Beograd kroz vreme i generacije

[Jezebel]

Beograd moje prababe i mog pradede

 

 

Beograd moje babe i mog dede

 

 

Beograd moje majke i mog oca

 

 

Moj Beograd 

 

 

 

I moja pretposlednja godina u Beogradu, ucestvovala sam na svim demonstracijama

 

 

[Jezebel]

Vencani kum mojih roditelja je Jermenin, divan i plemenit covek. Ovaj tekst je posvecen njemu. 

 

Kada se u Beogradu prvi put začulo “bari or“ - “dobar dan“ na jermenskom jeziku.

 

Jermeni su ostavili dubog trag u Srbiji, pa tako i u Beogradu. Dokumenti pokazuju da su se prvi Jermeni u Srbiji pojavili još u 13. veku.

 

Tako Evlija Čelebija, turski putopisac prilikom putovanja po Srbiji u 17. veku zapisuje da u Beogradu postoji jermenska mahala i jermenska crkva. Jedan od onih koji su među prvima posetili Beograd i ostavili pisani trag o gradu, bio je Englez doktor Edvard Braun, koji je 1660. godine opisao Beograd i tvrđavu. Ostao je zabeležen njegov opis jermenske porodice kod koje je boravio. On piše da je Jermene u Beogradu prvi pomenuo putopisac Gerlah opisujući ih kao vredne i marljive i da se bave trgovinom razne robe. Braun beleži i posetu jednoj jermenskoj kući koja je imala česmu, kupatilo i peć: „Tu smo bili dobro počašćeni kafom, šerbetom i izvrsnim vinom“. Prema njegovim zapisima Jermeni su bili povoljniji u cenama od Grka i Jevreja, bavili su se trgovinom i zanatima, ali i  bankarstvom i juvelirstvom. „Jermenska“ nalazila se između katoličke i pravoslavne „male“.  Za Beograd kaže da je veliki i utvrđen grad, a da su trgovačke ulice pokrivene daskama kao zaštita od kiše i sunca. Te ulice načičkane su prodavnicima i magacinima. Jermena ima svuda i vrlo su poznati u svim delovima grada. 

 

Jermeni su u Beogradu imali svog pekara, berberina, kafedžiju pa i posebnog čoveka koji je rezao duvan na njihov način. Bili su u dobroj meri zasebna etnička grupa čuvajući tradiciju i veru. Imali su svoju crkvu u kojoj su obredi održavani na njihovom jeziku. Imali su i svoje groblje „koje je od katoličkog bilo odvojeno ogradom“. Oformila se jaka jermenska zajednica koja je svojom kulturom, tradicijom, trgovinom i radnim navikama davala poseban karakter Beogradu kao značajnim i strateškim mestom na obodu otomanskog carstva, kopča Istoka i Zapada.

U drugoj polovini 17. veka savremenici beleže da su Jermeni u Beogradu imali dobro organizovanu i snažnu koloniju, koja je obuhvatala nekoliko ulica u istočnom delu varoši. Za Jermensku zajednicu u Beogradu Braun kaže da predstavlja sponu izemeđu turskog istoka i gradova srednje Evrope. Francuz Kikle, koji je u Beogradu boravio 1658. godine, zapaža da Jermeni Dunavom trguju sa Bečom i Nemačkom. Posluju i sa Dubrovnikom, Splitom, Ankonom. Monsinjor Kikle obilazi gradske pijace opisujući  da su tezge pune raznovrsne robe, a da su jermenski dućani dobro snabdeveni.

Sve se menja porazom Austrije sa Turskom 1739. godine i ponovnim zauzimanjem grada od Osmanlija. Jermeni, i mnogi drugi napustili su grad bojeći se odmazde Turaka jer su podržavali Austriju. Većina je prešla Dunav i Savu. Mnogi prelaze i u Zemun. O postojanju jermenskog groblja, koje se nalazilo na Zelenom Vencu, govore tri nadgrobne ploče na jermenskom jeziku iz 17. veka, koje se nalaze na Kalemegdanu.

 

Početkom dvadesetog veka na naše prostore stiže najveći talas Jermena nakon petogodišnjeg stradanja i egzodusa u Turskoj od 1915. do 1920. godine. U kraljevini Jugoslaviji 1935. osnovano je Udruženje Jermena, koje je obnovilo rad 1995. godine. Jermenska zajednica okuplja oko 1 200 porodica sa oko 15 000 članova srpskog i jermenskog porekla.

Mnogi Jermeni ostavili su dubog trag u Srpskoj istoriji. Od velikog dobrotvora Save Đorđevića, lekara, trgovaca, umetnika… do autora muzike pesme "Vostani Serbije" Vartkesa Baronijana.

 

 

Ulica Cara Dusana 1898.

[Marko]

5 hours ago, Jezebel said:

Početkom dvadesetog veka na naše prostore stiže najveći talas Jermena nakon petogodišnjeg stradanja i egzodusa u Turskoj od 1915. do 1920. godine.

 

Nije tema i ne verujem da si baš ove reči koristila namerno, ali svejedno si umesto njih mogla da kažeš genocid (To je nažalost poprilično izraubovana reč, koja se olako koristi, kojom se manipuliše iz raznoraznih pobuda, ali u slučaju Jermena stoji kao kuća).

