Ako je nesto negativna tekovina svega sto se dešavalo u politici u proteklih [proverava kalendar] oduvek, to je personalizacija politike.
Politiku doživljavamo kroz neke figure, i razlikujemo se u Srbiji samo po tome ko koju figuru podržava ili ne podržava. Evo i ovde pričamo o Šolcu, Makronu, Vučiću, Đokoviću...
Politika je profesija, i odluke u politici donose ljudi kojima je to profesija. Njihova imena bi trebalo da su manje važna. Zovite ih političar A, B, C...samo gledajte šta ko radi, čak ni šta govori. Imena imaju tendenciju da zaslepljuju.
Političar A zastrašuje ljude, sistematski ih ucenjuje da glasaju, ljudi glasaju za njega. Političar B, C, D ne radi ono što treba da uradi da bi zaustavio političara A, čak i kad ima veliku podršku i jasan način.
Zašto bi smo tu mešali sportistu A, B, C, stranog političara A, B, C? Nije njihov posao da se bave politikom u Srbiji, niti za njih glasamo, niti bismo pod uticajem ikoga od njih promenili svoj glas - niko, ni nepismeni, ni ucenjeni, ni zaslepljeni, ni neinformisani, ni besni, ni nezainteresovani. Da, nešto negativno govori o njima to što pristaju na kompromise za pogrešnu ili štetnu stvar, ali ne moramo tome dodavati iluziju da bi nešto promenili sve i da su vikali oni sa balkona da nema kopanja.