Milenko Puzigaca Posted April 28, 2022 Author Share Posted April 28, 2022 Putinova fabrika laži: Medijska ofanziva na zdrav razum Tomislav Marković “Ako me kad Promisao neba udostoji za društvo što sastaviti i spisati, protiv budalaština i zloba pisati ću. Ne može se ništa pitomo na njivu i leju posijati, ako se zemlja prethodno za to ne pripremi, ne raskrči i ne raščisti”. Ovako je pisao Dositej Obradović u “Sovjetima zdravago razuma” pre skoro 240 godina. Hvalio je srpski prosvetitelj dobrotu i milost Oca nebesnoga jer “nas je ukrasio slovesnim duhom, i razumnom pameću, i dao nam je sredstvo i način, da, ako samo hoćemo, iz dana u dan razumniji, prosvećeniji, bolji, savršeniji i srećniji možemo postati”. Kad bi nekim čudom ustao iz mrtvih i malo se obreo oko sebe, Dositej bi se zgranuo količinom budalaština i zlobe kojima smo svakodnevno zasipani sa svih strana, iz medija, sa društvenih mreža, iz svega onoga što sačinjava takozvano javno mnjenje, mada u tom galimatijasu ponajmanje ima mnjenja i mišljenja. Slovesni duh i razumna pamet mogu se naći tek u tragovima, na margini, potisnuti u ćošak masovnom proizvodnjom raznih fabrika laži koje rade bar u tri-četiri smene, bez počivka i odmora. “Ako ti svet istine mrziš i sakrivaš, i prosvećenje razuma gasiš i pomračavaš, ti si nevaljao čovek”, pisao je Dositej, a danas preovladava utisak da su pomenuti nevaljalci preuzeli sve poluge moći, da su zavladali ljudskim dušama u kojima nema više ni trunke one želje da postanu razumnije i prosvećenije. Veći deo sadržaja koji se u ovdašnjim medijima može pročitati o ratu u Ukrajini, Rusiji, Vladimiru Putinu i sličnim temama mogao bi se okarakterisati kao frontalni napad na zdrav razum. Neprekidno i sistematsko zlostavljanje elementarne logike, golih činjenica, očiglednih pojava, sposobnosti da se različiti elementi povezuju u smislenu celinu – posle nekog vremena daju željeni efekat, pa slika sveta u glavi medijskog konzumenta najviše liči na haotičnu mazariju kakvog netalentovanog slikara. Za čitanje vesti, kao i analiza raznih stručnjaka i intelektualaca neophodan je natčovečanski oprez, proces informisanja se pretvara u neprestanu vežbu logičkog mišljenja i u razobličavanje takozvanog informativnog sadržaja. Tako nas, recimo, Kusturičin portal Iskra obaveštava da predsednik ruske Državne dume Vjačeslav Volodin smatra da “ako bi Rusija vodila sveobuhvatni rat u Ukrajini, on odavno bio završen, te da je ono što se tamo dešava specijalna vojna operacija, gde ruski vojnici i oficiri oslobađaju civile, žrtvujući svoje živote”. Dakle, Ukrajinci već dva meseca žive u zabludi da je Rusija izvršila agresiju na njihovu zemlju i da ratuje protiv njih. Nije Putin planirao da osvoji Ukrajinu za tri dana, nego je sve ovo zapravo deo jednog lukavog plana, a ruski vojnici i oficiri oslobađaju civile tako što ih bombarduju, granatiraju, streljaju, muče, siluju i pljačkaju. Isti portal objavljuje tekst pisca i političara Germana Sadulajeva koji prvo veli da je “ratna specijalnost književnika – agitator-propagandista” i da je to normalno, a potom prorokuje da će istina pobediti. Istina agitatora-propagandista? Međutim, istina ne može da pobedi sama po sebi, već joj treba pomoć. Srećom, “istina nema druge armije osim Oružanih snaga Ruske Federacije”. Dakle, istina je naoružana do zuba i zato će pobediti. A zar se do istine ne dolazi mukotrpnim radom, učenjem, razmišljanjem? Da li su Sokrat, Platon, Erazmo, Dekart, Paskal, Volter do istine dolazili uz pomoć mača i koplja ili su se ipak služili nekim drugim sredstvima? Sadulajev zapravo propoveda smrt uma, kulture i duha, a umesto ovih prevaziđenih pojmova nudi jednostavnu zamenu u vidu topuzine: istina je ono što kaže onaj ko je najjači. Jedina istina su kalašnjikov, tenk i atomska bomba, sve drugo su puste tlapnje naivnih pesničkih duša. U nedeljniku “Pečat” pisac i profesor Slobodan Vladušić veli da se Orvelov roman “1984” “verovatno najpoznatija kritika totalitarnih društava i jedna od tih evropskih vrednosti – sigurnije i slobodnije oseća u Moskvi, gde ga čitaju bez ikakvih zabrana, nego, recimo, na Univerzitetu u Northemptonu, gde je studentima preporučeno da ga izbegavaju, jer može da ih izloži potencijalnoj traumi”. Ne prođe mnogo posle ovog proslavljanaj slobodarske Rusije, a u Ivanovu uhapsiše aktivistu Dmitrija Silina jer je na ulici delio primerke Orvelove “1984”, što su nadležni organi protumačili kao diskreditaciju Oružanih snaga Rusije. Ovih dana u Rusiji je počelo izbacivanje Ukrajine i Kijeva iz školskih udžbenika, to su pojmovi zabranjeni za učenike, prekrajanje istorije je ionako stara tradicija još iz vremena staljinizma, a svako ko se usprotivi Velikom Bratu iz Kremlja biva uhapšen, šikaniran i kažnjen. Navoditi jedan blesav primer preterane političke korektnosti kao dokaz totalitarnosti demokratskih država, a prevideti hiljade političkih zatvorenika u Rusiji, zabranu slobode govora, uništavanje slobodnih medija, državnu cenzuru, progone neistomišljenika, ubijanje novinara, trovanje političkih protivnika – nije samo zlonamerno i pokvareno, to može samo neko ko shvata istinu na način Germana Sadulajeva i sličnih pristalica Putinove sile i ordije. U istom nedeljniku kojim komanduje Milorad Vučelić, nekadašnji šef Miloševićeve propagandne mašinerije, filozof i univerzitetski profesor Časlav Koprivica odgovara na pitanje novinara glede atomske bombe, pa konstatuje: “Rusija je ta koja je egzistencijalno ugrožena i koja se mora braniti”. Logično, i nacistička Nemačka je bila egzistencijalno ugrožena, pa je izvršila invaziju na pola Poljske kako bi se odbranila, a i Staljinov SSSR je isto bio ugrožen od druge polovine Poljske, pa su se i oni branili okupacijom. Kao i svi ugroženi zavojevači tokom istorije. Lepo je napisao Predrag Čudić, rugajući se ovakvim izgovorima raznih ubica i njihovih intelektualnih lakeja: “Jači ima pravo da bije, jer je ugrožen”. Filozof nastavlja, govoreći kako je Rusiji “gotovo svejedno da li će svijet ostati bez nje ili uopšte više neće biti nikakvoga svijeta”, što je zapravo parafraza poznatog kremaljskog KGB-mislioca Vladimira Vladimiroviča Putina koji se jednom prilikom zapitao, čežnjivo posmatrajući crveno dugmence: “Kome treba svet bez Rusije?” Međutim, ako dođe do nuklearnog rata, neće biti kriv onaj ko svetu preti atomskom bombom, apokalipsom i iščeznućem čovečanstva, onaj ko misli da je bolje da svet uopšte ne postoji, nego da se Rusija promeni, već – “Anglo-Amerikanci”. Sreća čitalačka što dr Koprivica ne piše krimiće, kod njega bi svi bili krivi osim ubice, što bi doduše bio originalan doprinos žanru, ali se bojim da bi loše prošlo kod publike i kritike. Za razliku od podjednako neprobavljivih političkih snatrenja koja imaju odličnu prođu kod onih što su podlegli kolektivnoj psihologiji žrtve, jer je vladajuća propaganda liferuje decenijama. Filozof tolkuje da se Rusi moraju braniti “zbog pravde za čitavo čovječanstvo”, pa zaključuje: “Nadajmo se stoga pobjedi pravde, koja neće biti plaćena istrebljenjem života na našoj planeti”. To je opet parafraza raznih kremaljskih propagandista koji poručuju da Rusija ne sme biti poražena, inače će lansirati atomske bombe diljem sveta. A i sam Putin je pretio da će upotrebiti nuklearno oružje ukoliko demokratski svet bude pomagao Ukrajini. Ako mi ne dozvolite da pokoljem i razrušim šta god poželim, ima da vas sve pretvorim u prah i pepeo, a usput i Rusiju, poručuje kremaljski razbojnik, pocupkujući na stoličici za onim stolom od dvadesetak metara koji dovoljno govori o njegovom stanju svesti. Dometi srpskih atomskih filozofa dobacuju do podnožja te stoličice. Ređaju se tako razni ljubitelji čvrste ruke, pokolja, tiranije, Putina, nuklearnih projektila i apokalipse, sve jedan sumanutiji od drugog. Na portalu Novi Standard politikolog Ljubiša Malenica nahvali na sva zvona mudrost Ruske pravoslavne crkve koja je “očuvala i promovisala ruske nuklearne snage u periodu kada je to bilo veoma nepopularno”. Izgleda da su neke Božje zapovesti u međuvremenu reformisane, pa sad jedna glasi: Ljubi bližnjeg svog i rokni ga atomskom bombom. A Hrista bi trebalo na ikonama živopisati sa atomskom pečurkom umesto oreola. Možda bi više ličio na Abadona, anđela uništenja nego na sebe, ali bi se vizuelno uskladio sa rusko-srpskim nuklearnim pravoslavljem. Na istom portalu dr Nebojša Vuković, saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu, pokazuje prve znake kritičkog stava prema voljenom vođi Putinu Volođi, nezadovoljan brzinom osvajanja Ukrajine. Dr Vuković se rukovodi maksimalističkim geslom – ili sve ili ništa. “Bez svrgavanja vlasti u Kijevu, suštinske denacifikacije, i političko-geografske rekompozicije Ukrajine, celokupna ruska vojna akcija mogla bi da se opiše narodnom uzrečicom o ‘klanju vola za kilo mesa’”, kaže Vuković, služeći se suptilnim metaforama. Vidi se odmah da je u pitanju školovan čovek, kome bi inače na pamet palo da za pokolj u Ukrajini, gde ruska vojska kasapi žene i decu, koristi narodnu izreku o klanju vola i kilogramu mesa. Prost čovek nikad ne bi mogao da dosegne ovakvu dozu zločinačkog rafinmana u izrazu, nije se dr Vuković obrazovao za džabe. Množe se ovakvi komentari, takozvane analize, mišljenja, kolumne, stavovi, lažna objašnjenja svakog bogovetnog dana, a potom ih tabloidi i TV brbljaonice raspredaju u sitna crevca i isporučuju najširim slojevima stanovništva. I tako u ljudskim glavama dodatno cementiraju davno okamenjenu sliku sveta koja sa stvarnošću nema nikakve veze. A još manje sa onim Dositejevim slovesnim duhom i razumnom pameću, i nastojanjima da razumniji, prosvećeniji, bolji, savršeniji i srećniji postanemo. Možda će zvučati paradoksalno, ali najbolji komentar današnje ruske i srpske medijske propagande koje čine dva oka u glavi, dala je Hana Arent još 1974. godine u razgovoru s francuskim piscem Rogerom Errerom. Evo šta kaže velika filozofkinja: “Ako vam svako stalno laže, posljedica nije ta da vjerujete lažima, već da zapravo niko više ne vjeruje ni u šta. Ovo je zato što laži po svojoj suštini moraju da se mijenjaju, i vlada koja laže mora stalno iznova da piše svoju istoriju. Tako dobijate ne samo jednu laž – s kojom ćete živjeti do kraja života – već dobijate ogroman broj laži, u zavisnosti od toga kako politički vjetar duva. I narod koji ne može više ničemu vjerovati ne može da se odluči. Njemu nije uskraćen samo kapacitet za bilo kakvu akciju, već takođe i kapacitet da misli i sudi. I s takvim narodom onda možete da radite šta hoćete”. I zaista s takvim narodom vlastodršci i njihova intelektualna svita rade šta god požele, kako u Rusiji tako i u Srbiji. 3 Link to comment Share on other sites More sharing options...
Amigo Posted April 28, 2022 Share Posted April 28, 2022 Nisi valjda ovo sve procitao Da budem iskren, kada vidim ove carsafe na forumu, redovno preskacem. Jebiga, izvini, al' tako je. Mozes li da prepricas, kao ono prepricane knjige za lektiru. 1 Link to comment Share on other sites More sharing options...