 

Kad se radi o Jermenima u Srbiji/Jugoslaviji, koji su došli na Balkan u tom nesretnom periodu, čini se da nije bilo mesta u koje bar jedan nije došao. Baba mi je pričala o nekom doktoru Čalikijanu, koji se naselio i radio u Petrovcu na Mlavi mislim '20-ih, oženio se u mestu, posle ne znam šta je bilo sa njim(a)

[Jezebel]

10 hours ago, Marko said:

 

Nije tema i ne verujem da si baš ove reči koristila namerno, ali svejedno si umesto njih mogla da kažeš genocid (To je nažalost poprilično izraubovana reč, koja se olako koristi, kojom se manipuliše iz raznoraznih pobuda, ali u slučaju Jermena stoji kao kuća).

 

Kad se radi o Jermenima u Srbiji/Jugoslaviji, koji su došli na Balkan u tom nesretnom periodu, čini se da nije bilo mesta u koje bar jedan nije došao. Baba mi je pričala o nekom doktoru Čalikijanu, koji se naselio i radio u Petrovcu na Mlavi mislim '20-ih, oženio se u mestu, posle ne znam šta je bilo sa njim(a)

 

Marko, hvala i na ispravci i na prilogu na temu, tekst nije moj, juce sam takodje zaboravila da editujem i ubacim naknadno ime autora (Petar Minić), i ja uvek kazem genocid izvrsen nad Jermenima u Turskoj, a verujem da ni sam autor nije namerno ublazio "termin". 

Edited February 2, 2023 by Jezebel

[Jezebel]

Beograđani u raljama proročica i gatara. Autorka Marta Levai.

 

Beše u Beogradu jedna starica čije su ime njeni sugrađani dobro upamtili. Naizgled ni po čemu različitija od ostalih, ova bakica je zarađivala za hleb prodajući alevu papriku. Kako ni to nije bilo bog zna šta, vremešna Beograđanka, baba Anka, dosetila se da nadomesti budžet tako što će ugrabiti priliku za posao „sa strane“.

 

Jedan od takvih slučajeva, kada je baba Anku angažovala izvesna gospođa Natalija Aćimović, dospeo je naposletku i na stranice štampe. Beograd je o tome saznao nakon što su se obe našle pred sudom. Anka se imala suočiti sa optužbom za prevaru.

Naime, dok je prodavala papriku u Sitničkoj ulici, starica je doznala da je ojađenu gospođu napustio muž. Natalija joj se požalila i da „već toliko vremena ne zna ništa o njemu“. Uporno je pokušavala da otkrije bilo šta, i to od onih koji su tvrdili da mogu „videti“ ono što je drugima bilo nemoguće da saznaju. Odlazila je kod raznih gatara, ali joj nijedna nije umela reći gde joj je odbegli suprug i kada će se vratiti.

 

O suprugu joj, međutim, nije znala reći mnogo – bar ne odmah. „To je malo teže, gospođo, jer vaš je muž u mrežama jedne opasne žene“ – objasnila se starica, ali se odmah gđi Aćimović stavila na uslugu. Trebalo je, naime, da joj Natalija spakuje sve svoje spavaće stvari, a Anka bi ih ponela u Šabac kako bi jedan odža očitao muslimansku molitvu. Posle toga joj se, tvrdila je Anka, i muž mora vratiti.

 

Nedeljama nakon Ankinog obećanja, gđa Natalija je još uvek čekala svog supruga. Prošlo je još nekoliko meseci dok nije shvatila da je nasamarena. 

Beograđani su tih godina inače mahom važili za pobožne i verujuće. Ipak, dešavalo se, i to ne retko, da se povedu za svakojakim praznoverjima. Kada bi se neki problem pokazao nerešivim, često se umelo zakucati na vrata vidovnjakinja.

Kao i u slučaju gđe Aćimović, po pravilu su se ova „brzinska“ rešenja pokazala jalovim, a gatare završavale pred licem pravde. Ipak, ni to im nije ugrožavalo kredibilitet jer su im verovali mnogi – bogati i siromašni, čak i ugledni Beograđani poput trgovaca, ministara, oficira i lekara. A njih je interesovalo sve: hoće li ih snaći kakva bolest, kako je na onome svetu njihovim bližnjim koji su se upokojili, kuda su im se deli muževi i mogu li zaviriti u budućnost.

Za sve ove nedoumice bile su zadužene prestoničke gatare. U Beogradu ih je s početka 20. veka bilo nekoliko najpoznatijih, Mica, Marija i Femka – proročice od kojih je beogradska „klijentela“ često tražila odgovore, a o njima je koju reč zabeležio i pisac Dimitrije M. Knežev.

 

Kod Marije je, pak, dolazila isključivo odabrana klijentela. Spisak nije bio dug, ali su se na njemu nalazila imena koja su svi Beograđani znali. Oficiri i trgovci (inače svi do jednog ugledni građani) rado su pribegavali magičnim rešenjima, a šuškalo se da su uživali i u Marijinim „ženskim čarima“.

 

Za Femkinu klijentelu nije bilo dileme da je njihova proročica imala moć stupiti u kontakt sa onostranim silama. Po pravilu bi na svojim seansama teatralno padala u zanos, što bi odagnalo sumnju i najnevernijem Tomi. Femka je uz to imala još dva verna asistenta – sovu i jednu crnu mačku koja ju je svugde pratila u stopu.

Ipak, magija je „pila vodu“ dokle god neko od klijenata ne bi shvato da je prevaren. Događalo se, kao u slučaju gđe Natalije Aćimović, da i Femka završi pred licem pravde. Neretko bi je, međutim, iz takvih nevolja izvukli "autoritet i ugled". Pamti se i kada je za Femku, nakon što je završila iza rešetaka, urgirao načelnik kraljevske policije lično. Ne samo da se nakon toga (ponovo) vratila zanatu, već je do kuće dopraćena – fijakerom.

