Моја генерација. Три ствари заувек памтим - први дерби и 3:0 - Видић, Богавац, Миловановић, Кјево, и доминацију на празној Маракани са Кастиљом за 4:1. Али, наравно, више од свега памтим пожртвовање, борбу и достојно представљање клуба и ношење грба у време док још није владао овакав циркус као сада. На све то, можда и најважније, по свему што се могло чути, у питању је изванредан човек кога слава није укаљала и који је чврсто био са обе ноге на земљи.
Дешавало се и раније да здрави и млади спортисти умиру, али никад као последњих година, а зашто, никад ми неће бити јасно. Знам само да ми се све чешће дешава да заплачем, као и данас. Сећање на неке лепше године никад неће бити исто. Нека су ти лаки небески путеви, капитену.