Tool

Da li mogu neometano da gledam u Srbiji serije preko Popcon time aplikacije, bez VPN-a ? Znam da se u Nemačkoj plaćaju ogormne kazne al ne znam jel i kod nas zaživelo. Pa se tripujem. Inače ili skidam preko Pirate bay ili gledam online ali mi nešto zapucava pa reko ovo da probam.

Jadnici, Dostojevski

No shit Sharlock 😂

Posle ljubavi, ostaje samo ukus pelina u ustima, i poneki bolni trzaj posred utrobe. Posle ljubavi, ostaju samo komadići osušenog cveta, razbacani i uvenuli svuda po podu. Posle ljubavi, ostaje reka potrošenih nada. Bili smo čvršći i neprobojni poput kamena, ali smo prekasno shvatili da smo lomljivi poput stakla. Polomili smo se kao da nikada nismo ni postojali...maštala sam o jednoj većoj mansardi na vrhu zgrade, negde u inostranstvu. Odškrinuta vrata, ulazim, fotografije koje si napravila leže na stolu pored fotoaparata, a ti zaneta samo pišeš, odzvanja tastatura i tvoj pogled je negde daleko, u kreacijama mašte koji su za nas realiste, nepoznati svetovi. Spuštam se na stolicu i gledam te kako pišeš, osmeh mi prelazi preko lica. Ne primećuješ da sam ušla. Pomazim te po ramenu, trzaš se kao oparena, kada vidiš da sam ja nadođe olakšanje, zagrliš me i pričaš kako je protekao dan. I smejemo se. Ali od toga nikada neće biti ništa. Nije ni trebalo da bude. Jer posle ljubavi ostaje srušen most, na čijim krajevima ostaju stranci koji su se nekada davno previše dobro poznavali. I znam da nijedne usne neće biti kao tvoje. I nijedno telo toliko meko na dodir. I nijedna duša toliko bliska i topla. Posle ljubavi ostaje....ništa.

Ne nego je prosto smesno sto me je sto ljudi dosad ubedjivalo da ne odustajem da imam ja kapaciteta. Eto to je smesno.

I evo kakvi su testovi, stvarno, ja ovo ne umem da resim, eto dokaza da sam glupa i da nisam za ovo: Na pola sam se uzasno iznervirala i izasla.

Fabrikice, bolu u ledjima,depro, i 15.000 din, evo me !

Prešla sam na Ubuntu na laptopu, mnogo mi se dopada, prosvetljenje.

To je ona spika...žrtvujem sadašnjost zarad neke tamo budućnosti koja je nestabilna i koju možda neću ni dočekati.

Želim posao u kom ću uživati. Nek bude i za male pare al da ga volim i da nema dodira sa ljudima eto. Na kraju krajeva lepo je meni bilo tamo u it firmi, na toj praksici od 5 dana (koju sam dobila jer nije ni bio test), brzo mi prolazilo vreme, (citaj, krala kod sa neta i gotove projekte lool), i mentor malo malo dotrcavao za backend deo, ali prosto nemam kapaciteta da savladam jer je PREVIŠE toga prosto i ne mogu, kad vidim konkurenciju i tenziju, ne radi mi se to. Zveri visokih kapaciteta svuda oko mene.

I eto, idem da radim u fabriku od sl nedelje i onda necu imati vremena da razmisljam. Dobicu te parice i spiskati i opet ostati sa mastom o osamostaljivanju i normalnom zivotu.

Ne mogu prosto da opišem dozu očajanja koje osećam. Gledam drugove koji su uspeli, vidim provaliju i znam da nikada neću uspeti jer to prosto nije moj put i moja sudbina. Teram se jer zivim u govnjivoj drzavi i jer sam nespsoobna. Ja sam obična. Ja sam niko. I nikada se neće ostvariit svi oni snovi, samo robijanje. Recite da sam luda. Razmažena. Ali svesna sam da nemam kapaciteta i da sam bacila 3 godine života. Nije it za mene. Ali dolazim do problema šta onda pobogu pa jeste. Toliki mi je haos u glavi da ne mogu da opišem.I prosto sam eto besna, najbesnija što nemam intelektualnih kapaciteta koji bi me izvukli iz nemaštine jer mi je to jedini izlaz. Pogodila me je realnost.

