Hteo sam da posaljem ovo na prethodnu temu ali jednostvno nisam stigao. Moj neki osvrt na championship sezonu.
Prvo sto cu reci je da sam ocekivao veliki iskorak gledajuci sta se sve desilo tokom leta. Ne mogu da kazem da sam ocekivao titulu, i obicno gledam da budem konzervativan ali je neko vreme bio prisutan taj osecaj da je nesto veliko blizu i da je sve sto je potrebno zdravlje glavnih nosilaca.
Odluka da se Murray i MPJ ne prikljuce timu za seriju protiv GSW u aprilu je bila vise nego ispravna. Obojica su bila spremna, MPJ cak i vise nego Murray. Iako je serija izgubljena 4-1, bila je poprilicno kompetitivna i par lopti nas je delilo od bar seste utakmice u istoj. Jokic je jos jednom dokazao da je sposoban da veoma ogranicen tim dovede do jako visokog nivoa. Opet se postavilo pitanje, na sta bi to licilo da je imao bar solidan tim oko sebe i vracalo se na onih desetak utakmica gde je tim izgledao neverovatno posle dolaska AG i pre povrede Murraya. Jednostavno su obojica dobila dodatno vreme da se oporave i pripreme najbolje sto mogu.
Calvin Booth se pokazao kao mnogo agresivniji u gradjenju tima oko Jokica i odmah se otarasio Bartona kroz trejd za KCP-a koji se ispostavio kao kljucan. Trejd je bio cak i kritikovan pomalo ali se ispostavio kao pun pogodak. Koliko god da je Morris bio omiljen i koristan, Booth je zakljucio da jednostavno pored Jokica ne smes da imas negativnog igraca u odbrani i mnogo toga se podredilo tome. Dolazak Browna i jako dobar draft su bili slag na tortu. Islo se na igrace koji su spremni da doprinesu odmah (s cim se nastavilo i u ovogodisnjem draftu), sa izuzetkom Watsona za kog su smatrali da ima previse potencijala da se propusti sa pozicije sa koje je uzet.
Pocetak sezone je ocekivano doneo promenjive rezultate i dosta prilagodjavanja. Pored tri potpuno nova igraca u Braunu, Brownu i KCP, Murray i MPJ su morali da se prilagodjavaju i vracaju u formu. To je prakticno 5 od 8 kljucnih igraca koji su tehnicki bili 'novi' i nije ni cudo sto su neko vreme bili na oko 50% dok sve nije pocelo da dolazi na svoje mesto. Do Januara su se iskristalisale neke stvari.
Videlo se da je mali Braun pun pogodak, zajedno sa KCP i Brownom. Da Bones nema mesto u timu. Da je Murray blizu da bude onaj stari. Da MPJ nije manjak u odbrani. Da Nnaji nije spreman da bude backup big u playoffu i da ce AG da bude na centru kad Jokic odmara. Da Jeff Green mora da bude taj osmi covek iako to nije idealno resenje. I na kraju, da je Jokic opet napredovao i da je jos bolji igrac nego sto je bio u prethodne dve godine kad je bio MVP. Tim je jednostavno 'kliknuo' i lagano je uzeo prvo mesto u konferenciji.
Pre playoffa, bilo je dosta price o tome kako tim koji nije medju top 10 odbrana lige prakticno nikad nije uzeo titulu. Denver tehnicki nije bio top 10 odbrana lige ali to je samo zato sto su bilo maltene na dnu u prvih 15-20 utakmica dok su prakticno uigravali 'nov' tim i dok su vracali igrace iz povrede. U drugom delu sezone su bili top 5 ili top 7. Prva petorka je imala sjajne brojke i bili su neko vreme broj 1 odbrana u clutchu i zavrsili su sezonu kao top 3 u tom parametru. Na kraju, seriju protiv Majamija je iznela odbrana. Playoff se zavrsio sa statistikom da su igraci sutirali samo 38% u direktnom duelu sa Jokicem a da je MPJ ostajao na terenu zbog svoje odbrane iako nije mogao da pogodi nista.
Slabosti Jokica su slabosti odbrane Denvera manje vise. Igranje iznad obruca i ostanak jedan na jedan na perimetru. Denver je uspeo da neutralise i jedno i drugo timskom odbranom. Jedini igraci koji su pravili problem su bili bekovi/krila koja imaju visinu i snagu i koji umeju da itekako napadnu obruc, Lebron (dok je imao goriva) i Edwards. Ono sto je uradio Booker ne racunam kao 'problem' jer su to jednostavno bile 2-3 all time suterske partije koje nisu imale toliko veze sa samom Denverovom odbranom i to nije bilo odrzivo.