Edited February 2, 2023 by Jezebel

[Jezebel]

Kako je beogradska čaršija ustala protiv kafanskih pevačica. Autor Aleksandar Živković

 

U praskozorje Drugog svetskog rata beogradska policija je mučila muku sa nemoralom širom prestoničkih kafana. Glavne akterke bile su pevačice i kelnerice noćnih lokala, koje su pribegavale provokativnoj garderobi, te zavodničkom držanju i ponašanju, kako bi naposletku prigrabile pokoju napojnicu više od gostiju. Javnost je tražila reakciju od vlasti, koja je delala na krajnje nesvakidašnji način.

 

Kada je ovo ophođenje uzelo zamaha, sve više i više muške populacije počelo je da u sitnim satima nagrće u ovakve ugostiteljske ustanove. Tom “zlu” u očima nadležnih moralo se jednom za svagda da stane na kraj, pa su angažovane policijske snage da sprovode stroge mere u cilju iskorenja lascivnosti i neprikladnog ponašanja. 

Žandari su svako veče obilazili sumnjive kafane što u centru, što na periferiji grada. Iznebuha su upadali u mesta i vršili kontrolu. Zatečeni prizori nisu bili nimalo laskavi. Mlade, oskudno obučene pevačice i kelnerice, koje su godile pogledu, vrzmale su se među stolovima i gostima. 

 

Građanstvo koje je ponoć zatekla na beogradskim ulicama neretko je bilo svedok zanimljivih scena. Momci u plavom na biciklima bi se stuštili niz ulicu i uz škripu točkova zaustavljali bi se pred nekom kafanom, te bez pardona tražili generalije od svih onih koji su kršili propis. Koliko već sutradan, na adresu kafedžija, pevačica i kelnerica stizali su pozivi iz policije. Istima su pretile novčane kazne od 10 do 1000 dinara, te zatvor od 1 do 10 dana.

Ma koliko su optužene strane protestvovale apropo ovih oštrih mera, sa druge strane nije bilo glasa razumevanja. Istovremeno niko nije bio pošteđen, pa su samim time i gazde bile nagrabusile zato što su upošljavale takve mlade devojke. Štaviše, “na tapeti” su bile i muzičke zvezde za kojima je Beograd neprestano ludovao. One su na sav glas proklinjale težak život, dok su se gosti iskreno saosećali sa njima.

 

Međutim, sve ove mere u borbi protiv nemorala nisu urodile plodom. Globe su se plaćale i izdržavale, a propisi su se i dalje kršili. Iako nisu mogli ništa da učine povodom osoblja sem najstrožeg kažnjavanja, to ipak nije bio slučaj što se tiče dama koje su zabavljale goste svojim bajnim glasovima. Stoga, Uprava grada Beograda je lupila šakom o sto i donela jedinstven akt, koji je potom prosledila Savezu narodnih muzikanata.

Od njega je tražila da pripomognu u suzbijanju razvrata i da obaveste sve ženske muzikante kakva sudbina ih čeka ako budu uhvaćene kako krše zakon. U istih mah poručili su da svakoj pevačica i sviračica koja ne bude imala diplomu o položenom ispitu iz dobrog vladanja biti uskraćena dozvola za rad i ista neće biti iznova izdata sve dok ne ispuni zadate uslove u skladu sa pravilnikom. 

Prema pravilniku, ispitnu komisiju sačinjavali su referent muzičke nastave Ministarstva prosvete, predstavnik Beogradskog podsaveza za salonske sekcije, predsednik Saveza narodnih profesionalnih muzikanata i dva člana Savezne uprave. Polaganje ispita se naplaćivalo 50 i 100 dinara, a zanimljivo je da je kandidatkinjama koje su navršile 50 godina bilo gledano kroz prste, odnosno nisu bile u obavezi da polažu ispit.

 

 

 

[Jezebel]

Budistički hram u Malom Mokrom Lugu. Autorka Nikolina Radovanović.

 

Prvi svetski rat doneo je brojne promene u Beogradu. Posle skoro tri i po godine okupacije, grad je čekao obnovu. Pored toga, sa raznih strana u novu prestonicu zajedničke države u potrazi za srećom dolazili su ljudi sa različitih strana, pa čak i sa dalekog Istoka. 

Tako je na samom obodu grada nastala kolonija došljaka koji su prostranstva stepe zamenili prvim brežuljcima Šumadije. Bili su to Kalmici, koji su pred ruskom revolucijom prepravili Evropu i svoj novi dom našli na Balkanu. Njihove priče, nekako, do danas nisu do kraja ispričane. 

 

Kalmici su etnička grupa poreklom iz Džungarije, danas kineske oblasti koja se graniči sa Kazahstanom i Mongolijom. Tokom vekova živeli su zajedno sa Mongolima, ali su početkom 17. veka usledile velike seobe usled sukoba kalmičkih knezova sa mongolskim vođama. Novu domovinu našli su na obodima ruskog carstva, mada su vremenom prodrli sve do Urala i Volge gde su formirali razvijenu zajednicu i stali u odbranu carevine od Tatara. Ova uloga obezbedila im je privilegovan položaj u Rusiji, ali je vremenom izazvala izvesne probleme i novu seobu. Naime, posle Oktobarske revolucije staju na stranu Belogradejaca i dižu se na oružje protiv boljševika. Slom “Belog cara” izazvao je i novu seobu ovog naroda, koji postaje velika izbeglička skupina u Evropi. 

