Utopista

Samo se plašim da smo mi potpuno nebitni tim spolja koji bi možda i mogli pomoći, nevidljivi smo im... Imaju oni mnogo veće probleme nego što je da brinu kako će se živeti u Srbiji, plus je ovaj dovoljno kooperativan sa bukvalno svima - svima daje po nešto... Naučio je sve na greškama Miloševića. Možda kada bi krenuli neki nemiri koji bi dugo trajali, sa bukvalno teškim prebijanjima, masovnim hapšenjima pa i ne daj bože ubijanjem. Ali i tada je pitanje na koju stranu bi sve prevagnulo - da li bi postali bliži Belorusiji ili bi se uspeli izvući uz pomoć zapada, jer da se ne lažemo bukvalno niko osim zapada nam neće pomoći. A kažem pitanje je i oni da li i hoće i mogu - oni ne mogu izaći na kraj sa Orbanom... Da ne dovodim u pitanje da li smo mi uopšte spremni platiti toliku cenu. A i šta većina ovde zapravo želi... Ne ohrabruje ni što studenti pišu da nemaju kontakte sa strancima. Nadam se da je to laž i da to pišu samo da ne bi dali municiju neprijateljima. A ako je istina to je katastrofa... A kerovima ne verujem ni da mi se zakunu u rodjenu decu. Nikada im nije bilo bolje - bukvalno ih se masa bavi kriminalom a zaštićeni su značkom. Kada ste zadnji put pročitali da je neko od njih uhapšen, da je odgovarao. Pustio ih je Vučić kao i navijače i kriminalce da rade šta hoće sve dok ne udaraju na njega i njegov kartel. Po meni je mnogo gora situacija nego devedesetih osim što nema rata i bolje se ekonomski živi, što naravno nije mala stvar, ali sa druge strane i pasivizuje otpor. Možda sam samo ja potonuo, daj bože da je to, ali ne bih rekao - rekao bih da su Milošević, Šešelj, Koštunica pobedili...

I to je tačno. Mene boli što smo mi propustili neke stvarno dobre godine kada su se neke države solidno uzdigle i iščupale iz istočne bede... Devedesete su bile takve, a mi u bivšoj Jugoslaviji smo se baš tada klali i ne da smo propustili te godine, nego smo otišli u minus... Ali više od svega me brine što mislim da nikada nismo bili gori u intelektualnom smislu, nikada lošiji intelektualaci, političari, mediji... Sam narod je isto u lošem stanju - dobar deo sludjen, veliki deo prodao dupeta... Uopšte nisam ni malo optimista što se tiče Srbije. Mislim da ništa drugo ne znaš o nama nego samo to da skoro 15 godina vladaju smradikali, pa je dovoljno za videti gde smo,šta smo i kako smo... I da je posle svega i dalje masa ljudi za njih, što iz koristi, što iz gluposti - meni je sve to strašno poražavajuće. Zato sam i zapalio od ljudi što sam više mogao i okružio se životinjama. Čitam neke arhive iz devedesetih, i ranih dvehiljaditih, i vidim da mi bukvalno šlajfujemo sve vreme - iste priče u dlaku, kao dan mrmota... Samo sa sve manje kvalitetnih ljudi. I mene isto...

Što bi se reklo - imamo mnogo više sreće nego pameti...

Pričitaj ti to još jednom pa ćeš videti da nema ama baš nikave dileme ni nejasnoće. Jasno je napisao da je većini jasno da su Amerika i Izrael krivi zbog njihovog lošeg života i da zato izlazi toliko malo ljudi dok većina sedi kući. Znači bukvalno iste priče koje pričaju ovde, mislim ne na forumu nego u ovdašnjim medijima i društvenim mrežama povodom broja demonstranata protiv smradikala. Čak i onda kada je u Beogradu bilo pola miliona ili milion ljudi - pričali su baš to - da Srbija ima 6, 7 miliona stanovnika i da je to i dalje plaćena ili zavedena manjina.

Lik je napisao 'da na svaku desetinu ili stotinu hiljada demonstranta na ulici, ima deset puta više onih koji ne žele da protestuju". I posle spomenuo ciu u smislu da je ona naložila tim ljudima da izadju ali da je većina ipak prozrela tu igru... Da podsetim onda samo da je pre neki dan u Nišu gradu od 200 hiljada stanovnika bilo 10 hiljada demonstranata protiv mafije...