Minesota me je pomalo plasila s obzirom da je tim spustio ritam jedno mesec dana pred playoff i zbog toga sto su oni bili jedini tim u celom playoffu koji ima size da parira Denveru. Pritom je Jokic imao povredu ruke i nije najbolje sutirao. Bruce Brown je s razlogom rekao da im je Sota mozda napravila najvise 'problema'. Kao sto rekoh gore, Edwards je stvarno, od trece utakmice, itekako lako dolazio do obruca i 3 poslednje utakmice su bile dosta blizu. Njih racunam kao na potencijalno najozbiljnijeg dugorocnog rivala ako budu imali hrabrosti da trejduju KAT-a za neku ozbiljnu dubinu na bekovima i krilnom centru.
Serija protiv Sunsa je bila cudna. I pored eksplozije Bookera, ni u jednom trenutku nisam imao osecaj da cemo da izgubimo. Ayton jednostavno nije mogao da se nosi sa Jokicem (da li je stvarno vukao povredu celu seriju?), KD pokazuje godine a Booker nije mogao da sutira onako celu seriju. Iskreno ne mislim da je Beal neko ko ce da im resi probleme (a kamoli Nurkic) i da ce itekako imati problema sa dubinom rostera i sa odbranom.
Serija protiv Lakersa je bila ocekivana kao najteza ali je na kraju bio sweep iako je svaka utakmica bila blizu. Lebron je imao momente, kao u cetvrtoj utakmici, gde je pokazao da moze da nosi ekipu ali je i on i cela ekipa imala padove kroz seriju koje je Denver iskoristio svaki put. Odlucujuci momenat po meni je bila Murrayeva eksplozija u drugom poluvremenu druge utakmice, jednostavno nisam video nacin da Lebron i AD izdrze takvu fizicki napornu seriju koja eventualno moze da ide do 6 ili 7 posle tog poraza. Iskreno bih se itekako iznenadio da Lakersi dodju do WCF opet. Ne verujem Lebronovim godinama i motivaciji i zdravlju AD-a.
Serija protiv Heata je na kraju bila najlaksa. Druga utakmica je bila momenat opustanja koja je sprecila sweep. Butler je jedini mogao da uradi ono sto su radili Edwards i Lebron ali je ostao bez snage jos u seriji protiv Bostona. Em nisu imali energije posle onakvih serija em nisu mogli da fizicki pariraju Denveru. Desila im se slicna stvar kao protiv Lakersa u bubbleu, Jimmy je dao sve da dodje do finala i izgoreo je u tome. Mislim da se njihov prozor tu zatvorio.
Sta na kraju reci. Poceo sam da pratim Denver ozbiljnije kad je AI trejdovan u planine. Prime Melo era, dolazak Billupsa i WCF razocarenje 2009. Olaksanje sto je Melo otisao. Nadanje koje se ugasilo kad je Gallinari povredio koleno. Tankovanje i dolazak Jokica pa Murraya. Postepeno gradjenje ekipe. Bubble i Jokic sa 24 i Murray sa 22 koji pokazuju koliko mogu. Ponovno razocarenje posle povrede Murraya. Jokic koji je primoran da postane lider. MVP. Dva playoffa gde znas koliko tim moze a sprecen je da pokaze u potpunosti. Za vreme ovog playoffa, imao sam osecaj kao da gledam ekipu koja je skinula tegove s nogu i napokon pokazala sta moze. Nije cak bilo ni preterane nervoze, kao da je jednostavno bilo vreme za titulu. Iskreno mislim da ce tim da bude jos bolji sledece sezone. Nema vise tog pritiska a maltene svi igraci imaju prostora da rastu. Murray i MPJ ne samo sto su imalo celo leto koje su trenirali kao napokon potpuno zdravi, nego i imaju nesto i da dokazu. Jokic koga pobedjivanje zanima koliko i konji, samo sto to vecina ljudi ne shvata. Imao je intervju sa Edinom i Koletom posle finalne utakmice u kojoj je rekao da se nije toliko radovao jer ne zeli da izgubi fokus i stvarno mislim da (dok ih god zdravlje posluzi) ovaj tim moze jos mnogo vise.