 

Prateći Belogardejce, nastanjuju se u Češkoj, Francuskoj i na Balkanu, gde u okolini Sofije i Beograda formiraju svoje kolonije. Beogradska kolonija nastala je u Malom Mokrom Lugu, koji je svoje ime dobio po gustoj šumi u kojoj su izbijali brojni izvori čiste, pijaće vode. Došavši u potpuno novu zemlju sa svojim konjima i čergama, pokušavali su da žive život između istoka i zapada. Dok su se preko dana bavili građevinskim i kočijaškim poslovima, u kojima su bili posebno vešti, u satima odmora vraćali su se svojim konjima koji su slobodno trčali poljanama onoga što danas nazivamo Konjarnik. Da, baš tako, zahvaljući Kalmicima ovaj deo grada dobio je svoje ime. Ipak, uslovi života su bili teški, jer su građevinci i dostavljači bili i tada, kao i danas bili slabo plaćeni. Ipak, volja, želja i vera bili su jači te 1928. godine niče i prvi budistički hram na Balkanu, a po nekima prvi u Evropi. 

Većina Kalmika u Rusiji i Beogradu živela je skromnim životom, zvanično kao apartidi bez državljanstva i sređenog statusa.

 

Kalmička kolonija Foto: Beogradske opštinske novine

 

 

Edited February 2, 2023 by Jezebel

[Jezebel]

Nekada se u Srbiji proizvodio kavijar. (Petar Minić)

 

I to u Kladovu i bio je najcenjeniji u svetu, pa tako i najskuplji! Beše to vreme kada se sa Kalemegdanske tvrđave moglo videti kako “morska čudovišta”, kako nazvaše morune, plivaju Dunavom. Najveća ulovljena bila je duga 9 metara i teška 1.600 kilograma… da baš toliko.

 

Moruna ili beluga je riba iz porodice jesetri i naseljava vode Crnog i Azovskog mora, ima je i u Kaspijskom jezeru. Tokom mreštenja migrira u slatke rečne vode Volge i Dunava. Ovi gorostasi spadaju među najstarije vrste na planeti. Tako je moruna postojala još u vreme dinosaurusa, pre oko 200 miliona godina.

Da bi se morune mrestile na ovim našim prostorima prevaljivale su put dug i do 850 kilometara. Izgradnjom Đerdapa I i II, presečen je put ovim jedinstvenim ribama. 

Priča o kladovskom kavijaru pročula se po svetu zbog izuzetnog kvaliteta. Organizovanija proizvodnja počinje dolaskom ruskih emigranata 1920. godine, koji su imali dugogodišnje iskustvo u proizvodnji kavijara. Ipak, kažu da je i dan danas ostala tajna kako su Kladovčani pripremali kavijar za tržište. Mnogi smatraju da je takozvani “suvi” način prerade i obrade ribljih jajašaca, metoda u kojoj ikra nije dolazila u dodir sa vodom, te njihova zrelost, dobitna kombinacija koji je ovaj proizvod uvrstio u elitnu i ekskluzivnu namirnicu. Posebno je bio cenjen Beluga Blek Rojal i to na američkom tržištu.

 

 

Ruska salata.

 

 

Prva ruska salata pojavila se oko 1860. godine u kuhinji kuvara belgijskog porekla po imenu Lucijen Olivije, glavnog kuvara „Ermitaža“, jednog od najpopularnijih restorana u Moskvi. Nije dugo trebalo da ova salata opčini Ruse, a potom i ceo svet.

Tačan recept bio je Lucijenova strogo čuvana tajna, ali se pouzdano zna da je u njoj bilo mesa tetreba, goveđeg jezika, kavijara, zelene salate, jastogovog repa, kapara i dimljene pačetine. Naravno, i ime je zapravo dobila po njemu – Olivijeova salata.

 

Uz to, originalni recept sastojao se i od originalnog Lucijenovog majoneza, u koji je išlo francusko belo vino, senf, maslinovo ulje iz Provanse uz naravno, par skrivenih sastojaka.

 

Sastojci su, kao i uvek kod vrhunskih kuvara, bili retki, skupi i teški za pripremu, a prvi recept ove salate objavljen je marta 1894. godine u ruskom časopisu „Наша пища“, odnosno „Naša hrana“, i ovako je glasio:

Dva krompira

Jedan mali krastavac (ili veliki kornišon)

3-4 lista zelene salate

3 velika repa rakova

1/4 šolje pihtija iseckanih na kockice

1 kafena kašičica kapara

3-5 maslina

i jedna i po supena kašika preliva majoneza

 

Sastojci koji su bili retki i skupi su, kako je salata postajala sve popularnija među običnim narodom, postepeno zamenjivani jeftinijom i dostupnijom hranom.

 

Edited February 12, 2023 by Jezebel

[Jezebel]

Usamljeni vegetarijanac.

 

Vratimo se sada u dvadesete godine prošlog veka. Na scenu stupa prvi zvanični beogradski vegetarijanac.  Od svog idola, čuvenog ruskog pisca, razlikuje se po nedostatku brade i svetskog priznanja. Vezuje ih humanistički ideal koji nalaže da niko ne treba da se hrani plodom tuđe patnje i gotovo neuteživa želja za pisanjem. Ime mu je Živojin Kostić i prvi je zvanični vegetarijanac u Beogradu, predsednik i jedan od šačice članova Udruženja vegetarijanaca "Lav Tolstoj". Samo ime nije tek tako izabrano. Naime, slavni Rus se smatra jednim od preteča savremenog vegetarijanskog pokreta, a u njegovoj ishrani bez mesa se traži razlog za vitalnosti i umnu razboritost koju je posedovao i u poznim godinama.