Ne zamerite.Nešto mi je došlo da podelim ovaj tekst objavljen posle izbora 2004., a povodom one objave da je ovde sve isto kao pre 30 godina. Znam da će ga malo ljudi pročitati,a mnogi dočekati na nož, a to je po mojem mišljenju jer je sada još gore nego onda... "Kada se rezimira ishod izbora, očigledno je da većinsko opredeljenje onih koji su uopšte izašli na izbore ide u prilog onima koji su direktno proizašli iz Miloševićevog sistema. To su i Nikolić i Karić i Maršićanin. Za Nikolića i za Karića je to očigledno, jer su i jedan i drugi na katastrofi ovog društva, na ratovima i na siromaštvu, izgradili svoje karijere, jedan političku, drugi poslovnu. Dok je Maršićanin pripadao jednoj sivoj zoni Miloševićevog sistema, budući da se on zasnivao, od uvođenja višestranačkog života, na stvaranju jedne tobožnje, ili kvazi ili pseudo opozicije kojoj je pripadala i Demokratkska stranka Srbije. Ja o tome nemam nikakve naročite podatke, niti mogu izričito potvrdim od kog trenutka je partija našeg premijera postala integralni deo Miloševićevog režima. Mislim da je to danas većini onih koji razmišljaju, bez ikakvih predrasuda o našem političkom životu i našoj budućnosti veoma, očigledno. Očigledno je da je ta partija pripremana za ono što se dogodilo 5. oktobra, očigledno je da je Koštunica štitio i zločince i Službu bezbednosti i samoga Miloševića. Međutim, ono na šta nije računao, a što se dogodilo, bio je bio, naravno, pritisak i uloga Evropske unije i Sjedinjenih američkih država. Mislim da se bez njihovog učešća u našem političkom i svakodnevnom životu, taj život ne može osvetliti sa svih strana i mislim da se njihova uloga često bezrazložno potcenjuje. Tako da se danas postavlja pitanje u kojoj meri su obećanja i pretnje Evropske unije neposredno uticale na ishod ovih izbora, mada kod nas postoji pogrešna slika o proevropskom opredeljenju našeg građanstva. Mislim da ono, u skladu sa svojim intelektualnim mogućnostima i obrazovnim nivoom, zapravo nije u stanju da proceni šta bi to bila evropska budućnost Srbije. Mislim da je tu u pitanju prisećanje na razdoblje relativnog materijalnog prosperiteta iz Titovog vremena. I mislim da je to evropsko opredeljenje zapravo prikrivena želja da neko drugi plaća naše troškove, da neko drugi o nama brine. Zapravo, da opstane jedna vrsta srpskog ili srbijanskog komunizma, koji se u istorijskim okvirima pojavio kao vrlo snažan politički i ideološki pokret još u vreme Kraljevine Jugoslavije, sa čijim najekstremnijim oblicima ni Tito nije uspeo da se obračuna ’48.-’49., kao ni sredinom 60-tih kada je uklonio Rankovića i njegove ubice. Taj kontinuitet socijalnog parazitizma u kojem profitiraju, naravno, službe bezbednosti, naša vojska, naša policija i čitavo to jedno društvo koje je jednom nogom u opanku, a drugom u džiberskim patikama, to je kontinuitet koji se teško zaustavlja, budući da je mentalitet jedna nepromenljiva, jedna lenja istorijska kategorija. Mislim da tu postoji pritisak Evropske unije na vladu. Vlada ne znajući šta bi, između svoje talibanske i evropske ideologije, koje se nekako prepliću, pokušava da pronađe novo spoljnopolitičko i unutrašnjepolitičko usmerenje. Verovatno ima i ministara u vladi koji vole da putuju po Evropi. Naša ministarka prosvete veoma olako je ukinula deci nastavu engleskog jezika u prvom razredu osnovne škole, a pretpostavljam da i ona voli da skita po Evropi, pa ne bi volela da se nađe na nekoj listi nepoželjnih, što mislim da je zaslužila. Zašto bi građani koji nisu nizašta krivi čekali u redovima, padali u nesvest, a ona ovde sprovodila izolacionizam, a potom se šetkala po zapadnoj Evropi? Mislim da to ne bi bilo pravedno. E sad, nije ni evropska birokratija pravedna kao što nije ni naša vlada, bože moj. Oni koji su hteli da glasaju za Tadića – glasali su. Opet, s druge strane, naši građani nisu toliko nedotupavni da možete vi da im naredite – e, glasali ste za Maršićanina, sad glasajte za Tadića. To su dve suprotstavljene strane u politici, kao što su pre četiri godine to bili Zoran Đinđić i Slobodan Milošević. U tom smislu nema nikakve razlike. Maršićanin i Tadić su potpuno suprotstavljeni polovi. Oni se zalažu za suprotstavljene političke ideje. Njihova vizija Srbije u budućnosti je potpuno drugačija, budući da je Maršićanin posmatra u svetlosti opstanka Miloševićevog režima, koji je svuda oko nas, koji i dalje određuje naše sudbine, i Borisa Tadića, koji pomirljivom retorikom i uglađenim držanjem pokušava ponekog da prevede na svoju stranu. I mislim da je to