ali i svi drugi hrišćani.

 

Nojeva barka čovečanstva

 

Ruska vera redovno objavljuje vesti o hrišćanima koji se, bežeći od dehristijanizacije, doseljavaju u Rusiju (ovde). Sveštenik iz Ilinoisa Džozef Glison organizovao je Fejsbuk grupu „Orthodox Christians Moving to Russia“ (ovde).

A sveštenik iz Engleske Endrju Filips objavljuje: „Dolazi vreme kada ćemo mi, poslednji hrišćani Zapada, bez obzira na našu nacionalnost, biti prinuđeni da potražimo utočište u našoj jedinoj zemaljskoj duhovnoj otadžbini – pravoslavnoj Rusiji. Molimo ruske vlasti da nam izdaju ruske pasoše.“ (ovde)

U Rusiji čak postoji i pokret za prihvatanje hrišćanskih izbeglica nazvan „Rusija – Nojeva barka čovečanstva“. Predvodnik ovog pokreta, Sergej Pisarev, kaže: „Rusija može postati utočište za pristalice tradicionalnih moralnih i porodičnih vrednosti, pretvarajući se u Nojevu barku čovečanstva. Kao i za vreme Potopa, takav brod bi mogao da spase one koji žele da nastave razvoj civilizacije.“ (ovde)

Eto, to je priča o današnjoj ideji carstva u Rusiji.  I koliko je tačna Sadulajevljeva sentenca da će nakon rata u Ukrajini Rusija biti ili imperija, ili istorija. Trećeg nema.

 

Link to comment
Share on other sites

dSS-ovska funjara otvoreno priziva samoizolaciju i povratak u 1992/1993 godinu dok on i dalje sisa drzavnu apanazu i uziva:

 

Trajni razlaz Srbije sa Zapadom?

 

Dušan Proroković

 

Zapad će promovisanjem golog nasilja nepovratno izgubiti i Srbe i Srbiju. I ovako je taj odnos kompleksan, ali nije ni izbliza onoliko rđav koliko bi mogao postati

Batina ima dva kraja! Ova narodna mudrost, često, za neke je teško razumljiva. Poveruju da se vazda mogu rukovoditi drugom istinom: sila Boga ne moli! I to je tačno. Samo, ta druga istina ima i svoj nastavak koji glasi: ni Bog silu ne voli.

 

Dok je sile, dotle se tera po svom. Kada se okolnosti promene, onda se vraćamo priči o batini i njena dva kraja. Onda više ne može po svom, nužno je uvažavati i tuđe interese. Na lakši ili teži način, kooperacijom ili konfrontacijom, do takvog ishoda uvek se dođe.

Božja volja ili ne, neka razume ko kako hoće, vernici na jedan, ateisti na drugi način, tek to je zakonomernost.

 

Kad se nasilje obije o glavu

 

Ni 1999. godine, a ni 2008. godine, kada su vođene one silne rasprave najpre o pitanju da li je napad na SR Jugoslaviju agresija ili (humanitarna) intervencija, pa potom i da li je odluka kosovsko-metohijskih Albanaca nelegalna secesija ili legalno pravo na samoopredeljenje, najveći broj sagovornika sa Zapada nije verovao da im se to može obiti o glavu.

 

Čak i oni koji su nalazili razumevanje za argumentaciju srpske strane naposletku bi slegali ramenima i konstatovali kako je „istorija otišla u drugom smeru.“

Sila Boga ne moli, SAD su kreirale novu realnost, ostali ključni zapadni akteri u tome su ih podržali, Srbi se mogu sa tim saglasiti ili patiti.

 

Gračanica za Beč

 

Pa neka biraju: večita sramota ili duga patnja. Ako je za utehu, iako osramoćeni zbog predaje Gračanice, makar će moći da šopinguju u Beču! Malo li je trampiti Dečane za Pandorf!

 

Elem, ispostavilo se da su obe stvari, i ona iz 1999. godine i ona iz 2008. godine, ostavile krupne posledice po zapadnu politiku. Podrazumeva se, pre svega po američku politiku. U ogromnoj meri uticale su na pogoršanje ukupnog položaja u međunarodnim odnosima.

Nakon 1999. godine izgubljeno je poverenje u iskrenost američkih (zapadnih) namera. Malo zbog ostvarivanja sopstvenih geopolitičkih interesa, a više zbog utvrđivanja novih pravila prema kojima je hegemonu dozvoljeno sve, uključujući i jednostranu upotrebu vojne sile, prekršene su norme i principi na kojima je počivao svetski poredak oblikovan 1945. godine.

 

Ukrajinska eskalacija

 

Posle 2008. godine pokazalo se kako SAD žele da očuvaju globalnu dominaciju kreiranjem sopstvenog sistema. Izgradnja novog poretka značila je mobilizaciju koalicije voljnih, mimo postojećih struktura UN, uz samododeljivanje prava na prekrajanje granica suverenih država.

Epilog su najpre diplomatska, a zatim i oružana sukobljavanja u čitavom nizu regiona i kriznih žarišta iz kojih su SAD izlazile poražene ili iz kojih nisu smele da izađu da ne bi bile poražene, udruživanje nezapadnog dela sveta radi stvaranja efektivne ravnoteže snaga, relativni i apsolutni gubitak kontrole nad procesom globalizacije i smanjenje uticaja (ekonomskog, političkog i vojnog) u brojnim delovima sveta.

Eskalacija ukrajinske krize samo je vrhunac tog procesa, logična i neumitna etapa do koje je najverovatnije – u jednom trenutku moralo doći.

Jer, onim što su činili i 1999. i 2008. godine, zapadni akteri pokazivali su da ne razmišljaju o kooperaciji, već o konfrontaciji. Otuda i naknadne poruke kako se nije ni razmišljalo o primeni Minskih sporazuma. Zašto bi primenjivali Minski sporazum i dve rezolucije SB UN koji su iz njih proistekli, kada su na Balkanu naučili da se ne mora primenjivati ni Rezolucija 1244, niti sporazumi čiji su garanti upravo oni bili!?

 

Neizvučene pouke

 

Zapanjujuće je, međutim, što iz svega ovoga apsolutno nije ništa naučeno! Kada smo već kod poslovica, valja podsetiti i na onu: „Samo se budala dvaput sapliće o isti kamen“.

Nakon 1999. i 2008. godine, evo na suštinski istu temu treba raspravljati i 2023. godine. Opet su aktuelna pitanja: Gračanica ili šoping u Beču? Dečani ili Pandorf? Šta se sve neće desiti, ukoliko Srbija ne pristane na ultimatum!? Koliko se samo pojedinaca izjasnilo oko toga i šta se moglo pročitati o tome?

Predviđanja su i da će EU protiv Srbije povesti carinski rat, i da će u Srbiji izbiti građanski rat, i da će naposletku NATO morati da interveniše za par godina i disciplinuje nas, i da slede sankcije, povlačenje investitora…

Otišlo se toliko daleko, da su i ambasadori Nemačke i Francuske morali istaći kako nije bilo pretnji, već samo upozorenja koja se tiču daljih evrointegracija. Mada se ni ovaj dvojac nije pretrgao u objašnjavanju, valjda procenjujući da je sada korisno preplašiti Srbe što se više može. Tako preplašeni nemaštinom i ratom, lakše će odustati od Gračanice i Dečana!

Naravno, za ozbiljniju raspravu je – kako i zašto bi bilo ko uspostavljao režim sankcija protiv Srbije, pošto nema pravnog osnova za tako nešto, kao i što je za daleko sveobuhvatniju procenu – kako bi na eventualno zahlađenje odnosa Srbije i EU reagovali investitori? Prema istraživanju profesora Sajmona Eventa sa Univerziteta u Sent Galenu i Nikola Pizanija sa Međunarodnog instituta za razvoj menadžmenta, od 1400 kompanija iz EU i članica G7 koje su poslovale u Rusiji pre februara 2022. godine manje od 9 posto njih je prodalo barem jednu podružnicu u toj zemlji. Manje od 9 posto! Barem jednu podružnicu!

Očigledno, profit je ispred politike, ko ima interes da nastavi sa radom, taj se snalazi i u novim okolnostima. Isto tako, očigledno je i realnost drugačija od slike predstavljene u vodećim medijima.

 

Pravo ne pretnju?

 

Za sada, u odsustvu tih ozbiljnijih rasprava i sveobuhvatnijih procena na pomenuta pitanja, nameću se dve teme koje proizilaze iz onog najosnovnijeg, načelnog: a zašto bilo ko preti Srbiji? Odakle ikome pravo da ispostavlja ultimatum? Da li Srbija krši međunarodno pravo? Narušava li globalnu bezbednost? U čemu je ovde stvar? Neko preti i ispostavlja ultimatum zato što se jedan narod ne slaže sa nelegalnom secesijom na teritoriji svoje države! Ima li logike u ovome!? Koliko je ovakva konstrukcija održiva?

U redu, oni koji imaju više potencijale vojne, ekonomske i političke moći mogu tlačiti slabije. Toga je bilo i toga će biti u međudržavnim odnosima. Toga je bilo i toga će biti u odnosu Zapada prema Srbiji.

 

Ali, postoje i neka pravila i neki principi u međudržavnim i šire – međunarodnim odnosima. Rezolucije Generalne skupštine UN, na primer, pozivaju sve države da ne priznaju jednostrane ekonomske mere prinude. Lako je pronaći analize koje ukazuju da takve vrste sankcija krše različite obaveze međunarodnog prava. Postoje i neke obaveze i neki ugovori koje treba poštovati u odnosu prema Srbiji. I sve to – pravila, principi, ugovori, obaveze, osmišljeno je da se međunarodni odnosi ne bi pretvorili u golo nasilje.

Skandalozno je što, izuzimajući usputnu i dvosmislenu reakciju diplomata i službenika srednjeg ranga, niko iz famozne „petorke“ nije jasno i glasno demantovao navode predsednika Republike Srbije da mu je direktno i jasno prećeno na službenom sastanku. Skandalozno je što se niko od njih nije udostojio da opovrgne tvrdnje o ultimatumu koji je surovo izručen Srbiji. Skandalozno je što se na takav način promoviše golo nasilje.

 

Batina ima dva kraja

 

Tačno, u toj utakmici Srbija je nesrazmerno slabiji protivnik, a sila Boga ne moli. Međutim, ključno u svemu jeste što će se vrlo brzo pokazati da batina ima dva kraja. Sa jedne strane, Zapad će promovisanjem golog nasilja na dugi, dugi rok i nepovratno izgubiti i Srbe i Srbiju. I ovako je taj odnos kompleksan, prepun nepoverenja, ali ni izbliza onoliko rđav koliko to može postati. Srbi su u širim okvirima malobrojan narod, Srbija je po teritoriji nevelika zemlja, relacija sa Beogradom čini se birokratama u SAD i EU malo važnom.

To je sve jasno. No, jasno je i da će to proizvoditi posledice po uticaj SAD i EU u jugoistočnoj Evropi, verovatno i više nego do sada. A ako smo stigli do pretnji, ultimatuma i golog nasilja, znači i da je ovo do sada bilo za njih u najmanju ruku nelagodno, nezgodno. Usput, ko zna ponešto iz istorije, shvata i da se to nelagodnije, nezgodnije može u svašta izroditi.

Evroparlamentarci, valjda kako bi nekoga zaplašili, pomenuše u privatnom razgovoru da Srbija može proći kao Iran. Ako nastave ovako sa ultimatumima i prepotentnim porukama, odnos Srba prema EU neće se mnogo razlikovati od odnosa Iranaca prema SAD. A to između ostalog znači i da kroz par godina nikoga u Srbiji uopšte neće biti briga šta ko iz EU misli o bilo čemu.

 

Novi princip

 

Sa druge strane, ono skandalozno ćutanje ili prećutno saglašavanje sa svim što je predsednik Srbije izgovorio, znači ne samo da ovo postaje novi princip u njihovom ophođenju prema Srbiji, već i da postaje novi princip u odnosu nezapadnih aktera prema Zapadu. Kada su im se već obile o glavu njihove odluke iz 1999. i 2008. godine, zašto ne bi i ove iz 2023? I to još u ovim međunarodnim okolnostima!? Veruje li iko da drugi neće slediti ovaj primer i bez dogovora sa SAD i EU, kada im to bude neophodno, primenjivati golo nasilje bez ikakvog osvrtanja na pravila, principe, ugovore i obaveze?

Batina ima dva kraja! I taj potencijalno mogući mršavi tekući dobitak koji se može manifestovati uguravanjem državolike tvorevine kosovsko-metohijskih Albanaca u NATO (mada je i to jako neizvesno i vrlo upitno), a oposliti prekomernim maltretiranjem Srbije i pretnjom golim nasiljem, pretvoriće se u debeli i nepovratni gubitak na drugoj strani, strateškog usmerenja i geopolitičkog karaktera.

 

Koliko već sutra, najkasnije prekosutra. Tražili ste, gledajte!

 

https://standard.rs/2023/02/09/trajni-razlaz-srbije-sa-zapadom/

 

Link to comment
Share on other sites

  • 2 weeks later...

Prošla je sednica Narodne skupštine Republike Srbije posvećena Kosovu i Metohiji. Izvesno je da želja vlade nije bila da se o ovom pitanju ozbiljno razgovara. Nije bilo svrsishodnog izveštaja o pregovorima, pred poslanike nije postavljeno niti jedno jasno pitanje.