 

S obzirom na neobičnost bezmesne ishrane u našim krajevima, da je ovakvo udruženje zaista postojalo još pre 90 godina, ne bismo ni znali da nije jednog teksta u ondašnjim novinama "Vreme". U njemu usamljeni vegetarijanac objavljuje ofanzivu na kasapski esnaf i sve one koji u mesnim jelima pronalaze uživanje. Naime, Kostić navodi par zanimljivih činjenica - da vegetarijanstvo ima dugu tradiciju, koja seže još "pre rata", odnosno početka XX veka. Sa ponosom ističe da neki članovi ovog pokreta ne jedu meso već 25-30 godina i da su zbog toga sačuvali vitalnost u svojim osamdesetim godinama. 

 

Ipak, stvari nisu tako jednostavne, jadikuje Kostić. Iako posećena, predavanja društva održavaju se tek povremeno, a pritisci društva su prilično veliki: "Mnogi naši prosvećeni ljudi, koji iz higijenskih ili etičkih razoga teže za vegetarijanskim životom, nisu mogli da ostvare svoju želju. Gledajući današnje društvo, koje osim mmesa drugu hranu ne poznaje, oni ne znaju da li neće pogrešiti ako napuste vekovne običaje koje je čovečanstvoo usvojilo i pođu vegetarijanskim putem. Neki od njih ne smeju čak i da izraze svoje mišljenje ili simpatije prema hranjenju biljem od straha da ne budu ismejani."

 

Ono što je, pak, najvažnije u članku se najavljuju dve linije taktike vege ofanzive - osnivanje novog, pravog vegetarijanskog restorana koji i izdavanje knjige "Osnove Vegetarijanstva" u kojima će svim radoznalcima biti približen ovaj način ishrane i dati neophodni argumenti za verbalni okršaj sa mesožderima. 

Potonja knjižica privučiće čak i pažnju uredništva časopisa "Bogoslovlje", koji donose prikaz i kritiku iste. Očigledno je da recezent nije nimalo blagonaklon prema Kostićevom delu koje naziva, između ostalog: "Napisana je inače vatrenim oduševljenjem za vegetarijanstvo, tonom ekskluzivnim čak i sekstanskim sa propagandističkom tendencijom." 

 

I zaista, samo letimični osvrt na društvenu hroniku i oglasne strane predratne štampe otkriva da vegetarijanstvo nije bilo tek neka novotarija, već pokret koji je imao svojih uspona i padova. Tako iz oglasa iz 1927. godine saznajemo da gostionica Jeftinoća u Balkanskoj ulici nudi jela "bez mesa i masti, samo sa puterom", koja su razrešenje tajne starosti i odgovor kako živeti duže samo promenom ishrane. 

Naredni pokušaj uslediće dve godine kasnije, kada je bombastičnim oglasom u tri reda objavljena vest: "NOVO! - Prva vegetarijanska francuska kujna "Mon Plasir" otvara se 1. februara, pasaž Izvozne Banke." Ispostaviće se da ni ovaj pokušaj nije bio preterano uspešan, ovaj alternativni način ishrane teško je pronalazio put među Beograđanima, koji su i dalje ovu ishranu ostavljali samo za dane posta, i to one bitnije. 

 

Napokon, 1932. godine, društvo osniva Vegetarijansku Zadrugu čiji cilj bio otvaranje vegetarijanske kujne i magacina jeftinih plodva i svakojakih namirnica. Zamisao je bila da u novoj kujni hrana bude potpuno bezmesna, prirodna i sva jela biće bez začina i sa malo soli, spremljena po najnovijim zahtevima dijetetike, nemačke. Takođe, plan je bio da bude pristupačna za svaki džep, sa cenama od 8-10 dinara za 5 porcija. Današnjim rečnikom rečeno, restoran je bio pravi bio-organic-veganski raj. Meni nove kujne u Reljinoj ulici sadržao je takve specijalitete kao što je šnicla od kupusa, salama od plavih patlidžana, kiseli biftek, "vajsbraten" od karfiola ili pirinča, pasuljske safalade, slatko vino, sinalko itd. 

 

Ipak, uspon vegetarijanstva u Beogradu bio je spor. Deceniju kasnije, kada je osnovano novo društvo, beogradski vegetarijanci brojili su javno tek stotinak članova. Kao i prethodna struja, zalagali su se za omasovljenje svog način života i nadali se da će novo vreme doneti humaniji pogled na izvore ljudske hrane. Ali... svetski i domaći društveni potresi dovešće do toga da ova alternativa bude gurnuta na margine. Tek sa pojavom hipika inspirisanih Indijom šezdesetih i sedamdesetih godina, javiće se tek poneki usamljeni glas. Nažalost, situacija je danas tek donekle bolja. U Beogradu postoji nekoliko vegetarijanskih i veganskih restorana u kojima se služi hrana koja samo svojim sastavom odskače od ukusa i mirisa tradicionalne kujne. Ipak, društvena stigma i dalje postoji, a da li će se to promeniti, ostaje samo na nama. 

 

 

 

 

[Jezebel]

Beogradski zoološki vrt.

 

Beogradski zoološki vrt osnovan je 1936. godine zahvaljujući zalaganju i doprinosu tadašnjeg gradonačelnika Vlade Ilića. Imućan i uporan, Ilić je svoju poziciju iskoristio da prestonicu malo pogura ka savremenim prestonicama. Na spisku unapređenja, stavio je tada i izgradnju zoološkog vrta, a kako bi pokazao primer drugima, za lokaciju je ustupio svoje zemljište na Malom Kalemegdanu.