uspeo. Mislim da je Tadić dobio najmanje pet procenata glasova upravo zahvaljujući takvom svom stavu. Unapred je mogao da računa na glasove obrazovanih, na glasove profesionalaca, na glasove dobrih đaka, ne čitave omladine, tako da još uvek nije sasvim izvesno šta će da se desi. Postoji neka hemija u javnom životu, kao što postoji između dvoje zaljubljenih, između fanova Igija Popa i njega samog, tako da se oseća izvestan optimizam u vazduhu. Međutim, daleko je ona tamo nedelja. Ko zna šta će se još desiti, kakve će sve prljavštine da proizvode savetnici premijera Koštunice i šire, na koji način će se sputavati taj optimizam i Srbija u tom emotivnom i intelektualnom smislu ponovo svoditi na svoju pravu meru, na ruglo koje treba da postane eksponent sovjetskih policijskih tajnih službi na Balkanu. Tadić će takođe morati da budi čitavo to pospano i lenjo, građanstvo, koje je dopustilo da se pojavi Milošević, koje je dopustilo da se 6. oktobra pevaju pesmice sa Indexovim radio-pozorištem, koje je bilo još jedna institucija Miloševićevog režima, koja je trebalo da pokaže da postoje neke slobode u Srbiji. Nije nimalo slučajno da su se oni pojavili 6. oktobra da anesteziraju ljude umesto da krenu da rade ono što je trebalo onda da se radi. To je mašinerija koja se može pratiti u svim aspektima života. Imate kontinuitet od, recimo, Šabana Šaulića, Gorana Bregovića i Srđana Šapera do Arkana, Cece i Legije. To je jedna ista kultura koja je imala vrlo konkretnu društvenu i političku svrhu, a to je anesteziranje, masovna proizvodnja imbecila koji će služiti određenim idejama. Da li će to biti ideja bratstva i jedinstva, jugoslovenstva, da li će to biti ideja srpstva i svetosavlja, da li će to biti ideja Kurira i Nacionala, to je potpuno svejedno. To je jedan isti sistem, koji se transformisao u vremenu od bar sredine 70-ih do danas. 30 godina, na kraju XX veka, to je kao 300 godina pre pola milenijuma. To je ogromno razdoblje, koje je trebalo ispuniti određenim i zabavnim i ideološkim sadržajima. Danas nije jasno šta se zaista 5. oktobra dogodilo. Mislim da je značajnije posmatrati konkretne napore Zorana Đinđića i njegovog kabineta da se Srbija postepeno transformiše. To što su uveli nekoliko velikih evropskih i američkih koncerna to je velika stvar, jer ih je teško isterati. Oni, naravno, sobom nose sve one pretnje i iskušenja koja sobom nosi postkapitalističko doba, ali bože moj, tamo su ljudi čistiji, nose na sebi nove stvari i ne brinu šta će sutra da jedu, imaju čiste bolnice i uredne škole. I tu je neki kraj savremene ideologije. Ovo nije više ’68, ona je jednom prošla, i tu nema više šta naročito da se promeni, sve je na pojedincu. Međutim, kod nas postoje istorijske strukture stanovništva koje se bore za svoja prava i privilegije. Srbija je vojnička i policijska zemlja. U Hrvatskoj i u Bosni Srbi su pripadali velikim delom istim tim strukturama koje su se prenele ovde, budući da su ti ljudi iz Hrvatske i Bosne proterani, to se sad sve skrkalo u Srbiju, i oni ljudi hoće svoje plate, svoje penzije i Cecu, a to je ogroman procenat stanovništva. Čitav Novi Beograd je izgrađen kako bi se čitav taj svet tamo naselio i jednoga dana pucao sa prozora, ukoliko bi se narod pobunio protiv Tita i Partije. Znači, čitav jedan grad je nastao u tom smislu, pa kako mislite da se odjednom ta istorija izbriše? Kako mislite da te ljude zaposlite, da oni počnu nešto da rade, a ne samo da dremaju u kasarnama i po ulicama da pendreče? To je njihov tradicionalni posao, tradicionalni zadatak. Na selu ljudi nose prljave iznošene stvari, ispadaju im zubi, ali najveće veselje prave kada sina ispraćaju u vojsku, ne razmišljajući o tome što će on tamo biti maltretiran i ponižavan, što će se možda vratiti u kovčegu, a to smo posmatrali kako se dešavalo. Nijedan roditelj nije pokazao nijedan čin solidarnosti sa svojim detetom u proteklih 15 godina. Da je otišao u policijsku stanicu ili u kasarnu i rekao – šta ste vi uradili sa mojim detetom? Jedini vojnik koji se pobunio bio je onaj čovek koji je dovezao tenk pred skupštinu. Dakle, ovde su roditelji sa Slobom u srcu sahranjivali svoju decu i nisu se bunili. Bunila su se opet neka druga deca na ulici. Gde su oni bili? Dakle, ljudi čija su deca umirala, nisu pokazali dovoljno solidarnosti sa njima i ostali su privrženi sistemu koji im daje na kašičicu platicu i penzijicu i on ima svoj televizorčić i pije mlako pivo i to je njegova egzistencija. Ako je njega baš briga za njegovo dete, pa što bi on brinuo o evropeizaciji Srbije, o