Blade

Realno postavljen i ostvariv cilj je bilo polufinale, odnosno bar borba za bronzu. Mi smo se popeli na evropski tron i postigli rezultat koji je mnogo iznad tih ocekivanja.

Dobili smo, to je bitno. Podcenili smo ih. Bolji smo tim, ali ne toliko koliko smo mislili. Srecom, cenu poraza zbog toga nismo platili.

Bilo koja medalja je veliki uspeh. Sto ne znaci da ne prizeljkujem da bude zlatna.

Probao, nisam nasao.

Sredjujuci stan, nasao sam stari dzojstik, Genius G08, koji ima gameport prikljucak. U odlicnom je stanju, nisam ga puno bio ni koristio, 25 godina je stajao. Sacuvana mu je originalna kutija i drajver koji je na flopiju. U zadnje vreme, kada nadjem vremena, odigram neku retro-igricu iz vremena kada su me zanimale. Pa sam mislio da za to moze da sluzi. Nasao sam i adapter gameport na USB. Ukljucim u racunar, kontrolna lampica svetli na dzojstiku, racunar ga ne prepoznaje. Pise da je on predvidjen za Windows 95, 98, XP,Me...Ovo je 8 i 10. Jel se neko bavio necim slicnim? Kako ste resili?

@JPM Kad se izgubi konakt sa nekim, a u danasnje vreme, nikad ga je lakse odrzati, odaljis se u svakom smislu od te osobe, bez obzira koliko ste bili bliski ranije. I normalno da kada ponovo sretnes tu osobu, vise nije nista kao pre, pa ni komunikacija.

@vilhelmina To ,,kako si?", koje ide posle ,,zdravo" , je kurtuozno pitanje, deo pozdrava. Znas koga stvarno zanima, ko te pita da bi te pitao. Ako sam i lose danas, to sigurno ne zanima mog kolegu sa posla, ako ga i zanima, najverovatnije nije zato sto se brine za moje zdravlje, njemu cu uvek da kazem da sam dobro. I nema nastavka tog razgovora. Zna se koga to iskreno zanima i samo sa tih par ljudi na tu temu pricam. I oni sa mnom o obrnutom. Ljudi su generalno preoptereceni svojim brigama i problemima, sto ni malo nije cudno.

Znas kako...Deo mog obrasca ponasanja, koji se pokazao kao ispravan u praksi je, da nikome ne dajem savete i mišljenje za nešto što se tiče lično njega. Na primer: njegova porodica, zivotne navike, kao je bolje za njega da radi ovo, kako ono...Ako nekoga zanima moje mišljenje u vezi nečega, pitaće me. A i tada cu da pazim kako ću. Ne možeš ni sa svakim isto. Posebno ni istina nije za svakoga. Mozemo da pricamo nicim izazvani o nekim neličnim i opštim stvarima. Bez spuštanja priče na lični nivo. Ako te ja, na primer, pitam za mišljenje, tražim da bude iskreno, ali sam i svestan da ono možda i neće da mi se dopadne i ne mora da bude tačno. Drugo je par bliskih osoba, sa kojima se dobro poznaješ i skoro pa ne moraš da pričaš sa njima, da bi se razumeo, one su van te priče. Na primer, dolazi kolega na posao, ocigledno ljut ili nervozan zbog neke situacije koja se spolja desila. Pozdravim ga, on onako jedva kratko odgovori ili ne - ok, vidim koliko je sati. Ništa dalje ne pitam. Ako želi da priča, neka priča. Ako ne želi - ne mora. Skoro je baš bila situacija na poslu, dvojica kolega se podžapala, isto jedan dosao nervozan, drugi ga pozdravi rečima: ,,Zdravo, kao si" Ovaj prvi kaze: ,,Loše". Drugi ga je pitao: ,,U čemu je problem"? Prvi: ,,Ni u čemu, pusti me bre u p.m.",...Drugi nastavlja sa svačim nečim. Normalno, svađa se rasplamsa. Posle se nekako smiriše. Drugi je imao dobru nameru, hoće da pomogne, to ne sporim, ali ako prvi neće da priča - neće, jbt. Ja prvi, uvek želim da pomognem, ako mogu i koliko mogu.