Patrik Hoksteter

Pa dobro, iz ruskih "istorijskih izvora" (propagande iz pedesetih i šezdesezih verovatno), samo je pitanje da li deca u osmom razredu uopšte znaju šta to znači. Svakako ih to uopšte ne zanima, nego bubaju, ali im ostane u glavama. Isto tako su mogli da im ispostave "istorijske izvore" ovih koji negiraju holokaust, ili nešto iz neonacističkih "istorijskih izvora", a nije da nisu imali želju i nameru da rade nešto slično. Planirali su da pišu nekakve udžbenike o "nacionalnoj istoriji" i "nacionalnoj geografiji" koji bi bili obavezni za sve škole, pa su ih izgleda priklještili gde treba, i sad se to svelo samo na "nacionalnu čitanku" šta god to bilo.

Ne, upravo suprotno. Kažem da Vučić nije ništa, samo oportunista koji bi po potrebi bio i reformator, ako mu to koristi da bi bio vlast. To jest kad bi bar 51% društva prihvatao reforme odmah kad se uvedu, uz gunđanje, što je normalno, ali bi prihvatao. I još oko 30% posle nekog vremena, ne tako dugog, uz malo pritiska. To, i da je žalosno što ljudi u petoj, šestoj, sedmoj ili osmoj deceniji čitaju dijagonalno i sa preskakanjem, a onda reaguju emotivno na nešto sporedno iz teksta koji su pročitali samo delimično. Imam i ja pitanjce za one koji vole sve da pretvaraju u nešto lično, eto čak i to sa rudarstvom i "stranim investicijama", pa predstavljaju kao da sad zli Vučić lično iz hira hoće silom da "kopa litijum". Kako se pravilno kaže "gurbet" ili "kurbet"? Piše da "gurbetski narod govori kurbetskim jezikom" pa kako je pravilno, zna li se?

To su u stvari "spring break" hepeninzi preslikani iz filmova, koji u tom obliku, kao masovna žurka koja traje nekoliko dana, u USA postoje od šezdesetih.

Litijumske sise Naša današnja tema je - po ko zna koji put - litijum. Ne kao hemijski element, ne kao repromaterijal za baterije, ne ni kao ukleto „rudno bogatstvo“, nego kao strašilo, kao baba roga, kao ono što je za patriotski blok - ali i za dobar deo opozicije - „Zapad“. Sigurno ste primetili da se moja neznatnost dosad nije izjašnjavala ni za, ni protiv eksploatacije litijuma. I tako će ostati i ubuduće. Iz više razloga. Koreni prvog razloga moje litijumske neutralnosti sežu u davnu prošlost. Čak u godinu 1986. Te se godine, naime, dogodila havarija u NE Černobilj, u kojoj su neki - pokazalo se ne bez razloga - videli predznak nastupajućih katastrofa. Te, 1986, godine, što rekla serija „Grlom u jagode“, moja neznatnost je za sva vremena stekla imunitet na masovne histerije i psihoze. I to bez po muke. Evo i kako, što reko Blic. U SKC - ako još neko pamti šta je to - bila je upriličena tribina protiv atomske energije, na koju je, između ostalih, bila pozvana i moja neznatnost. U rečeni dan i čas bio sam krenuo na tribinu, ali sam takoreći na ulazu u SKC odustao i, umesto na protestnu tribinu, otišao u kafanu „Arilje“ na pivo. Takoreći u trenu sam dokonao da ja nemam ništa ni za, ni protiv nuklearne energije, da, nadalje, nuklearnoj energiji puca qwrz da li sam za ili protiv nje i - možda najvažnije - da pojma nemam o čemu bih uopšte govorio. Iz istog razloga se ne „opredeljujem“ ni za, ni protiv litijuma i njegovog iskopavanja. Naravno, neću reći da rudarenje litijuma ne nanosi štetu životnoj sredini - nema takvih rudarenja, sva su zagađivači - ali ću reći nešto drugo, tj. postaviću jedno neprijatno pitanje: Na osnovu čega društvo poput našeg, koje je u XX veku na jedvite jade uhvatilo korak sa drugom tehnološkom revolucijom, koje je treću tehnološku revoluciju prespavalo, a prespavaće i četvrtu, veštački inteligentnu, očekuje da će izbeći sudbinu rezervata za tzv. prljave tehnologije. Pročitah onomad kmetsimanovsku izjavu neke opozicione vedete - zaboravio sam joj ime - koja je otprilike rekla, citiram po sećanju: „I Nemačka je bogata litijumom, pa zašto ne kopa u svojoj zemlji, nego hoće da zagadi našu.“ To je tačno. Litijum nije redak u prirodi, svugde ga ima. Ali Nemačka si može priuštiti da litijum ne kopa na svojoj teritoriji zato što se u međunarodnoj podeli poslova našla u grupi zemalja koje drže visak, dočim smo mi - napominjem: plebiscitarnom narodnom voljom - završili u grupi zemalja koje mešaju malter. U tom smislu, sve da srpski ustanak protiv litijuma i uspe - u šta sumnjam - sve da iskopavanja litijuma ne bude, da li je osnovano očekivati da će umesto rudnika litijuma proraditi neka srpska silikonska dolina ili je verovatnije, štaviše sigurno, da će nam zapasti neki sličan prljav (možda i prljaviji) posao. Već čujem drugara iz moje kafanice (ime i prezime poznati redakciji), starog šereta, kako mi govori: „Nemoj potcenjivati kapacitete naše silikonske industrije, pogledaj oko sebe, možemo grdne pare namlatiti izvozom silikonskih sisa“.