reformi školstva, o izgradnji putne mreže, o brzom internetu i svemu ostalom. Kad on nije uspeo da osveti smrt svoga deteta, ako to nije učinio pravni sistem, ako to nije učinio politički sistem, ako se zvanična ideologija u tom smislu nije transformisala, onda govorimo o ogromnom procentu stanovništva. Računajte koliko ljudi nije izašlo na ove izbore, to je više od pola, i računajte koliko ljudi se opredelilo u prilog opstanka Miloševićevog režima. To su oni koji su glasali i za Nikolića i za Maršićanina i za Karića i za one ostale koji su u domenu statističke greške. Oni koji apstiniraju jesu žrtve sopstvenih zabluda da će cinizmom prema stvarnosti uspeti da stvarnost ili promene ili da sebe udalje od te stvarnosti. Drugim rečima, pošto stvarnost je onakva kakva je i oni se izjašnjavaju u prilog svemu onome što je Srbiju učinilo najsiromašnijom, najtužnijom zemljom u Evropi. Pročitao sam izjavu Matije Bećkovića, koji je rekao da Srbi ne glasaju. On, naravno, govori o celini, kao da sam ja stado, kao da smo mi stoka, pa svi isto mislimo, da Srbi hiljadu godina nisu imali predsednika pa ni sad ne žele da ga biraju. To je ista politika i to su isti ljudi iz te jedne sive zone koja je uspostavljena još u Titovo doba, koji imaju isključivu ulogu da sluđuju javnost. U hiljadu godina evropske istorije republike nije bilo sve do francuske i američke revolucije, a prvi republikanski sistemi pojavili su se tek posle Prvog svetskog rata. Dakle, u suštini, jedna ordinarna glupost koja u stvari treba da ukaže na nešto sasvim drugo, a to je da građani ne treba da se bave politikom, da treba da ostanu u predmodernom i pretpolitičkom stadijumu i kako bi svi trebali da služimo istoj ideji. Ja se ne sećam da je Bećković loše živeo pod Titom, ne sećam se šta je on ikada radio. Ako ustanete u šest ujutru, vidite hiljade ljudi koji trče na posao, a onda od nekih drugih ljudi, koji spavaju do podne i nose engleska odela i maštaju o majci Rusiji, dobiju poruku da ne treba da izlaze da glasaju. To je jedna vrlo zla, vrlo podmukla poruka. Ljudi, naravno, treba da glasaju, treba da se bore, ali takve poruke su uspele, tako da imate više od polovine građanstva koje je ostalo izvan političkog života, dakle u jednom pretpolitičkom stadijumu, koji su nezainteresovani. A zašto bi i bili zainteresovani ako ih baš briga u kakvu će im školu ići deca i da li će im se sin jednoga dana vratiti u limenom kovčegu? Ako postoji ta vrsta i nerazumevanja i mirenja sa sudbinom, pa zašto bi se oni borili za ovog ili onog predsednika? S druge strane, očigledno je da postoji nekoliko stotina hiljada ljudi u Srbiji koji su već u postmodernom političkom stadijumu, koji su spremni da se bore za svoje ideje i koji će naći podršku u razvijenom svetu u onoj meri u kojoj taj razvijeni svet smatra da Srbija pripada njegovoj zoni interesa. Ti interesi se ovde u izuzetnoj meri prepliću. Očigledan je uticaj ruskih ili sovjetskih, svejedno, službi koje nastoje da Srbiju privuku u sopstvenu zonu interesa. Srbija je u tom smislu od slavjanofila i radikala XIX veka i bila bliska tom jednom totalitarnom ideološkom konceptu, bilo da je on bio caristički ili boljševički, potpuno je svejedno. Ti su uticaji naročito vidni i posredstvom Ruske pravoslavne crkve i njenim delovanjem na srpsko društvo, budući da je čitav Miloševićev aparat pronašao u pojedincima iz vrha Srpske pravoslavne crkve političku i ideološku podršku i to je taj jedan novi organizam koji ne dozvoljava ni građanima da odlaze u crkvu i da se hristijanizuju ili ehristijanizuju, ni državi da funkcioniše izvan crkvenih interesa, niti samoj crkvi da bude ono što bi trebalo da bude. Srbija, sva sreća, nije stado. A juče sam sedeo u jednom restoranu preko puta Partizanovog stadiona i tu su bile okupljene jake policijske snage, verovatno zato da bi mlatili decu koja su išla na Metaliku, koja su bila izuzetno pristojna, besprekorna. Istom ulicom su prolazile kolone lopova i ubica u džipovima, audijima, na njih niko nije obraćao pažnju. Ispada da su zlo u Srbiji oni koji su 23 godine čekali da dođe Metalika, a ne oni koji su 15 ili 23 godine, potpuno svejedno, Srbiju pljačkali, ubijali, samo zato da bi vozili neki nemački automobil ili da bi ih grickali komarci u vili u Dedinju. To je inače jedan nezdrav i vrlo depresivan kraj Beograda. Samo neko ko nije Beograđanin može tamo sebi da sazida kuću. Ali, to je slika i našeg društva i naše istorije i treba proceniti ko će biti jači – da li oni naoružani, koje ne diraju ni naša vojska ni naša