Znaš kako, 95% vremena mogu od kuće, u stvari samo na sastanke idemo kod klijenata, i u ministarstvo, tamo nam je sistem 100% offline, pa moramo da administriramo iz data centra. Nisam freelancer, zaposlen sam u firmi, ali firma nam ima kanc za ukras bukvalno i za sastanak. Odavno smo se organizovali za rad od kuće na cloud nam je kompletna infrastruktura, fizički bukvalno imamo 3 servera sva tri u zgodnoj prostoriji u ulazu zgrade gde živim
Radimo i za jednu Polikliniku u Bgd, tamo idem jednom do dvaput nedeljno kad sakupe neke nalaze za koje treba stručni tehničar da asistira lekaru u dijagnostici, Esaote sam sertifikovani tehničar, pa da bi nalaz bio validan potpisujem ga sa lekarom.
To sa ministarstvom je suštinski bullshit ministarstva iz bezbednosnih razloga, a ti bezbednosni razlozi posle generišu 1001 problem koji bi internet rešio samo od sebe. Postoji takvih rešenja za bezbedan pristup sistemu razvijen odavno, ali naše ministarstvo je stvoreno da izmišlja rešenja "da otkačim sa interneta da ne mislim":)
Što se bolda tiče ne znam šta da mislim, ne verujem u teorije zavere, a opet sve ima odlike socijalnog eksperimenta, pazi sad, u državama koje su bile za primer na svaku temu, preporuka je da svedu život na kuća/posao i kraj. kakav društveni život, kakva nadogradnja, ma ništa. Radiš da obezbediš profit poslodavcu, i kraj.
Ako si oženjen može i neki sex da padne, ukoliko nisi jbg pornhub, gledaj kako to rade neki drugi ljudi.
Neobjašnjivo je kako da se dvoje smuvaju, možda da se propiše pre prvog poljupca da imaju negativan PCR test ne stariji od 3 dana a da neki komunalni policajac to kontroliše? Ma idi... Romantika!
Sve je to nemoć države na delu, i to je ono što me navodi na razmišljanje da li je socijalni eksperiment, svi jedni od drugih prepisuju, nisu organizovani unapred 🙂
Pazi recimo moj primer i okruženja:
Mi ti živimo normalne živote, pristojno zarađujemo, ali dosta se radi bukvalno 10 sati minimum, Deca po školama, treninzima okupimo se uveče, večera je jedini porodični obrok. Imamo samo taj vikend da budemo porodica. Dakle 52 vikenda u godini da banalizujem.
I onda država ne može da kontroliše mafijaško bratijsku ekipu vlasnika industrije eventa, ne može da kontroliše šabane i neumerene svadbe, ne može ništa duradi, ali eto meni, mom okruženju može da ukrade 10 od 52 vikenda da najnormalnije najpristojnije odemo u prirodu sami samcijati, odemo na hiking u neku šumu, šetnju oko nekog jezera, bukvalno naša nagrada za rad, hoće da nam uzme lepotu iz života. Jer mere popisuje iste za sve, uz razumne izuzetke kad Vođa ima političku potrebu, samo smo tad šaban i ja istovremeno pod kontrolom. Državi je do sad lako bilo da zatvori mene, šabane ne sme, jer su "opasni" baš me zanima hoće li se to promeniti ovde u budućnosti jer sam spreman da svoj način života branim koliko znam i umem, rešenost je slična u mom okruženju jer smo razumeli da ovo neće skoro, da će nam ukrasti dobar deo života, jer im je lakše tako. Država lakše da se razumemo.
Dokle i kako će da ide ta odbrana pitanje je, ja bih lično - do kraja.
Ili da država nađe snage da natera sve da poštuje mere za koje rođeni krizni štab kaže da su sasvim dovoljni ili neka pusti sve, pa kome šta zapadne. Od ovoga da klizimo u povremeni lockdown, a između njih prividi normalnog života gde moj dete uredno dolazi u 23 kući, a nečija deca divljaju po splavovima, neće da ima sreće. Ili obuzdaj sve ili pusti sve je jedino ispravno rešenje.
Na sasvim razumno pitanje: ok, a koliko dugo će da traje osim ovih 8 meseci dobiješ odgovor: " a šta bi ste Vi radili, hoćete da neko umre, boreći se za vazduh, dok je Vama do ludovanja, valjanja po blatu, partijanja" kao da nema društveni život između neumerenog partijanja i normalnog umerenog života. Čak i umereni život je postao neumeren u ovom novom svetonazoru, altruizam je odjednom negativan, većina onoga što je bila vrlina postaje mana. Socijalni eksperiment zar ne?
Ono kapiram ja sve, ali ako ovo traje godinu i nekako, ali ako traje dve? Kako će da utiče na odnose u društvu veliko je pitanje. Kao posle oba velika rata, društva su se promenila, onda je bila pobeda i poraženih, šta kome zapadne, ali svi su zajedno prošli kroz neki proces modernizacije i napretka, ovde je nagrada za dobro ponašanje šta? Rasterećen zdravstveni sitem?
Zar nije potpuno legitimno pitanje: zašto je zdravstveni sistem tako fragilan? Kako je moguće da da hiljade i hiljade organizacija sanja navalu klijenta, a u zdravstvenom sistemu su hiljade "mušterija" odjednom problem, kao da ga ne plaćaju, kao da nam ga neko daje kao čin milosti. Ono tačno ne mogu da zamislim kuknjavu pivare: "pokupovaše nam svo pivo, molim vas kupujte manje piva", ma ne, oni jedva čekaju tako nešto, odmah bi širili kapacitete, i u no time da vidiš kako bi bilo piva za sve u dovoljnim količinama.