Milenko Puzigaca Posted April 28, 2022 Author Share Posted April 28, 2022 Jesam, i to dva puta Uglavnom su razne umne izjave perjanica patrijotske misli i dezurnih huskaca protiv civilizacije o drugu Putinu od stola duzine 20m, i o ratu u Ukrajini, sa ovih nekoliko sajtova gde se takvi okupljaju, kao sranje stari, standard, iskra, pecat. Osnovna ideja ovih giganata patrijotske misli je "bolje da ljudska vrsta nestane nego da se Rusija promeni, a boga mi i Srbija takođe, i naročito hebes takav svet u kome bi mi srbski doktori i filozofi mogli da budemo najureni sa drzavne sise, bačite ga lavovima". Nema je misao nekog sa oziljcima od akni vulgaris kako "patriotski deo srbskog društva nije spreman da ćutke gleda na uklanjanje poslednjih jemstava viševektorske spoljne politike, nego kad taj deo napise peticiju, tu trava ne niče, učio je karate od njegovog čiče" kao Vudu Popaj, ali to je valjda taze 1 Link to comment Share on other sites More sharing options...
Mama_mia Posted April 30, 2022 Share Posted April 30, 2022 On 4/29/2022 at 12:21 AM, Amigo said: Nisi valjda ovo sve procitao Da budem iskren, kada vidim ove carsafe na forumu, redovno preskacem. Jebiga, izvini, al' tako je. Mozes li da prepricas, kao ono prepricane knjige za lektiru. ...i ja samo preletim , tako sam znaci letimicno razumela da autor hvali Putinjugend tj. jugend sa posebnim potrebama i uvidja svu genijalnost ruske specijalne operacije koja ce na kraju doneti mir u svetu. Pohvalio i Kusturicu kao i Vucelica i zavrsava sa Kome bre treba svet bez Rusije... Kasnije cu da procitam u celosti...da vidimo da li sam pravilno razumela... Link to comment Share on other sites More sharing options...
Milenko Puzigaca Posted May 1, 2022 Author Share Posted May 1, 2022 Ne, on piše o onima koji to rade, a sve su ugledan građanin do profesora i doktora i filozofa. Autor je inače za dr palanačke ogovarače koji već deset godina kao pravi palančani pišu jedan isti tekst i podmeću ga kao kolumnu, samo izmene red reči, i svaka kolumna im je "ovaj rekao ovo, onaj rekao ono" palanački, autor je jedno od nekoliko lica koja su tema svake kolumne ovakvih, zato što su mrski "autošovinisti". Njima u stvari ovi patrijote neprestano prete, prozivaju ih, prognoziraju im da neće biti dovoljno mesta na točkovima aviona kad pravoverni najure "kompradore" i petu kolonu itd. Isti je razlog kao tamo, kako su se usudili da im se ne sviđa the srbstvo i da im se ne sviđa da to mesto gde žive bude izolovano ostrvo i obična palanka, večna i nepromenljiva, nego bi hteli da se i to mesto menja i napreduje i uskladi sa okruženjem, kao da je i ono normalno. Teški narkomani, drogirali se deset minuta ovolikom iglom, hebe im se za srbstvo, svijetlu istoriju koja nije bila, the tradiciju koju su juče smislili, celokupni naš dokazani sistem, i sve postojeće. Link to comment Share on other sites More sharing options...
Darth Bane Posted May 4, 2022 Share Posted May 4, 2022 Ne znam kakav je to fenomen u Srbiji, osim sto mi pada na pamet da ima dosta onih koji su placeni od strane Rusije da sire propagandu, kao I par korisnih budala. Par medija sa drzavnom frekvencijom se takodje ponasa kao da su "ruski placenici". U vezi vojne snage Rusije: imao sam prilike pre par godina da dosta vremena provedem u razgovoru sa jednim Poljakom. Odlicno je poznavao situacija u Rusiji i uopste ruski mentalitet. Nesto kao "kinik uzivo". Prvi put sam od njega cuo da je tzv ruska ogromna vojna moc zapravo na klimavim nogama, da Rusija svojom propagandnom masinerijom stvara percepciju o svojoj velikoj moci, na bazi koje kasnije ucenjuje svet. To se ovih dana pokazuje tacnim. Traljavo vodjenje rata u Ukrajini, a sa druge strane pretnja Britaniji da je moze jednim udarcem unistiti. 3 Link to comment Share on other sites More sharing options...
Milenko Puzigaca Posted May 9, 2022 Author Share Posted May 9, 2022 PAVLE RADIĆ: Proslava Dana pobede u Srbiji i Rusiji je odvratna farsa Tragično iskliznuće iz afirmativnih civilizacijskih tokova. Deveti je maj, Dan pobede nad fašizmom i nacizmom. Deo sveta – neke države nastale raspadaom SSSR-a, SFRJ, a od 2000. i Izrael – tog dana obeležavaju pobedu nad nacizmom i fašizmom. Tog je dana 1945.godine sovjetski maršal Žukov u prisustvu predstavnika zapadnih saveznika i čelnika poraženog Vermahta kraj Berlina (zapravo 8. maja kasno uveče po srednjoevropskom, a 9. maja po moskovskom vremenu) ratifikovao sporazum o kapitulaciji nacističke Nemačke usaglašen i potpisan 7. maja u Remsu između Nermačke i zapadnih saveznika, koji je stupio na snagu 8. maja (zapadne zemlje 8. maj simbolično obeležavaju kao Dan pobede bez vojnih parada i defilea vojske i oružja). Deveti maj je i Dan Evrope. Tog dana 1950. francuski ministar spoljnih poslova Robert Šuman je predstavio predlog formiranja Evropske zajednice za ugalj i čelik, poznat kao Šumanova dekleracija, što se smatra početkom formiranja današnje Evropske unije (EU). Veće EU (najviši organ zajednice) 1985.g je donelo odluku kojom se 9. maj obeležava kao Dan Evrope. Nizom prigodnih aktivnosti i festivala u zemljama EU tog se dana simbolizuje jedinstvo i mir među evropskim narodima, nasuprot kroz istoriju traumatičnih ratnih sukobljavanja i međusobnog satiranja. To su fakta, to je evropsko nasleđe iz sredine prošlog više nego traumatičnog veka. Na istoku, u Rusiji, Dan pobede tradicionalno se obeležava velikom vojnom paradom na Crvenom trgu – odakle su nekada sovjetske, a danas ruske vođe, poslednjih dvadesetak godina Putin – sa mauzoleja upućivale i upućuju Rusiji i još više svetu svojevrsne ’urbi et orbi’ poruke, demonstrirajući pre svega svoju vojnu moć. U zapadnim zemljama Dan Evrope obeležava se u simboličnoj atmosferi na način da se nasuprot mučnih istorijskih iskustava slavi evropsko jedinstvo i mir. Ne bismo se bavili opšte poznatim činjenicama i simbolima iz novije istorije Evrope da nam ne samo ovogodišnji, nego i niz poslednjih Dana pobede više nego jasno ne pokazuju tragično iskliznuće najpre Srbije pre tridesetak i kusur, a potom Rusije unazad bezmalo desetak godina, iz afirmativnih civilizacijskih tokova; iskliznuće iz zajednice zemalja utemeljenih na čuvanju mira i stabilnosti, iskliznuće iz zajednice naroda koji istinski neguju antifašističke i antinacističke tradicije i demokratske tekovine stečene velikom pobedom nad fašizmom i nacizmom, pri čemu su pobedi nad zlom i mali srpski i veliki ruski narod dali nesporan veliki i poštovanja vredan doprinos. Srbi kroz Narodnooslobodilačku borbu – zajedno sa pripadnicima drugih naroda i narodnosti bivše Jugoslavije, Rusi kroz Crvenu armiju – zajedno sa pripadnicima brojnih drugih naroda i narodnosti ondašnjeg Sovjetskog saveza. Bez nekritičkog obogotvorenja ratnih podviga i herojstva kako jugoslovenskih partizana tako i Crvene armije, može se reći da su se kroz učešće u borbi protiv zla fašizma i nacizma i srpski i ruski narod upisali u časne stranice kako svojih nacionalnih, tako i evropske istorije. Ali, avaj! Stvari u Srbiji su krenule po zlu krajem osamdesetih i početkom devedesetih prošlog veka, kad je nacionalističko-klerikalna (kontra)revolucija zbrisala ne ono što je u dotadašnjem socijalističkom sistemu bilo defektno i civilizacijski prevaziđeno, nego je srpski nacionalizam zbrisao ono što je u SFRJ bilo istinsko emancipatrosko i slobodarsko iskustvo. U ime velikodržavne ideologije najpre su zbrisane autonomije Vojvodine i Kosova, osporavan je avnojevski princip konstitutivnosti Jugoslavije – temelj bez kojeg nije bio moguć opstanak zajedničke države – osporavane su granice federalnih jedinica, masovno se krenulo što u miloševićevski staljinistički nacional-socijalizam, što u četničko-ljotićevsku ideologiju opozicije, ignorisani su marginalni napori da se Srbija modernizuje i priključi zajednici evropskih naroda. Otrovnom propagandom sistematski je širena mržnja prema drugim narodima i narodnostima bivše države, i prema svakom u Srbiji ko se bunio protiv nacionalizma, ratnog zla i masovnih zločina izvršenih tobože u interesu „odbrane srpske nejači i srpskih ognjišta“ na područjima gde žive drugi narodi. Ako neko ne pamti – ili je zaboravio kako je pogan nacionalistički jezik trovao ljude i spremao ih za ratna zla i zločine u ime bajagi odbrane ugroženog srpskog naroda – neka posluša Putinov gebelsovski jezik kojim pravda zločinačku agresiju na Ukrajinu. Princip je apsolutno isti, u pitanju su samo nijanse i različiti su narodi žrtve bolesnih nacionalističkih srpskih i ruskih umova. Stvari u Rusiji su pak krenule po zlu dolaskom Putina na vlast. Taj hladni, a duboko frustrirani KGB aparatčik, pošto je zaseo u pozlaćene salone Kremlja odmah je krenuo sa revitalizacijom sovjetskog modela vladanja, sa revitalizacijom u osnovi staljinizma u novim uslovima. I dogurao je do onog što poslednjih meseci s užasom gledamo u Ukrajini – do zla na kojeg bi mu po obimu i načinu izvođenja pozavideli i nacisti, koje je slavna Crvena armija – na koju se tiranin iz Kremlja besramno poziva – uz sadejstvo saveznika sa Zapada i, ne treba prećutati – jugoslovenskih partizana – slavodobitno pobedila. Rečnik, propaganda, teror nad kritičkim glasovima u Rusiji, slični su ako ne i istovetni teroru koje je Miloševićev režim provodio u Srbiji. Proslava Dana pobede u Srbiji poslednjih trideset i kusur godina i u Rusiji poslednjih, a naročito ove godine, je odvratna farsa. Srbija i Rusija su ratovima – Srbija protiv avnojevske Jugoslavije a Rusija ratom ne samo protiv Ukrajine – grubo obeščastile slavnu prošlost iz Drugog svetskog rata. Da budemo još direktniji, i Srbija i Rusija su se bezumnim ratovima – da izvinite – posrali na prošlost kojom su se do ludila svojih tirana mogli ponositi. Prošle godine na državnom obeležavanju Dana pobede u Srbiji su se orile ljotićevske koračnice i isticao se portret Draže Mihailovića, u Rusiji Putin gebelsovski kleveta Ukrajinu i njezin miroljubivi narod da su nacisti, koji – je l’ da pomagani od podmuklog antiruskog Zapada, SAD – ugrožavaju Rusiju. Ma ’ajde! Zlim politikama srpski, jednako kao i ruski nacionalisti, klerikali i staljinisti srpski i ruski narod vode u bedu i međunarodnu izopštenost. Srbija doduše još ima šansu da se otrgne od zla, da izabere pravu stranu u sukobu dobra i zla, ali gledajući rezultate višedecenijskog trovanja naroda infantilnim rusofilstvom (putinoljubljem), teško da će izabrati Evropu i pripadnost uređenim društvima. Jedino se u Srbiji, u srpskim gradovima, neskriveno slavi Putinovo zlo u Ukrajini. Teško ovom zabludelom narodu, teško mu sa ovakvom inteligencijom. Od jajarluka naprednjačke (radikalsko-miloševićevske) vlasti i moralno-intelektualnoj bedi rusofilske inteligencije i Srpske pravoslavne crkve, čini se da su odvratnija prenemaganja onih bajagi srpskih građanskih intelektualaca, koji ne bi da se mešaju – kako besramno drobe – u rat je l’ da licemernog Zapada sa Rusijom, preko ukrajinskih leđa. Moralno dno dna. 2 Link to comment Share on other sites More sharing options...