E ovako, Želim da ispričam svoju priču. Naime, smatram sebe osobom vrlo skromnih i prosečnih sposobnosti. Kroz osnovnu i srednju mi nisu išli predmeti poput matematike, fizike, bilo šta što je upućivalo na logičko razmišljanje, prosto sam bila očajna u tome, i dan danas imam traume od pismenih iz matematike. Jedini način za mene na koji sam uspevala da se izborim sa takvim predmetima bio je upravo u tome da ga ponovim 1000 puta, da iskopiram sa celokupnom izradom kod privatnih predavača, i tek posle 100tog ponavljanja bih uspela. Ako bi nastavnica promenila zadatak, ne mislim na brojeve, nego nešto potpuno drugo da to je to, ja sam izgubljena. Tako da sebe smatram osobom nesposobnom za matematiku i logiku sa validnim razlozima. I ne volim. Nemam živaca. Što se tiče crtanja, i tu sam loša, i to potvrđeno od strane profesora. I ni to me ne zanima. Imala sam interesovanje za pisanje sastava i čitanje klasične liretature, profesorica i ostali iz odeljenja su bili kao vauuu kako pišeš, ali mene je smaralo to jer sam, ukratko rečeno shvatila da od upisivanja književnosti leba nema i da će me smoriti. Tako da je to jedina stvar koja mi je išla u životu. I realno, znamo i sami u kakvoj državi živimo. Oko sebe gledam samo ljude koji kukaju na nemaštinu, koji ili rade u fabrikama buticima i tako to za 30, 40 hiljada, ili u državnim firmama gde isto nisu neke plate i gde je sad partijsko zapošljavanje uzelo maha i gde se doslovno kolju za radno mesto i to opet nizašta. Onda dolaze ljudi koji rade kao bankari, pravnici, itd tako neki poslovi u privatnim firmama i oni već lepo zarađuju. Ili lepo odu preko, kod Švaba, rade rade ali su tamo veći standardi.E sada, to je najveći deo populacije. Onda dolaze oni koji imaju sopstvene firme , koji rade više poslova ili su stručnjaci u sovjoj oblasti zahvaljujući radu, inteligenciji, koji su prosto uspeli da pregaze sve preko sebe i popnu se na društvenoj lestvici. Meni takvi ljudi deluju kao bogovi, osećam se kao patuljak i nesposobna da i sama postanem stručnjak u nekoj oblasti, i moj tata koji ceo život krpi kraj sa krajem i koji nije ništa uspeo da uradi od svog života, im se isto tako divi i prosto, ''oni su rođeni pod srećnom zvezdom, njima je bog dao'' i slične priče, i balavi za njima prosto ali je duboko svestan tog raskoraka izmedju nas ''običnih'' i njih. Upisala sam IT smer, i to samo iz razloga što mi je to bila jedina opcija gde sam smatrama da bih mogla da nađem kakav takav poslić, od 500 do 800 eura što bi mi omogućilo da iznajmim stan u gradu i ono živim koliko toliko normalno. ALi onda dolaze problemi, i sada na kraju faxa, gde naravno nisam ništa naučila, samo osnove, gledam svoje kolege koje se kolju, probijaju, od njih 20 samo je dvoje dobilo placenu praksu u firmi, i to oni najglasniji, najvatreniji, ektroverti, ''crveni'', ENTP tipovi licnosti i ono sto se u danasnjem vremenu trazi. Ja ne mogu da budem nesto sto nisam. I iskreno, nemam toliku disciplinu i volju. Sedela sam pored druga dok je kodirao i objasnjavao mi nesto, i shvatila koliko njegov mozak BRZE radi, koliko nove stvari i koncepte lakse shvata i prosto razbija jer ima PRIRODNU NADARENOST. Da, imao je više vremena jer radi to od srednje ali je prirodno nadareniji i voli to. VOlim i ja donekle ali sam u fazonu želim da se zaposlim više, da dobijem jebenu priliku. Na praksi od 5 dana u jednoj firmi mi nisu na kraju ni pogledali projekat, i kada sagledam šta se sve dešava po IT firmama ovde u Novom Sadu, kakvo je to navlačenje i znate i sami, a sa druge strane freelanse gde je opet borba dokazivanje....i eto radim danas jedan kompleksan projekat ali naravno prateci tutorijal, i prosto sam se IZNERVIRALA I PRSLA i u fazonu ne mogu ovo. Ne mogu. Prijavim se za neki it bersplatni kamp, vidim primaju samo 25 LJUDI a prijavilo se sigurno preko 200, i još testovi, i mislim se zašto testovi ako je to škola, ako treba to da naučim, i vidim jednu reč...LOGIČNI TESTOVI...i vrisnem u sebi i dižem ruke Prosto i kurta i murta se baca u programiranje, kurte i murte poput mene, i naravno velika konkurencija i biće milion onih koji razbijaju. Nemam šanse..Čeka me.....rad u fabrici. Rad neprijavljeno. Fizički rad. Želim više od toga ali nemam kapacitet. Nesnađena sam, nemam kontakte i jednom rečju, bedna plata od 25.000 i ostajanje u ovoj selendri mi ne gine. Ne vidim izlaz. Prosto sam glupa.

Ne dopada mi se Cernobilj. Shatam zasto je visoko ocenjena na imdb, mozda i padne s vremnom, ali nekako nije ostavilo jak utisak na mene, bledo.

Navučena sam na Lost