Prvi kontigent, atraktivnijih i nikad viđenih na ovom području životinja dospeo je u Beograd avgusta naredne godine. Među njima je bio i jedan američki aligator, koji će uskoro postati jedan od ljubimaca posetioca. Pogađate, u pitanju je čuveni Muja, danas zvanično najstariji živi američki aligator na svetu.

 

Ipak, ovo nije bilo dovoljno za ambicioznog Ilića. Za samo 2 godine, od skroman 3,5 hektara vrt narasta na sedam, te pripajanjem dela Donjeg grada na čak 14 hektara. Poređenja radi, današnji vrt ima tek 6 hektara. Pored proširenja smeštajnih kapaciteta, razmatra se i dovođenje novih životinja. Tako već maja 1938. godine beogradsko „Vreme“ objavljuje vest da je na sednici beogradske opštine donesena odluka da se osnuje građevinski odbor, ali i ono još važnije – da se pokrene nabavka nilskog konja i započne izgradnja skloništa i odgovarajućih bazena za potrebe ove egzotične životinje.

 

Što je zamišljeno, to je i učinjeno. Već avgusta iste godine saznajemo da je iz Pešte u Beograd pristigao zanimljiv tovar. U njemu se nalazili zebra, divlja svinja, somalska ovca, nutrija i najzanimljiviji primerak – nilski konj.

I pre dolaska u Beograd, ovog nilskog konja pratila je priča da je napao svog čuvara, te da je zato ekspeditivno otpremljen u Jugoslaviju. Ispostaviće se da je to jedna izmišljotina, te da je njegova priroda sasvim drugačija. Miroljubiv i, što bi rekli, teških kostiju, novi stanovnik je najviše pažnje pridavao naramku sena koji je često bio jedini razlog da se iz bazena dovuče na kopno. Ova njegova sklonost ka gurmanluku donela mu je i šaljiv nadimak Buca.

 

A Buca je voleo i pažnju. Vremenom se toliko vezao za čuvare, da bi mirno otvarao golema usta u kojima su nestajale tone i tone sena, zobi, lubenica, šargarepa i ostalih vegetarijanskih đakonija uz čuvenu naredbu „Zini, Buco“. Pored sena, Buca je imao i još jednu pasiju. Voleo je da ga češkaju po zubima. Naravno, pošto su nilski konji izuzetno teritorijalne životinje, koje ne vole da im neko narušava mir, ovu privilegiju davao je samo šačici posetilaca i čuvara koji su mu tokom godina postali dragi.

Bucu je pratila i neobična sreća. Bio je, pored Muje, jedna od retkih životinja koje su preživele oba bombardovanja Beograda. Kome je i kako palo na pamet da bombama gađa kaveze sa nevinim živuljkama, ostalo je do danas misterija.

 

Posle rata, Buca je dobio i družbenicu Julku, sa kojim je dobio svog i jedinog potomka – Nidžu. Doživeo je duboku starost, koja kod nilskih konja iznosi pedesetak godina, i mirno otplovio preko duge osamdesetih godina prošlog veka.

 

 

[Jezebel]

 Beogradsko žensko društvo.

 

Dok im je društvo ponavljalo parole da je njihovo mesto uz porodicu, da im je, osim majčinske, najpoželjnija uloga vaspitačice, te da nisu toliko "jednake" u odnosu na svoje supružnike – ženama nije ostalo previše opcija osim da se samopodrže. Za dame koje su sanjale o tome da postanu, recimo, naučnice (a pritom ne stasavaju u dobrostojećoj porodici gde se obrazovanje devojaka podrazumeva), druga polovina 19. veka u Srbiji nije bila najidealnija za odrastanje.

 

Učene i emancipovane žene još uvek su bile u manjini. Iz današnje perspektive, deluje nepojmljivo da se položaj udatih žena u to vreme nije mnogo razlikovao od položaja maloletnih ili čak umno ometenih osoba. Tadašnji zakoni Kraljevine Srbije, naime, podrazumevali su da je žena pod muževljevom "zaštitom". O nasleđivanju ili slobodnom upravljanju imovinom nije bilo ni govora. Izuzetak su bile udovice, neudate ili žene koje su razvedene, kao i one koje su živele u Vojvodini – ovde je na snazi bilo ugarsko građansko pravo, gde su i pripadnice "slabijeg pola", poput muškaraca, mogle otvoriti svoje radnje ili naslediti očevu imovinu ravnopravno sa braćom.

 

Dok se patrijarhalno okruženje manje-više držalo svojih normi, i žene su u jednom trenutku poželele da budu "jednakije". Nekolicina njih se 1875. godine okupila i osnovala Beogradsko žensko društvo – prvo udruženje žena takve vrste u Srbiji. Tri godine kasnije, izašlo je i prvo izdanje jednog od najuticajnijeg glasila tog vremena.

 

Avgusta 1879, žene su počele da čitaju o temama koje su ponajviše njima bile važne. Časopis "Domaćica" bio je prvi ženski časopis u Srbiji koji će se redovno štampati narednih šest decenija, a neće ostati zanemarljiv ni njegov uticaj na širu javnost. Sličnih pokušaja bilo je, doduše, i ranije, kada je književnik i pedagog Matija Ban 1867. godine pokrenuo "Vospitatel ženskii". Međutim, časopis namenjen krasnom polu južnoslovenskih naroda ubrzo je zabranjen za štampu. Tek je Beogradsko žensko društvo nakon toga uspelo da pokrene publikaciju koja će isključivo pisati o "ženskim" temama.