 

U Srbiji stranke, pre svega one autoritarnije (starorežimske), parlament vide kao ukras i ventil. U njemu se ne odlučuje – on potvrđuje. U njemu se ne raspravlja, već ubeđuje. On je antipolitičko oruđe u kome narod ubeđuju kako su njegovi suvereni predstavnici gomila valstoljubivih maloumnika koji žele da ubiju vođu, ili masa korumpiranih, poltronskih glupana koji vođu žele da zaštite. U duhu savremenog doba sve je to režirano pažljivo, možda i u sporazumu sa delom opozicije, prenaglašeno, predugotrajno i karikaturalno kako bi poruku „razumelo“ što više onih građana koji su isuviše neinteligentni da prate bilo šta titlovano, a o Vučiću znaju koliko i ja o Novaku Đokoviću. Da je teniser.

 

Opoziciju ne bih krivio. Da joj je ponuđena ozbilja skupštinska rasprava ne bi smela niti mogla sebi da dopusti da je odbije. Mada sećam se kako je u Srbiji donesen Ustav iz 2006. (kada su svi uključujući voditeljku Olju Bećković) urlali na poslanika koji je spomenuo ustavno pitanje o kome se oligarhija dogovorila da ćuti. Ili na koji je način, recimo, odlučeno da Evropsku uniju nadredimo očuvanju suvereniteta Srbije nad Kosovom i Metohijom. Tužno je što nam se desio ovakav sunovrat demokratije.

 

Neko će me tešiti tražeći da poredim Linkolna ili Ruzvelte sa Trampom i Bajdenom, ali je to ne prihvatam zbog teškoća sa kojima smo suočeni. Mi ne smemo sebi da dozvolimo dekadenciju. Podsetio bih da smo mi u Srbiji imali premijera koji je pre stopedeset godina podneo ostavku zato što je za njegov predlog glasala samo apsolutna, ali ne i dvotrećinska, većina poslanika. Imali smo situaciju u kojoj je izabrani premijer odbio mandat zbog jedne kraljeve rečenice prilikom formalne dodele mandata. O odbijanju Savezničkog Ed-memoara iz avgusta 1915. na tajnoj sendici odlučila je skupština glasanjem koje nije bilo jedinstveno. U vreme Aneksione krize i Prvog svetskog rata vladale su koalicije praktično svih stranaka u skupštini.

 

Davne 1908. Pašić je premijrsko mesto prepustio Stojanu Novakoviću, čija je stranka u parlamentu pored njegovog imala još samo jedan poslanički mandat ! Ne glorifikujem tu zemlju, imala je mnogo mana i bilo joj je teže nego njenoj sadašnjoj inkarnaciji. Ljubav je iracionalna i voleo bih je jednako da je najgora i najbolja. Ali ovaj prizor – sa predsednikom republike koji ne govori istinu čak i oko pitanja o kojima je presudio sud naše zemlje, koji se nadgornjava sa poslanicima, učestvuje u stranačkim političkim montažama sa poslanicima režima koji aplaudiraju minutima kao da je u pitanju Sirija ili Severna Koreja, te budačlinom iz krajiško-komunistiko-umirovljeničke partije koja voli džipove, pa njima za ljubav ispred svojih par poslanika uzvikuje u parole podrške predsedniku – zgrozio me je i zgadio.

 

Jasno je da decenijski napor naše države nije uspeo. Javno, naše vlasti su pokušavale da po svaku cenu sačuvaju makar i formalni suverenitet Srbije. Tajno, sve one su pregovarale oko priznanja nezavisnosti albanske države na Kosovu, tražeči nekakve ustupke Srbiji. Bezmalo sve vlade, posle 2000, kao smokvin list videle su podelu pokrajine. Loš položaj Srbije, ali i činjenica da je naša zemlja visoko zavisna od država koje podržavaju albanski nacionalni projekat, kao i fenomen orgromnog albanskog populacionog rasta (1950. oko 8% novorođenih u Srbiji bili su Albanci, 1981. taj broj je povećan na 40%), očekivalo se da do 2050. Albanci nadbroje sve ostale narode u Srbiji zajedno, prisiljavali su sve razumne ljude na razgraničenje dve nacije, pa i po cenu teških odricanja.

 

Ovaj trend je 1990. zaustavljen, iseljavanje i veći pad nataliteta nego u ostatku Srbije tokom prethodne decenije (!), otklonili su razloge za paničnu politiku koja je pre dvedeset i tridesest godina bila najcelishodnija. O tome šta smo sve izgubili zbog njenog neuspeha ne bih sada opširnije pisao. Ipak, Srbi su i dalje narod koji preživljava jedan od najvećih populacionih sunovrata u savremenom svetu i izvesno je da za pola veka zbog toga više nećemo imati sporove sa susedima.

 

Sa druge strane, jasno je da sve pokušaje da se sporazumemo sa susednim nacionalizmima, tamo gde imamo otvorena državna i nacionalna pitanja, sprečavaju SAD i saveznici. Tri put smo imali sporazum sa Bošnjacima (1991, 1992. i 2006. godine), dva puta sa Hrvatima (1991, 2017.), bar jednom sa Albancima (2018) i svaki put je sprovođenje sporazuma sprečeno iz Vašingtona, Londona ili Berlina. Cilj je – to je danas očigledno – da Srbija kao ontološki i civilizacijiski neprijatelj bude ponižena, teško ranjena i konačno ukinuta kao država.

 

Ova politika, koju je u prošlosti imao još samo Hitler, znak je slabosti SAD i saveznika, ali mi smo mala država i nestaćemo dok se ta slabost pokaže kao kobna za njih. Izvesno je da je našim balkanskim neprijateljima izostanak sporazuma manje bitan nego nama. Za njih su devedesete godine zvezdana epoha nacionalnog rađanja. Za njih je ta borba sa nama, ispunjena porazuma, u kojima im je najvažnije pobede doneo NATO, isto što je za naše stare bila Kosovska bitka iz 1389. godine.

 

Vreme je, zato, da usvojimo novu politiku. Od formalnog insistiranja na suverenitetu i nedostatka politike ukoliko neko ikada prihvati da Srbija ponovo uspostavi suverenost nad pokrajinom nema ništa, potomci će nam se smejati. Priznanje, baš kao i u svakoj drugoj prilici mudrija ideja o istorijskom sporazumu i podeli (sa suverenitetom Srbije nad pet svetinja), takođe je danas neprimerena – potomci će nas se stideti.

 

MI MORAMO DA SAČUVAMO SAN SRPSKOG NARODA, NjEGOV NACIONALNI MIT, IDENTITET, DOSTOJANSTVO i NADU u BUDUĆNOST. Nama su SAD, NATO i Albanci odavno oduzeli vlast nad Kosovom, ali sada žele da nam oduzmu i temelje državnosti i razloge postojanja.

 

Ostaje samo zaustavljanje pregovora. Tolerisanje dostignutog nivoa kosovske samostalnosti i neprekidan rad na njegovom osporavanju koji isključuje samo oružani sukob. Ukratko, reč je pre svega o pasivnom otporu.

 

Cilj treba da bude javan i jasan. Kada dođe prilika: kada ojačamo, PRIPREMIMO SE, kada obnovimo stanovništvo velikom demografskom reformom, kada rešimo status srpskog naroda u BiH i Crnoj Gori, kada nastupi povoljno vreme na Kosovu i Metohiji i u svetu – naša će junačka nova armija u vojno-policijskoj akciji ući u pokrajinu, izaći na granice na Prokletijama i Šari. Sve vođe i pripadnici tzv. „Ovk“ biće uhapšeni, a zločinci suđeni.

 

Svi spomenici iz rata – osim onih podignutih žrtvama – biće javno srušeni. Albancima će biti ponuđen isti onaj status koji uživaju Srbi u Repubilci Hrvatskoj. Naravno, isključivo onima koji imaju srpske pasoše i sposobni su da polože ispit iz jezika i istorije. Ostali će biti upućeni u Albaniju, Severnu Makedoniju ili Sjedinjene Američke Države.

 

Čekaćemo deceniju, dve, devet, vek ili dva… Čekali smo bezmalo pola milenijuma. Uspećemo, ako budemo verovali. Kao i prošli put. To nije put odbrane Kosova, već nacionalnog opstanka.

============

 

Evo ga nepatvoteni primerak zlotvora iz kategorije "It rubs the lotion on its skin or it gets the hose again". Ili sto bi rekao, ponovo Mark Tven u Jenki na dvoru kralja Artura, jedan od onih koji su sami sebe proglasili za "narod" i onda sve vreme daju sebi za pravo da oni određuju koji su "interesi", i "ciljevi" tog "naroda" a u stvari su potpuno beskorisni i apsolutno nicemu ne sluze, a najmanje onome za sta im "narod" placa hranu i smestaj.

 

Oni ne proizvode nista. Ni hranu, ni energiju, ni odecu, ni lekove, ni objekte, nista. Nema prakticne svrhe njihovog postojanja. Njima "narod" placa hranu i smestaj iz samo jednog razloga - da poboljsavaju drustvo.

 

Ne placa "narod" ovakve da rade ovo sto ovaj propagira, a sto je video od njegovog jebenog putina, koji je u skolu uveo neke predmete "patriotsko ponasanje" ili nesto, pa cak i u toj Rusiji ima ko to nece da predaje, kao profesorka koja nije htela da se pokori ni posle hapsenja pa su je otpustili, zato sto takvi u stvari imaju nameru da decu uce mrznji i ratu kao vrhunskom cilju, sto bi trebalo kaznjavsti marginalizacijom bez suđenja, nego "narod" ovakve placa da poboljsavaju drustvo a ne da mu spremaju groblja kao buducnost.

 

I da li ce ovakvima ikada pasti na pamet da svoje zemlje poboljsavaju tako sto ce u njima na primer propagirati i siriti skandinavski "bildung" sto je i razlog zasto su te zemlje za relativno kratko vreme postale drustva za ugled celom covecanstvu? 

 

Naravno da neće. Oni ce jesti ovakva debela govna direktno iz dupeta "...ne, ja treniram da mrzim, ne, ja treniram da gađam..." i pripremati ratove, sve masući olovkama seksualno frustrirani jer su verovatno impotentni i fizicki, a duhovno su svakako impotentni, to je ocigledno. 

 

I zbog toga samo njihovo postojanje treba da bude uvreda za coveka koji drzi do sebe, a komentar na njihovo postojanje samo jedna reč - komunisti. Mozda dve reči - "komunisti onomad".

 

Zajebali su se kad su mislili da samo oni imaju pravo lice, i to im je bila najveca greska, fatalna.

  • Tuzno 1
Link to comment
Share on other sites

S. Antonić: Vavilonski Zapad vs hrišćanski istok – hoće li nas savladati?

 

Duboka razlika između (post)hrišćanskog Zapada i hrišćanskog Istoka vidi se i u snazi neprijateljstva koje Zapad i dalje gaji prema Rusiji

 

Pre desetak dana u Beogradu je boravio direktor Spoljne obaveštajne službe Ruske Federacije, Sergej Nariškin. Služba vnašneй razvedki naslednica je Prve glavne uprave KGB i centralna je obaveštajna služba RF. Odgovara neposredno Predsedniku Rusije, koji joj postavlja direktora. A šta je ovaj glavni obaveštajac poručio Srbima? „Događaji iz Drugog svetskog rata predstavljaju važan podsetnik za Rusiju i Srbiju. Na ovoj krvavoj stranici svetske istorije ispisana je suština istorijske misije Rusije i njenih srodnih slovenskih država – da svim snagama sačuvamo Evropu od konačnog odvajanja od hrišćanske tradicije i pokušaja stvaranja Vrlog novog sveta na Zemlji”.

 

Nariškin, dakle, ne samo da borbu Rusa i Srba u Drugom svetskom ratu vidi kao odbranu tradicionalnih hrišćanskih društava od vavilonskog rasnog inženjeringa. On tu borbu predstavljala i kao suštinsku za razumevanje današnjeg sveta. Nariškin (r. 1954) nije bilo ko. Uz vrhunske obaveštajne škole, ima i doktorat iz ekonomije (zapravo, po našim merilima, dva doktorata: „bolonjski” i „humboltovski”). Po osnovnom obrazovanju je inženjer. S Putinom se zna četrdeset godina. I takav nam, dakle, akter ne govori o ekonomskim integracijama ili o vojnim savezima. On nam govori o – odbrani hrišćanstva. Kako je to moguće?

 

Hajde, najpre, da razmotrimo kakav to vavilonski projekat pominje Nariškin. „Nije važno da li se on stvara na kultu rasne isključivosti, civilizacijske ili tehnološke superiornosti, masovne potrošnje ili, na primer, totalitarne dominacije sajber tehnologije”, kaže on. Vrli novi svet, za Nariškina, upravo je paradigma tog tamnog socio-biološkog inženjeringa. Kako tačno izgleda društvo u Vrlom novom svetu? Valja da se podsetimo, kako bismo razumeli Nariškinovu poruku.

 

Knjiga je napisana još 1932. godine i zapravo je genijalna anticipacija ideala današnjeg sveta atlantističkog kapitalizma. Opisuje društvo iz 2540. godine – svet visoke tehnologije, genetskog inženjeringa, brzog saobraćaja i do kraja razvijenih medija (7d; prenosi se ne samo ono što se može videti i čuti, već sve što se oseća – od gladi, do orgazma). Sve države su nestale (ovde, str. 28), postoji samo „Svetska država” (The World State; 42) i jedan jezik – engleski (20; 79). Religija je izgubila svaku duhovnu dimenziju i svela se na seksualno-narkotične obrede (31 i dalje). Vlada kultura večite sadašnjosti i, zapravo, odvratnosti prema istoriji („Istorija – to je smuti pa prospi”; 28; „History is more or less bunk”).