policija, ili oni drugi koji 23 godine čekaju da im se dogode za njih dva najlepša časa u životu. Ja sam pristalica apsolutne slobode, pa i slobode štampe, tako da mi ne smeta to što prenose Kurir i Nacional, budući da očigledno postoji jedan stepen kriminalizacije u domaćem mentalitetu koji je deo građanstva učinio potrošačima takvih medija. Te novine imaju svoje kupce i ti kupci imaju ozbiljan problem u glavi. Ozbiljan problem u glavi u ovoj zemlji ima nekoliko stotina hiljada ljudi. Drugo, smatram da sudija dobro vodi taj proces i nije na njemu da razmišlja kako će se sutradan radovati neko ko pročita iskaz, bilo da je to kabinet premijera, bilo da je to neki otpušteni radnik iz fabrike, budući da i jedan i drugi fokusiraju problem na nekoliko ljudi kao što su Čedomir Jovanović i ostali. Očigledno je da se ponovo stvarnost Srbije prikazuje u jednoj iskrivljenoj svetlosti. Naravno da Čedomir Jovanović nije problem Srbije, problem su oni s kojima se Čedomir Jovanović borio. Malo je bilo pojedinaca u Demokratkskoj stranci koji su bili sposobni za ono što je on uradio. On se bavio, očigledno, i nekim prljavim stvarima, ali Srbija je prljava zemlja i ovo je prljavo društvo i nasledio je jednu prljavu epohu, i u tom smislu je on jedna tragična ličnost i žrtva te epohe. To očigledno mnogima nije dovoljno nego su od njega napravili neku novu vrstu žrtve nad kojom se ritualno iživljavaju. To su pokušali da učine sa premijerom Đinđićem. U tome su preterali i od toga su, bar privremeno, izgleda, odustali, i sad su se fokusirali na nekoliko Đinđićevih saradnika, kako bi se taj jedan ritualni trans, koji je osvetnički i naravno iracionalan u svakom smislu, održao. Očigledno da je jedna od posledica tog iživljavanja i ishod na izborima, koji su za ovog premijera i njegovog neposrednog zastupnika katastrofalni. Međutim, mislim da je potrebno da proces što duže traje, da se dođe do svih pojedinosti, pa sad ko veruje da je to jedan gospodin čovek, koji je slučajno u pritvoru, kojeg su naši dušmani optužili da je ubio premijera, a on je bio veliki dobrotvor i patriota – bože moj, njih ćete teško promeniti. Oni su jednom zauvek odlutali iz realnosti, iz svakog moralnog sistema i ne verujem da će oni ikad da se privedu jednoj pristojnosti koja nalaže da se stvarnost promišlja onakva kakva jeste. O samoći Srbije pisao sam kao neko ko često prelazi granicu i na granici je očigledno da se susedi brane od Srbije i da se Srbija brani od suseda. Ta obostrana arogancija, ta smrknuta lica sa obe strane granice o tome dovoljno govore, dakle ona su izraz raspoloženja i stavova zvaničnih birokratija, zvaničnih administracija. Stav ovdašnje administracije jeste taj da je okruženje Srbije neprijateljsko, da su neprijatelji Srbije oni koji putuju u Hrvatsku, Albaniju ili Francusku, da su neprijatelji Srbije oni koji u Rimu kupe italijanske cipele i da su sve te zemlje zapravo deo jednoga imperijalizma koji se urotio protiv istočnog slovenskog pravoslavnog sveta. To je zvanična ideologija Koštuničine vlade i to je ponašanje koje je nametnuo i njegov kabinet i njegovi savetnici i njegova štampa, njegovi mediji i njegova carina. Mislim da je to jedan sistem koji Srbiju takođe vraća u pretpolitičko vreme i razdoblje izolacionizma. Samoća Srbije je u obostranom nerazumevanju. Većina u srpskom društvu ne razume savremene istorijske procese u razvijenim društvima. Srpska sela, srpske varoši jesu srednja Azija. A takođe birokratije u Evropskoj uniji, u Sjedinjenim američkim državama ne žele da se ozbiljnije pozabave Srbijom jer je to za njih skupo i jer to prevazilazi njihove neposredne interese. Oni ne žele i ne mogu da menjaju ovdašnji mentalitet. Ja ne vidim da su svi oni koji se bave bilo kojim javnim radom, bilo da su kao ja, istoričari, ili su filozofi, ili se bave ljudskim pravima i civilnim društvom, uspeli da objasne građanima čime se oni bave i na koji način će oni pomoći ovom društvu da izađe iz razdoblja samoće i tog jednog stanja u kojem Srbija podseća na Kubu, budući da je Kuba američki karipski kažnjenik, da Amerikanci namerno održavaju Kastra, kako bi pokazali Amerikancima šta je zapravo realni komunizam. Na isti način, Evropska unija može da održi u istom takvom statusu Srbiju, kako bi pokazala onima koji se kolebaju, bilo da su Englezi, bilo da su Laponci – evo, vidite na šta će da liči naše društvo ukoliko budete kolebljivi, ukoliko ne razumete šta je evropska ideja. To je društvo krezavih koji gaje zelenu salatu i nabijaju eksere jedni drugima u glave."