Milenko Puzigaca Posted May 10, 2022 Author Share Posted May 10, 2022 Evo ko hoće da pogleda fascinantan autentičan primerak anticivilizacijskog ludila ulivenog u (prazne) glave tipičnim primercima pomoću 35 godina delovanja srbskih doktora i filozofa. Ovaj nije doktor i filozof, ali mu stalno objavljuju tekstove. U stvari, salatu od onoga što su u toku 35 godina iskenjavali kroz usta i tastaturu raznorazni srbski doktori i folozofi. I nije čitanje ovih buncanja gubljenje vremena, nego je korisno imati uvid u Ludi Um (mora da je Artur Klark upoznao kakvog srbskog doktora i filozofa dok je pisao ono Grad i zvezde, pa je tad smislio ime za pomenuto biće) jer većina tu stvarno veruje u ove i slične gluposti, pa nije loše malo to posmatrati. Razmišljanja jednog običnog srbskog vola Link to comment Share on other sites More sharing options...
Milenko Puzigaca Posted May 11, 2022 Author Share Posted May 11, 2022 ALEKSANDRA JERKOV: Parodija pobede Evropa je proslavila malo drugačiji 9. maj. Dan Evrope, Dan pobede, dan kada su poraženi fašizam i nacizam u Evropi, završen Drugi svetski rat, a Nemačka potpisala kapitulaciju. Nakon 77 godina, ovaj Dan pobede razlikuje se od svih dosadašnjih - spektakularna parada pobede u Moskvi slavi se bez prave pobede koja se do sada već odavno očekivala - one u Ukrajini. Oklopna vozila ruske vojske ove godine „okićena“ su latiničnim slovom Z - simbolom ruske agresije na Ukrajinu, simbolom pod kojim ruska vojska već mesecima ubija civile, uništava gradove i čini ratne zločine u susednoj državi i simbolom koji je u demokratskom i civilizovanom svetu postao personifikacija agresije, zla i ratnih zločina. U mnogim evropskim zemljama Rusija ove godine nije dobrodošla na proslavi. U Poljskoj je ambasador Rusije protestima oteran s polaganja venaca na spomenik oslobodiocima. Rusija je ove godine napala Ukrajinu i plaća cenu za to. U Beogradu pak sve se dešava kao i inače, čak i više (i gore) od toga. Besmrtni puk, Putinova izmišljotina i način da se pokaže dominacija Rusije u svim sferama njihovog političkog interesa, ove godine je, čak više nego inače, bio sve ono što je zapravo suprotno duhu antifašizma, slobode, mira i svega onoga što taj dan treba da predstavlja. Čudnovati likovi predvođeni ekipom iz Obraza, Naših i drugih opskurnih profašističkih organizacija, te Dverima, političarima kojima je Rusija draža od Srbije i sličnima, nosili su upravo simbol Z i kartonske figure Vladimira Putina, uzvikivali ode u njegovu slavu i ceo Dan pobede pretvorili u proslavu lika i dela ovog agresora koji celoj planeti preti nuklearnim ratom, a suverenim državama nameće svoju politiku i rusku dominaciju kao jedinu istinu. „Maleni“ problem je u tome što Rusija u ovom momentu vrši agresiju nad Ukrajinom, narodom koji je oslobađao Beograd i Srbiju, a to ovi veliki rodoljubi, u svom udvorištvu, potpuno previđaju. Jer, sastav Crvene armije na teritoriji Jugoslavije bio je takav da su oko 50-60 odsto njenog sastava činili upravo Ukrajinci, a više od sedam miliona pripadnika ovog naroda pošlo je u rat protiv nacističke Nemačke. Sam general Vladimir Ždanov, oslobodilac Beograda, Ukrajinac je, kao i desetine drugih Ukrajinaca koji su odlikovani najvišim državnim odlikovanjima i dobili status narodnih heroja zbog svog učešća, hrabrosti i doprinosa oslobađanju Srbije i Beograda od nacističke okupacije. Prekjuče su takozvane patriote širom Srbije pljunule na tu žrtvu ukrajinskog naroda. Slaveći one koji danas besomučno ubijaju Ukrajince, noseći slike onih koji su tada otvoreno sarađivali sa okupatorom, obožavajući čoveka koji je najveća pretnja miru u Evropi nakon Drugog svetskog rata i noseći simbole pod kojima se vrše monstruozni ratni zločini, oni su ko zna koji put pokazali da ne razumeju antifašizam, ne cene prošlost i malo šta znaju o sadašnjosti. Osramotili su ne samo sebe. Da je tako, to bi bio najmanji problem. Osramotili su našu zemlju, naš narod, osramotili su nas, prezreli iste one pretke kojima se navodno toliko diče, i ko zna koji put pokazali da im je udvorištvo drugoj državi preče i draže od ljubavi prema svojoj državi. I nekako su opet uspeli da nas skoro osam decenija nakon što smo nepogrešivo bili na pravoj strani svrstaju na onu pogrešnu, najpogrešniju od svih. Tako se vole narod i zemlja, zar ne? 1 1 Link to comment Share on other sites More sharing options...
Milenko Puzigaca Posted May 15, 2022 Author Share Posted May 15, 2022 Ovo sam našao slučajno tražeći nešto drugo. Ovaj im ga reče, über alles Pa kaže: Fenomen "beogradske čaršije": Pojava koju ne razumijemo i ne shvaćamo njezine prave domete Piše: Zlatko Pinter Naši istočni susjedi Srbi, ponekad se ljute pri spominjanju sintagme "beogradska čaršija", a neki od njih (oni malo promućurniji i osjetljiviji) to čak shvaćaju kao zlobnu i zluradu, uvredljivu konstrukciju i izmišljotinu koja je nastala "na talasu jednog lošeg postjugoslovenstva i hrvatske krležijanske komponente utkane i sakrivene u srpskojugoslovenskom biću", a koju (na njihovu žalost) "i sami begedijanci usvajaju kao nešto prirodno ne uviđajući skriveno kukavičje jaje pakosti i nipodaštavanja u samom izrazu". E, sad, autoru citiranih opaski (koji očito spada u red relativno pismenih ljudi) moglo bi se postaviti niz pitanja. Primjerice: Kakvo je to "loše" postjugoslovenstvo i postoji li i "dobro" postjugoslovenstvo (a po analogiji bi moralo postojati) i je li svako postjugoslovenstvo koje ne uvažava srpski pogled na svijet po automatizmu loše? I drugo: Što je to "srpskojugoslovensko biće" i kojoj vrsti pripada ako je uopće riječ o živom organizmu a ako je u pitanju metafizika, u koju sferu duhovnog ili ezoteričnog spada i postoji li (opet zovemo u pomoć analogiju) i "hrvatsko jugoslovensko biće", "albanskojugoslovensko biće", "crnogorskojugoslovensko biće" itd, ili je i to rezervirano samo za "izabranu" srpsku naciju (Serbische iber ales)? I na kraju, zna li on gdje su korijeni "južnoslavenstva" i tko je putem "Ilirskog pokreta" već u 17 stoljeću započeo s artikuliranjem ove ideje? Sjećam se kako su s kraja 70ih i početkom 80ih godina prošlog stoljeća pojedini intelektualci u Srbiji i Vojvodini dizali frku oko "Rokera s Moravu" (benda koji je izvodio satirične pjesmice u "narodnjačkom", srbijanskom stilu, uz narodne nošnje i pomalo karikirane ali posve uvjerljive geste, melos i izričaj svojstven šumadijskom podneblju i mentalitetu). Stupci novina punili su se ogorčenim komentarima i "analizama", a sve u stilu kako oni Šumadince (pa i Srbe u cjelini) izvrgavaju ruglu i prikazuju "primitivcima" i "nepismenim seljačinama", "narodom bez kulture i manira" itd, itd. *(zvezdica) No, popularnost Borisa Bizetića i društva bila je takva da su njihove numere "Čorbas' pasulj volem", "Big Biznis", "Ja Tarzan a ti Džejn", "Turio Ljubiša pivo da se 'ladi", "Milka & Milojko", "Volem te Stanojka", "Kod Đoku u disko", "Moj se pevac spanđ'o", "Dinastija", "Tepsija", "Milojica & Stojadinka", i druge i dalje masovno slušane na radio postajama, a "Rokeri" su i dalje punili dvorane, njihove pjesme izvođene su od Vardara pa do Triglava, pa i u samoj Šumadiji, što je bio najbolji znak kako su pogodili u sridu. I tako je pokušaj nekolicine "profinjenih" intelektualaca" koji su poštopoto pokušali "minirati" ovaj glazbeni trend nepovratno propao i izgubio se u rimama i ritmu simpatičnih "gedžovana", pa su Bizetić, Milenković, Anđelović, Janković i ostali sa svojih 19 albuma i preko 2000 turneja diljem svijeta (uz nebrojene nastupe u bivšoj Jugi) postali planetarno poznati i ostali zabilježeni kao neponovljivi glazbenosociološki fenomen i to samo zato što su (uz sve pretjerivanje i karikiranje) prilično vjerno i autentično prikazali duh Šumadije, odnosno juga Srbije. Sumnjam da ćemo ikad dobiti odgovore na naprijed spomenuta pitanja vezano za srpsko svojatanje "jugoslovenstva", jer srpski ekskluzivizam je već poodavno postao sastavnicom mentalne matrice najvećeg dijela Srba i on granica nema. Koliko god se to neupućenima nevjerojatno pa i tragikomično činilo, ti "nacionalno osviješteni" Srbi drže posve prirodnim da se nacija iz koje potječu smatra "izabranom", "nebeskom", "nadrasom", odnosno povlaštenom u zajednici svjetskih naroda. Jer, eto, nisu oni krivi što su "Pleme Majka" i "etnogenetski pupak Evrope i sveta" i što su svi ljudi i narodi na kugli zemaljskoj njihovi potomci (iako to ne priznaju ni pod razno). "Sudba im je dodelila tu ulogu"…mada je nisu tražili, ulogu vječitih heroja, dobrotvora, osloboditelja, ali i mučenika koje svi iz bližnje i daljnje okolice "mrze" i "ugrožavaju" upravo zbog kompleksa niže vrijednosti jer samo im to ostaje kad zabljesnuti "veličinom" i "izabranošću" srpske "nadnacije" shvate koliko su mali i beznačajni u usporedbi s Übermenschima srpske krvi. Pa kad je već tako, zašto onda oni ne bi bili jedini izvorni i autentični "vlasnici" svega "pozitivnog", pa i onoga što (još uvijek) nazivaju "jugoslavenstvom" iako i sami tvrde već čitavih 40ak godina kako su i Prva i Druga Jugoslavija "stvorene na štetu srpskog naroda" i da su one za srpsku naciju bile "tamnica". Taj "izabrani" i "bezgrešni" narod, dakako, iz te posebne, povlaštene pozicije i s visoka gledajući, jako dobro zna kako je sasvim "prirodno", "normalno", "samorazumljivo" i "neupitno" njihovo "pravo" na sve što jednu naciju čini "velikom" i "državotvornom", pa u skladu s time teče i kontinuirani proces "friziranja" povijesti i njezina usklađivanja s poželjnom matricom pri čemu se iz nacionalne prošlosti brišu sve tamne mrlje, porazi i posrnuća, a ostaju jedino "junačke epopeje" i romantične izmaštane "istine" koje srpsko biće uzdižu na pijedestal svevremenskog, besmrtnog, boguugodnog. Iz te vizure promatrano i Bog je bio Srbin (dakako, Isus Krist također), a o Herodotu, Pitagori, Ahileju, Sokratu, Platonu, Aleksandru Velikom i drugim znamenitim povijesnim ličnostima da i ne govorimo. Probajte prosurfati po Internetu i pronaći bilo što slično ovome: https://www.youtube.com/watch?v=FFkegRWSGKM i nakon toga sami izvucite zaključak o kojoj se tu vrsti bolesti radi. No, vratimo se "beogradskoj čaršiji", sintagmi koja "pali" mnoge (ali samo one promućurnije) Srbe, jer ju smatraju uvredljivom i ponižavajućom. I odmah treba reći kako ovaj pojam u suštinskom smislu nema nikakve veze s uskim i prljavim ulicama u boemskoj četvrti Beograda (Skadarliji) niti sa srpskim i cincarskim naslijeđem iz prošlosti, pa ni s bizantskoosmanlijskim štihom koji je prepoznatljiv već stoljećima kao dio kulturnog i duhovnog naslijeđa starog dijela Beograda. Pa čak ni s kružocima političkih disidenata, umjetnika i likova s margina društva koji su se okupljali kod "Ruskog cara" ili na drugim znamenitim mjestima srpske prijestolnice gdje su utapali svoje frustracije u alkoholu ili strpljivo čekali slobodno mjesto za stolom samo da bi bili viđeni, još manje s brkatim ženturačama i alfa mužjacima srbendama s dna kace koji se još uvijek mentalno nisu odmaknuli od razdoblja Filipa Višnjića i Karađorđa i koče daljnji razvoj Europe prijeteći joj svojim arhaičnim lelecima koji odjekuju u sitne noćne sate u ritmu turbofolka i razbijanje staklarije, galamu i tuče ne rijetko praćene pucnjavom i lomljenjem inventara. "Beogradska čaršija" ima tek utoliko veze sa spomenutim ambijentom i prostorom jer se u njemu okupljaju primjerci povlaštenog sloja, kaste "nacionalno svesnih" intelektualaca, poluintelektualaca i onih koji čekaju u redu kako bi to tek postali. Jer, da sve ovisi samo od toga (od kulise i scenografije), slične bi "znamenite", "prestižne" i sasvim posebne "čaršije" imali i Sarajevo, Skoplje, Priština, odnosno svi oni balkanski gradovi u koje je duboko zagazila bizantskoislamska i cincarska kultura i tamo ostavila traga. Zašto nemaju? Iz jednostavnog razloga: zato što je ona izraz srpskog palanačkog malograđanskog duha iz kojeg je (kako je pisao i govorio profesor Radomir Konstantinović) niknula inačica srpskog nacizma, embrij subkulture koja je postala supstitutom za nacionalnu kulturu najvišeg reda, zrcalo u kojem se ogleda