 

Obezbeđen je ideal večite mladosti: ljudi izgledaju jednako s trideset i s pedeset i pet (6). Muškarci i žene nisu opterećeni suprugom i decom – ne postoje porodice. Deca se proizvode veštačkim putem, serijski, u laboratorijskim tvornicama, postupkom koji mi danas znamo pod imenima „kloniranje” i „genetski inženjering”. Muškarci i žene su „slobodni od dece” – slobodni za beskrajni niz seksualnih odnosa sa stalno novim partnerima. Nove i nove seksualne veze, u tom svetu stalne, produžene mladosti, postale su čak i jedna vrsta dobrog ponašanja. Recimo, glavna junakinja, Lenjina (junaci često nose imena kao što su: Marks, Engels, Bakunjin, Trocki, Darvin, Dizel…) priznaje da je u vezi koja traje „već četiri meseca” s izvesnim Henrijem.

 

„Lepo bogami”, kaže joj na to Fani (Fanny Crowne), najbolja drugarica. „I sve to vreme nisi imala nikog drugog. Je li tako? (…) Stvarno mislim da treba da paziš šta radiš. Vrlo je nepristojno, pre svega, tako dugo biti samo s jednim (…) Kao da to boli, kao da je ružno imati još jednog-dvojicu pored Henrija. Sve u svemu, morala bi da se da se pustiš u veći promet” (32-3; 34). Čak su i deca, od najranijeg uzrasta, usmeravana na „erotske igre i što više seksualnih veza” (26-7). Neprestani seks sa što više partnera, naime, uzima se kao najbolja predohrana protiv svih dubljih emocija, a pre svega protiv – ljubavi.

„`Jedanput sam morao da čekam gotovo četiri nedelje dok devojka, koju sam želeo da imam, nije pristala.`

`I posledica je bila ta da ste doživeli jaku emociju?`

`Strašnu!`

`Strašnu; sigurno`, reče Upravljač. `Vaši preci su bili do te mere glupi i kratkovidi da nisu hteli da imaju nikakva posla s prvim reformatorima kad su se pojavili i ponudili im da ih oslobode tih odvratnih emocija” (36-7).

Zapravo, prilikom seksualnih odnosa nikakva ljubav nije poželjna. „Nemojte misliti da sam s tom devojkom imao neke nepristojne odnose”, kaže jedan od junaka. „Nije tu bilo ničeg na emotivnoj osnovi, ništa dugotrajno. Sve je bilo potpuno zdravo i normalno” – to jest, sve se svelo na seks (75). Promiskuitet je, tako, postao stvar društvene obaveze, znak lepog ponašanja.

 

„`Lenjina Kraun?` (Lenina Crowne), ponovi Henri Foster (Henry Foster) pitanje pomoćnika direktora Odseka za predodređivanje (Assistant Director of Predestination), povlačeći patent-zatvarač na pantalonama. `A, to je izvrsna devojka. Divna, vrlo pneumatična (pneumatic; izraz se u romanu upotrebljava pohvalno, u značenju „lak”, „pristupačan”, „udoban”). Čudim se da je još nisi imao.` `Ne znam kako mi se to desilo`, reče pomoćnik. `Ali hoću, svakako. Prvom prilikom.`” (35-6).

Da bi se predupredile neželjene trudnoće, u tom svetu, društvena konvencija nameće javno nošenje i korišćenje „sredstava za kontracepciju” (40). Haksli je, tako, predvideo bejbi-pilule 30 godina pre nego što su izmišljene. A za slučaj da kontracepcija zakaže, tu su luksuzni „Centri za prekid trudnoće”. Jedan od njih, u Čelsiju, opisuje se kao „divna kula od roze stakla”, „osvetljena reflektorima utorkom i petkom” (91) – kao jedna vrsta javnog poziva da se dođe i obavi čišćenje.

Uz kulturu seksualnog promiskuiteta, u ovom svetu vlada i kultura hemijskih stimulansa, tačnije – kult droge. Ne samo da droga nije zabranjena, već je i društveno poželjna. Naime, pripoveda Haksli, u laboratorijama je, 2086. godine, proizvedena soma – „savršena droga”, „euforična, narkotična, blago halucinogena” (43). Ona je čak postala sastavni deo plate nižih klasa: „Izdaje im se posle rada. Četiri tablete od po pola grama. Subotom šest” (126).

 

Svi uživaju u ovoj drogi, koja im omogućava pretvaranje vremena van posla u masovnu seksualnu orgiju. Zapravo, konvencije sada nalažu da ljudi, umesto na nekadašnja bogosluženja, idu na zvanične seksualne orgije: na tzv. službe uzajamnosti (solidarity services). A glavna himna na tim misama glasi: „Forda slavimo, orgije pravimo, puno some, puno seksa, parimo se bez kompleksa!” (65).

 

Treća sastojnica tog sveta je kult zabave. U ovom svetu „biti slobodan” istoznačnica je sa „lepo se provoditi” (70). Sredstva za masovnu zabavu toliko su razvijena da u „taktiloskopima” publika ne samo da vidi i čuje, već i telesno oseća sve što se u priči dešava. Junak je gladan, a onda se dobro najede – i publika uživa u vrhunskoj hrani. Junak žarko želi neku ženu, a onda mu ona, najzad, pričinjava svakovrsno seksualno zadovoljstvo – i publika se u tome naslađuje, barabar s junakom.

 

Tako običan čovek može nesmetano da utone u svet zabave i zaborava, doživljavajući sve nove i nove čulne nadražaje (128-130). Uz to, Haksli je još 1932. godine predvideo TV u svakoj sobi u stanu (118; 153), kao i budalastu, ali obavezno seksualno-izazovnu muziku, koja se neprekidno čuje, kud god da se krene (“Draži dok ne kažem: Važi!/ Voli dok me ne zaboli,/ dok ne padnem sva u komu/, ljubi, mazi u ekstazi:/ Ljubav prija, i ti i ja,/ volimo je kao somu”; 128).

Sve u svemu, to je jedan do kraja modernizovan, materijalistički, hedonistički svet, bez ikakvih sastojnica tradicionalnosti. Vrli novi svet je, zapravo, čista moderna. On je do kraja očišćen ne samo od porodice – te su „mama” i „tata” nepristojne reči – već i od umetnosti, književnosti, religije, filosofije, istorije… Jer, sve je to – u poređenju s taktiloskopima – dosadno, nerazumljivo, zastarelo…

 

U takvoj visokotehnološkoj i hiperhedonističkoj „civilizaciji” niko se zapravo i ne buni. Jedan od Upravljača kaže: „Narod je srećan; ne vise im o vratu ni majke ni očevi; nemaju ni žena ni dece, ni stalnog ljubavnika, dakle nikog prema kome bi gajili jake emocije; tako su obrađeni da praktično i ne mogu da se ponašaju onako kako ne treba da se ponašaju. A ako nešto zaškripi, tu je uvek soma” (169).

Loša strana ovog sveta je, eto, tek nešto ranija smrt. Genetski inženjering i razvijena medicina obezbeđuje život u stalnoj mladosti i praktično bez bolesti. Ipak, kraj je brz i neumitan. „Do šezdesete godine neoštećena mladost; onda krc! i gotovo” (85). Međutim, i u takvim prilikama niko se ne buni, jer im mediji neprekidno ponavljaju opšta životna pravila kao što su: „Uz gram some sve se reši, sadašnje se vreme smeši” (80); „Bolje gram, nego sram” (misli se na drogu; 43); „Gram u pravi čas – to je pravi spas” (69); „Zabavu od danas ne ostavljaj za sutra” (72), itd.

 

Nema alternative, o njoj niko i ne razmišlja. Jer, svi ili rade, ili se zabavljaju – ko će još da se „smara” čitanjem knjiga ili traženjem višeg smisla u životu. I upravo ta bezalternartivnost čini poredak suštinski totalitarnim. Treba obratiti pažnju da naš današnji svet zapravo ne teži Orvelovoj, već Hakslijevoj distopiji. Dok je Orvelova 1984. negativna utopija komunizma, Vrli novi svet je negativna budućnost našeg današnjeg, atlantističkog kapitalizma. Dok su Orvelova Okeanija ili Istazija klasična industrijska društva 20. veka, dotle je Hakslijeva Svetska država 26. veka zapravo razvijeno bio-tehnološko društvo.

 

Kod Orvela, naime, totalitarna država vlada svojim podanicima uz pomoć terora – nasilja, straha, totalnog nadzora, potčinjavanja, rata i mržnje. Toga nema kod Hakslija. Kod njega se masa kontroliše genetikom, vaspitanjem, medijima i hemijskim stimulansima, a temelj kontrole su manipulacija seksom i potrošnjom, koje počivaju na konformizmu i individualističkom egoizmu običnih ljudi. Dok kod Orvela poredak počiva na kaznama i bolu koji se nanosi neposlušnima, kod Hakslija se on temelji na nagradama i čulnim užicima, koje dobijaju svi koji su lojalni sistemu. Orvelovim svetom vladaju gospodari bola, Hakslijevim gospodari telesnih naslada.

I dok su kod Orvela ljudi neprestano nadzirani, kod Hakslija su naizgled slobodni da se prepuštaju svojim željama (a tek one su, zapravo, predodređene). Tako, dok su kod Orvela knjige zabranjene, kod Hakslija ljudi zapravo i ne žele da čitaju – jer im mnogo veća uživanja pružaju taktiloskopi ili seks sa sve novim i novim partnerima. Dok je, dakle, kod Orvela istina zabranjena, kontrolisana i skrivena, kod Hakslija za nju nikog ozbiljno nije briga – jer su svi posvećeni zabavi i telesnim užicima.

 

Hakslijeva ironična vizija sutrašnjice danas se u mnogome ostvaruje u svetu koji je hedonistički, materijalistički, opijatski[1] i transhumani. Atlantistička elita nam, dakle, danas ne govori ništa drugo do to da treba samo da se prepustimo zadovoljstvima; da obezbedimo užitke za naša nova, mladolika tela; ili, kako što lakše da imamo seks s tuđim, isto tako novim i mladolikim telom; o oslobađanju od dosadnog, tradicionalističkog morala, o nesputanosti impulsa („budi svoj i sledi svoje instikte”), o uživanju u večnoj sadašnjosti i preziru prema svemu što nam ne pruža zadovoljstvo sad i odmah; konačno, tu je i priča o transhumanizmu, kao načinu da se „uspori ili eliminiše starenje“, te „razvije tehnika poboljšanja čoveka … i novih koncepata ljudi“.

 

Ali, ako atlantistički idealni svet počiva na biologiji, manipulaciji primarnim potrebama (egocentrizmu) i na transhumanom inženjeringu – odakle, onda, baš Rusi, pa i mi Srbi (kao „balkanski Rusi”) da budemo zavetnici hrišćanstva? Pogotovo je neobično, reći ćete, prikazivati ateistički SSSR (1941) kao Hristovu tvrđavu? Za objašnjenje ovakvog mišljenja dobar autoritet je nemački mislilac Valter Šubart (1897-1942). Kao Nemac stekao je klasično zapadno obrazovanje, ali je kao ruski zet[2] s interesovanjem ušao i u dubinu ruske kulture. Njegovo delo Evropa i duša Istoka (1938) upravo svedoči o suštinskim razlikama koje postoje između zapadnog moloh-materijalizma i istočnog prirodnog hrišćanstva. „Rusi su bili hrišćani i pre no što su prešli u hrišćanstvo”, piše Šubart (ovde, str. 169). „Zbog toga se hrišćanstvo u Rusiji nije proširilo mačem, već samo od sebe, lako i brzo, tako što je (slobodno) izabrano” (169).

 

S druge pak strane, tvrdi Šubart, „Nemačka je najnehrišćanskiji deo Evrope” (185). „Nemac je nehrišćanin u najdubljoj skrovitosti svog srca, on objedinjuje sve nehrišćanske crte i on to zna” – zato što je do kraja materijalista i egoista (231). „A biti nehrišćanin nije prestup već je, nažalost, (eshatološka) nesreća” (isto). Takođe, i „Francuz je po prirodi ateist. Između `racija` i Boga on će uvek izabrati prvenstveno ono što je `racionalno`. Francuskom, naime, vladaju otvoreni ateisti od 1905, što se vidi i po tome je u svim državnim školama ukinuta veronauka” (246). Uopšte, i Francuz je jednako proračunat, egoističan i sitničav kao i Nemac (mada je u društvu prijatelja nešto štedriji). Francuz je spreman i da se potuče za ideju; ali, da se odrekne novca – teško. Francuz uživa u vatrometnoj retorici – pošto se njegovo obrazovanje prvenstveno i sastoji u ovladavanju jezikom, a ne znanjem (248). Ali, Francuz misli da služi čovečanstvu prvenstveno tako što svetu pokazuje kako treba živeti, tačnije – kako valja uživati; i sve što je izvan njegovog horizonta uživanja za Francuza je, zapravo, neracionalno i nekulturno (251).

Konačno, „engleska nacionalna misija je svetsko gospodstvo i u osnovi joj leže razbojničke namere” (243). Englez je, u suštini, gusar u rukavicama od jelenske kože, koji, premda fino i sa stilom, ipak sistematski i nemilosrdno pljačka koga god da se dokopa[3]. „A Amerikanac je Englez bez ideala džentlmentstva” – dakle, tek gusar bez jelenskih rukavica (244).

 

I dok je osnovna ideja velikih zapadnih naroda iskoristi bližnjeg[4], „ruska nacionalna ideja je da spasenje čovečanstva prvenstveno dolazi od Rusa” (194). Temeljna ruska ideja, naime, po Šubartu – a koja je neporecivo hrišćanska – jeste da se Rusija mora naročito žrtvovati, odnosno, da Rusi moraju štošta dodatnog učiniti, kako bi se čovečanstvo spasilo[5].