Koliko meni ide na skočka ovo urlanje Plavšića zbog trojke u recimo petom minutu utakmice... Ok razumem pred kraj, ali on urla non stop - bukvalno moram da utišam tv a onda ne čujem neke druge stvari...

Ok. Ali toliko je sličnosti izmedju priča Čaovoškog i Lompara da se to ne može zanemariti. To su za mene mračni vampiri, dobrovoljni davaoci tudje krvi koji bi da drže narod večno u mraku. Nisam čuo da su išli da ratuju i ako su bili u najboljim godinama, samo su drugima punili i pune glave svojim mrakom. Meni se takvi likovi gade i prezirem ih.

Kosta Čavoški je rekao posle petog oktobra kako nije marksista nego liberal i da zato nije za lustraciju. Ostalo je istorija... Da dodam da je hvalio onog pandura Vlajka Stojiljkovića koji se ubio, rekao je da se tako oprao. I rekao je da očekuje da Radovan Karadžić to uradi ako bude bio pred hapšenjem jer je častan i hrabar čovek... Danas se Lompar isto predstavlja kao liberal i ja tu vidim istu školu i vrlo slične priče, malo modifikovane u duhu vremena. Zato sam protiv takvih.

Slažem se. Mada lično mislim da su oni odavno videli sa kim ovde imaju posla, i da nam daju neki minimum da se ne bi sasvim okrenuli Rusiji i Kini. Lakše im je ovako. Mogu ponešto i izvući od nas...jer što da ne - ako mogu Kina i Rusija a što ne bi i oni? A i nema šta oni nas da mnogo više pomažu kada mi sami nećemo sebi da pomognemo. Ko se domogne Evrope živi praktično isto kao i svi ostali tamo - znači nemaju ništa protiv nas. A to što mi ovde ili podržavamo mafiju, mislim niko ne može poreći da pola stanovnika iz ovih ili onih razloga podražava sns plus sps plus smradikale...onda razne Nestoroviće, Zavetnike, Dveri...i što nemamo brojnost, ili nemamo muda da se izborimo za bolju državu - to je naš problem, što bi bilo koga sa strane bilo briga za to? Po meni se oni i više nego što smo zaslužili cimaju. Mogu bukvalno da nas ugase za mesec dana kada bi želeli... Meni deluje da nas čeka sudbina slična Albaniji za vreme Enver Hodže. Ne baš potpuno ista jer je sada ipak svet globalno selo, ali bićemo jedna totalno nebitna država, ni na nebu ni na zemlji. Već sada smo jako blizu tog scenarija. Sećam se kako smo se nekada sprdali sa Albanijom, pričali se vicevi, a predviđam da će se i tamo ići na konobarisanje kao u Hrvatsku. Jbg sami pali sami se ubili. Kako kažu - najteže je probuditi čoveka koji se pravi da spava...a mi se pravimo već previše dugo u ovo vreme kada se sve ubrzalo smo izgubili mnogo decenija praveći se pametni. Jbt 25 godina je prošlo od bombardovanja a mi još skičimo. 25 godina od 1945 je 1970. išlo se uveliko u Nemačku, oni dolazili ovde na letovanje...Japan posle atomskih bombi postao Američki saveznik i digao se iz bukvalno pepela u jednu neverovatnu državu. Samo mi šlajfujemo u mestu kao mentoli... Ali da ne idem i ovde dalje u politiku, mada sve je povezano... Odoh radije da spavam, nemam više ni snage a ni volje ni želje da pokušavam da popravim ovo društvo, samo mikrosvet oko mene - nekada sam sebe video kao patriotu a sada mi se baš jebe i za narod i za državu, jel' većina hoće ovo, jel' smo puni deponija, jel' isekosmo sve šume, jel' navijate za ćaci klubove, jel' vam ne smetaju kladionice svuda pa i u imenima tih klubova, jel' većina hoće da gurne kintu saobraćajcu, jel' postalo normalno 'častiti' lekare jer samo rade svoj posao, jel' sns pobedjuje tamo gde nema vode za piće, tamo gde im je ludak koji je mučio i ubijao životinje posle pobio i decu...ma ko vas bre jebe sve na gomili. Žao mi je samo pojedinaca jer ima ovde i dalje jako dobrih ljudi koji su pravi baš jer su i pored svega ostali dobri i čisti, a naroda kao naroda više ama baš ni malo... Mogu da zamislim kako nas tek sa strane vide kada se meni koji delim sudbinu i životni prostor sa ljudima koji ovde žive - sve smučilo i digao sam ruke od ovog ludog naroda koji tripuje da je mnogo pametan... Jebote život ja u 2026. trebam da glasam za nekakvog Lompara jer degenski deo naroda nije za 36 godina video gde nas je odvela ta kgb desnica...pa bre bolje da se ubijem majke mi nego da se brukam i titram takvima koji su i doveli Vučića na vlast, i sutra će opet dovesti nekog novog Vučića... Idem da spavam i nemoj neko da me je budio do subote...