sva nakaznost jednog defektnog, skučenog, uskogrudnog, autističnog pogleda na svijet i refleksija posvemašnje učmalosti i dekadencije, jednog modela promišljanja u kojem se veliča isključivo vlastiti pogled na Univerzum i etnikum (uzimajući kao polazište one njegove rudimentarne, arhaične, plemenske i "zadrugarske" vrijednosti) dok se a priori kao pogubno i štetno odbacuje sve drugo i drugačije a naročito ono što dolazi izvan granica omeđenih "beogradskim pašalukom" i "šumadijskim kodeksom". "Kosovski ciklus", gusle i "junačke epske pesme", šajkača, "opančići na kljunčiće", "bridž pantalone", "jelekče" srmom protkano, šljivovica i dragačevska truba samo su simboli, sinonimi za jedan skriveni, unutarnji svijet pun proturječja, emocija, strasti. U tom svijetu "pravo građanstva" ima samo "gejačka" (seljačka) izvorna Srbija nikla iz korijena i rodoslovlja Nemanjića. Ona koja je stasala i kalila se "bunama", "seobama" i "ustancima", u bitkama od one na Kosovu polju do Kajmakčalana, Cera, Kolubare, Mojkovca, Drine, Srbija kojoj su potomci Cara Lazara i njegove "nebeske vojske" još uvijek putokaz za sadašnjost i budućnost, a fašisti, monarhisti i četnici nezamjenjivi i vjerni sljedbenici tog i takvog "Srpstva" budući da koračaju stazama "neumrlih kosovskih vitezova". Nisu li i "duhovnog oca nacije" i "srpskog Tolstoja", Dobricu Ćosića prijatelji (tepajući mu) nazivali "gedžom" na što je bio i sam izuzetno ponosan, jer to je bio znak kako ga smatraju "Srbinom sa dna kace" (a na dnu kace, kiseli je kupus najbolji tako kaže narod, a narodu se treba vjerovati). Srbija je to koja ne priznaje poraz (iako ih je bilo mnogo više nego pobjeda) i njeguje nazdravičarsko, paradno, vašarsko, napadno, agresivno "srpstvo" gdje se nož drži u jednoj, a "krst zlatni pravoslavni" u drugoj ruci dok s vrata visi kolajna s četiri ocila i gdje je Srbin u isto vrijeme i krvnik i žrtva. Na jednoj strani stoji "najveći srpski grad pod zemljom" (Jasenovac) i trajno ugroženi etnikum pri čemu svi i svugdje stoljećima i nemilice "nekažnjeno i u masama kolju srpsku nejač", a na drugoj isti taj narod u čoporu spreman na sve kako reče Matija Bećković: "Vučji smo narod bili, u vučje božanstvo vjerovali, vučji nas čobanin čuvao". I nikakvoga tu paradoksa ne nalaze ideolozi i promicatelji velikosrpskog fašizma kao ni njihovi sljedbenici, jer ta hinjena i izmišljena "vitalna ugroženost" samo je paravan koji treba zakriliti osvajačke pohode krvožedne rulje koja je u ime "Velike Srbije" i "srpstva" spremna i na najveća zvjerstva, na genocid i etničko čišćenje, na satiranje čitavih naroda, razaranja, paljevinu, pljačku, silovanja, na sve ono što su iste "patriote" činile u vrijeme Osmanlija, osvajanja Makedonije i sjeverne Albanije, Balkanskih ratova, u operacijama protiv crnogorskih protivnika ujedinjenja sa Srbijom (1918/19. godine), tijekom Drugog svjetskog rata pa i 90ih godina XX. stoljeća. Dakle, neizostavni i temeljni supstrat nepisanog kodeksa "Beogradske čaršije" je velikosrpstvo, ono nemanjićko, kosovsko i svetosavsko i ako nisi od te sorte, bolje se kloni lokacija na kojima se okupljaju "odabrani". Inicijacija novih članova ponekad traje i godinama, a sve se odvija u najužem krugu onih najpovjerljivijih i ujedno najmoćnijih koji se šepire na samome vrhu piramide, pa je sličnost s masonskim ložama i više nego prilična. Oni u svoj krug ne primaju nikoga tko nije izvan svake razumne sumnje nakljukan tom eksplozivnom smjesom i posve uronjen u tribalno, arhaično, srednjovjekovno, plemensko "srpstvo", što, naravno, samo po sebi znači kako imaju vrlo nizak prag tolerancije u odnosu na "prirodne srpske neprijatelje" (Hrvate, Latine, Katoličku crkvu, muslimane, Albance, Nijemce, Europu i zapadnu civilizaciju uopće…) ali i izraženu netrpeljivost prema neistomišljenicima iz svog naroda. Uz sve drugo, pripadnik tog povlaštenog kluba mora biti zakleti protivnik ekumenizma, izražavati mržnju i prijezir prema svakom drugom obliku svjetonazora, a naročito mora biti oštar protivnik europskog napretka i novotarija koje stižu sa Zapada, te nepovratni zaljubljenik pravoslavlje i "Majku Rusiju". Tako se taj nestvarni svijet omeđen predrasudama i mitskim halucinacijama nastoji preslikati na vrijeme sadašnje i pretvoriti u most preko kojeg bi nacija trebala u budućnost dakako, gazeći preko leševa drugih naroda i osvajajući njihove zemlje. I koliko god se trula građa pod njima lomi a oni padaju u provaliju, čim rane zacijele a poraz prekrije zaborav, slijedi novi pokušaj. I tako to ide već stoljećima. Taj autodestruktivni sadističkomazohistički poriv što ga njeguju srpski nacifašisti i njihova intelektualna elita prelazi okvire sociološkog fenomena i zadire u sferu kolektivne psihopatologije. Umjesto "svesti o istoriji" njihove glave ispunjava "istorijska svest" i u dalekoj prošlosti traže oslonac za budućnost, a u nacionalnim mitovima i legendama nadahnuće. Oni priznaju samo zemljake "sa dna kace", isključivo prave, autentične, pravovjerne, originalne srbende čiji mozak nije zatrovan natruhama koje "razaraju srpsko biće", a naročito "gedže" (što će reći Šumadince iz srca Srbije), ali u svoj klub povlaštenika puštaju i "prečane" kad se nakon dugogodišnje provjere i dokazivanja pokažu kao pravi. To je odskočna daska za uspon na društvenoj ljestvici i bitno olakšava ulazak među akademike, priznate umjetnike, književnike, na izložbe i u školske lektire, u političke forume i strukture vlasti. Pripadnik ove povlaštene kaste postaje osoba koja se uvažava i "pita" i na najboljem je putu da se uvrsti u povijest, među besmrtnike. Dakako, nisu niti moraju svi biti vrhunski obrazovani i nositelji titula (jer u usporedbi s intelektualcima od kalibra i najistaknutiji primjerci "beogradske čaršije" su ionako analfabeti i mediokriteti). Moglo bi se čak reći da u tom kolu ima više onih koji svoju inicijaciju zasluže gorljivim javnim nastupima i fanatičnim govorima ili recitalima (u kojima se "srpstvo" i "pravoslavlje" uzdižu na razinu slijepog i strasnog obožavanja i vrhunaravne vrijednosti a lelek srpskih mučenika i samrtni dah prošlosti izviru iz svake riječi i rime). Oni "eliti" služe kao "topovsko meso" u propagandi; u prvim su redovima kad god zatreba i zaduženi za "potpaljivanje" raje "odozdo", pogotovu u razdobljima pripreme i izvedbe osvajačkih pohoda što ih "izabrana" nacija poduzima kako bi ostvarila svoja "prava" koja nikad ni u jednoj varijanti nije pripravna priznati ni jednom drugom narodu na svijetu. I najmanje je važno koliko je krvi proliveno (i srpske i one druge) i koliko je života ugašeno u ime bolesnih ideja što ih zastupaju i nastoje provesti u djelo. Ovi arhitekti i duhovni pokretači zla zaduženi su jedino za oblikovanje "nacionalnog interesa" i njegovo konzekventno tumačenje, za homogenizaciju svoje nacije i huškanje na one druge, na "prirodne srpske neprijatelje" čije uništenje je temeljna pretpostavka za "opstanak i spas srpstva", a granice koje će okupiti "sve Srbe pod kapom nebeskom" jamstvo tog koncepta. "Čaršija" i srpski popovi bdiju nad nacijom ne dopuštajući joj predah i opuštanje i održavaju na životu bolesnu duhovnu svijest koja proizvodi ratove i sukobe. Snovi o novom "Dušanovom carstvu" i tlapnje o "izabranom narodu od koga Bog traži nešto veliko" mira im ne daju i tjeraju ih iz uvijek iznova dalje, mračnim hodnikom iz kojeg nema izlaza, a te traume i frustracije, taj uvjetni refleks "odbrane" i epski poriv za "slavom i junaštvom" (pri čemu Srbin izrasta iz pepela kao feniks i od mučenika i žrtve se pretvara u junaka i pobjednika s vučjom naravi) transponiraju na naciju putem liturgija, parastosa, propovijedi, na molebanima, procesijama, svetkovinama, osveštanjima manastira, škola, domova kulture, spomenika i spomenploča, na tribinama, u medijima, enciklopedijama, filmu, preko literature, slikarstva, kazališnih predstava, programa političkih stranaka, dokumenata SANU i UKS, na literarnim susretima, okupljanjima građana, jednom riječju: u svakoj prigodi koja se ukaže i na kojoj se to može, a takvih prigoda u Srbiji i "srpskim zemljama zapadno od Drine" itekako uvijek ima, naročito u razdobljima unutarnjih previranja. "Beogradska čaršija" nije establishment i formalno nema nikakvu vlast, ali je njezin utjecaj u društvu jači od bilo koje stranke ili političara. Ona određuje društveni mainstream i bilo javnog mnijenja, ona se uvažava i respektira, nju narod sluša i ne samo narod nego i najmoćniji političari pozorno osluškuju svaki glas i šum koji otuda stiže "izabranima" se klanjaju sve persone na kojoj god poziciji u državnoj hijerarhiji bili, jer oni se shvaćaju kao arhitekti i čuvari nacionalne ideje, bastion "Srpstva" koje je već odavno "postalo vera" kako je pisao i govorio novovjeki "duhovni otac srpske nacije", Dobrica Ćosić. Iz tog kruga regrutirani su i neki od najviđenijih koji su po Rovinju, Dubrovniku i nekim drugim destinacijama u vrijeme komunizma (od 60ih godina nadalje) držali "ljetne škole srpskog nacionalizma" stvarajući kružoke i razrađujući tada "zabranjene teme" a vezano za posvemašnju "obespravljenost srpskog naroda" i "opasnosti koje prijete srpskom biću", usput revidirajući prošlost i usklađujući je sa svojim mjerilima i shvaćanjima. O tim je seansama nadahnute članke pisao Slavko Ćuruvija (novinar koji je ubijen od SDBa u Beogradu travnja 1999. godine). Kreatori velikosrpske ideologije predbilježeni su za nacionalnu povijest, ali se i post mortem "razvrstavaju" prema zaslugama, pa neki na posljednje putovanje odlaze u "Aleju velikana", drugi u "Aleju zaslužnih građana" na beogradskom Novom groblju i potom u "vječnost", u "knjigu besmrtnih"; pridružuju se Lazarevoj "nebeskoj vojsci" koja je "veća od ove zemaljske" i zauzimaju svoja mjesta u prvim redovima gdje su već prije njih stigli: fašist Nikolaj Velimirović Žički, koljač i zločinac Draža Mihailović, Hitlerove sluge i fašisti Milan Nedić, Dimitrije Ljotić, Joanikije Lipovac i čitava plejada drugih sličnih "junaka" i "nacionalnih uzora" koji "krase" crkvene kalendare i diptihe srpskih manastira. I tako to teče u Srbiji već nekih 150 200 godina. Uzalud su Ilarion Ruvarac, Jovan Jovanović Zmaj, Svetozar Marković, Dimitrije Tucović, Kosta Novaković, Branislav Nušić i Radoje Domanović pokušavali puku otvoriti oči, uzalud su isto to pokušavali ili još uvijek nastoje naši suvremenici (Srđa Popović, Mirko Đorđević, Olivera Milosavljević, Dubravka Stojanović, Latinka Perović, Branka Prpa, Biljana Srbljanović i mnogi drugi...), sve se to odbijalo i odbija o nevidljivi zid koji okružuje nedodirljive nacionalne autoritete i njihov nakaradni "srpski" pogled na svijet. Tako je to bilo u prošlosti, ali tako je nažalost i ostalo sve do danas. Duhovi Ilije Garašanina, Jovana Cvijića, Nikole Pašića, Dobrice Ćosića, Miloša Crnjanskog, Nikolaja Velimirovića i čitave plejade drugih "srpskih besmrtnika" i danas lebde nad Srbijom i vrebaju trenutak kad će povesti svoj "izabrani narod" u novu avanturu jer veličina nacije mjeri se brojem žrtava a granice crtaju krvlju. Zar nisu upravo oni ta "beogradska čaršija", "elita" sastavljena od akademika, književnika, popova, filmskih i kazališnih redatelja, slikara, novinara i "javnih ličnosti" najrazličitijih zanimanja i sklonosti ali s nacionalnom idejom koja ih veže čvršće od bilo kakvog amalgama i o kojoj tako malo znamo i rijetko ju spominjemo bili ključni čimbenik u svim turbulentnim razdobljima u kojima je Srbija ognjem i mačem pokušavala ostvariti svoju "nacionalnu misiju", sve do posljednjih ratova na tlu bivše SFRJ iz 90ih godina prošlog stoljeća? Misli li tko da je danas najpriznatiji duhovni autoritet SPC (i svetac koji jedini ima dva zapovjedna dana u crkvenom kalendaru po čemu je nadmašio čak i sv. Savu), Nikolaj Velimirović slučajno i omaškom istaknuo sve prednosti srpskog nacizma u odnosu na njemački i to godinama prije Drugog svjetskog rata i pohvalio se kako je on "stariji 700 godina" od onog što ga je oblikovao "veliki sin nemačkog naroda" Adolf Hitler? Izostavimo li čak i otrovnu i huškačku antisemitsku retoriku kojom je