 

Komunizam se u Rusiji, tvrdi Šubart, ne bi održao ni par meseci da se nije sasvim oslonio upravo na ovu duboku rusku ideju. Treća Internacionala ili Treći Rim – za Ruse je na neki način svejedno. Oni svoju sudbinu vide kao stopljenu sa sudbinom celog čovečanstva (194-5). „Čadajev je nazvao Ruse jedinim Božijim narodom novoga doba, oštro ih protivstavivši ostalim evropskim narodima koji su se odrekli Boga” (197). To se vidi i po krajnjoj ruskoj geostrateškoj ideji – oslobođenju Carigrada.

 

Rusi, naime, objašnjava Šubart (200), ne žele da oslobode Carigrad samo zbog moreuza i slobodnog morskog prolaza. Ako bi jedino to hteli, Rusi bi bili kao i Englezi. Ne, Rusi zapravo žele Carigrad jer sanjaju da vrate krst na kupolu Aja Sofije (isto). To je tipičan transcedentni i eshatološki „ruski mesijanizam” (203). Jer, objašnjava Šubart, „Rusima vlada apokaliptička mašta” (204).

 

Zbog toga je ruska ideja, veruje Šubart, danas najdublja i najšira nacionalna ideja među svim narodima. Taj jedinstveni narod na sebe je uzeo – pošto je tako jednostavno promišlju određeno – da među drugim narodima bude ono što je Hristos bio među ljudima: on se primio da strada za sve, ne da vlada svima. Smisao ruskog eshatološkog pozivanja je, naime, zadržavanje konačnog i opšteg zla. Jer, kao što stoji u Jevanđelju, „i sad znate šta ga (Antihrista) zadržava da se ne javi do u svoje vreme. Jer tajna bezakonja već dejstvuje, samo dok se ukloni onaj koji sad zadržava” (2. Sol. 6-7).

 

A zadržava, ispostavlja se, narod koji je bio suštinski hrišćanski i pre hrišćanstva. I to ne zato što je taj narod rasno ili religijski poseban, već zato što taj narod ovaploćuje ideju celokupnog čovečanstva. Šubart tu podseća na misao Dostojevskog da je „idealna ličnost na (posthrišćanskom) Zapadu natčovek, a na (hrišćanskom) Istoku svečovek” (141). „Mi ne želimo da budemo Rusi”, reći će sam Dostojevski, „nego sveljudi”: „nacionalna ruska ideja je svečovečnost“. „Šta je snaga ruske narodnosti ako ne stremljenje ka svom konačnom cilju, ka svesvetskom (vsemirnom) i svečovečanskom (vsečelovečeskom)?” – pita se Dostojevski (ovde, str. 296).

 

Za Dostojevskog, naime, „ruska duša i genije ruskog naroda su, možda, najpogodniji (naibolee sposobnы) da prihvate ideju svečovečanskog ujedinjenja (vsečelovečeskogo edineniя), bratske ljubavi i trezvenog pogleda koji oprašta neprijateljstvo, vidi i poštuje razlike, razrešava protivrečnosti” (279). Nasuprot pojedinih zapadnih naroda koji su skloni da „mrze druge jer ne liče na njih”, „žele da žive odvojeno od drugih nacionalnosti kako bi se sve prigrabilo za sebe”, a „druge nacionalnosti smatraju za limun koji može da se cedi do mile volje” (280), stoji „neodoljivi instinkt (vlekuщiй instinkt) ruskog naroda za svesvetsko razumevanje i ujedinjenje čovečanstva” (ko vsemirnoй otzыvčivosti i k vseedineniю čelovečestva)” (283).

 

Dostojevski ovo argumentuje, između ostalog, i tvrdnjom da su Rusi prihvatili reforme Petra Velikog ne zato da bi preuzeli zapadnu moć, već kako bi sami postali ono najbolje što čovečanstvo ima, e da bi, onda, što uspešnije služili ljudskom rodu (isto, 297 i dalje). „Jer mi smo se tada ustremili ka ponovnom ujedinjenju (k samomu žiznennomu vossoedineniю – „ka najživotnijem sjedinjavanju”), ka svečovečanskom ujedinjenju (k edineniю vsečelovečeskomu)! Mi smo bez neprijateljstva – koje se moglo očekivati, prijateljski i s neskrivenom ljubavlju prihvatili genij drugih naroda, svih skupa, ne praveći plemenske razlike, (…) mi smo izrazili spremnost i naklonoist ka sveopštem čovečanskom ponovnom ujedinjenju (ko vseobщemu obщečelovečeskomu vossoedineniю; 297).

 

„Da, misija Rusa (naznačenie russkogo čeloveka)”, nastavlja Dostojevski, „neosporno je sveevropska i svesvetska (vseevropeйskoe i vsemirnoe). Postati Rus, pravi Rus, možda i ne znači ništa drugo do postati brat svih ljudi, svečovek (vsečelovekom), ako hoćete (podvukao Dostojevski). (…) Naša sudbina je upravo svesvetskost, koja neće biti postignuta mačem, nego snagom bratstva i naše bratske težnje za ponovnim ujedinjenjem ljudi” (297).

 

„Biti pravi Rus”, objašnjava nadalje Dostojevski, „zapravo znači: nastojati pomiriti evropske protivrečnosti za sva vremena, pružiti utočište evropskoj tuzi u našoj ruskoj duši, svečovečanskoj i sveujedinjujućoj (vsečelovečnoй i vossoedinяющeй), primiti u nju s bratskom ljubavlju svu našu braću, a na kraju krajeva možda i izgovoriti poslednju reč velike, opšte harmonije, konačne, bratske sloge svih plemena Hristovog jevanđeljskog zakona!” (297-298).

 

Dostojevski razjašnjava da on ne govori „o ekonomskoj slavi, o slavi mača ili nauke”, već „isključivo o bratstvu ljudi, i o tome da je od svih drugih rusko srce, možda, najpogodnije za svesvetsko, svečovečansko bratsko ujedinjenje; tragove toga nalazim u našoj istoriji, u našim darovitim ljudima, u Puškinovom umetničkom geniju… Nije važno što nam je zemlja siromašna, nju je `porobljenu suzom svojom blagosiljao Hrist`” (Pustь naša zemlя niщaя, no эtu niщuю zemlю “v rabskom vide ishodil blagoslovlяя“ Hristos; 298).

 

Na istu razliku između (post)hrišćanskog Zapada i hrišćanskog Istoka – pozivajući se, naravno, na Dostojevskog – upućuje i naš Vladimir Stanojević (pisao sam o njemu ovde), u knjizi O Rusiji i Rusima (1912). „Nesreća zapadnog čoveka sva je u tome što on nema bratskog načela, već naprotiv, ima načelo pojedinačno, lično” (191). To se vidi iz toga što „evropski socijalista, propovedajući jednakost, uvek sablažnjava pozivanjem na korist, govori koliko će to bratstvo doneti koristi, ko će koliko dobiti” (isto).

 

Nasuprot tome stoji ruska hrišćanska duša u kojoj „ličnost, pre svega, treba sve svoje ja, celog sebe, da žrtvuje društvu”, ali takvom koje teži višim (socijalnim ili hrišćanskim) ciljevima; i što su te eshatološke svrhe važnije, požrtvovanje ima da bude tim više „bez traženja ikakvih prava, bezuslovno” (191).

„Ruski narod sam hoće da bude Hrišćanin (univerzalni sledbenik Hrista – S. A.), da se bori za `ponižene i uvređene`, za `bedne ljude`, za `bivše ljude`, za one `na dnu`, da i sam bude razapet na Krstu – za pravdu, za pravičnost, za ljubav i za Srce Hristovo” (97; način pisanja izvorni). Otuda, predviđa Stanojević čitajući Dostojevskog, „Rusiji predstoji, polazeći sa svog zemljišta, da izvrši svetsku misiju, da se krene na nov, širok posao, još neviđen u istoriji” (191).

 

I kod Vladike Nikolaja imamo razliku između Ničeovog natčoveka – koji je moćan i jak, iznad morala i običnih ljudi koji su mu samo sredstvo, i svečoveka Dostojevskog – koji je dobar i krotak, a koji hoće da spasava upravo one najslabije, one nemoćne i bolne… „Svečovek je ideal nas Slovena, naš san, naša neizreciva čežnja, naša nada, naša zbunjenost”, kaže Nikolaj. „Poštujmo, gospodo, i Ničea i Dostojevskog, poštujmo jednoga kao proroka Zapada, a drugoga kao proroka Istoka, poštujmo ih zbog njihovog genija i zbog njihove plemićske iskrenosti i smelosti, poštujmo ih obojicu – no u odsudnom trenutku stanimo uz Dostojevskog“.

Takođe, i Solonjevič, na tragu Dostojevskog i Šubarta, veli da Rusija sebe vidi „samo kao oruđe Gospoda Boga, izabrani sasud za očuvanje istinite vere, do svršetka vekova, i za sve narode i ljude sveta. Čak je i 1941. crvena Moskva govorila o interesima trudbenika celoga sveta, a smeđemrki Berlin o hinterlandu koji će Nemce da snabdeva rudama, kobasicama i naftom” (ovde, str. 279). Rusi i Nemci – na jednoj strani vera u apsolutno dobro, a na drugoj u relativnu kobasicu[6] (Solonjevič, 280) – to je, sredinom 20. veka, bila slika sukoba (post)hrišćanskog Zapada i pravoslavnog Istoka. Od razmatranja Dostojevskog o Rusima prošlo je vek i po, a od Šubartovog disputa i čitavih osamdesetak godina. Naravno da se i kod Rusa štošta promenilo, a tek kod Srba… No, da li smo zaista, makar u vreme Dostojevskog, bili slični Rusima? A danas?

 

Savremeni Srbi, prihvativši ideologiju prezentizma – u osnovi, kulturrasističkog shvatanja po kome je današnja generacija pametnija od svih prethodnih – počesto ne shvataju veličinu ranijih naraštaja. Ali, zapravo, istinsko je čudo kako su naši preci, u uslovima u kojima su prebivali vekovima, uopšte ostali hrišćani i – Srbi. Početkom 19. veka, naime, Srbija je bila zemlja nepismenih seljaka. Nije postojala nijedna srpska škola, niti ijedna srpska kulturna ustanova, ako ne računamo tek par manastira. U Karađorđevoj vojsci, od 25.000 ljudi, samo jedan je znao da piše. U Praviteljstvujuščem sovjetu (1807), od dvanaest ministara samo četiri bila su pismena (ovde, str. 243).

 

Sveštenstvo je bilo gotovo sasvim nepismeno, a od trojice episkopa (1831) nijedan nije znao da piše (isto). Uoči ustanka u Srbiji (1804), u proseku, na jedanaest sela tek jedno je imalo crkvu (ovde, str. 201). Sveštenici su ne samo bili nepismeni, već su živeli i u najvećoj bedi. Jedan zapadni putopisac zabeležio je kako je video da sveštenik korača na čelu pogreba „s golim nogama do kolena”, a drugi da je „nailazio na sveštenike koji su bili napola goli i toliko mršavi da su budili silno saučešće onih koji ih gledaju” (ovde, str. 165). Pa ipak, iako su vekovima prebivali u tako jadnom stanju, tadašnji Srbi nisu dozvolili akulturaciju. Ta masa nepismenih seljaka i odrpanih sveštenika nije dopustila dehristijanizaciju i gubitak narodnog identiteta. Štaviše, uspela je da sačuva čistotu vere i narodno ime kroz vekove.

 

Kada je prvi ruski konzul u BiH, Aleksandar Giljferding, dospeo 1857. među tamošnje Srbe, zapisao je: „Stojeći u mraku manastira Duži i slušajući molitve kao i kod nas (u Rusiji), okružen gomilom priprostog sveta, čudnovato odevenog, obrijanih glava, s crvenim kapama u rukama, sumorno setnog izraza lica – sveta koji na mene, tuđina gleda kao na rođenog brata, nehotice sam se pitao: kako se ovaj narod u udaljenom i nepoznatom kraju Hercegovine, usred neznanja, proganjanja i iskušenja, održao u krilu pravoslavne crkve?” (ovde, str. 171).

 

Giljferding dalje primećuje da su nepismeni Srbi, sa sveštenstvom koje je u toj meri neobrazovano „da bi se vrlo lako moglo, iz neznanja, zaraziti lažnom naukom”, bili potencijalno laka žrtva krivoverja, pošto im je, zbog ravnodušnosti tuđinske uprave, „svako mogao prići i propagirati šta hoće” (171). „Šta je sačuvalo ovaj narod u čistoj veri?”, pitao se Hiljferding, da bi zatim odgovorio da to može biti samo čudnovato velika „snaga hrišćanske ljubavi, koja živi u narodu” (isto). Naravno, tu je i snaga našeg Zaveta da se istraje i ne odstupi, uprkos svih iskušenja. Naš nepismeni narod držao se, uporno, snopa istina i normi koje je prenosio s kolena na koleno – poput Vidovdanske etike i Jevrosiminog imperativa – ma koliko to bilo teško i tražilo žrtava. I taj narod se očuvao i pobedio, a moćni neprijatelji su se, na kraju, povukli.

 

Takođe, naš narod je, u jugoslovenskoj epizodi svoje istorije, pokazao i nesvakidašnju težnju ka bratstvu, ka opraštanju i zaboravu zločina kojih je bio žrtva, ka sjedinjenju s jučerašnjim neprijateljem, ka odricanju od sopstvenog interesa ili identiteta zarad više celine (zarad ideje o univerzalnoj državi), te ka sveobuhvatnoj samozatajnosti (od političke, do kulturne) – a mnogo od tih sklonosti pokazuje i danas. Tačno je, ovaj današnji naraštaj slabijeg je kova od naših predaka. Ali, i takvi kakvi jesmo – s kompradorskom elitom kolonijalnih kolaboranata i narodom koji je manje-više korumpiran konformizmom i malograđanskim (materijalnim) aspiracijama – ipak smo ostali ostrvo u atlantističkom sistemu, izvan vavilonske EU i levijatanskog NATO-a.