A jbg nisu fondovi krivi. Mnogi su i digli ruke od nas. Guglaj može se naći da je početkom dvehiljaditih fondacija Brižit Bardo davala kintu za sterilizaciju životinja u Istočnoj Evropi, pa smo se i tu obrukali, umesto da sterilišemo smo ubijali...pa je prestala da daje kintu.

Pa dobro što bi morao da znaš. Ni ja nisam znao do pre 7, 8 godina dok nisam upoznao neke devojke koje su spašavale mačke. I bolje mi je bilo dok nisam sve to znao. To su samo muke i patnje. O kinti da ne pričam - ako nisam dobar automobil potrošio na ulične pse a posebno mačke - nisam ništa... I ne bi mi bilo žao da vidim neki pomak, ali mi deluje sve kao igranka bez prestanka. Kote se, to si naravno u pravu. Mada je smrtnost štenaca ogromna. Nemaju te keruše hrane ni za sebe. A gde su bolesti, druge životinje kojima su štenci a posebno mačići lak plen. Zato samo čipovanje, da inspektori zaredjaju po parkovima, selima i kada nadju žibotinju koja nije čipvana da evidentiraju, ostave rok od mesec dana, i ako ne čipuju ni posle toga kazna da zaboli. Napuštene i odbačene sterilisati. I vrlo brzo bi se situacija dovela na mnogo mnogo bolji nivo. Mislim nema tu šta mi da izmišljamo toplu vodu ili rupu na saksiji - zna se kako su to druge države rešile. Recimo u Francuskoj je kazna ako izbaciš životinju do 3 godine zatvora i do 45 hiljada evra. U Hrvatskoj je godina zatvora, a ako je životinja stradala onda dve godine. Ovde se krenulo u jednom trenutku tamo koliko se sećam sredinom dvehiljaditih, država je sterilisala ulične životinje i stavljala im ogrlice odredjene boje, ne sećam se koje, da se zna da su sterilisane. I sada država koliko znam dobija kintu od EU u te i slične svrhe, ali banda krade. Imaju svoje firme koje se bave kao tim stvarima, ali znaš šta recimo rade - dodju u lupam Niš i pokupe 20 pasa, uzmu kintu od države što su ih kao sklonili sa ulice, onda iste te pse istovare lupam u Zrenjaninu. Pa ih tamo opet pokupe u nekom trenutku pa opet naplate. Da ne pričam kakvi su logori ti državni azili. Uzmu kintu za sebe a životinje umiru od gladi i boleština. Pre neku godinu je bila afera kada su psi od gladi u jednom azilu jeli jedni druge, pa pre sedam osam, pa pre desetak godina isto, a to je samo ono što se sazna...šta više da ti pričam jebiga. https://www.espreso.co.rs/vesti/drustvo/119197/u-srpskom-azilu-psi-jedu-jedni-druge-od-gladi-radnica-iz-vrsca-sokirala-javnost-uznemirujuci-foto https://nova.rs/emisije/mucne-scene-po-azilima-u-srbiji-dragan-jovanovic-sns-zeli-da-se-dozvoli-odstrel-pasa-lutalica/ https://www.telegraf.rs/vesti/jugosfera/3736073-psi-jeli-jedni-druge-u-sklonistu-u-tesnju-iz-azila-kazu-da-je-agresivnost-izazvana-nekom-supstancom

AI mi upravo kaže od 2 do 5 godina . A to su i neka moja iskustva. Možda zadnjih godina malo duže jer je sve više ljudi koji ih hrane. Ali previše je opasnosti...oni bukvalno ne mogu bez naše pomoći. Ovde sam zatekao neke mačke kao iz logora da su došle, mršave pune krpelja, buva - ne mogu tako dugo živeti. Stavio im po ampulicu i one zablistale u roku od par dana bukvalno. Ali eto neke je na žalost sjebala zima. Da li su ostale negde zaglavljene, da li su postale plen nekih većih životinja, da li su se smrzle...ko to zna, ali nema ih. Zato ima nekih novih mladih mačaka, jer neće domaćini da sterilišu da se 'mešaju u božije stari '... Da ne pričam kako gledaju na svoje lovačke pse. Bukvalno kao na alat. Dok su mladi ok su im, mada naravno napolju na lancu, čim ostare ili nabave novog mladjeg boljeg - 'ajd zdravo...