 

Foto: Muzej grada Beograda

 

Edited February 12, 2023 by Jezebel

[Jezebel]

Psi sa "mačjim očima".

 

Radi se o jednom pronalasku anonimnog Beograđanina uz malo domišljatosti. 

Slučaj ljubavi i pažnje prema krznenim prijateljima beleže novinari predratnog "Vremena", koji u tekstu iz oktobra 1940. godine prenose vest o neobičnom pronalasku koji je, i bukvalno, preko noći preplavio beogradske ulice:

"Jedan naš sugrađanin, ljubitelj pasa, stavio je svojim četvoronožnim prijateljima, propisne crvene svetiljke, kakve određuju policajci za sva vozila koja su u saobraćaju. To su oni mali crveni reflektori, koji naši biciklisti nazivaju 'mačje oko', i koji se nalaze na zadnjem delu kola ili bicikla."

 

Da bi se otklonila sumnja u humanost ovog izuma, u tekstu se navodi da je u pitanju bila najobičnija ogrlica na koju su umesto povoca bile pričvršćene crvene svetiljke kakve su korišćene na zadnjem delu bicikla.

Dalje se navodi da je razlog za ovo bila činjenica da se "njegovi psi prilikom večernjih šetnji nisu držali saobraćajnih propisa.

 

Predratni Beograd je imao skoro 380.000 stanovnika i skoro 3.000 automobila koji su pravili priličnu gužvu. Dodati na to loše kaldrmisane i uske ulice, nedostatak saobraćajnih propisa i činjenicu da je svako vozio onako kako je najbolje umeo i znao, i biće vam jasno da su noćni pohodi kako pasa, tako i ljudi predstavljali izvesni izazov.

[Jezebel]

Gabi – hrabro srce beogradskog Zoo vrta.

 

To je bila Gabi, lepa keruša u lepim godinama. Ženka dugodlakog nemačkog ovčara imala je 8 leta kada je dobila zaduženje čuvara. Uz redovne noćne patrole, bezbednost ostalih stanovnika Zoo Vrta sada je bila i u njenoj nadležnosti. Gabi je možda bila dama u godinama, ali to je nije sprečavalo da u kriznim situacijama pokaže snalažljivost i munjevite reflekse. Sticajem nenadnih okolnosti, njena hrabrost je stavljena na test koji je, iako ju je mogao koštati života, od nje načinio najhrabriju stanovnicu Beo Zoo vrta.

 

Uspevši da iskoči iz kaveza, krstarila je kalemegdanskim utočištem sve dok nije došetala do upravne zgrade.

U isto vreme, tročlana patrola – noćni čuvar, keruša Gabi i još jedan krzneni pomoćnik – lagano su se približavali tom delu Vrta. Muški članovi izviđačkog odreda nisu ništa slutili ni kada je Gabi ostala ukopana u mestu načuljenih ušiju. Čuvši sumnjive zvuke, u roku od nekoliko sekundi dala se u sprint ka zgradi uprave.

 

Sećajući se kasnije te noći, radnik je posvedočio da je drugi četvoronožni stražar, takođe nemački ovčar, u tom trenutku zacvileo i šmugnuo u suprotnom pravcu. Ali, čuvaru i dalje nije bilo jasno šta se to tačno zbiva. Kad su se kroz mrak prolomili rika i lavež, shvatio je da situacija nije nimalo bezazlena.

Nekoliko trenutaka kasnije, uspeo je da razazna komešanje zveri. Shvativši da je došlo do žučnog obračuna, otrčao je i pozvao policiju, a policijski poziv potom je probudio i tadašnjeg direktora Zoo vrta.

 

Uz policijsku pratnju, u Zoo vrt je pristigao Vuk Bojović. Ekipa je, našavši se na licu mesta, shvatila da je odbegla ženka jaguara. Neustrašiva Gabi, u pokušaju da zaustavi mlađu i mnogo snažniju životinju, žestoko je nasrnula na nju. Na čelu sa direktorom, u pomoć su joj pritekli policija i noćni čuvar.

 

Pokušaj ukroćivanja okončan je tek pred svitanje. Uprkos nadljudskim naporima, životinju je bilo nemoguće vratiti u kavez. Nemajući kud, bili su prinuđeni da je ustrele.

 

I dok se u Beo Zoo vrtu odigravala drama, lavež odvažne Gabi u jednom trenutku je utihnuo. Osoblje se ponovo dalo u potragu, i došavši do hodnika blizu kaveza iz kog je životinja te noći pobegla, pronašli su Gabi u velikoj lokvi krvi.

 

Lepa, dugodlaka keruša jedva je davala znake života. Prevežena je na Veterinarski fakultet sa teškim povredama i odmah je primila transfuziju i antibiotike. Rane su joj ušivene, te je vraćena u Zoo vrt na dalji oporavak.

Direktor Bojović i osoblje Vrta bili su prinuđeni na improvizaciju. U nedostatku ambulante za životinje, Gabi je zbrinuta u direktorovoj kancelariji. Kao bolnički krevet poslužile su dve spojene fotelje. Bolesnica je infuziju primala sa čiviluka, a sanitetski materijal stajao je na direktorovom radnom stolu. Ranjenica je bila pod danonoćnim nadzorom kompletnog osoblja Zoo vrta i veterinara.

