Posto sam indirektno "prozvan" 🙂 evo da dam svoja dva centa na temu uloge dijaspore i njene podrske studentima i njihovom (uslovno receno) pokretu, i analogije danasnjeg momenta sa ulogom dijaspore u svrgavanju Slobe devedesetih.
Dve cinjenice prave svu razliku na svetu izmedju tog istorijskog momenta i ovog danasnjeg:
1. organizovan, makar u tom jednom ali vrednom ideoloskom cilju - ujedinjen, i logisticki odlicno koordinisan siroki opozicioni front - koji danas ne postoji u Srbiji
2. demografski sastav i socioloski profil i u Srbiji i u dijaspori '90-ih i danas
1.
Svi znamo i sve je napisano milion puta o opoziciji '90-ih u Srbiji, u najsirem mogucem kontekstu. Kakvih je sve tu politickih dijametralno suprotnih, ideoloski do nivoa paradoksa konfrontiranih stranaka i pokreta, politicara, patriota, zapadnjaka i rusofila, uopsteno receno kojekakvih likova sakupljenih s koca i konopca bilo, cudo je da nisu medjusobno poubijali i pre tog 5. oktobra. Koliko je to sve uopste imalo neku zdravu ideolosku okosnicu i zajednickih intresa znamo svi, obzirom na potonji epski raspad i ruzan razvod te sarenolike druzine naocigled razocaranog naroda koji je od njih ocekivao mnogo vise. To razocarenje naroda u opoziciju ce delom kumovati i povratku na vlast svega onoga protiv cega su se borili, ali i izazvati hronicnu apatiju i uopste bojkot izbora sto je naravno uvek dobra stvar za ove koji su se vec docepali vlasti. Za stotine hiljada drugih ce, myself included, neispunjenje datih obecanja nakon dolaska na vlast te opozicije: sprovodjenje lustracije, provere porekla imovine, kadrovske cistke po svim javnim preduzecima i drzavnim institucijama, otvaranje dosijea obavestajnih sluzbi itd itd - biti i kap koja ce preliti casu i naterala ih da spakuju dotadasnji zivot u par kofera i odu.
Ipak, jedna stvar je okupila sve te ljude, stranke, i pokrete, ujedinivsi ih u jednoj jedinoj zajednickoj ideji a to je rusenje diktatora. I u tome su se udruzili i stranke, i partije, i doktori politickih nauka, istine radi i aktivni kriminalci, i monarhisti, i republikanci, i studenti, i penzioneri, i jos uvek zakunuti komunisti, ali i glavom i bradom i srpski Patrijarh... Jednostavno, to je bila kriticna ideja koja je sakupila kriticnu masu gde su sve razlike postale nebitne, ili bar manje bitne, za makar jedan kratak period vremena, dok se taj glavni posao ne obavi.
I to je taj koncept narodnog ujedinjenja i sloge od kojeg se svakom diktatoru dize kosa na glavi i koji uvek stremi svim snagama da razbije, kao sto radi i ovdasnji diktator - sa zaloscu moram konstatovati do sada sa velikim uspehom.
Danas je Srbija jedna potpuno druga drzava. Kao prvo, nema niti jednu opozicionu stranku sposobnu da samostalno sakupi 20 % glasova. Studentski pokret je iskra koja tinja, ali nazalost bez sireg nacionalnog konsenzusa, koji jednostavno ne postoji ni oko cemu i ni o jednoj temi. Srbija je danas podeljenija nego sto je Libija plemenski nakon oslobadjanja od Gadafija. Kad pogledate danasnju "opozicionu scenu" Srbije vi vidite jedino ko tu sa kim nece i ne moze pre nego sto mozete zamisliti da oni mogu zajedno u bilo cemu i za bilo sta. Trosimo energiju ovih mladih, jedini katalizator promena koji ova drzava jos ima, ali jednostavo nije svima do borbe na sve ili nista. Neki su delom na nekoj drzavnoj sisi, neki su dovoljno bliski sns-u pa im kaplje kinta, neki ne smeju, drugi moraju zbog posla... Pomenutih doktora politickih nauka nema ni lupom da ih trazite (aludiram na politicki kredibilne licnosti sposobne da okupe jacu snagu oko sebe), ranije pomenuti kriminalci su danas u direktorskim foteljama i skupstinskim klupama, monarhistima smetaju pazarski studenti na protestima i njihove sandzacke zastave, republikancima smetaju zastave monarhista i vernika, penzioneri su danas uglavnom najjaca snaga i glasacko uporiste vlasti, a danasnji Patrijarh je sve samo ne vodja stada nego klasicni sns poltron koji vise brine o tenderima koje treba da dobije od vlasti nego o nadstresnicama koje zbog bahatosti i korumpiranosti te vlasti ubijaju neduznu decu po Srbiji. Razjedinjeni smo po svim mogucim i nemogucim temama, osnovama, idejama i opredeljenjima, tragicno i zalosno podeljeni kao drustvo i narod. Porazavajuca je cinjenica da smo mi 25 godina nakon pada Slobe kao drustvo u gorem stanju nego '90-ih u njegovo vreme, i da ne mozemo da postignemo taj nacionalni konsenzus niti imamo toli(c)ko demokratskog kapaciteta.
