Mislim da nije reč o obrazovanju, i mislim da su mnoge greške političara proizašle odatle.
Reč je o poverenju, a ono ne korelira ni sa IQ, ni sa obrazovanjem, niti uopšte sa kognitivnim kapacitetima.
Poverenje u ono što neko kaže dolazi od dubljih struktura, afektivnih i vrednosnih. Ako neko govori tako da tvoje emocije bivaju podstaknute, tada si u akciji - bilo da braniš vlast ili izlaziš na ulice. Nije bilo sto hiljada na slaviji zato što su obrazovani ili imaju neki IQ pa su nešto shvatili, nego zato što su besni (naravno, ne kažem da nemaju i nisu shvatili, nego šta je primarni pokretač akcije).
A zašto su oni besni, a penzioneri nisu?
Jer su penzioneri dominantno uplašeni, i to je egzistencijalna dimenzija njihovog života. Stari ljudi žele što veću sigurnost jer se gomilaju bolesti, vremena je sve manje, više se brinu samo o sebi, i ako ih je neko nekad ubedio da je njihov spasilac i garant finansijske sigurnosti, onda treba razmišljati kako da im se pokaže da nije.
Ali ni to nije dovoljno. Osim toga, moraju da počnu da veruju u nekog drugog ko će da im 'da penzije'. To znači da mora da postoji konkretna figura koja će se izdići i reći ja sam taj - i to ili: 1) lični garant vaše sigurnosti (loša opcija), ili 2) neko kome možete verovati da će uspostaviti održiv sistem vaše sigurnosti.
Tu dolazimo opet i do sistema vrednosti. Ne vredi tražiti to u pristupu informacijama i obrazovanju. Od mladih do starih, informacije služe tome da potkrepe vaš sistem vrednosti, i tako se filtriraju. Nema se sad vremena pričati o podležećoj kognitivnoj arhitekturi (ima sjajna knjiga o tome - thinking fast and slow). Poenta je da samo dramatična demonstracija razloga za gubitak poverenja može to da promeni - npr prestanu da stižu penzije.
Međutim, videli smo kakve tragedije dovode do toga da ljudi shvate kakvi su razlozi za bes, i sad je važno da se to ne razvodnji ili ne skreće pažnja (kao neko saopštenje kreni-promeni pre neki dan protiv Đilasa - nije vreme za to).
Setimo se takođe da iako je Đinđić bio motor promena, tek je neko kao Koštunica mogao da bude konkretan lik u kojeg će glasači usuti svoje poverenje (ili npr Krivokapić u CG). Bez konkretne alternative, teško se dopire do konzervativnih glasača (a psihologija pokazuje da su to mahom stariji).