prožet ovaj spis, ostaje i previše dokaza o podudarnosti njemačkog nacionalsocijalizma i srpskog nacifašizma koji ojačan svetosavljem (stvorenim u krilu Ljotićevog fašističkog 'Zbora' 30ih godina XX. stoljeća) kao posebnom inačicom ekstremne vjerskonacionalne filozofije postaje temelj na kojem počiva današnja velikosrpska ideologija. (Vidi: https://www.scribd.com/doc/30345462/Vladika-Nikolaj-Velimirovic-Nacionalizam-Svetog-Save) "Beogradska čaršija" je milje u kojem se oblikuje i "brusi" ta nacionalna ideologija, ona je matica koja usmjerava bujicu, diže talog društva i pokreće na akciju, iz njezinih redova se regrutiraju arhitekti zla i čuvari mitološke svijesti, ona je zadužena za očuvanje "srpskog duha" i revitalizaciju "srpskog bića" (na zasadama svetosavlja i velikosrpstva) i glavni je pokretač projekta "nacionalne misije" samoubilačke, destruktivne, fatalističke koncepcije prema kojoj se "veličina jedne nacije mjeri količinom prolivene krvi i brojem nevinih žrtava". Taj srpski Danse Macabre traje i dalje i nadahnjuje se zlodusima oličenim u Dobrici Ćosiću, Nikolaju Velimiroviću, Joanikiju Lipovcu, Milanu Nediću, Dimitriju Ljotiću, Milošu Crnjanskom, Draži Mihailoviću, Jovanu Dučiću i čitavoj plejadi drugih "velikana" nacije čije su bolesne i pogubne ideje i intimne frustracije već odavno postale opća svojina i dio mentalnog sklopa jednog dobrog dijela Srba kako onih u samome Pašaluku, tako i izvan njega. "Maratonci" još uvijek trče…i čini se kako im to nije posljednji krug. Čaršija über alles! * Moj dodatak. Isto važi za seriju "Mile protiv tranzicije". I sad, oko 20 godina posle, baš pre nekoliko dana, neki frustrirani čovečuljak, jedan od ovakvih iz ovog teksta, penušao je o vređanju Srba u istoj. Opet Dobro 1 Link to comment Share on other sites More sharing options...
Milenko Puzigaca Posted June 2, 2022 Author Share Posted June 2, 2022 Tomislav Marković: Srbijica mora biti veća "Prođe skoro dva veka, a srpsko društvo i dalje živi u larmadžijskom bunilu, bez ikakve namere da se prene iz ovog paranormalnog stanja" Srpska politička scena prosto vrca od kreativnosti, pršte nove ideje na sve strane, jedna inventivna inicijativa stiže drugu, teško je običnom smrtniku da isprati ceo taj koloplet događaja i stvaralačkih napora. Evo, na primer, pre neki dan održana je Skupština Demokratske stranke Srbije na kojoj su usvojene izmene statuta i promenjeno ime partije u Nova Demokratska stranka Srbije, skraćeno Novi DSS, što je mali korak za srpsko čovečanstvo, ali veliki za političko i duhovno potomstvo neprežaljenog Vojislava plemenitog Koštunice. Koliko je naš politički kadar tvorački nastrojen, sklon širokom mišljenu van uobičajenih uzusa i okvira, sposoban za strelovite uzlete političke i svake druge imaginacije govori i novo ime i nova skraćenica. Odmah se vidi taj slobodan, raspojasan odnos prema gramatičkim pravilima koja inače sputavaju naš slobodarski duh koji ne trpi robovanje nikakvim regulama, a koja smo uvezli sa mrskog Zapada, prepisujući iz kojekakvih nemačkih pismenica, što jasno ukazuje na njihov antisrpski karakter. Nema razloga da svi slični zvanični nazivi u Srbiji ne dobiju ovakve DSS-skraćenice, pa bi se tako Nova Varoš skraćeno zvala Novi V, Novi Sad bi bio Nova S, Nova Pazova – Novi P, a daleki, ali ruskokolonaškom srcu bliski Novgorod – Nova GRD. Ne treba biti maliciozan, budimo velikodušni i protumačimo ovu jezičku invenciju kao nastojanje zakletih konzervativaca da poboljšaju rodnu ravnopravnost, te kao njihov originalan doprinos rodnoj senzitivnosti srpskog jezika. Velika Srbija za male ljude Šta nam još novo donosi friški, sveže okrečeni grob zvani Novi DSS? Stranka je saopštila da je usvojila Deklaraciju o spoljonopolitičkom položaju i identitetu Srbije, pod originalnim, dosad neviđenim, apsolutno novim nazivom – „Srbija mora biti velika!“ I to su saopštili mrtvi ozbiljni, a usvojili su dokument još ozbiljnije, pretvarajući se da rade nešto stvarno, pravo, ozbiljno, glumeći odrasle ljude koji se, eto, bave važnim poslovima koji priliče njihovom uzrastu. Deklaracija ne govori eksplicitno o proširenju teritorija, tu se sugeriše da Srbiju čine velikom istorijsko nasleđe poput kosovskog zaveta, dva antifašistička pokreta, odbrana od NATO agresije. Novi DSS, baš kao i stari, insistira da Srbija ne uvodi sankcije Rusiji, da nipošto ne ulazi u Evropsku uniju, da ostane vojno neutralna (pretežući na stranu Kremlja), tu se truća kako su naši „vitalni državni i nacionalni interesi još uvek ugroženi od strane sila Zapada“ (valjda time što nam ne dozvoljavaju da istrebimo Albance, Bošnjake i razne druge narode, otmemo susedne teritorije i najzad ostvarimo nedosanjani vekovni san najbednijih umova ove nacije – Veliku Srbiju za male ljude). Veličina ili smrt Dobro, ljudi, dokle više? Znate li vi za dosta? Kako vam ne dosadi da neprestano ponavljate iste zlokobne bedastoće koje uvek vode istom katastrofalnom ishodu? Ako već patite od opsesivno-kompulsivnih poremećaja, ako ste nesposobni da smislite bilo kakvu suvislu političku ideju, ako nemate blage veze šta biste sa sobom i sa narodom u koji se kunete, ako ste naprosto apsolutno netalentovani za politiku i mišljenje – zašto to ne zadržite za sebe? Rešavajte svoje probleme kod službi i institucija koje su za to nadležne, umesto što sopstvene mentalne nedaće namećete milionima svojih sugrađana i sunarodnika. Da je reč o ozbiljnom zastranjenju govori i jedna čudnovata, ali odnekud poznata rečenica iz Deklaracije: „Srbija može biti samo velika ili nikakva“. Dakle, predsednik Novog DSS-a i njeova grupa preteklih koštunića zamislila je kako treba da izgleda Srbija, a stvarnost ima toj zamisli da se pokorava, ne pitajući zašto i čemu sve to. Ukoliko se pokaže da je stanovništvo naše zemlje nedostojno velike ideje koju su mu namenili nacionalni pregaoci, ako narod nije sposoban da ostvari viziju DSS-menadžmenta, onda je bolje da ne postoje ni narod ni država. Nešto slično smo već čuli od raznih kukastih elemenata tridesetih godina prošlog veka: ili će Nemačka biti velika ili je uopšte neće biti. Ako Nemačka ne bude onakva kakvom su je zamislili nadljudi, bolje je i da ne postoji. Kako se ta epizoda završila, videli smo, svet je jedva preživeo snove o velikom Trećem Rajhu. Plodovi duboke frustracije Ko o čemu, srpski nacionalisti o Velikoj Srbiji, evo već par vekova. Ništa drugo nema da se radi, nikakva druga posla nemamo, ništa nema da se sređuje i uređuje u okviru postojećih granica, već je najvažnije da ih proširimo. Sve probleme u državi smo rešili, napravili smo utopiju na zemlji, pa bismo tu neizmernu sreću da proširimo i na susedne oblasti. Ako ne možemo trenutno da povedemo neki rat za osvajanje krajina koje su oduvek bile srpske, još od pre pamtiveka ili bar od pleistocena, onda možemo da sanjarimo o našoj istorijskoj veličini, posebnosti među drugim narodima, o tome kako niko nema što Srbin imade. Potpuno je neshvatljivo kako svi zagovornici ovakvih nazovi ideja ne vide koliko je sve to jadno, jer je očigledno da je svaki san o veličini plod neke duboke frustracije, suštinske manjkavosti, puka kompenzacija za kakav temeljni, da ne kažem ontološki nedostatak. To je bilo očevidno od samog početka, čim se pojavila ideja o obnovi Dušanovog carstva. Stanovništvo tek izašlo iz ropstva tuđinu i počelo da robuje domaćim dahijama, sirotinja puka, teška zaostalost i nepismenost vladaju svuda osim u onom delu srpske zajednice koja je živela u Austro-Ugarskoj, ali to je ionako druga država. Umesto da se posvete napretku, rešavanju gorućih problema, izlasku iz bede i zaostalosti, umesto da ubrzanim tempom nadoknađuju propuštene vekove – naši su se vrli umnici odali sanjarijama o velikoj teritoriji koja bi zadovoljila njihovu predstavu veličine. Kako to plastično predstaviti? Na primer ovako: Kuća ti je stradala u požaru, izgoreo sav nameštaj, krov, zidovi polusrušeni, opšta katastrofa. Šta raditi u takvoj katastrofalnoj situaciji? Mogao bi čovek da počne sa obnovom kuće, da polako sanira posledice pogorelstva, da zida, kreči, ugrađuje novi tišljeraj, da postavlja novi crep, da gletuje i hobluje, farba i gituje, dok ne stvori mesto dostojno za život. A može i da sedi u pepelu, zamaže malo nagoretine, i da povazdan sanjari kako će upasti u komšijino dvorište, pobiti mu porodicu, opljačkati ih, spaliti mu kuću i na kraju spojiti dve parcele u jednu, veliku avliju. To je bio boldrikovski lukav plan koji je pretegao nad razumnim nastojanjima retkih umova koji su uspeli da odole masovnoj nacionalnoj histeriji. Velika Srbija je tesna i rđava zgrada Mnogima je bilo jasno da halucinacije o velikoj državi vode u propast, mnogi su pisali o tome, na vreme, još u drugoj polovini XIX veka, ali nije imao ko da ih sluša. Evo, recimo, kako je na tu temu razmišljao Svetozar Marković: “Pretpostavimo srećan slučaj da se velikosrpska politika uvenča uspehom i da Srbija zadobije Bosnu, Hercegovinu, Crnu Goru i Staru Srbiju. Malo bi se našlo Srba koji to ne bi smatrali za najveću sreću našeg naroda. Mi ne delimo to mišljenje. Mi smo kazali ranije da samo rutineri smatraju za interes narodni: veliko zemljište, veliki broj podanika, sjajan dvor, […] Narod bi izišao iz borbe za ‘Veliku Srbiju’ siromašniji i razoreniji no što je sada, a ostao bi opet okružen istim neprijateljima kojima je i sada okružen, i još odozgo dobio bi za neprijatelje i svoju braću Bugare. ‘Velika Srbija’ morala bi kupovati prijateljstvo u neprijatelja ponižavanjem i žrtvovanjem interesa svog naroda, […] i ranije ili docnije takva politika morala bi se završiti kakvom spoljašnjom ili unutrašnjom katastrofom. Srpski narod van Kneževine dobio bi vrlo malo, a narodu u Kneževini, u ‘Velikoj Srbiji’, bilo bi mnogo gore no što mu je sada u maloj Srbiji. […] ‘Velika Srbija’ i tesna je i rđava zgrada, pa stoga i nije kadra da obezbedi srpske narodne interese”. Džaba je Svetozar razumno upozoravao, od ovih reči prošlo je tačno 153 godine, a izgradnja tesne i rđave zgrade u kojoj će narodu biti još gore i dalje je nedosanjani ideal većine srpskih političkih i intelektualnih radnika na uništenju sopstvene nacije i zemlje. Srbija će biti velika ili je neće biti! Tako glasi poklič nove generacije nacionalnih zaludnika i uzaludnika. A o tome je pisao Manojlo Đorđević Prizrenac pre više od 130 godina: “Ali srpski novi učeni ljudi izdadoše parolu ‘non possumus!’ – sve ili ništa! […] horilo se na sve strane: kakve pogodbe! Kakvi traktati! Za Dušanovu carevinu – borba na život i smrt! […] Je li dakle čudo što je onda ceo svet gledao s nepoverenjem na nas, što je u našim, težnjama na narodni razvitak gledao neko evropsko strašilo, koje preti da ceo istok zapali? Od jednog pitanja narodne i čovečanske egzistencije, mi smo u larmadžijskom bunilu napravili na našu štetu evropsko pitanje, pitanje evropske ravnoteže! […] To je bio prvi gorki plod novovremne vajne srpske ‘državničke mudrosti’ i sokačkog patriotizma, – koji su jedni u svojoj uobraženosti i naduvenosti, a drugi sa svoga lakoumlja držali, da će pred srpskim fanfaronadskim ‘Quos ego’ ceo svet človiti na glavi!”. Prođoše decenije, prođe skoro dva veka, a srpsko društvo i dalje živi u larmadžijskom bunilu, bez ikakve namere da se prene iz ovog paranormalnog stanja. U tom somnambulnom štimungu ga drži takozvana intelektualna elita koja sopstvenu nesposobnost da ide u korak s vremenom, da rešava probleme, da promišlja trenutak sadašnji, da pruži kreativan doprinos današnjici, da smisli bilo šta suvislo – potura kao nacionalni interes, rodoljublje, dostojanstvo, vrhovni domet prastare srpske političke misli. A onda tu otrovnu, plesnivu ideološku supstancu predstavljaju kao nešto novo, neviđeno i originalno, kao što to ovih dana čini Novi DSS. Neka korist i od ove štetočinske ekipe. Ako ništa drugo, imamo hit za sledeću Evroviziju, u izvođenju Koštuničinih dečaka: Srbijica mora biti veća. Ovog puta imamo čime da pokorimo čitav svet, druga opcija ne postoji. Deesesovski rečeno: Pobeda ili smrt. 1 1 Link to comment Share on other sites More sharing options...