Zasto je to tako, to je tema za neki forum i siroku politicko-sociolosku analizu, razloga je svakako vise nego jedan a sta treba i kako treba raditi da se to prevazidje ja ne znam. Znam samo, da toga nece biti ni brzo, ni skoro, odavno smo mi skrenuli s puta i uporno idemo stranputicama kao drzava i narod, pa ce nam i povratak na pravi put trajati jako, jako dugo...
2. Druga i podjednako bitna stavka je razlika u demografskom profilu tadasanje vs. danasnje Srbije i njene dijaspore. Iz kontakta sa nasim ljudima mogu vam reci da raspolozenje uglavnom odslikava stanje u Srbiji - svakome smeta nesto kod ovih drugih vise nego sto vide razloga da predju preko razlika u makar kratkotrajnom ali iskrenom kompromisu da se smeni zlotvor. Da li zavese, da li izjave, da li politicki CV, privrzenost istoku ili privrzenost zapadu, da li zbog toga sta je ko rekao ili sa kim se slikao, uglavnom ljudi ne vide sebe u takvom sirokom frontu iako uglavnom daju blanko podrsku studentima - ta podrska prestaje kad se na studentskim listama pojave ovaj ili onaj. Sa te strane gledano, ne ocekujte da dijaspora odluci bilo sta. Mnogi su apoliticni u smislu da im je pun kufer svega i da ih bukvalno ne interesuje sta ce se desiti, u fazonu su, odem dole jednom godisnje, vidim svoje, dok ovamo odradim penziju mozda se vratim ako bude bolje ako ne ostajem ovde i to je to. Mozda i bude vecina glasala za neku siru ujedinjenu listu, ali ce to zavisiti od sastava iste. Neki jednostavno ne mogu da oproste Lompara, drugi sto nema EU zastava, treci sto nema ovog ili onog opzicionara... Jednom recju, haos u Srbiji je preslikan i na dijasporu.
U ovom kontekstu jos nesta je jako bitno, i to u mnogo sirem smislu od smene ove ili one vlasti... A to je da je u Srbiji 1990. godine zivelo oko 7,7 miliona ljudi prosecne starosti 40 godina, danas zivi 6,6 miliona prosecne starosti 44,4 godine. Po sadasnjem trendu, 2050. godine ce nas biti oko 5,5 miliona.
Ono sto hocu da kazem, je da nema smisla porediti devedesete i danas, jer je tad Srbijom hodalo mnogo vise mladih ljudi, mnogo vise studenata i srednjoskolaca, profila ljudi generalno revolucionarnog duha, spremih i sposobnih za politicku aktivnost. Danas je Srbija zemlja sa prosecnom starosti stanovnika cak i iznad proseka EU, koji je sam po sebi previsok. Srbija je devedesetih bila zemlja mnogo sklonija ideoloskim promenama, laksem stvaranju sirokog nacionalnog bloka i uopste udruzivanja u zajednickim idejama i ciljevima. Danas je Srbija zemlja od svega umornih sredovecnih ljudi, generacije upravo tih revolucionara devedesetih, i zemlja penzionera kojih je procentualno u demografskoj paleti 11 % vise nego devedesetih. Sve u svemu, u velikom smo problemu ali to kao da nikoga ne interesuje.
Sto se zlotvora i njegove diktature tice, nadam se da gresim ali mislim da nema izbora koje ce on izgubiti. Njegova kriminalna naprednjacka organizacija je proizvela 40 milijardera i preko 1000 milionera u zadnjih 10 godina, cije se bogatstvo uvecava svakim danom trajanja ove vlasti. Plasim se da pomislim na sta su sve spremni da se zastite, ali mislim da oni nece ustuknuti osim pred punom snagom pobunjenog naroda. Sta bih svojoj drzavi i narodu pozeleo osim svega najboljeg, ali nisam optimista da ce se mirnim putem ista resiti u naprednjackoj Srbiji. Previse su i preduboko svi oni uvalili svoje ruke u krv i med i plase se ovnog sto ih moze docekati tog 6. oktobra.
Ako nam kao narodu taj dan ikada uopste osvane...