Možda su pripremali mlađe da polažu malu maturu pa nisu stigli: Đaci su na testu iz istorije imali pitanje u kom je na osnovu odlomka iz istorijskog izvora trebalo da zaključe o kom sukobu je reč u datom tekstu. „Formirale su se dve suprotne političke linije: na jednom polu politika SSSR i demokratskih zemalja usmerena ka podrivanju imperijalizma i učvršćivanju demokratije, a na drugom polu politika SAD i Engleske usmerena ka jačanju imperijalizma i uništenju demokratije“, glasilo je jedno od pitanja. Ponuđeni odgovori su bili: Prvi svetski rat, Drugi svetski rat, Hladni rat i sukob u Ruandi.

Ima veze, jer je ta galama oko litijuma samo još jedan pokušaj "kolektivne Srbije" da izbegne posledice svojih izbora, i odgovornost za sopstvena dela. Kao u vicu - bili Englez, Francuz, Nemac i Srbin, i ne znam šta je dalje bilo, ali znam da ih je na kraju Srbin sve nadmudrio. Kako da ne. Kad je dobila šansu, isto kad i ostali u Evropi, za razliku od tih ostalih, Srbija je sama ogromnom većinom (kao i sada) umesto puta kojim se ide do prvog sveta, izabrala da postane evropska Somalija. Posledica tog izbora je da će se "kopati" i litijum, i šta god treba, bez obzira na rizik, sa SNS ili bez njih, i nikakva galama i dreka ne mogu da promene ništa.

Nije poenta bila da se proceni vrednost Stare planine, nego da ta Srbija nikad nije umela da stvori ništa. Valjda je bila zauzeta dubokim razmišljanjem o svijetloj istoriji, i o tome kako je u njoj svaka taraba starija od američke istorije, koja cela stane na jedan A4 list papira. Pa ipak je i takva "bez istorije", što je je li vrlo značajno za život, ta Amerika uspela da stvori hiljade triliona mernih jedinica vrednosti, a Srbija ništa. Nešto malo poljoprivrednih proizvoda koje su joj uvek pola vraćali ako pokuša da ih proda, jer to sa vraćanjem poljoprivrednih proizvoda iz izvoza nije samo sad, nego je bilo i vreme SFRJ, pa verovatno i ranije. I uspela je da sruši sve prethodne pokušaje da bude uljuđena, koji su se svi završavali nasiljem nad reformatorima i poništavanjem i to malo reformi. Kao i da propusti svaku šansu koja joj se ukazala - u novije vreme 1990, pa 2000, pa čak i ovo sa Vučićevim počecima. To je bilo kad je je to i takvo "društvo" na kraju iznedrilo svog pravog najvećeg sina naroda i narodnosti - Vučića. I vrlo brzo zaboravilo da je taj Vučić u početku, oko 2013 i 2014, u stvari samo bio preuzeo Đinđićevu priču - protestantska etika, potreba za promenom mentaliteta da bi se to tu razvijalo itd. I šta se desilo - samoproglašeni "narodni tribuni" a za njima i "narod" je graknuo. Šta! Mi da se menjamo! Onda više nećemo biti Srbi. Neće moći! I onda za razliku od Đinđića koji je upravo zbog toga planirao da se po isteku mandata povuče iz politike, što su njegovi ubice znali, ali su ga svakako ubili kao upozorenje budućim Đinđićima, Vučić kao pravi oportunista, koji bi svakako nastavio sa tom pričom da je prihvaćena od "naroda", jer mu je samo vlast važna, on je rekao: "Je li tako? E pa sad ćete videti kako se vozi! Prosuću mu creva!". Onda je počeo da se zadužuje gde može, pa je 3/4 toga razdelio "narodu" kroz "plate" , penzije i slično, i delom kroz infrastrukturne investicije, a 1/4 je dao kao isplatu svojim kompanjonima koji su taj plan sprovodili u praksi, i neko vreme su svi bili zadovoljni. Naročito "narod" koji je tim parama punio garaže, kanalizaciju, smetlišta i (uglavnom) Grčku. Onda je došlo vreme da se to polako vraća. Budući da nema ništa drugo, srpsko "društvo" će morati to da vraća jedinim što ima - "prirodnim bogatstvima". I to će biti kraj "tužne" priče o ljudima koji su slučajem dobili potencijal da imaju sve, ali su usled bede duha, bahatosti i ni na čemu utemeljene samoljubivosti završili u ništavilu.