Milenko Puzigaca Posted June 5, 2022 Author Share Posted June 5, 2022 (edited) Možda je jedna od sisateljskih vedeta u pravu kad je pisala ono "o koristi i šteti sisatelja itd", i tačno je, postoji veliki broj oblasti u društvu kojima bi trebalo da se bave ovi koji se bave neproduktivnim zanimanjima, ali tu postoji uslov - da se time bave u kontekstu Draganove izjave koju ću i ovde postaviti ispod ovog teksta. Pa zašto onda to ne rade? Quote Prvi cu biti koji ce kritikovati Zapad i USA i Nemce, Francuze i Svajcarce... na za to odgovarajucim temama. Ima tu puno gresaka i prljavih stvari, ALI po meni to mora biti kritika iz narativa Zapada - teznja za razvojem demokracije, slobode govora, nezavisnosti sudstva, iskorenjivanja korupcije, ravnopravne ekonomske saradnje, teznje za propsperitetom sto veceg broja gradjana, sto se mene tice i razoruzanja. Meni ne treba kritika iz ugla putinove Rusije, Xiove Kine, iranskih mula... Njihova kritika je za mene bezvredna i opasna ! Ali ovakvi, ovakvi ničemu ne služe, osim da potpisuju razne peticije, pozivaju na agresivne ratove, i huškaju na zlo, kao ovde... Može li se srpsko obrazovanje spasiti od „Bolonje“ | Sputnjik intervju Može li Srbija da odbaci „Bolonju“: Humanističko školstvo protiv zapadne ideološke proizvodnje kadrova ...takvi ne služe ama baš ničemu, i od njih su neuporedivo korisniji ovi koji idu u Nemačku ili negde na dva, tri meseca, pa unesu u zemlju neka sredstva , koliko god mala bila, neka su 100 evra, nije važno, koja tu troše i od kojih žive. I zašto ovakvi nisu bar pod nekom istragom zbog toga što huškaju na agresivni rat? Zašto ih još uvek "narod" izdržava? Čemu oni služe? Ovaj je izjavljivao da se o Kosovu treba razgovarati jedino u generalštabu. Šta je to nego huškanje na agresivni rat? I takav bi da vraća vreme nazad. Ne sviđa mu se sistem koji "stvara kadrove". Valjda po njemu obrazovni sistem treba da stvara mrsomudane i lezilebe koji po ceo dan klate jaja i buncaju gluposti koje ni sa čime nemaju veze i ne služe ničemu, i onda da takvi "humanistički obrazovani" za to "primaju platu" iz budžeta. M'š! M'š! Edited June 5, 2022 by Milenko Puzigaca Link to comment Share on other sites More sharing options...
Milenko Puzigaca Posted June 6, 2022 Author Share Posted June 6, 2022 (edited) Evo, da dokažem kako nisam zadrt, nego sam samo objektivan. Hteo bih ovde da podelim dva teksta na koje sam naišao slučajno, tražeći nešto drugo. Autor je jedan od peticionaša i dežurnih zaštitnika nacije, i mogu da kažem, svaka čast, odlično urađen posao (ako se ignoriše povremeno etiketiranje). Doduše, što jeste jeste, čovek nikad nije pretio, palanački ogovarao, pravio spiskove i crtao mete, kao onaj, jedan od The Gurua, koji još ne može da prežali što su se pre 30 godina usred nacionalističke histerije v1.0 u masi od 4, 5 miliona sledbenika sekte, nekoliko njegovih ispisnika usudili da istupe iz krda, pa su pravili onaj "projekat" Rimtutituki. Slučaj popularne muzike Ova tema je u stvari o tome. Naravno da su društvu potrebni "doktori i filozofi" koji bi se bavili društvenim procesima, analizirali ih, ispravljali šta ne valja, i radili na poboljšavanju društva. Ali zašto se onda jedan poveliki deo te njihove branše ne bavi svojim poslom, a očigledno su za to sposobni, nego i oni udaraju u zurle, zvona i praporce, kao neka fukara? Šta je to? Zašto to? Da li oni misle da tako doprinose društvu? Kako to mogu da misle, kad je očigledno da štete društvu, podstičući masovne zablude i iluzije? Edited June 6, 2022 by Milenko Puzigaca Link to comment Share on other sites More sharing options...
Milenko Puzigaca Posted June 8, 2022 Author Share Posted June 8, 2022 Ovaj je jedino izostavio zaključak, verovatno zato što je "jedan od njih". To je da iako su drugovi komunisti lično bili ljubitelji pevaljki isl, ipak su što se ovoga tiče, bili progresivniji od ovih koji su došli posle njih, verovatno zato što je komunizam ipak građanska ideologija, a ne seljoberska, i radili su nešto na integrisanju toga u evropski kulturni prostor, a ne na odvajanju od njega, kano neki frustrirani čovečuljci sa kompleksom niže vrednosti koji po svaku cenu hoće da budu različiti. Oni (komunisti) iako ovaj tvrdi drugačije ništa nisu silom nametali, to jest muziku i to, samo nisu ni gušili prirodni razvoj, osim u početku. Još pre njih i pre WW2 se počelo sa džez klubovima itd, pa i da nisu oni došli, to bi se nastavilo, i kasnije bi došao rokenrol, pop, disko i ostalo, možda i više nego sa njima. Ono čega svakako ne bi bilo bez njih je da se kasnije pojave neki koji bi silom davali neprimereno mnogo vremena u medijima toj tzv "narodnoj kulturi" i veličali je, a još manje bi veličali neko nepostojeće idealizovano selo, i povezanost sa selom, iako je stvarnost suprotna - selo odavno propada i u nestajanju je, a taj način života je odavno na smetlištu istorije. Potpuno je nebitno ovo što navodi, o migracijama stanovništva koje se doselilo sa sela u grad, ali je na njega gledalo kao na neprijateljsko okruženje, a na selo kao na neki izgubljeni raj. Jbg, kad si u Rimu... Ili to, ili idi iz njega nazad u taj raj, niko te nije vezao. Ovaj možda nije upoznat, ali sedamdesetih su u USA održali sastanak svi glavni filmski i TV studiji, nije to organizovala nikakva država, mada neko verovatno jeste prvi to smislio, samo ne znam ko, ali to nije važno, i na tom sastanku je dogovoreno da se više neće snimati serije i filmovi uz kojima se idelizuje selo i seoski način života, što bi tamo bili filmovi i serije o kaubojima, rančerima itd, nego će se snimati serije i filmovi o urbanom životu, i popularisaće se urbani život. I to u USA i dalje ima oko 50% urbanog i 50% ruralnog stanovništva. OK, postoji milion lokalnih kantri i slicno radio i TV stanica, ali mejnstrim mediji su ovako bili dogovorili i to je to. Pa? To tako i treba. Oni to nisu smislili zbog altruizma, i da menjaju svet, nego zato što je tako bolje za bizmis. To što je bolje i za društvo, zato što predstavlja realnu sliku sveta, to je samo propratna pojava. Tu da neko od ovih mozgonja ima nešto u glavi i on bi zastupao i propagirao ono što je bolje, tj samo bi se ugledao na recimo ovo što su ovi u USA uradili i to kopirao. Ne zbog neke izdr... "ljubavi prema svojoj zemlji" jer nikoga za to sr... nije briga, nego zato što je tako bolje. Samo za to treba da se ne bude rurbani bušmanin (copyright Teofil Pančić), kockastoglavac i frustrirani palančanin čiji su kulturni vrhunac razne "jade", tj seoski vašari koje su dovukli u urbane sredine. To spadaju i razne Guče koje su isto "jada" samo ih ne zovu tako. Možda nekad nisu to bile, sad jesu. Jada nad jadama. 2 Link to comment Share on other sites More sharing options...