 

Kako god da se uzme – skrenuo mi je pažnju kolega s Filološkog – činjenica je da su gotovo svi naši susedi pristali na atlantističke imperative i pounutrili ih. Kao da samo s nama, Srbima, i posle trideset godina, ta povesno najveća i neumoljiva mašina za gutanje naroda, na ovim prostorima još ima izvesnih problema. To je tako bilo našom zaslugom, bilo zbog istorijske kontigencije, ili pak usled delovanja kakvih dubljih struktura/sila. Ali, izgleda da ovde i dalje postoji „većina, nevoljna da živi klečeći, suočavajući se i puzeći“.

 

Mislim da deo mogućeg objašnjenja zašto je to tako leži i u duhu istočnog hrišćanstva koji se, nekako sasvim prirodno, stopio s najdubljim slojem našeg narodnog karaktera, što će reći – s našim temeljnim kolektivnim svetonazorima i s našim najopštijim društvenim vrednostima. Nešto od toga prepoznajemo i u onome što su, komšije nam, Rumuni bili sredinom 20. veka, a o čemu nas izveštava Euđen Simion u knjizi Rumunski egzistencijalizam i evropska metafizika (2016).

Simion piše o jasnom tadašnjem osećaju dela visoke rumunske inteligencije da Rumuni, kao pravoslavni hrišćani, teško da mogu biti deo Zapada. Nije reč bila samo o nominalnoj razlici u religiji. Nae Jonesku (1890-1940) smatrao je da je razlika gnoseološka: zapadni, anglosaksonski um želi svet da sazna kako bi njime ovladao, dok istočnoevropski, hrišćanski um želi svet da razume, kako bi otkrio smisao sveta i istorije – a iz čega bi dokučio i smisao sopstvenog života (Simion, str. 25-26; 34).

 

Mirča Vulkanesku (1904-1952) objašnjavao je da Rumun vidi Boga prvenstveno kao večitog Tvorca (Biće-koje-stvara), zbog čega svako od nas može da bude samo svedok koji prepoznaje i razumeva Božija dela (teofanija) i Božije naume (60-61). Vulkanesku, stoga, veruje da je „za rumunskog čoveka svet tek knjiga znakova, trepetnik, u kome sve stvari i događaji dobijaju smisao” (Simion, 63).

 

Zanimljivo je kako Vulkanesku objašnjava pojavu koja je i Srbima dobro znana – uživanje u protivrečenju, s izrazima u kojima se meša negacija s afirmacijom: „E baš da nije!”, „Kako da ne!”, „Da, ali…” (srpsko „Mož` da bidne, ali ne mora da znači”). To nije zato što je Rumun (Srbin) baksuz ili pogani kontraš, objašnjava Vulkanseku, već zato što on oseća složenost sveta i odbija jednostavna objašnjenja ili rešenja (66-67). Rumun, zapravo, svako konačno objašnjenje ili rešenje vidi kao, citira Simion Vulkaneskua, „smanjenje bivstva, pad mogućnosti, ustaljenje samo u jednom načinu bivstvovanja, obustavljanje alternativa” (68).

 

Iza tog pukog protivrečenja, koje je naizgled destruktivno za kolektivna pregnuća, objašnjava Vulkanesku, leži zapravo ozbiljna životna filosofija. Rumun se instiktivno ljuti na svako pojednostavljivanje u objašnjenju, na svako brzanje u rešenjima; jer on je pokolenjima u dijalogu s večnošću, s celinom bivstva; i zna da su ljudski planovi ništa u odnosu na neumitni Veliki plan koji moramo da spoznamo (68-69).

 

To je, po sudu Vulkanskua, snažno, kulturom i tradicijom usađeno, verovanje istočno-hrišćanskih naroda da postoji celovitost sveta i viši smisao dešavanja. Reč je o verovanju da su događaji natopljeni naročitim značenjima (pošto „Bog čoveku i narodima neprestano šalje znake”), a koje samo valja razotkriti[7]. Ti znaci, koje otkrivamo domišljanjem/prepoznavanjem onog što je iza vidljivog, objavljuju nam i našu sudbinu i suštinski smisao naše egzistencije – jer, „čovek bez sudbine i nije čovek” (Simion, 149)

 

Većinu ovih ideja, objašnjava Simion (111; 113; 115-117), preuzeo je i dalje razvijao Mirča Elijade (1907-1986). Zapadni čovek je, i za Elijadea, tu dubinsku hrišćansku metafiziku izgubio (Veberovo raščaravanje sveta). On je potonuo u profano, u materijalističke i scijentističke praznoverice (Simion, 130-131). I kao što kaže Konstantin Nojka (1909-1987), „Zapad se odlučio za mast, a ne za kulturu” (Simion, 133).

 

Čak i Emil Sioran (1911-1995), objašnjava Simion (157), u svojoj rumunskoj fazi, veruje da narodi imaju svoju sudbinu, te da velike kulture mogu da imaju samo narodi koji su tu sudbinu prepoznali. To su pre svega Rusi, koji imaju „monumentalnu svrhu”. Zbog toga danas (sredinom 20. veka) „svi putevi prolaze kroz Moskvu” (157). No, rumunski hrišćanski egzistencijalisti ne misle ni da je Ruska revolucija rešenje. Jer, sve su se revolucije završile time da je zlo, koje je trebalo ukloniti, postalo još veće (Simion, 241-242). Mudrije rešenje bilo bi „da sačekamo, da vidimo kako će se stvari razjasniti, da sačekamo da se sudbina ispuni, misleći o njoj” (Simion, 247).

Da sačekamo… O tome Eužen Jonesko (1909-1994) u Protivotrovima (1977) kaže: „Pravoslavna crkva je ostala van Istorije, ali prihvatajući Istoriju. Nikada nije objavila rat Istoriji. Nije se mešala s Istorijom. Koegzistirala je. I stalno je pravila kompromise s epohom. Nikada s nebom. Pravoslavna je crkva sačuvala nešto neobično, tajnovito, čisto, nepromenljivo” (nav. u: Simion, 261).

 

E to je taj autentični duh istočnog hrišćanstva. Kao što kaže Šubart (107-108), zapadni čovek teži specijalističkom, parcijalnom saznanju. Rusi, naprotiv (i ostali istočnohrišćanski narodi), hoće univerzalni uvid – da razumeju celinu. To je stremljenje ka celovitosti saznanja (Šubart, 110): Englez ne vidi u istoriji nikakav dublji plan; istoriju za Engleza prave ljudi – poput njega, koji pravi mašine i puteve (Šubart, 242); međutim, Rus čim misli o istoriji odmah počinje da misli – o Bogu; i o njegovom Planu; pravoslavni hrišćanin je uveren da Plan postoji. Otuda, za pravoslavne ne može da postoji filosofija istorije bez božanskog domostroja (οἰκονομία; Šubart, 118-119).

 

I dok se Zapadnjak, primećuje Šubart (115), osigurava za sve i svašta, pravoslavni hrišćanin ne misli ni o požaru, ni o saobraćajnoj nesreći, ni o tuči (gradu). On se uzda u Boga. A desi li se nesreća, on odmah traži neki viši (dublji) smisao. On odbija da taj smisao poveže s gubitkom novca. Jer, poruka koju može da iščita iz nesreće za pravoslavnog je veća od svih propalih rubalja.  Da li su ovi uvidi iz 19. i 20. veka aktuelni i u prvoj polovini 21. stoleća?

 

Duboka razlika između (post)hrišćanskog Zapada i hrišćanskog Istoka[8] vidi se i u snazi neprijateljstva koje Zapad i dalje gaji prema Rusiji. Nepromenjena je ta uporna težnja Zapada, baš kao i sredinom prošlog veka, da razori Rusiju. O tome sam ranije već opširnije pisao (2018), te nemam šta naročito tome da dodam. U međuvremenu smo imali izjavu urednika britanskog magazina Ekonomist da se „privreda Rusije temelji na nepoštenim prihodima (?!) od vađenja i prodaje prirodnih resursa” (zbog čega ih, valjda, treba globalizovati?), kao i članak u uticajnom listu Hil, u kome je objašnjen koncept „kontrolisanog raspada Rusije“ (?!).

 

Ali, to je već poznat, stoletni kontinuitet antirusizma. Takođe je, na čisto političkom planu, dobro uočeno da, štagod da Rusija pomirljivo uradi, Zapad od Kremlja zapravo očekuje samo jedno – potpunu predaju. „Moskva bi mogla Ukrajini da vrati Krim, da doprati njene trupe u Donbas, i da obesi Asada na banderu u Damasku”, piše Dž. Dž. Džatras. „Ali, sankcije bi i dalje ostale, bile bi čak i postepeno pojačane. Rusofobni impuls koji kontroliše američku politiku, naime, ne potiče od toga šta su Rusi učinili, nego ko su. Russia delenda est! Neprijateljstvo prema Rusiji nije sredstvo za određeni cilj – ono jeste cilj“.

 

Dakle, problem je ko su Rusi, ne šta oni rade. I verovatno bismo već bili svedoci atlantističkog nuklearnog napada na Rusiju, da Moskva nije, u međuvremenu, razvila nova oružja totalnog uništenja. Te da nije jasno stavila do znanja da je odlučna da ih upotrebi. To je ona čuvena Putinova rečenica kojom je podvukao da će svaki napad na Rusiju značiti uništenje svih: „Čemu svet, ako nema Rusije?” (Začem nam takoй mir, esli ne budet Rossii?). Pošto se tako Rusija, trenutno, spasila da ne bude rastrgnuta, i drugi nepokorni narodi dobili su priliku da ne budu brzo samleveni. Među njima i Srbi.

 

I kada razmišljamo o našoj istorijskoj ulozi i sudbini, vidimo, još jednom, ponavljanje obrasca ranog upozorenja i predstraže. „Situaciju je najpre promenilo brutalno NATO bombardovanje Srbije”, objašnjava Solženjicin post-Jeljcinovski preokret u Rusiji. „Ucrtali su (natovci – S. A.) crnu, neizbrisivu liniju – i, to bi bilo pošteno reći, u svim slojevima ruskog društva” (ovde, str. 81). I Putin se osvrnuo na to u kojoj meri je bombardovanje Srbije uticalo na otrežnjenje Moskve od vere u pošteni odnos Zapada prema Rusiji: „Dobro je poznato čime su nam uzvratili – nipodaštavanjem naših nacionalnih interesa, podrškom separatizmu na Kavkazu, zaobilaženjem SB UN, bombardovanjem Jugoslavije, invazijom Iraka…”.

 

„Geneza Putinove moći je napad NATO na Jugoslaviju“, uočava se i u jednom komentaru Vašington tajmsa. „Rusi dugo pamte; i to nikada nisu zaboravili. Taj novi, samouvereni vojni savez, koji na njihovoj granici može da radi šta hoće, uznemirio je Kremlj. Često je, tokom večere s ruskim prijateljima u Moskvi, razgovor skretao ka politici i tome kako je NATO jednostrano postupio prema Srbiji. Ako ostavimo moralnost ovog pitanja na stranu – to je gledište tačno”. Otuda i uverenje da su Srbi, i ovoga puta, „braneći svoju zemlju i goli život, primili na sebe prvi udar. Zadržali su Zver deset godina u balkanskom lavirintu. Omogućili su urušenoj Rusiji da se pribere i podigne sa kolena. `A kad je Rusija živa i stoji uspravno, sve je na ovom svetu drugačije. Spasonosna ravnoteža čini se mogućom`”.

 

Mi jesmo kao narod, trenutno, izgubili gotovo svako samopouzdanje i samopoštovanje. Tome su doprineli kako porazi u ratovima devedesetih, zatim deceniju duge sankcije i razarajuća privatizacija (koja je nanela više štete nego ratovi i blokada), ali i današnji kolonijalni položaj Srbije, a koji podrazumeva dominaciju ideologije samomarginalizacije i autoviktimacije. No, ako pogledamo trezveno, u tim ratovima nismo se tukli s Hrvatima i Albancima već s celom Imperijom[9], a od pošasti neoliberalne privatizacije spasla se, na istoku Evrope, tek Belorusija (i delimično Slovenija). S druge pak strane, mi po mnogo čemu jesmo kolonija, ali ne i po temeljnom duhu naroda, odnosno, po dubinskom nemirenju s takvim položajem.

 

Znam da je mnoge od nas, ne samo zbog autokolonijalne propagande, ophrvala malodušnost i skepsa u pogledu sposobnosti i spremnosti našeg naroda da se bori i da pruži otpor. Ali, ako većina muških čitalaca ovog teksta pripada grupi koja na ovaj način podučava svoje sinove – a ne znam zašto mi se čini da je nekako i dalje tako – mi kao narod još uvek nismo izgubljeni:

„Sine moj, postoji jedno sasvim jednostavno, čovečansko pravilo koje kaže: kada dođe taj čas, ma koliko god da to strašno za Tebe bilo, moraš da uzmeš pušku i da staneš u stroj. I u tome se, dragi sine, razlikuju muškarci, od onih koji su jednostavno – pizde.