Ma jok. Žive jako kratko na ulici. Retko koji preživi nekoliko godina. To što si napisao 15 i 20 je u kućnim uslovima, gde su zaštićeni od gomile opasnosti, gde imaju hranu, veterinarsku negu... Evo ovde u selu sam hranio još 5 seoskih mačaka koje su svaki dan dolazile na porciju maženja i klope, i posle onog ledenog talasa 3 se više nikada nisu pojavile... Pre toga letos je jednu ženkicu pregazio automobil. Surovi su mnogo njihovi životi.

Jedine đžukele ovde su one na dve noge. Od njih sve počinje i sve se završava. Ne mogu sigurno te mučene životinje da se izbore za normalne živote. Neko je rekao - kvalitet neke civilizacije se ogleda u tome kako se odnosi prema najugroženijima i nemoćnima. I to potpisujem. Uz čipovanje i sterilizaciju sve bi se rešilo za bukvalno nekoliko godina. Ali mi nemamo ovde državu nego teritoriju okupiranu razbojničkim bandama.

Ma moj je naravno kastiran. Taj nije bio jer sam ga tek pokupio. Prošlo mi je kroz kuću minimum 50 mačaka, a možda i blizu duplo više, ali nikada nije ni na koga tako reagovao. On je jedna sada već matora dobrica. Šta mu je bilo pojima nemam. Sada imam trenutno ovde u selu u kući 7 mačaka i jednu kerušu Asku koja mi se zimus ovde privalila onda kada su bile one najjače hladnoće. Nije smela mučenica 3 dana da pridje, lomila se izmedju straha i gladi, i na kraju je glad preovladala. Mnogo je dobra, igra se sa ovim najmanjim mačorem kojeg sam isto ovde našao - šou prave... Ne znam kako ovde slike a posebno video zapise da postavim da vidite šta rade ludaci i koliko su dobri. Imam i jednog slepog Homer se zove. Neverovatno je koliko se dobro snalazi. Brinuo sam se kako će se snaći kada se preselimo, medjutim dasa je neverovatan kralj. Hvala na savetu svakako!

Mene je mačak kojeg imam 14 godina pre dve godine ujeo tako da mi se donji deo noge i stopalo nadulo kao slonovsko. Imam fotke a i ožiljke od ujeda na listu. Doneo sam nekog mučenika od spolja i potukli su se krvnički kako nikada ni sa kim do tada ni približno nije, ja skočio da ih razdvojim i ovaj moj me ugize jebao mi je kevu - nisam mogao dve nedelje da stanem na nogu...

To i jeste lepo rešenje, odnese im se malo granula ili nekih jeftinih viršletina i slično, i ne da sigurno neće da te napadnu nego će da te obožavaju...

Ovo selo u koje sam se preselio je izmedju Arandjelovca i Lazarevca. Mogu da kažem da je ogroman broj ljudi protiv Vučića, doduše ne baš iz istih razoga iz kojih sam ja ali dobro... Prošlo leto je maltene svaki dan iz kafane grmelo PUMPAJ PUMPAJ. 😁

Nije nebitna nego je baš pravi pokazatelj koliko su ovde ljudi spemni na odricanje. Da je forum pretežno muzički pisao bih recimo da prvo prestaneš da ideš na koncert Jelene Karleuše...

Jevropa je kriva što jače ne podrži narod koji juče slavi osvojeni kup ćaci kluba, danas protestvuje protiv onih koji su ćaciji, a večeras će da slavi kada jedan od ćaci klubova pobedi. 🤣

Kada bih pisao zakon dopustio bih naravno ulazak, možda isto tako u nekim vremenskim intervalima, ali samo uz korpu ako nisu u transporteru/kavezu. Ipak to nikada ne može biti 100% sigurna situacija i ne treba rizikovati. Neće psu naravno ništa biti ako mu staviš korpu tih nekoliko stanica a mirna glava i tebi i svima u busu...

Po zakonu mačke i psi smeju u gradski bus samo ako su u transporteru ili kavezu, i to nešto ima vremenski kada mogu - valjda od 09h do 13h i posle 18h. Pas ne sme biti viši od 40cm. Ako ispunjavaš te uslove niko ne sme zakonski da ti pravi problem. Priznajem da sam kao mladji ulazio i sa psom na povodcu, ali jako retko možda svega nekoliko puta i na nekoliko stanica jer nikome nije prijatno u tim situacijama - ni većini putnika, ni psu, pa automatski ni meni...

U pravu si, ali kao da nije jer se apsolutno ne primenjuje. Ološi i monstrumi. Evo JPM je napisao ko su neki od njih. Ali na žalost nisu jedini. Imaš masu 'poštenih srpskih domaćina koji neće da se mešaju u Božiji posao i sterilišu pse i mačke'. I onda ih bogougodno izbace na neku malo dalju njivu, u šumu, kraj deponije, ili na groblje...da ih žive jedu paraziti i umiru u mukama, i da umiru danima lagano od gladi i žedji. Imaš i lovce koji često na pse gledaju kao na alat, i čim se alat istroši, čitaj pas omatori - postane višak i odbaci se... Takvi su mi skratili život i zatrovali srce i dušu.