Pa eto zbog toga - sve je to preterivanje, koje ponekad liči na masovnu histeriju. Kritičari nisu objektivni, a to sa potenciranjem "zlog Rio Tinta" deluje kao da je nešto lično, a nije. Eto te slike. Da li su rudnici i njihova okolina bili nešto drugačiji još od vremena Rima? Naravno da nisu. Uvek je bilo kao na tim slikama, verovatno i gore. Samo široka masa to nije videla jer nije postojao internet i bukaći. U ovom rudniku kad krene sa radom će jalovina biti vraćana u kanale odakle je vađena ruda. Naravno, to nikoga ne zanima, jer ima na internetu nekih slika ko zna čega. On zna.

Verovatno dosta manje od sto godina. Brzo se biljke prilagode, a životinje još brže. Prvo treba da se vidi kolika je ta površina da bi moglo da se zna. 20, 30 km2? Prihvatljivo i da je 120. Kako bi se uopšte tehnologija razvijala bez da se malo šuma pretvori u pustinju. Nego evo ga opet: Isto stogodišnje tupljenje o "svom narodu", "izdajnicima" i "stranim plaćenicima" , zlim "strancima", "kolonijalnoj upravi", "eksploatatorskim multinacionalnim kompanijama" itd. Opozicija, među šljivama.

Ne. Maske treba skroz skinuti, a ne delimično. U stvari je reč o mrskim "eksploatatorima" i zlim "stranim privatnim kompanijama" zar ne? U stvari nije reč o ekologiji, nego se to sa oblaka samoupravljačkoj radničkoj klasi javlja drug Tito, jel jeste? Pa šta da se radi. Pre nekoliko dana je na kratko nVidia prestigla Microsoft po vrednosti, sa 3,3 hiljade milijardi dolara. Sad je doduše opet Microsoft prvi sa 3,475 hiljade milijardi, pa ide Apple sa 3,470 hiljade milijardi dolara, pa nVidia sa 3,1 hiljadu milijardi. I od 100 najvrednijih kompanija, 60 su iz mrskih USA, koje samo što nisu propale. A koliko vrede te šume i livade koje će navodno biti (privremeno) uništene, zna li se? Jedan metar moga sela - Amerika cela? Ili možda tu i dalje u tegli sa turšijom drže neke nove Puniše Račiće da ih šalju na one koji postavljaju takva pitanja?

Pa to tako pravi majstori i rade. Prvo pojedu žile i puzdru, a najukusnije komade čuvaju za kraj. I koji su to "oni"?

Pa možda je on mislio da je terorista, i možda je ovoga slučajno pogodio u vrat, a ne zato što je nišanio baš u vrat, ali je onda drljav terorista. Cilj terorizma je širenje straha, a koga je ovaj uplašio? Mogao je veći efekat da ima i veću štetu da napravi kamenom.

Ma nije taj nikakav terorista, još manje je konvertit, nego obična budala, koja je u stvari izvršila klasični "suicide by cop". Da je terorista mogao je tim samostrelom da proburazi desetak njih dok ne bude sprečen, a on je namerno išao pravo na policajca. Očigledno samoubistvo, sa sve tom oproštajnom porukom kako "sutra ide u raj". A verovatno jeste bulaznio svakojake gluposti, ali nije terorista, nego samoubica. Samo im se više isplati da ga proglase za teroristu, pa to i rade.

Pa dobro, to je razumno ponašanje - čovek seljak i kao takav vezan za zemlju i nekretnine, nije tu njivu napustio, nego je ostao na njoj, i sad se samo sa bratom dogovaraju oko međe. Ono što nije razumno je kad neki koji decenijama nemaju nikakve veze sa zemljom, pa bi trebalo da su izgubili The Koren i postali građani, koje za zemlju baš zabole, ne žele da se presele na ta mesta koja navodno brane, nego sa bezbedne udaljenosti alaliču, i huškaju ove koji su tamo da se i oni bune, umesto da savetuju ljudima koji su ostali na njivama da se integrišu u okruženje. Zar nisu videli da na veličanstvenom vašaru, ili saboru, kako su to zvali, nije bilo predstavnika iz Hrvatske. Integisali se ljudi u okruženje, ne zanima ih više da prave sabore, i da se opiru poretku, i zato niko ne govori o nekakvom "malom Paveliću".

Da li mogu da pitam nešto? Koja je razlika između ovih priča o koskama na svim temama, i o voljenju svojih guzica*, i popovsko/patriotskih priča o koskama koje traju više decenija? Sve je to samo pokušaj silovanja emotivnim ucenama koristeći koske i mrtvake, a onome koga siluju je svejedno ko ga siluje. Plus su koske svuda, naročito one koje se ne pominju. Na primer one koje su samo u Beogradu bile oko pedesetak džamija kojih više nema. Valjda zbog toga što se tu poštuju te koske. * Egoista, imenica - onaj koji više voli sebe nego mene" Embroz Birs, Ðavolji rečnik