 

Autor Slobodan Antonić

Link to comment
Share on other sites

Ovaj sve luđi, i u stvari samo sve više skida masku, što je lepo, to tako i treba. Jedino je nejasno zasto nije uzeo tu pusku onomad nego kao pizda i posle 30 godina svako malo kenja o nekolicini onih  njegovih ispisnika koji su u vreme kad su on i jos 6 do 7 miliona srbendskih umobolnika nasli sebe javno rekli da ih za sve njegove puske bas zabole kurac, i sa kamiona po Beogradu pevali "ispod slema mozga nema, vise volim tebe mladu nego pusku da mi dadu, kad puzim ne mogu da guzim" itd.

 

Ali ko ga jebe, poenta je da iza svih tih prica o "porodici" i "hriscanstvu" u stvari stoji agresivno neprijateljstvo prema slobodi izbora i prema tome sto je neko sam izabrao da ga za pusku u ime plemena kao i za celo pleme bas zabole kurac, a jedini razlog koji je vredan uzimanja puske, bi bio ne zbog plemenskog nego zbog licnog izbora, i to je da se streljaju neprijatelje slobode od kojih su ovakvi kao iz ove price ispod, koji u 21 veku drze robove, a inace su "imućni ugledni beogradžani" takozvane zemlje srbije. E, takve sve treba streljati i srusiti im kuće, i to je jedini razlog koji je vredan uzimanja puske u ruke. Evo je prica:

 

=======

 

Ovde si došla da radiš”: Državljanka Filipina u Srbiji bez prava i zaštite

GRAĐANI 05. FEB 2023.


"Problemi su počeli kada sam tražila da mi vrate pasoš"

 

Nepuna dva meseca, Samanta* je obavljala kućne poslove u domaćinstvu jedne imućne porodice u Beogradu. Ubrzo nakon što je počela da radi, shvatila je da su uslovi drugačiji u odnosu na one koji su joj prvobitno predočeni. Nadležne institucije su nepoštovanjem procedura dovele u pitanje njen legalan status u Srbiji.

 

 „Radila sam za mnogo ljudi, mnogo nacionalnosti. Ali ova porodica je skroz drugačija“, rekla je Samanta, državljanka Filipina čiji je pravi identitet poznat redakciji VOICE-a.


Poreklom iz te ostrvske zemlje u Tihom okeanu, ona je od svojih sestara saznala za advokatsku kancelariju koja bi posredovala u njenom zapošljavanju u Srbiji.

 

Stupila je u kontakt sa pravnicom Manuelom Armić, rukovoditeljkom odeljenja za korporativno pravo za posao sa inostranstvom pri advokatskoj kancelariji Jeličić.

 

„Čule smo se preko mesindžera i mejla. Rekla mi je da postoji porodica iz Srbije koja bi htela da me zaposli. Imala sam intervju sa njima. Nisu mi rekli koliko je velika kuća, već samo da imaju četvoro dece i dadilju, i da će im trebati pomoć sa njima. Ništa detaljnije. Ali sam ipak prihvatila, jer sam već imala iskustva rada sa decom“, objašnjava državljanka Filipina.

 

Samanti je u maju 2021. godine izdata viza za dolazak u Srbiju u ambasadi u Džakarti, prestonici Indonezije.

 

Predstavništvo Srbije u gradu na ostrvu Java ovlašćeno je za odobravanje viza za stanovnike još nekolicine država iz jugoistočne Azije, poput Filipina, Malezije i Vijetnama. 

 

U periodu od 2016. do novembra 2022. godine, ova ambasada je izdala ukupno 717 viza državljanima Filipina. To je čak jedina petina od svih viza koje je odobrila u čitavom tom periodu, a više je izdato jedino državljanima Vijetnama i Tajlanda.

Radnici iz Vijetnama, koji su bili angažovani na izgradnji fabrike guma Shandong Linglong u Zrenjaninu, pa se ispostavilo da su živeli i radili u nehumanim uslovima i da su praktično bili žrtve trgovine ljudima radi radne eksploatacije, što je postala globalno poznata afera, takođe su preko ambasade u Džakarti dobili dozvolu za dolazak u zemlju. 

 

Kako bi i Samanti bio omogućen ulazak u državu, morala je da ima dokaz o angažovanju kod poslodavca u Srbiji. Ona je potpisala ugovor sa konsultantskom agencijom Digital 4 Global iz Beograda. Prema tom dokumentu, ona je trebalo da bude zaposlena na poziciji marketinške koordinatorke, uz mesečnu platu od 800 evra.

 

Međutim, ugovor je bio fiktivan. 

Kada je sredinom oktobra 2021. godine stigla u Srbiju, državljanka Filipina je brinula o deci i obavljala sve kućne poslove u domu imućne beogradske porodice.

 

Ugovor je ovde samo papir


Na pitanje novinara VOICE-a zbog čega Samanta nije radila u agenciji Digital 4 Global po dolasku u Srbiju, advokatica Manuela Armić je rekla da bi taj ugovor bio primenjiv tek po pribavljanju svih neophodnih dozvola.

 

„Što praktično znači da ugovor o radu može da se primenjuje, odnosno da zaposleni stupa na rad po tom ugovoru tek kada se stranom licu odobri privremeni boravak i radna dozvola po osnovu tog ugovora o radu. Procedura za odobrenje privremenog boravka može da traje maksimalno do mesec dana, dok procedura za odobrenje radne dozvole može da traje najviše do 15 dana“, objašnjava ona.

Bez obzira na to, Samanta je nepuna dva meseca vodila računa o domaćinstvu u Beogradu.

„Obaveze su mi oduzimale između 14 i 16 sati dnevno“, kaže ona.

 

„Sa radom bih počinjala u 6 ujutru, a završila bih oko 8 uveče. Nakon toga, zahtevali bi od mene masažu, pa bih radila i do 11 uveče. Tražili su i da idem do suprugove sestre da radim masažu“, opisuje državljanka Filipina svoj radni dan.

 

„Jednom sam ih pitala – mogu li da učim, da uradim nešto za sebe posle posla? Oni su mi na to odgovorili da nisam došla ovde da se sunčam, nego da radim“, rekla je Samanta.


Pored toga, državljanka Filipina je bila pod stalnom prismotrom, a kretanje van kuće je bilo strogo kontrolisano.

„Kad god bih želela da izađem, sa mnom bi uvek išao njihov vozač. Ako želim da odem kod sestre (koja takođe radi po domaćinstvima u Srbiji), on bi me odvezao, sačekao sat vremena ili koliko u parku, i onda bi me dovezao do kuće“, objašnjava ona.

 

Ophođenju poslodavca prema Samanti svedočio je i vozač koji je u to vreme takođe bio angažovan u domaćinstvu. Njegov identitet je poznat redakciji VOICE-a.

 

„Mi je odvedemo, i onda nam oni kažu ispratite je da negde ne odu, i imali smo instrukcije. Samanta je imala instrukcije da mora da sedi u parku na klupi sa sestrom. Ne može da ide u kafić, ne može da ide u tržni centar, ne može nigde“, rekao je on.

 

Ni pasošem nije mogla slobodno da raspolaže, već joj je bilo rečeno da će ga čuvati poslodavac dok ne dobije boravišnu dozvolu. 

 

„Nije mi bilo jasno zbog čega su odlučili da ga zadrže. Često sam putovala i pre, a pasoš bi uvek bio uz mene, ništa mi se ne bi desilo. Oni bi mi onda rekli da ću se izgubiti, ili da mi ne treba pasoš, jer svakako nemam boravišnu dozvolu, pa će oni biti odgovorni za sve što mi se desi“, kaže Samanta.

 

„Problemi su počeli kada sam tražila da mi vrate pasoš“


U pratnji advokatice Manuele Armić, Samanta je podnela dokumenta za odobravanje privremenog boravka u Upravi za strance pri Policijskoj upravi (PU) za grad Beograd. Ipak, rešenjem Policijske uprave je utvrđeno da je zahtev nepotpun, i da je potrebno doneti dokumenta koja nedostaju ili će se on odbaciti.

 

Samanta je i drugi put, ponovo u pratnji pravnice, otišla u Policijsku upravu kako bi regulisala svoj boravak.

Međutim, advokatica Manuela Armić tvrdi da je Samanta, tokom trajanja procedure za pribavljanje dozvole za privremeni boravak, dogovorno raskinula ugovor o radu koji je sklopila sa poslodavcem.

 

„Kako sam već navela, ugovor je bio zaključen sa odložnim uslovom sve do pribavljanja svih potrebnih papira u skladu sa zapošljavanjem stranaca u Srbiji. S tim u vezi, poslodavac je bio dužan da obavesti Upravu za strance o novonastupelim okolnostima kako bi se obustavio postupak za odobrenje privremenog boravka“, rekla je ona.

Samanti do danas nije urućeno rešenje o odobravanju ili odbijanju zahteva od Policijske uprave za grad Beograd. 


Ona takođe tvrdi da nije raskinula ugovor sa agencijom Digital 4 Global.

Redakcija VOICE-a je uputila Zahtev za pristup informacijama od javnog značaja PU za grad Beograd u vezi sa izdavanjem rešenja za privremeni boravak državljanke Filipina. U odgovoru ovog organa se navodi da je dopis potrebno urediti, jer predmet Zahteva može biti informacija u dokumentu, a ne sam dokument. Novinari VOICE-a su ponovo poslali upit, tražeći dokumente u vezi sa slučajem državljanke Filipina. Zahtev je odbijen kao neuredan. 

 

„Problemi su počeli kada sam im tražila da mi vrate pasoš“, smatra Samanta.

Prema njenim rečima, poslodavac joj je ograničavao slobodne dane, a osujećeno je bilo i njeno putovanje u Novi Sad. Tokom dva meseca joj nije bio isplaćen prekovremeni rad, kao ni deo druge plate. 

 

Umesto toga, rečeno joj je da ima kupljenu avionsku kartu, i da će joj taj iznos biti skinut sa plate. 

 

„Rekli su mi da će me poslati kući jer im pravim probleme. Manuela mi je kupila avionsku kartu i rekla da će mi pasoš dati tek pred čekiranje, kada već budem stala u red“, rekla je ona.

 

Svoju putnu ispravu nije dobila ni kada je stigla na aerodrom “Nikola Tesla”. Uspela je da izbegne prisilan odlazak iz Srbije uz pomoć vozača, koji je nedugo pre toga napustio svoju poziciju u domaćinstvu beogradske porodice.

 

„Mene je pozvala, ili mi je pustila poruku, i rekla da hoće da je deportuju“, kaže on.

„Rekao sam joj da jednostavno traži svoj pasoš, a kada ga uzme, doći ću po nju i dovešću je kod nas dok se ne snađe. Na aerodromu je bilo prilično zategnuto. U jednom momentu sam video da Samanta nema dovoljno snage da se odupre. Zamolila me je da siđem dole. Pošto me advokatica poznaje, bila je iznenađena što me vidi. I mi smo tu, mislim, Samanta je uzela pasoš i mi smo otišli“, objašnjava vozač.

 

Nadležne institucije prekršile procedure na štetu državljanke Filipina 
Iako su odmah otišli u policiju, vozaču i Samanti je tamo savetovano da sačekaju sa prijavom, jer državljanka Filipina i dalje nije imala radnu dozvolu, i da prvo odu do konzulata.

 

„To je bila nedelja, mi smo odmah u ponedeljak otišli u konzulat. Bilo je zaključano. Mi smo kucali i nikog nije bilo“, objašnjava vozač.

Čekali su i povremeno proveravali da li se konzulat otvorio.

 

„Bilo je možda 2 sata popodne, pred kraj radnog vremena, kada sam video jednog čoveka unutra. Mi smo ušli i čovek onako, zastao, izvolite, mi smo tražili pomoć, objasnili o čemu se radi. Čovek je naš, i rekao nam je da žena, koja je konzul, nije trenutno tu, da probamo da je kontaktiramo mejlom, što smo i uradili. Ona nam je odgovorila da je na putu, da ne može da nam pomogne, što je nama bilo čudno“, smatra on.


U prepisci koju je Samanta imala tokom narednih dana sa njom, konzulkinja joj je rekla da je bila obaveštena o njenom slučaju i da joj je prethodno javljeno da će oni doći.

 

Samantin slučaj je prijavljen Centru za zaštitu žrtava trgovine ljudima kako bi započela postupak formalne identifikacije i regulisanja legalnog boravka. U ovaj proces je bila uključena Danijela Nikolić, članica tima nevladine organizacije za borbu protiv trgovine ljudima ASTRA.

 

„Njen [Samantin] slučaj sadrži jasne pokazatelje da je u pitanju žrtva trgovine ljudima u cilju radne eksploatacije. O kojim to pokazateljima govorimo? Tu imamo nevažeći ugovor o radu, predugo radno vreme koje je u suprotnosti sa domaćim zakonodavstvom, ograničeno kretanje, neisplaćivanje zarada i niz uslovljavanja od strane poslodavca“, objašnjava ona.

 

Ipak, čitava procedura identifikacije pri Centru praćena je gomilom nepravilnosti koje su išle na Samantinu štetu, smatraju iz NVO ASTRA.

 

„Prvi razgovor je obavljen u prostorijama policije a ne Centra, i njemu je prisustvovalo ukupno šest, za nju, nepoznatih osoba. To lako može da preraste u traumatično iskustvo.

 

[Samanta] nije bila informisana o svojim pravima, a njenoj punomoćnici nije bilo dozvoljeno da prisustvuje davanju izjave na drugom razgovoru. Centar uopšte nije razmatrao pitanje smeštaja, niti je poštovan period refleksije koje potencijalna žrtva trgovine ljudima ima po osnovu Zakona o strancima“, tvrdi Danijela Nikolić.

 

Nekoliko dana od razgovora u Centru, nepoznati muški glas Samantu je telefonom obavestio da nije identifikovana kao žrtva trgovine ljudima. Nalaz i mišljenje, kao ni obrazloženje svoje odluke Centar nije dostavio ni njoj, ni njenoj punomoćnici.

