handys

Setih se povodom ove priče o SPC davnog ozračivanja Pa uzeh da ponovo pogledam Evo par citata (trigger warning za zdrav razum): Koliko vas ovo poslednje podseća na tipični mehanizam političkih stranake 30+ godina unazad? Stavi Šećeroskog, Šešeljoskog i ostalje ljoske da Milošević ispadne veliki državnik. Đinđić je govorio o tome, ali se taj običaj lepo vratio i metastazirao danas. Ovakvog mislioca ljudi tretiraju kao velikog genija, sveca, zagovornika prave vere...u ovakvim stavovima oličen je uticaj SPC. To su reči koje se šire po katihizisima, i ko zna na koje načine po raznim veronaukama. Nacionalizam, izolacionizam (koji su Koštunica i njegovi mnogo voleli), netolerancija, poniznost pred velikim vođom, antinaučnost... Naravno da nisu sVi IsTi, i da ima pojedinačnih prosvećenih sveštenika, ili da crkva nije imala povremeno i pozitivan uticaj (imao je i Pavle poruku studentima kad su protestovali). Ali, plašim se da su to anegdote (moja baba je pušila ceo život i doživela 105), a da je ovo gore metod i princip. Nadam se da grešim.

Mislim da nije reč o obrazovanju, i mislim da su mnoge greške političara proizašle odatle. Reč je o poverenju, a ono ne korelira ni sa IQ, ni sa obrazovanjem, niti uopšte sa kognitivnim kapacitetima. Poverenje u ono što neko kaže dolazi od dubljih struktura, afektivnih i vrednosnih. Ako neko govori tako da tvoje emocije bivaju podstaknute, tada si u akciji - bilo da braniš vlast ili izlaziš na ulice. Nije bilo sto hiljada na slaviji zato što su obrazovani ili imaju neki IQ pa su nešto shvatili, nego zato što su besni (naravno, ne kažem da nemaju i nisu shvatili, nego šta je primarni pokretač akcije). A zašto su oni besni, a penzioneri nisu? Jer su penzioneri dominantno uplašeni, i to je egzistencijalna dimenzija njihovog života. Stari ljudi žele što veću sigurnost jer se gomilaju bolesti, vremena je sve manje, više se brinu samo o sebi, i ako ih je neko nekad ubedio da je njihov spasilac i garant finansijske sigurnosti, onda treba razmišljati kako da im se pokaže da nije. Ali ni to nije dovoljno. Osim toga, moraju da počnu da veruju u nekog drugog ko će da im 'da penzije'. To znači da mora da postoji konkretna figura koja će se izdići i reći ja sam taj - i to ili: 1) lični garant vaše sigurnosti (loša opcija), ili 2) neko kome možete verovati da će uspostaviti održiv sistem vaše sigurnosti. Tu dolazimo opet i do sistema vrednosti. Ne vredi tražiti to u pristupu informacijama i obrazovanju. Od mladih do starih, informacije služe tome da potkrepe vaš sistem vrednosti, i tako se filtriraju. Nema se sad vremena pričati o podležećoj kognitivnoj arhitekturi (ima sjajna knjiga o tome - thinking fast and slow). Poenta je da samo dramatična demonstracija razloga za gubitak poverenja može to da promeni - npr prestanu da stižu penzije. Međutim, videli smo kakve tragedije dovode do toga da ljudi shvate kakvi su razlozi za bes, i sad je važno da se to ne razvodnji ili ne skreće pažnja (kao neko saopštenje kreni-promeni pre neki dan protiv Đilasa - nije vreme za to). Setimo se takođe da iako je Đinđić bio motor promena, tek je neko kao Koštunica mogao da bude konkretan lik u kojeg će glasači usuti svoje poverenje (ili npr Krivokapić u CG). Bez konkretne alternative, teško se dopire do konzervativnih glasača (a psihologija pokazuje da su to mahom stariji).

U jednom trenutku to već počinje samo da odzvanja kao kakav šuplji eho. Nikog više nije briga. Ako ovime mobilišu svoje pristalice, ok, ali glavni cilj, umrtvljivanje ovih ostalih, mislim da je nepovratno nedostižan.

On stvarno ima pet alata u svojoj šupi, veliki mag politike - penzije, stanovi, pendreci, pretnje, izbori, i u krug, pa ko pokusa.