DJ_Vasa Posted June 8, 2022 Share Posted June 8, 2022 (edited) 6 hours ago, Milenko Puzigaca said: Ono čega svakako ne bi bilo bez njih je da se kasnije pojave neki koji bi silom davali neprimereno mnogo vremena u medijima toj tzv "narodnoj kulturi" i veličali je, a još manje bi veličali neko nepostojeće idealizovano selo, i povezanost sa selom, iako je stvarnost suprotna - selo odavno propada i u nestajanju je, a taj način života je odavno na smetlištu istorije. Potpuno je nebitno ovo što navodi, o migracijama stanovništva koje se doselilo sa sela u grad, ali je na njega gledalo kao na neprijateljsko okruženje, a na selo kao na neki izgubljeni raj. Jbg, kad si u Rimu... Ili to, ili idi iz njega nazad u taj raj, niko te nije vezao. Sasvim nevezano za ovu forumsku temu sam imao prilike da čitam nešto slično. Autor i kontekst su sada nebitni, ali suština je da drlja o nekom selu kao iskonskom poreklu svakog „pravog Srbina” i tome slično. Elem, to selo podrazumeva famoznog „domaćina” kao glavu kuće, neku nesrećnu ženu koja mora sve da radi i da rađa decu, kao i samu decu od koje bar jedno mora biti muško kako bi nastavilo „dinastiju” dotičnog. Podrazumeva se da dotični domaćin ide u crkvu, kao i cela porodica, da ima stoku, njivu, povrće i voće o kojima se porodica zajedno stara, a podrazumeva se da će sinčina postati jednog dana domaćin, ćerka domaćica i mašina za rađanje dece. Sve to je praćeno kukanjem i lelekanjem kako ljudi beže sa sela, kako se ne razmnožavaju kao babe koje su bez anestezije rađale desetoro dece (od kojih preživi 2-3), i kako država treba nešto duradi da bi se ovaj trend zaustavio. Dotični autor je poreklom sa sela, a koliko znam, sasvim dobro živi od kuckanja po tastaturi, umesto da hrani stoku, sadi povrće, orezuje voćke ili ore njivu. To da li neko svojom voljom živi u selu ili gradu je stvar ličnog izbora, baš kao i to da li će živeti od poljoprivrede, zanata, stočarstva ili neke desete struke. Svaki od ovih izbora za sobom povlači i neke posledice - ako misliš da ćeš uspeti da super živiš i mnogo zaradiš obrađujući zemlju kao pre sto godina, plus da tražiš od države duradi nešto, onda je to na nivou verovanja u Deda Mraza. Trtljanje o tome kako će u EU država nešto duradi baš i ne pije vodu - tačno je da postoje subvencije i olakšice, ali za farmere, koji imaju ogromne posede, a ne za domaćinstva koja imaju njivicu, povrtnjak i 2-3 krave. Takav sport bi bio veoma skup i neisplativ, a graničio bi se sa subvencionisanjem pecaroša-amatera kako bi prodavali ribu na lokalnoj pijaci. Cela ta priča koja podrazumeva šajkaču, opanke, gusle, domaćina i ostale budalaštine je samo sredstvo za titranje usahlih loptica priprostoj populaciji koja je jednom nogom stoji u bušnom opanku, a drugom u blatnjavoj cipeli. Mnogima nije poznato da sela u domaćem smislu ne postoje u mnogim delovima Evrope, SAD i drugih razvijenih država. Pre nekoliko godina sam sa jednim poznanikom razgovarao o letovanju i ispostavilo se da smo obojica bili u Afitosu, čak i u istom hotelu, ali u različitim terminima. Dok smo razmenjivali (pozitivna) iskustva, poznanik je prokomentarisao da mu nije jasno zbog čega tamošnji Grci unižavaju sopstveni grad jer ga nazivaju selom. On je čak u razgovoru više puta rekao da je u pitanju simpatičan, prijatan i lep gradić, što ga je i nagnalo da navede ovu razliku. Poenta je u tome da je percepcija sela kod nas iskrivljena. Ima koliko hoćeš sela čiji žitelji odlaze na posao u susedni grad, imaju neke fabrike ili radionice, koja su srasla s njim ili su se transformisala. Ima i (kod nas relativno malo) slučajeva da oni koji mogu da rade od kuće za kompjuterom odlaze da žive van grada, što je takođe posledica razvoja. Taj koji gleda zalazak sunca nad planinom ili rekom dok kucka nešto na laptopu svakako neće nabiti šajkaču, uzeti rakiju ili orati njivu, već će novac zarađivati od onoga što zna. Da se vratim i na dotični Afitos - on jeste selo, ali odstupa od ovdašnjeg pojma sela. Ako se dobro sećam, kolega @Akiro je pisao da ima tamo kuću i može da ga opiše bolje od mene, ali svakako da turista tamo neće morati da se obilazi sa neosvetljenim traktorom, da pazi da ne ugazi u balegu ili da oseća miomirise svinjca kod glavnog trga. Moja percepcija dotičnog mesta je ograničena na turistički utisak, ali evidentno je da tamo postoji infrastruktura, da ima ljudi koji se ne bave poljoprivredom ili stočarstvom (osim u okolini, toga ima koliko se sećam), pa samo mesto zaista podseća na naš koncept grada. Ko hoće da pogleda kako tamo izgleda, ima Google Pictures i može da stekne bar neki utisak. Edited June 8, 2022 by DJ_Vasa 2 Link to comment Share on other sites More sharing options...
Milenko Puzigaca Posted June 11, 2022 Author Share Posted June 11, 2022 BTW, na ovom linku gore, OK, jeste ovaj uradio poprilično OK analizu, ali u okvirima ideologije njihove sekte. Što je važnije, pokazao je da ovdašnji naučnici iz te fele ne umeju da razmišljaju van okvira svoje sekte. Na primer, navođenje neistina, da ne kažem laži. I onda namerno za zlu globalno još od osamdesetih uticajnu "feministkinju" tvrdi da je niža nego što jeste, a za lokalnu wannabe "stereotipnu ženu" da je viša. Zašto? Da li je 6cm mera objektivnosti? Onda, mizoginija, u istom delu. Citiranje stihova o "ženskim atributima" iz pesme Bore Đorđevića od pre 40 godina. Što je tada možda bilo OK. Možda je tada bilo nešto kao što je u to vreme radila zla feministkinja gore pomenuta - drmanje kaveza zaparloženim palančanima. Ama danas je poprilična civilizacijska zaostalost. U redu je to i danas, u kafani. Ali u "naučnom radu" tako nešto govoriti u 21 veku kao da je neki argument, i tako žene predstavljati kao objekat je u principu poprilična nekultura. Ali dobro. Političari ne valjaju. Ovakvi su dobri. 4 noge dobre. 2 noge loše Link to comment Share on other sites More sharing options...
Amigo Posted June 11, 2022 Share Posted June 11, 2022 Miša Đurković Institut za evropske studije, Beograd Jel to nesto kao ono Ministarstvo za rude i gubljenje vremena Link to comment Share on other sites More sharing options...
Milenko Puzigaca Posted June 11, 2022 Author Share Posted June 11, 2022 E, upravo to. Ali oni tamo nisu zahvalni zbog toga što ih napaćeni narod izdržava ni zbog čega, nego još i slobodno misle, kao što se vidi. Ne bih da sam na njihovom mestu. Eee, možda neko misli da je uvid u misli doktora i filozofa zanimljiv, ali nije. To mu dođe slično kao kad smo svojevremeno neki "mi" gledali film Twilight. I gledamo ti mi ono, gledamo, i odjednom pogledamo jedni u druge, i istovremeno citiramo Lignjoslava Pipka "gledanje ovog filma nije zabava nego teeeeeežak posao" E, isto tako i ovo 1 Link to comment Share on other sites More sharing options...
Milenko Puzigaca Posted June 12, 2022 Author Share Posted June 12, 2022 19 hours ago, Amigo said: Miša Đurković Institut za evropske studije, Beograd Jel to nesto kao ono Ministarstvo za rude i gubljenje vremena Pa bar da je samo to, nego nešto mnogo gore. Po nazivu bi se reklo da je to nešto odakle se popularišu evropske vrednosti, što je možda i bila ideja, a u praksi je potpuno suprotno. Ovaj je jedan od nekoliko glavnih kolovođa ovim patrijotama i svakoj čorbi zaprška. Stalno huska protiv civilizacije, pravi neke mitinge, potpisuje peticije, jedan je od glavnih huškača protiv zakona o rodnoj ravnopravmosti, veliča nacionalizam i samodovoljnost i palanacku neprimenljivost, propagira fizičko kaznjavanje dece, galami i organizuje skupove protiv predsednjka SANU zato sto samo govori ono sto je tacno (to sa kosovom je zavrsena priča), evo u ovim tekstovima se vidi da je i ženomrzac, verovatno i anti lgbt, verovatno i sad huška protiv mrskog "zapada", ma poslednje nešto, što je kilometrima udaljeno od Evrope. Atavizam par ekselans. I oni tamo za to primaju "platu" koju im plaća "narod". Link to comment Share on other sites More sharing options...
Amigo Posted June 12, 2022 Share Posted June 12, 2022 4 hours ago, Milenko Puzigaca said: Pa bar da je samo to, nego nešto mnogo gore. Po nazivu bi se reklo da je to nešto odakle se popularišu evropske vrednosti, što je možda i bila ideja, a u praksi je potpuno suprotno. Ovaj je jedan od nekoliko glavnih kolovođa ovim patrijotama i svakoj čorbi zaprška. Stalno huska protiv civilizacije, pravi neke mitinge, potpisuje peticije, jedan je od glavnih huškača protiv zakona o rodnoj ravnopravmosti, veliča nacionalizam i samodovoljnost i palanacku neprimenljivost, propagira fizičko kaznjavanje dece, galami i organizuje skupove protiv predsednjka SANU zato sto samo govori ono sto je tacno (to sa kosovom je zavrsena priča), evo u ovim tekstovima se vidi da je i ženomrzac, verovatno i anti lgbt, verovatno i sad huška protiv mrskog "zapada", ma poslednje nešto, što je kilometrima udaljeno od Evrope. Atavizam par ekselans. I oni tamo za to primaju "platu" koju im plaća "narod". Pusti budale, ne verujem da to iko cita. Ja sam kliknuo na link, pogledao i zatvorio. Zivot je kratak da se trosi vreme citajuci takve stvari. Link to comment Share on other sites More sharing options...
Milenko Puzigaca Posted June 12, 2022 Author Share Posted June 12, 2022 Pa dobro, i jeste verovatno tako. Cak i na ovim patrijotskim portalima komentatori ponekad pisu kako je taj salonski nacionalizam odvratan jer ga uopste nije briga za obicne ljude, koji ove lezilebe u stvari izdrzavaju. Zaboravio sam gore, ovaj jos kuka kako samo "nama" nece biti dozvoljeno da resavamo nacianalno pitanje tako sto ce prekrajati granice i praviti srbske svetove i velike srbije. Bolest, i nista takvi nisu naucili 200 godina, a to je zato sto su lezilebi koji nemaju dodir sa stvarnim svetom. Ne znam zasto ih uopste pustaju u normalan svet. To treba za obicne ljude da bude bez viza, a za sve ovakve do poslednjeg da bude zabranjen pristup u normalan svet, zato sto se deru protiv njega. Kako Ameri mogu da imaju podatke ko se sa kim dopisivao, kad neko dode za vizu, pa npr slaže da nema nikoga u USA, a u stvari ima sina ili rodaka koji je tamo na crno, odmah mu ispostave listu emailova, kad se dopisivao sa sinom, pa dobije šipak bijeli umesto vize, tako i za ovakve u Evropi mogu da imaju podatke, pa cim slete, ili se prijave u hotel ili nesto, za šiju, pa nazad. Zasto, zato. Link to comment Share on other sites More sharing options...
Akiro Posted June 13, 2022 Share Posted June 13, 2022 On 6/8/2022 at 3:20 PM, DJ_Vasa said: Mnogima nije poznato da sela u domaćem smislu ne postoje u mnogim delovima Evrope, SAD i drugih razvijenih država. Pre nekoliko godina sam sa jednim poznanikom razgovarao o letovanju i ispostavilo se da smo obojica bili u Afitosu, čak i u istom hotelu, ali u različitim terminima. Dok smo razmenjivali (pozitivna) iskustva, poznanik je prokomentarisao da mu nije jasno zbog čega tamošnji Grci unižavaju sopstveni grad jer ga nazivaju selom. On je čak u razgovoru više puta rekao da je u pitanju simpatičan, prijatan i lep gradić, što ga je i nagnalo da navede ovu razliku. Poenta je u tome da je percepcija sela kod nas iskrivljena. Ima koliko hoćeš sela čiji žitelji odlaze na posao u susedni grad, imaju neke fabrike ili radionice, koja su srasla s njim ili su se transformisala. Ima i (kod nas relativno malo) slučajeva da oni koji mogu da rade od kuće za kompjuterom odlaze da žive van grada, što je takođe posledica razvoja. Taj koji gleda zalazak sunca nad planinom ili rekom dok kucka nešto na laptopu svakako neće nabiti šajkaču, uzeti rakiju ili orati njivu, već će novac zarađivati od onoga što zna. Da se vratim i na dotični Afitos - on jeste selo, ali odstupa od ovdašnjeg pojma sela. Ako se dobro sećam, kolega @Akiro je pisao da ima tamo kuću i može da ga opiše bolje od mene, ali svakako da turista tamo neće morati da se obilazi sa neosvetljenim traktorom, da pazi da ne ugazi u balegu ili da oseća miomirise svinjca kod glavnog trga. Moja percepcija dotičnog mesta je ograničena na turistički utisak, ali evidentno je da tamo postoji infrastruktura, da ima ljudi koji se ne bave poljoprivredom ili stočarstvom (osim u okolini, toga ima koliko se sećam), pa samo mesto zaista podseća na naš koncept grada. Ko hoće da pogleda kako tamo izgleda, ima Google Pictures i može da stekne bar neki utisak. Afitos ni malo ne podseća na naše Pukovce i slična mesta. Ali jeste selo, fancy turističko selo, gde deo stanovnika živi od turizma, deo od poljoprivrede a deo od raznih zanata. Ali kako to u praksi izgleda. Ja imam stančić u zgradi blizu centra Afitos (tačnije sto metara od crkve). Druga zgrada ispod mene (znači još bliže centru), je nešto što verovatno jeste seljak, pošto, pored raznih vozila u dvorištu ima i traktor. Porodična kuća predivno sređena u ukrasnom kamenu (veći deo Afitosa je tako sređen), uređena bašta sa engleskom travom, elegantna baštenska garnitura, Tuborg suncobran, koji je uzeo iz neke kafane (a možda pored poljoprivrede i sam drži neki ugostiteljski objekat) i tri vozila u dvorištu: BMW X3, neki ne baš kratki fancy gliser i... traktor. Traktor doduše ne izgleda baš tako ugledno kao ostatak kompleta, vidi se da je radna mašina. Još jedna kuća u centru Afitosa ima traktor u dvorištu. I to na spustu od crkve ka delu šetališta na brdu gde su naređani riblji restorani sa pogledom na Sitoniju. Nije baš tako fancy kao onaj drugi primerak, ali sve maksimalno uredno i čisto. Poljoprivreda oko Afitosa je većinski suncokret i maslina, t.j. ulje, i nešto klasičnog povrća. Nigde nisam video ni trag stočarstva, što ne znači da ga nema, ali je skriveno. Odnosno, video sam u brdima iznad Sivirija ka Elaniju stado koza. Nema tamo nigde u okolini "miomirisa" i balege. Ali traktori zimi nanesu blato na magistralu samo tako. Nema problema sa neosvetljenim traktorima (for that matter i vozilima) jer Grci propise i i visoke kazne van sezone veoma uredno primenjuju. Van sezone se doduše moze desiti da jedan od komšija pusti svoje paunove da slobodno šetaju pa smo ih našli jednom prilikom 6 komada kako nam šetaju po garaži. Ima neki komšija i par ponija, verovatno za decu. To ti je to od životinjskog sveta. Doduše, ima dosta kerova a tek mačaka u neograničenoj količini. Svi divljake tamo hrane pa ih visok procenat preživljava. Afitos je čudna priča ali jeste selo. Ali nije svinjac. Što se tiče infrastrukture, uvodi se fiberoptic, ali trafostanice na prastarim drvenim banderama ne ulivaju baš poverenje. Činjenica je da i tokom sezone a tek van sezone ima dosta ispada struje i vode. Pade mi napamet poređenje sa Beogradom. Na Vračaru sam u dvorištu jedne kuće na spustu ka Južnom bulevaru video manje jato gusaka, koje je neko gajio, a na nekoj žurci na Mirijevu sam na nekoj žurci oko tri ujutru čuo iz blizine meketanje koza. Ni Vračar/Neimar ni kompleks stambenih zgrada na Mirijevu nisu baš neka prigradska seoska periferija. U Afitosu videh ukrasne paunove i ponije, eh, da, i jedno magare. 2 Link to comment Share on other sites More sharing options...