 

Ovaj organ takođe nije podneo zahtev za regulisanje Samantinog privremenog boravka, zbog čega njoj preti deportacija iz zemlje. 

 

Policijska uprava za Grad Beograd je, u saradnji sa Centrom za zaštitu žrtava trgovine ljudima, upoznala zamenika javnog tužioca Višeg javnog tužilaštva u Beogradu sa slučajem državljanke Filipina. Međutim, kako je odlučeno da u konkretnom predmetu ne postoje elementi trgovine ljudima, on je dalje prosleđen Prvom osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu.

 

Kada je redakcija VOICE-a tražila dokumenta u vezi Samantinim predmetom, Prvo osnovno javno tužilaštvo nije bilo u mogućnosti da ih pruži jer ih nije posedovalo.

 

Samanta želi da ostane u Srbiji.

 

„Želim da radim i finansijski podržim moju porodicu na Filipinima. Takođe, želim da zaradim za sebe. Imala sam dobre prijatelje u Srbiji iz Beograda i Novog Sada. Imala sam loša i dobra iskustva, ali iznad svega, poenta je u životnim izazovima. Optimistična sam u vezi sa budućnošću”, zaključuje naša sagovornica.

 

Miloš Katić i Igor Išpanović (VOICE)

  • Tuzno 1
Link to comment
Share on other sites

Imam ja pitanje za ove doktore i ostale koji su sami sebe proglasili za narod, štono rece Mark Tven. Mada ocigledno u poslednje vreme i svima njima ocigledno ne valja narod, evo, to u svakom tekstu pisu, nego sve vreme velicaju neke tamo Ruse. Valjda im slade rusko govno nego pita koju pravi njihiv sopstveni narod, onako uvrnuta, baš kao što oni vole 💩

 

Je li, filozofi, istoricari, i ostali naucnici, u onome na J, ima li tamo takvih umnika kao vi? To, i sta mislite vi, ako su svetu mnogo jedne Š, da li mozda postoji neko mesto gde ih je malo jedno hiljadu do dve, zato sto dozvoljava da takvi kao vi postoje i da se predstavljaju kao cvet i skorup tog mesta? Da čujemo.

Link to comment
Share on other sites

2 hours ago, Milenko Puzigaca said:

Ovaj sve luđi, i u stvari samo sve više skida masku, što je lepo, to tako i treba. Jedino je nejasno zasto nije uzeo tu pusku onomad nego kao pizda i posle 30 godina svako malo kenja o nekolicini onih  njegovih ispisnika koji su u vreme kad su on i jos 6 do 7 miliona srbendskih umobolnika nasli sebe javno rekli da ih za sve njegove puske bas zabole kurac, i sa kamiona po Beogradu pevali "ispod slema mozga nema, vise volim tebe mladu nego pusku da mi dadu, kad puzim ne mogu da guzim" itd.

 

Ali ko ga jebe, poenta je da iza svih tih prica o "porodici" i "hriscanstvu" u stvari stoji agresivno neprijateljstvo prema slobodi izbora i prema tome sto je neko sam izabrao da ga za pusku u ime plemena kao i za celo pleme bas zabole kurac, a jedini razlog koji je vredan uzimanja puske, bi bio ne zbog plemenskog nego zbog licnog izbora, i to je da se streljaju neprijatelje slobode od kojih su ovakvi kao iz ove price ispod, koji u 21 veku drze robove, a inace su "imućni ugledni beogradžani" takozvane zemlje srbije. E, takve sve treba streljati i srusiti im kuće, i to je jedini razlog koji je vredan uzimanja puske u ruke. Evo je prica:

 

=======

 

Ovde si došla da radiš”: Državljanka Filipina u Srbiji bez prava i zaštite

GRAĐANI 05. FEB 2023.


"Problemi su počeli kada sam tražila da mi vrate pasoš"

 

Nepuna dva meseca, Samanta* je obavljala kućne poslove u domaćinstvu jedne imućne porodice u Beogradu. Ubrzo nakon što je počela da radi, shvatila je da su uslovi drugačiji u odnosu na one koji su joj prvobitno predočeni. Nadležne institucije su nepoštovanjem procedura dovele u pitanje njen legalan status u Srbiji.

 

 „Radila sam za mnogo ljudi, mnogo nacionalnosti. Ali ova porodica je skroz drugačija“, rekla je Samanta, državljanka Filipina čiji je pravi identitet poznat redakciji VOICE-a.


Poreklom iz te ostrvske zemlje u Tihom okeanu, ona je od svojih sestara saznala za advokatsku kancelariju koja bi posredovala u njenom zapošljavanju u Srbiji.

 

Stupila je u kontakt sa pravnicom Manuelom Armić, rukovoditeljkom odeljenja za korporativno pravo za posao sa inostranstvom pri advokatskoj kancelariji Jeličić.

 

„Čule smo se preko mesindžera i mejla. Rekla mi je da postoji porodica iz Srbije koja bi htela da me zaposli. Imala sam intervju sa njima. Nisu mi rekli koliko je velika kuća, već samo da imaju četvoro dece i dadilju, i da će im trebati pomoć sa njima. Ništa detaljnije. Ali sam ipak prihvatila, jer sam već imala iskustva rada sa decom“, objašnjava državljanka Filipina.

 

Samanti je u maju 2021. godine izdata viza za dolazak u Srbiju u ambasadi u Džakarti, prestonici Indonezije.

 

Predstavništvo Srbije u gradu na ostrvu Java ovlašćeno je za odobravanje viza za stanovnike još nekolicine država iz jugoistočne Azije, poput Filipina, Malezije i Vijetnama. 

 

U periodu od 2016. do novembra 2022. godine, ova ambasada je izdala ukupno 717 viza državljanima Filipina. To je čak jedina petina od svih viza koje je odobrila u čitavom tom periodu, a više je izdato jedino državljanima Vijetnama i Tajlanda.

Radnici iz Vijetnama, koji su bili angažovani na izgradnji fabrike guma Shandong Linglong u Zrenjaninu, pa se ispostavilo da su živeli i radili u nehumanim uslovima i da su praktično bili žrtve trgovine ljudima radi radne eksploatacije, što je postala globalno poznata afera, takođe su preko ambasade u Džakarti dobili dozvolu za dolazak u zemlju. 

 

Kako bi i Samanti bio omogućen ulazak u državu, morala je da ima dokaz o angažovanju kod poslodavca u Srbiji. Ona je potpisala ugovor sa konsultantskom agencijom Digital 4 Global iz Beograda. Prema tom dokumentu, ona je trebalo da bude zaposlena na poziciji marketinške koordinatorke, uz mesečnu platu od 800 evra.

 

Međutim, ugovor je bio fiktivan. 

Kada je sredinom oktobra 2021. godine stigla u Srbiju, državljanka Filipina je brinula o deci i obavljala sve kućne poslove u domu imućne beogradske porodice.

 

Ugovor je ovde samo papir


Na pitanje novinara VOICE-a zbog čega Samanta nije radila u agenciji Digital 4 Global po dolasku u Srbiju, advokatica Manuela Armić je rekla da bi taj ugovor bio primenjiv tek po pribavljanju svih neophodnih dozvola.

 

„Što praktično znači da ugovor o radu može da se primenjuje, odnosno da zaposleni stupa na rad po tom ugovoru tek kada se stranom licu odobri privremeni boravak i radna dozvola po osnovu tog ugovora o radu. Procedura za odobrenje privremenog boravka može da traje maksimalno do mesec dana, dok procedura za odobrenje radne dozvole može da traje najviše do 15 dana“, objašnjava ona.

Bez obzira na to, Samanta je nepuna dva meseca vodila računa o domaćinstvu u Beogradu.

„Obaveze su mi oduzimale između 14 i 16 sati dnevno“, kaže ona.

 

„Sa radom bih počinjala u 6 ujutru, a završila bih oko 8 uveče. Nakon toga, zahtevali bi od mene masažu, pa bih radila i do 11 uveče. Tražili su i da idem do suprugove sestre da radim masažu“, opisuje državljanka Filipina svoj radni dan.

 

„Jednom sam ih pitala – mogu li da učim, da uradim nešto za sebe posle posla? Oni su mi na to odgovorili da nisam došla ovde da se sunčam, nego da radim“, rekla je Samanta.


Pored toga, državljanka Filipina je bila pod stalnom prismotrom, a kretanje van kuće je bilo strogo kontrolisano.

„Kad god bih želela da izađem, sa mnom bi uvek išao njihov vozač. Ako želim da odem kod sestre (koja takođe radi po domaćinstvima u Srbiji), on bi me odvezao, sačekao sat vremena ili koliko u parku, i onda bi me dovezao do kuće“, objašnjava ona.

 

Ophođenju poslodavca prema Samanti svedočio je i vozač koji je u to vreme takođe bio angažovan u domaćinstvu. Njegov identitet je poznat redakciji VOICE-a.

 

„Mi je odvedemo, i onda nam oni kažu ispratite je da negde ne odu, i imali smo instrukcije. Samanta je imala instrukcije da mora da sedi u parku na klupi sa sestrom. Ne može da ide u kafić, ne može da ide u tržni centar, ne može nigde“, rekao je on.

 

Ni pasošem nije mogla slobodno da raspolaže, već joj je bilo rečeno da će ga čuvati poslodavac dok ne dobije boravišnu dozvolu. 

 

„Nije mi bilo jasno zbog čega su odlučili da ga zadrže. Često sam putovala i pre, a pasoš bi uvek bio uz mene, ništa mi se ne bi desilo. Oni bi mi onda rekli da ću se izgubiti, ili da mi ne treba pasoš, jer svakako nemam boravišnu dozvolu, pa će oni biti odgovorni za sve što mi se desi“, kaže Samanta.

 

„Problemi su počeli kada sam tražila da mi vrate pasoš“


U pratnji advokatice Manuele Armić, Samanta je podnela dokumenta za odobravanje privremenog boravka u Upravi za strance pri Policijskoj upravi (PU) za grad Beograd. Ipak, rešenjem Policijske uprave je utvrđeno da je zahtev nepotpun, i da je potrebno doneti dokumenta koja nedostaju ili će se on odbaciti.

 

Samanta je i drugi put, ponovo u pratnji pravnice, otišla u Policijsku upravu kako bi regulisala svoj boravak.

Međutim, advokatica Manuela Armić tvrdi da je Samanta, tokom trajanja procedure za pribavljanje dozvole za privremeni boravak, dogovorno raskinula ugovor o radu koji je sklopila sa poslodavcem.

 

„Kako sam već navela, ugovor je bio zaključen sa odložnim uslovom sve do pribavljanja svih potrebnih papira u skladu sa zapošljavanjem stranaca u Srbiji. S tim u vezi, poslodavac je bio dužan da obavesti Upravu za strance o novonastupelim okolnostima kako bi se obustavio postupak za odobrenje privremenog boravka“, rekla je ona.

Samanti do danas nije urućeno rešenje o odobravanju ili odbijanju zahteva od Policijske uprave za grad Beograd. 


Ona takođe tvrdi da nije raskinula ugovor sa agencijom Digital 4 Global.

Redakcija VOICE-a je uputila Zahtev za pristup informacijama od javnog značaja PU za grad Beograd u vezi sa izdavanjem rešenja za privremeni boravak državljanke Filipina. U odgovoru ovog organa se navodi da je dopis potrebno urediti, jer predmet Zahteva može biti informacija u dokumentu, a ne sam dokument. Novinari VOICE-a su ponovo poslali upit, tražeći dokumente u vezi sa slučajem državljanke Filipina. Zahtev je odbijen kao neuredan. 

 

„Problemi su počeli kada sam im tražila da mi vrate pasoš“, smatra Samanta.

Prema njenim rečima, poslodavac joj je ograničavao slobodne dane, a osujećeno je bilo i njeno putovanje u Novi Sad. Tokom dva meseca joj nije bio isplaćen prekovremeni rad, kao ni deo druge plate. 

 

Umesto toga, rečeno joj je da ima kupljenu avionsku kartu, i da će joj taj iznos biti skinut sa plate. 

 

„Rekli su mi da će me poslati kući jer im pravim probleme. Manuela mi je kupila avionsku kartu i rekla da će mi pasoš dati tek pred čekiranje, kada već budem stala u red“, rekla je ona.

 

Svoju putnu ispravu nije dobila ni kada je stigla na aerodrom “Nikola Tesla”. Uspela je da izbegne prisilan odlazak iz Srbije uz pomoć vozača, koji je nedugo pre toga napustio svoju poziciju u domaćinstvu beogradske porodice.

 

„Mene je pozvala, ili mi je pustila poruku, i rekla da hoće da je deportuju“, kaže on.

„Rekao sam joj da jednostavno traži svoj pasoš, a kada ga uzme, doći ću po nju i dovešću je kod nas dok se ne snađe. Na aerodromu je bilo prilično zategnuto. U jednom momentu sam video da Samanta nema dovoljno snage da se odupre. Zamolila me je da siđem dole. Pošto me advokatica poznaje, bila je iznenađena što me vidi. I mi smo tu, mislim, Samanta je uzela pasoš i mi smo otišli“, objašnjava vozač.

 

Nadležne institucije prekršile procedure na štetu državljanke Filipina 
Iako su odmah otišli u policiju, vozaču i Samanti je tamo savetovano da sačekaju sa prijavom, jer državljanka Filipina i dalje nije imala radnu dozvolu, i da prvo odu do konzulata.

 

„To je bila nedelja, mi smo odmah u ponedeljak otišli u konzulat. Bilo je zaključano. Mi smo kucali i nikog nije bilo“, objašnjava vozač.