Nazalost, u pred-politickom drustvu, izgleda da samo grupacija koja nikako ne moze pretendovati na vlast ima takvu tezinu. A opet, kao sto istorija ratovanja pokazuje, za nadmocniju silu resenje je gerilska taktika

Isto: u odbranu kapitalizma i protiv teorija zavere. works every time🤗

Stariji milenijalci su stasavali u vreme Otpora, bilo nas je i tamo - čak i sadanji ministar spoljnih poslova! - izlazili smo na proteste, doduše, pre nego šti smo mogli da glasamo, a onda početak 2000-ih, kad smo krenuli da glasamo, politička borba je dobila (na žalost samo) privid normalnosti.

Radnička prava: https://worldjusticeproject.org/news/we-measured-labor-rights-142-countries-here’s-what-we-found

Ne znam kakva su iskustva s filozofije/psihologije, ali generalno, ako bih mogao da izdvojim dugoročno važne lekcije sa filozofije/logike/građanskog, koje bi značile ljudima ako bi ih uzeli ozbiljno to bi bili (navešću ih po najpoznatijim oblicima): Logika: 1) 'post hoc, ergo propter hoc' - logička greška 'posle toga, dakle zbog toga'. sa njenim nerazumevanjem smo se namučili tokom pandemije, a antivakseri mnogo vole da je koriste. valja je prepoznati u svakodnevnom diskursu. 2) afirmacija konsekvensa - ako pada kiša ulice su mokre, ulice su mokre, znači padala je kiša. takođe poznato kao nerazlikovanje nužnog i dovoljnog uslova. jako često primetno u javnom diskursu i običnom razmišljanju Filozofija: 1) Epistemologija: znanje je verovanje + opravdanje, a opravdanje mora da bude bazirano na logici ili svedočanstvu 2) Etika: lična autonomija, razlika sloboda 'za/od' - na primer, ko ovo usvoji, više je skeptičan kada država propiše da si slobodan za nešto, ili kad država 'daje' 3) Estetika: postojanje merila ukusa - čudno, ali obično se ne povezuje da relativizam u estetici implicira ravnodušnost u moralu i drugim oblastima (ne nužno, ali trebalo bi ozbiljno uzeti u obzir) Građansko: 1) Prosvećenost, 'usudi se da misliš', iliti izlaz iz samoskrivljene nezrelosti (nezrelost je tu da neko razmišlja umesto vas) 2) Milov ogled o slobodi: osnovne slobode koje niko ne sme da naruši - govor, okupljanje; uvek treba razgovarati sa onima sa kojima se ne slažeš - ako si u pravu, učvrstićeš razloge i čućeš suprotne, ako nisi, to ćeš korigovati. Da ne off-ujem suviše, ali ovo bi bilo jezgro ovako off the top of the head

Nije, vise kao humanisticka disciplina. Imala je uticaj na razne druge. Minus prica o objektu vere, teologija ima interesantnih elemenata. Naravno, ni najmanje ne sumnjam da na PBU rade katehizis, a ne Tomu Akvinskog. Svi departmani imaju Teologiju, a iz nekih teoloskih razmisljanja izaslo je jedno zabavno pitanje koje se koristi kao deo argumenta za nepostojanje boga: da li bog moze da stvori kamen koji ne moze da podigne?

https://youtu.be/5aNxqbZDNBM?si=hUjgVl0Q4BdszxkR Ko nije gledao, preporuke.

Potvrdjeno: AI. Source: AV

Jedan istoričar je pričao kako autokratske države i režimi nemaju saveznike i prijatelje, već samo odnose koji su puni nepoverenja i sumnjičavosti (govorio je o SSSR i Kini, ali mislim da je primenljivo i na ovu tiraniju bez laktoze). Takvi odnosi pre ili kasnije moraju da puknu.

Poseban problem je da li veruju u to sto vide. 96-7 je bio daleko manji domet opozicionih medija, kao i 99-2000, ali se svuda orilo 'gotov je'. Sad sa telefonima svako moze da ukuca n1. Ta dva karaktera ih vode do 80% onoga sto treba da da znaju. Ali zasto to ne rade?

Mogu da se nadju na sredini pa da Vesic obavlja poslove iz pokretne marice. Edit: uz redovna ukljucenja u jutarnji program. Inace, jos malo pa ocekujem obracanja koja pocinju sa: 'Shit.... I know shit's bad right now'