Milenko Puzigaca Posted June 13, 2022 Author Share Posted June 13, 2022 23 hours ago, Amigo said: Pusti budale, ne verujem da to iko cita. Ja sam kliknuo na link, pogledao i zatvorio. Zivot je kratak da se trosi vreme citajuci takve stvari. Jedino jos da se onda vidi zasto bi drustvo izdrzavalo sve te parazite, kad to sto rade nikoga ne zanima, pa bog da nas vidi. Niko im ne brani da pisu sta hoce i da objavljuju sta hoce, ili da organizuju te skupove itd, ali zasto bi drustvo sve to finansiralo? Neka nađu neke druge finansijere pa neka rade sta hoce. 1 Link to comment Share on other sites More sharing options...
Milenko Puzigaca Posted June 15, 2022 Author Share Posted June 15, 2022 TOMISLAV MARKOVIĆ: Srpski paradoks – Vučić gradi Miloševićevu Srbiju uz pomoć evropskih investicija Ode Olaf Šolc svojim putem, a srpska javnost ostade da se iščuđava nad njegovim otvorenim rečima. Ređaju se po televizijskim studijima politički analitičari, diplomate, članovi vladinih i nevladinih organizacija, stručnjaci za sve i svašta i još ponešto, baveći se teškim hermeneutičkim poslom tumačenja Šolcovih izjava. Te nema smisla od zemlje koja je bila pod sankcijama tražiti da uvodi sankcije drugoj zemlji, i to baš onoj koja poštuje njen teritorijalni integritet; te čak i ako ispunimo te iste uslove kao što su vladavina prava i sloboda medija, što je za nas mačji kašalj, ostaje nam nepremostiva prepreka priznanja Kosova, kako ćemo bez kosovskog zaveta i kolevke srpstva, stići će nas kletva kneza Lazara. Mediji udarili u žalopojke kako se već decenijama pomera datum ulaska Srbije u Evropsku uniju, trebalo je da postanemo deo te kod nas inače omražene zajednice prvo 2007. godine, pa onda 2010, potom je najavljivano članstvo za 2014, pa za 2020. i 2026, a sad se priča o 2032-oj godini. Razne srpske administracije se ubiše od posla kako bismo postali članica EU, ali ne vredi, neće nas, pa neće, kao da smo šugavi. Jesmo možda i mi nešto malo krivi, jer zapravo radimo sve suprotno od onoga što smo obećali i na šta smo se obavezali i jer nema ama baš nijednog racionalnog razloga da se pridružimo evropskoj zajednici naroda, a naše vlasti to i ne žele, ali za sve je zapravo kriva Evropa, licemeri preispoljni, lepo kaže epska pesma – Latini su stare varalice. I to se sve može čuti na medijima koje ne kontroliše Aleksandar Vučić, što je dobar znak da je ovo naše nazovi društvo izgubilo svaki kompas i orijentaciju, kako u vremenu tako i u prostoru. ... Svo to mučno natezanje nemačkog kancelara i drugih evropskih zvaničnika sa Srbijom plod je jednog suštinskog nesporazuma. Vladajuća kasta ne želi Srbiju u Evropi, gnuša se evropskih standarda, poštovanja zakona, vladavine prava, zaštite pojedinca, lične slobode i sličnih zapadnjačkih izmišljotina. Vučić i njegova banda* žele zapravo Miloševićevu Srbiju, samo bez sankcija, međunarodne izolacije, praznih rafova, bednih plata i još bednijih penzija, uličnih prodavaca deviza, prodaje benzina u plastičnim flašama i ostalih prirodnih posledica sumanute politike. Naprednjaci bi da sagrade Miloševićevu Srbiju, uz pomoć evropskih investicija i donacija. Što je najluđe, to im je do sad polazilo za rukom. Za taj oksimoronski projekat imali su i podršku Angele Merkel, što se vodilo pod firmom famozne stabilokratije. Takvoj politici očigledno ističe rok trajanja, čemu je znatno doprinela i ruska agresija na Ukrajinu. Poruke Olafa Šolca i drugih zvaničnika pokazuju da dolazi vreme čistih računa. Što bi rekao pesnik – teško vreme za vučiće**, prijatelju moj. * svih 90+ posto ** i za sve ostale elemente iz * 1 1 Link to comment Share on other sites More sharing options...
FrediB Posted June 16, 2022 Share Posted June 16, 2022 Jos jedan genijaRac: Никола Варагић: Како спречити EuroPride у Београду Скрнављење мурала са ликом патријарха Павла у Београду, показало је колико је дубок јаз између трансхуманиста и традиционалиста. Пошто је мурал прекривен розе бојом, недуго након што је покренута петиција од стране православне организације Антиглобалисти Србије са захтевом да се забрани одржавање EuroPride у Београду у септембру 2022, може основано да се сумња да су мурал оскрнавили следбеници Маше Гесен или сличних. То је урадио неко ко не мрзи само патријарха Павла, него и Православље, и Бога. Да ли ће се EuroPride заиста одржати у Београду иако су се појавиле и мајмунске богиње (за које је утврђено да их преносе углавном хомосексулаци)? Да ли је то хомомофобија, или брига о здрављу нације, кад се захтева од власти да забране скуп хиљаде или десетине хиљада ЛГБТ особа из света, у тренутку кад не знамо све чињенице у вези корона вируса или мајмунских богиња? Да ли су организатори EuroPride србофили или србофоби? Ако нису србофоби, зашто вређају и скрнаве све што је српско и православно? Ако се боре за своја права и слободе, зашто им је циљ да униште традиционалну породицу и зашто крше права и слободе другачијих од себе и права деце? Дозволили смо да нам забране одлазак у цркву, да нам уведу аусвајс од 20 часова, све због бриге о здрављу – и онда организују EuroPride. Да ли ћемо им и то дозволити? Ове године је Влада Србије покренула и пројекат четврте индустријске револуције по налогу или под контролом Светског економског форума из Давоса. Да ли ћемо им и то дозволити? А шта спаја ЛГБТ активисте и трансхуманисте? Спаја их антихуманизам или антихришћанство, мржња према свему што је традиционално и хришћанско. Већина грађана Србије жели да негује хришћанске или традиционалне породичне вредности и већина грађана Србије не жели да живи у social credit system-у. Организовати на овај начин EuroPride и уводити на овај начин четврту индустријску револуцију у Србији значи насиље над грађанима Србије. Господ позива сваког човека да живи по духу, а не по телу, и исти позив упућен је ЛГБТ особама. Хетеросексуалац који живи по телу и у разврату, пред Богом је исти као и ЛГБТ особа која живи по телу и у разврату. Хришћанско учење не може да се мења. То је учење о спасењу душе. Христос је дошао да позове грешнике да се покају и да их спаси. То важи за све грешнике, а не само за оне хомосексуалне оријентације. Бесмислено је тражити да се промени или забрани Свето Писмо, зато што, наводно, шири хомофобију. Свето Писмо не шири хомофобију, него љубав и показује нам пут како да спасимо своје душе. Нећемо попут Палме да тврдимо да у Јагодини нема хомосексуалаца, или попут Кадирова да у Чеченији нема хомосексуалаца. Али, нећемо да дозволимо да се нашој, хришћанској деци промовишу антихришћанске вредности и култура која иде против биологије. И да се над нама спроводи медицински експеримент и друштвени инжењеринг. Православље (хришћанство) и трансхуманизам (антихуманизам) не могу се помирити, јер трансхуманизам руши све оно што је хришћанство градило у човеку. Трансхуманисти су већ освојили целу евроатлантску цивилизацију која више није хришћанска, продрли су и у део Азије и део Латинске Америке, али главни циљ им је да освоје источну и југоисточну Европу, тј. да униште Православље и Словене. Колико су то различите цивилизације види се и на случају схизофрене Пољске која као НАТО држава напада Русију, која је упориште традиционалиста, коју желе да униште антихуманисти, против којих се бори и католичка Пољска и попут Русије не дозвољава да се шири ЛГБТ идеологија или насилно насељава мигрантима из Азије и Африке. Идеолошки, Пољаци и Руси су најближи савезници. Ако Пољска остане део Запада, пољске родољубе поразиће трансхуманисти и глобалисти. Постављањем гвоздене завесе према Русији, наводно због Украјине, трансхуманисти који воде Империју показују колико не желе Православље у својим границама и да ће ускоро нестати последњи траг хришћанства у евроатлантској цивилизацији, ако се не догоди нека конзервативна револуција у католичко-протестантској романско-германској цивилизацији. Ко ће од словенских народа остати иза гвоздене завесе, од њих зависи. Наше је да учинимо све што је до нас да се Србија нађе у зони интереса Русије, односно, да заједно одбранимо Православље, и да у границама наше цивилизације негујемо хришћанске и традиционалне породичне вредности. Дакле, ако православни народи не желе трансхуманизам и ЛГБТ идеологију, зашто се не бисмо одвојили од антихришћанског Запада? У државама евроатлантске цивилизације има довољно простора за целу ЛГБТ популацију света; нема потребе да освајају православне државе и да на силу намећу њихове вредности. Кад се поделимо, можемо да тргујемо. Већина грађана Србије није за одржавање EuroPride у Београду у септембру и око тога постоји консензус у православном и родољубивом делу опозиције. Верујем да је и већина гласача СНС-а и СПС-а против ЛГБТ идеологије. То су исти они грађани који су и против увођења санкција Русији. Не постоји разлог да се, напокон, цео патриотски део опозиције не удружи, са циљем да се спречи одржавање EuroPride у Београду и затвори центар за четврту индустријску револуцију у Србији. То је прилика да се придобију гласачи СНС и СПС, као у случају Рио Тинто. У СНС-СПС бирачком телу постоје људи који су и против одржавања EuroPride у Београду, и против увођења санкција Русији, и против отварања рудника литијума, и против продаје Косова и Метохије… Као држава или народ, отказивањем EuroPride у Београду и гашењем српског центра за четврту индустријску револуцију, показали бисмо где су границе између хришћанства и антихуманизма, између наше нормалности и њихове тзв. нове нормалности. Ако Православна Црква остане Црква Бога живога и стуб и утврђење истине (1. Тим. 3, 15), то ће бити гаранција да ћемо имати нормалан живот, да ћемо имати породични живот какав су имали наши претци, наравно, са много мање насиља у породици, у још здравијој породици, где ће деца родитеље звати мајка и отац, и да родитељима неће бити одузимана деца зато што не желе да дају деци експерименталне лекове, вакцине или терапије, да ће се поштовати право личности и право на приватност, да ће постојати слобода избора, да ће бити мање социјалне неједнакости, тј. много мање сиромашних људи, више правде и, пре свега, да знамо у каквом систему желимо да живимо. Чувајмо СПЦ и целу Православну Цркву и традиционалне породичне вредности. Link to comment Share on other sites More sharing options...
Recommended Posts
Create an account or sign in to comment
You need to be a member in order to leave a comment
Create an account
Sign up for a new account in our community. It's easy!
Register a new accountSign in
Already have an account? Sign in here.
Sign In Now