Čekali su i povremeno proveravali da li se konzulat otvorio.

 

„Bilo je možda 2 sata popodne, pred kraj radnog vremena, kada sam video jednog čoveka unutra. Mi smo ušli i čovek onako, zastao, izvolite, mi smo tražili pomoć, objasnili o čemu se radi. Čovek je naš, i rekao nam je da žena, koja je konzul, nije trenutno tu, da probamo da je kontaktiramo mejlom, što smo i uradili. Ona nam je odgovorila da je na putu, da ne može da nam pomogne, što je nama bilo čudno“, smatra on.


U prepisci koju je Samanta imala tokom narednih dana sa njom, konzulkinja joj je rekla da je bila obaveštena o njenom slučaju i da joj je prethodno javljeno da će oni doći.

 

Samantin slučaj je prijavljen Centru za zaštitu žrtava trgovine ljudima kako bi započela postupak formalne identifikacije i regulisanja legalnog boravka. U ovaj proces je bila uključena Danijela Nikolić, članica tima nevladine organizacije za borbu protiv trgovine ljudima ASTRA.

 

„Njen [Samantin] slučaj sadrži jasne pokazatelje da je u pitanju žrtva trgovine ljudima u cilju radne eksploatacije. O kojim to pokazateljima govorimo? Tu imamo nevažeći ugovor o radu, predugo radno vreme koje je u suprotnosti sa domaćim zakonodavstvom, ograničeno kretanje, neisplaćivanje zarada i niz uslovljavanja od strane poslodavca“, objašnjava ona.

 

Ipak, čitava procedura identifikacije pri Centru praćena je gomilom nepravilnosti koje su išle na Samantinu štetu, smatraju iz NVO ASTRA.

 

„Prvi razgovor je obavljen u prostorijama policije a ne Centra, i njemu je prisustvovalo ukupno šest, za nju, nepoznatih osoba. To lako može da preraste u traumatično iskustvo.

 

[Samanta] nije bila informisana o svojim pravima, a njenoj punomoćnici nije bilo dozvoljeno da prisustvuje davanju izjave na drugom razgovoru. Centar uopšte nije razmatrao pitanje smeštaja, niti je poštovan period refleksije koje potencijalna žrtva trgovine ljudima ima po osnovu Zakona o strancima“, tvrdi Danijela Nikolić.

 

Nekoliko dana od razgovora u Centru, nepoznati muški glas Samantu je telefonom obavestio da nije identifikovana kao žrtva trgovine ljudima. Nalaz i mišljenje, kao ni obrazloženje svoje odluke Centar nije dostavio ni njoj, ni njenoj punomoćnici.

 

Ovaj organ takođe nije podneo zahtev za regulisanje Samantinog privremenog boravka, zbog čega njoj preti deportacija iz zemlje. 

 

Policijska uprava za Grad Beograd je, u saradnji sa Centrom za zaštitu žrtava trgovine ljudima, upoznala zamenika javnog tužioca Višeg javnog tužilaštva u Beogradu sa slučajem državljanke Filipina. Međutim, kako je odlučeno da u konkretnom predmetu ne postoje elementi trgovine ljudima, on je dalje prosleđen Prvom osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu.

 

Kada je redakcija VOICE-a tražila dokumenta u vezi Samantinim predmetom, Prvo osnovno javno tužilaštvo nije bilo u mogućnosti da ih pruži jer ih nije posedovalo.

 

Samanta želi da ostane u Srbiji.

 

„Želim da radim i finansijski podržim moju porodicu na Filipinima. Takođe, želim da zaradim za sebe. Imala sam dobre prijatelje u Srbiji iz Beograda i Novog Sada. Imala sam loša i dobra iskustva, ali iznad svega, poenta je u životnim izazovima. Optimistična sam u vezi sa budućnošću”, zaključuje naša sagovornica.

 

Miloš Katić i Igor Išpanović (VOICE)

Cuo sam za taj slucaj, vise je za ''Gadost dana'' nego za ovu temu, nadam se da ce pocinioci biti adekvatno kaznjeni a zrtva doziveti zasluzenu pravdu i dobiti odstetu. 

Inace, ti Filipinci su bas najugrozeniji, svuda od SAD preko bliskog istoka, Evrope, Rusije, Singapura pa sve do Australije ima tih i takvih slucajeva gde su oni zrtve. 

Edited by FrediB
Link to comment
Share on other sites

Verovatno su pitomi ljudi, evo i taj vozac to kaze, koji ne vole konflikte, pa ih zbog toga svi ugnjetavaju. Tim pre treba streljati sve koji ugnjetavaju slabije. Srbende narocito, zato što im je to tu "njihov nacin" da zlostavljaju slabije a ližu dupe jacima.

 

U vezi toga, ovaj recnik je namerno, kao onaj moj drugar koji je kad su ovakvi prvi put izgmizali iz govana oko 1989,  pre toga nisu smeli da zucnu, beskicmenjacko je to seme, samo da bi lizali drzavnu sisu, pa kad prode neki od njih, ovaj je namerno glasno podrigivao i prdeo na ulici, dok ovi prolaze, kao znak nepostovanja prema tim podljudima. E, zato ovakav recnik. Jer je kocijaski recnik njihova mera, a sve titule mogu da si zabiju u straznjice, i oni, i ovi kojima one nesto znace. Obrisem istu njima, samo tome i vrede.

 

  • Like 1
  • Tuzno 1
Link to comment
Share on other sites

Takođe, ako sam nešto naučio iz toga sto oni postoje, u toku ovih decenija od kad su izgmizali, u kakvim god govnima da su ranije bili, to je da ja nisam kao oni, niti to hoću da budem. Baš suprotno, gnušam se mesta gde su šovinizam proglasili za rodoljublje, pa veličaju svoje pleme plujući po drugima. Šljam čovečanstva.

  • Like 3
Link to comment
Share on other sites

On 2/3/2023 at 1:22 PM, Milenko Puzigaca said:

U stvari je dobro što ovakvi postoje jer su dokaz za teoriju evolucije. Ono, svi primati imaju urođenu odbojnost prema životinjama bez nogu, i prema životinjama sa mnogo nogu, što je u redu jer takve životinje mogu da budu ekstremno opasne, i ta odbojnost je nasledena kroz hiljade generacija iskustva. Samo što bi razumni ljudi trebalo to da prevaziđu, a ne da tvrde kako su insekti odvratni. Samo što su neki blizi primatima pa su za to nesposobni, ali bar dokazuju da su nastali od primata i nasledili tu odbojnost prema insektima, zmijama itd. Je li tako, tako je 😁

Insekti su vrlo zdravi. Cist protein. 

  • Ha-ha 1
Link to comment
Share on other sites

  • 2 weeks later...
  • 1 month later...

Nadaju se da ce automatski postati Danska ili Japan samo ako zamene republiku monarhijom :lol_2:

 

https://kraljevinasrbija.rs/o-monarhiji/zasto-monarhija/

 

ЗАШТО МОНАРХИЈА?

 

Предности уставне парламентарне монархије у Србији

 

Уверени смо да би поновно успостављање уставне парламентарне монархије био савршени начин спајања традиционалних, вековних вредности нашег народа и његове славне прошлости са модерним добом, јер се раскид са традицијом никада није показао добрим по један народ, нарочито не наш. Уставна, парламентарна монархија пружа стабилност, јединство и континуитет. Такође је гарант демократије и људских права! :lol_2: Државе које су очувале своју традицију и уградиле је у модерно доба данас су најразвијеније на свету, а 7 од њих 10 су монархије.

 

Држава  Србија, почев од својих првих трагова  у историји, била је Монархија у  неком облику – жупанија, деспотовина, кнежевина, краљевина, царевина… Једина два периода кад је Србија губила своје монархијско уређење поклапа се са два периода када је падала у ропство – први пут турско, други пут комунистичко. :lol_2: Слободна Србија увек је била Монархија!

 

Након Другог светског рата, победници су српском народу укинули монархију  на потпуно противправни начин, нелегално и нелегитимно, уз примену силе, и од тада траје републикански експеримент који је Србију довео на ово место на којима се сада налази. Републиканско уређење, које само по себи наравно није зло, у Србији никада није заживело на прави начин, што због лоше гарнитуре на власти до отпора који се у српском народу јављао.

Годинама  након тих поратних догађања, Србију свет још увек гледа као земљу  која није раскрстила са комунистичким  наслеђем, земљу која због лидерских  борби и страначких сукоба представља несигурног партнера за сарадњу и инвестиције.

 

Поновно успостављање монархије у Србији направило  би сјајну полазну основу да Србија напокон крене напред и сврста се у ред модерних, напредних, демократских европских  држава. Конкретни допринос Монархије  огледао би се и у спољној и  у унутрашњој политици. :lol_2:

 

У уставној парламентарној монархији однос власти коју има Краљ и коју има влада је најбоље објашњена у реченици „Краљ краљује, а влада влада„. У монархијама се на слободним и фер парламентарним изборима бирају представници народа у скупштини који на основу формиране већине предлажу мандатара владе, кога потврђује Краљ. Главне одлуке које се тичу вођења државе доносе влада и скупштина, а Краљ, као нестраначка и надстраначка личност, је фактор стабилности, јединства, континуитета и помирења и он је ту да помогне политичарима у превазилажењу страначких сукоба и да усмери носиоце власти ка заједничком раду у корист државе и народа. Тај систем је омогућио да данашње монархије буду и најуспешније земље на свету, а међу њима су: Норвешка, Шведска, Велика Британија, Данска, Аустралија, Канада, Јапан…

 

У односу на свет, поновно успостављање монархије  приказало би Србију као земљу  која је коначно раскинула све везе са комунистичким наслеђем и  као земљу која је решена да направи коначни искорак ка стабилизацији политичко економских односа. Доношење Устава Краљевине Србије, успоставио би прецизне односе између свих полуга власти, гарантовало би права сваком појединцу и свету показало да Србија више није држава која са сваком променом партије на власти мења Устав, законе, уговоре… што би несумњиво привукло инвеститоре да улажу у Србију.

 

Рођачке везе Краљевског дома Карађорђевића и лично Њ.К.В. Престолонаследника Александра на свим европским дворовима, кao и његове пословне везе и лична пријатељства у развијеном свету такође би биле од непроцењиве користи за развој Србије. :lol_2:

 

Поновно успостављање Краљевине Србије направило би мост који спаја модерну и историјску Краљевину  Србију, савезницу и сарадницу многих европских народа. :lol_2:

 

Подсећамо да у Европи постоји велики број модерних Монархија и да су то најразвијеније државе. Сматрамо да држави Србији припада место међу њима, породици европских Краљевина! :lol_2:

 

На унутрашњем плану, васпостављање монархије донело би престанак константних сукоба између лидера политичких партија, што је нешто најпотребније Србији у овом тренутку. Наиме, васпостављањем Краљевине и доласком Краља на место шефа државе, нестале би и лидерске амбиције шефова политичких партија који се углавном боре за освајање функције шефа државе. То би отворило простор да се политичке партије, уместо именима лидера, надмећу квелитетом својих програма и понуђених решења проблема у земљи.

 

Нашој земљи је потребан Краљ као фактор стабилности, који је неутралан, политички неопредељен и независан од било каквих центара моћи, спреман да преузме тешку одговорност у име свих, бити гарант Уставом загарантованих права сваком појединцу као институција која никоме не „дугује“ за свој положај. То не можемо рећи за институцију председника, јер он за свој положај „дугује“ странкама, коалиционим партнерима и финансијерима из предизборних кампања. То утиче на ефикасност институције председника и на појаву честих политичких нестабилности у земљи, које даље резултирају економском нестабилношћу – ефекти политичке нестабилности су ти да нашу земљу заобилазе озбиљни инвеститори са здравим капиталом, што има директне последице на животни стандард грађана. :lol_2:

 

Краљ се рађа и од малена се васпитава и спрема да преузме улогу шефа државе, спрема се да преузме огроворност за сваки свој поступак, без могућности да се, по истеку мандата, повуче а да при том никоме не полаже рачун за евентуалне грешке. Краљ нема резервни положај, већ мора својом личношћу и својим радом константно бити у служби свог народа!

 

Краљ  би такође био и гарант да се Уставом загарантована права и односи у Србији никада неће некажњено нарушити. Постојањем Краља на месту шефа државе, никада се више не би могло десити да било који појединац или политичка групација, преузме више власти од онога што јој по Уставу припада. Нажалост, били смо сведоци да се у периоду од 1945. године на овамо то стално понавља, да су све полуге власти у рукама једног човека или политичке групације а то не може донети стабилност и здраве односе у држави.

 

Успостављањем институције Краља више не би било председничких избора (који су се у Србији догађали и чешће него што мандатпредвиђа) чиме би се остварила значајна уштеда у буџетским средствима. :lol_2: Такође, оно што мало грађана зна, је да се у републици поред актуелног председника из буџета издржавају и сви бивши председници са својим породицама. Све ово чини институцију Краља 3 пута јефтинијом од институције председника по грађане Србије! Са друге стране, постојање Краља не би донело додатне трошкове, јер су издвајања за председника и његов кабинет, ако не већа, а оно сигурно иста каква би била и за Краља.

 

Уз све  наведено, јасно је због чега ми сматрамо да је поновно успостављање монархије у Србији једино решење да Србија добије здрав полазни основ, здраве темеље на којима би се изградила модерна, економски стабилна и просперитетна држава!

Link to comment
Share on other sites

Create an account or sign in to comment

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Sign up for a new account in our community. It's easy!

Register a new account

Sign in

Already have an account? Sign in here.

Sign In Now
×
×
  • Create New...