 

Na veliku radost osoblja Zoo vrta – ali i svih Beograđana koji su budno pratili njen oporavak – Gabi je potpuno ozdravila. Opravdano, dobila je publicitet na kome bi joj mnogi heroji – dvonožni i četvoronožni – sigurno pozavideli. No, njenu hrabrost bilo je teško nadmašiti: neustrašiva u pokušaju da obuzda mnogo jaču protivnicu, sprečila ju je u tome da se ustremi na čuvara ili pobegne iz Zoo vrta. Čak i teško povređena i iznurena, Gabi nije odustala sve dok suparnicu nije saterala do kaveza. Tek tada se povukla i potražila zaklon gde su je i pronašli kako se bori za život. Zaposleni u Zoo vrtu, želeći da joj ukažu zasluženo poštovanje, podigli su joj spomenik na mestu gde se odvijala njena borba.

 

Gabi je još dugo godina ostala nezamenljivi član izviđačke ekipe. Stražareći pored kapije ili šetajući uz noćnog čuvara, revnosno je čuvala javni red i mir beogradskog Zoo vrta. O Gabinom herojskom činu danas svedoči njena bronzana dvojnica, podsećajući na neustrašivu damu hrabrog srca.

 

[Jezebel]

Najstarija beogradska ulica. Autor Petar Minić

 

Nesporno je da su reke, Sava i Dunav, imali presudnu ulogu da se istorija Beograda proteže i do 6000 godina u prošlost. Kroz istoriju, reke su bile najbrži, najbezbedniji i najeftiniji način transporta i komunikacije. A ako tome pridodamo prirodno uzvišenje na ušću, eto Kalemegdana i Beograda, epicentara vekovnih dešavanja. U milenijumskom životu naselja u priobalju Save i Dunava, bilo ih je na pretek.

 

Ako se vratimo 15 vekova u prošlost, grad je nosio ime Singidunum. Bio je važno strategijsko mesto duž Via Militars, značajnog rimskog puta koji je povezivao tvrđave i naselja duž Dunavske granice ili "limesa". Sa druge strane te granice bila su ratoborna plemena i narodi.

Beše to vreme definitivne podele Rimskog carstva na dva dela, kada se Singidunum našao na severozapadnoj granici Istočnog rimskog carstva iz koga je nastala Vizantija. To je buran period koji se vezuje za upade Huna koji su zauzeli i razorili Singidunum 441. godine. Četiri godine kasnije Istočno rimsko carstvo je povratilo grad. Zatim na red u osvajanju dolaze Sarmati, potom Ostrogoti, pa 470. godine Gepidi a njih su ponovo isterali Ostrogoti. Istočno rimsko carstvo je ponovo u Singidunumu 510. godine. Zatim je opustošen od Avara. Rimljani se još jednom vraćaju grad pod svoju kontrolu osam godina kasnije. Konačno, oko 630. godine Sloveni su se naselili u područje oko Singidunuma.

Kroz sva ova zbivanja, na steni iznad ušća Save u Dunav, formiran je prvi rimski kastrum (vojno utvrđenje), oko koga je potom izgrađena varoš.

 

Mnogo vekova kasnije, u arheološkim slojevima prilaza Istočnoj kapiji Beogradske tvrđave, otkriven je kulturni sloj koji govori o životu naselja u priobalju Save i Dunava, u II i III veku, kao i u doba rane Vizantije V i VI veka. Arheolozi su tu, proučavajući prošlost grada, ne tako davno, pronašli najstariju ulicu u Beogradu.

Locirana u Donjem gradu, podno Kalemegdana na desnoj obali Dunava, između Istočne, kapije Karla VI i Vidin kapije. Reč je o ostatku ulice, pristupnoj komunikaciji koja je podnožjem padine vodila prema Donjem gradu iz dela grada oko današnje Dušanove ulice, a smatra se da potiče iz doba Rimljana i rane Vizantije. Kaldrma stara milenijum i po, govori i dopunjava mozaik bogate istorije prestonog grada.

 

O njenom značaju posebno svedoči to što je bila pokrivena kaldrmom, što ukazuje kako na njen značaj kada je komunikaciju, već i  na nivo organizovanosti tadašnjeg Beograda. Koliko je korišćen i bio u funkciji, pokazuju i danas vidljivi tragovi kolskih točkova na kaldrmi. I to nije sve. Ispod slojeva na kojima leži ova ulica otkriveni su ostaci antičkog i posleantičkog vremena.

 

Ipak, ovo nije jedina tajna koju krije ova dunavska padina. Neposredno pored otkrivene, sada već zasigurno najstarije sačuvane beogradske ulice, na dubini od nekoliko metara pronađen je dečiji grob koji datira iz IV ili sa početka V veka.

U rimsko vreme bio je običaj da se mrtvi sahranjuju duž glavnih puteva, pa se tako sahranjivalo i pored te ulice koja je vodila do dela naselja na Donjogradskom platou.

 

[Jezebel]

Srpska psovka koja je jednog francuskog novinara dopisnika "stavila na muke", kako je prevesti a da je ceo svet razume.

 

Ukratko! Sarajevski Vidovdan 1914. godine, Gavrilo Princip i atentat na Austrougarskog prestolonaslednika Franju Ferdinanda, ultimatum Srbiji, svetski interesi i potkusurivanja, i posle mesec dana početak Velikog rata. Austrougari podigoše ogromnu vojsku, 400 hiljada vojnika i 400 topova. Pravci napada su bili preko Drine, Save i preko Dunava. Kraljevina Srbija mobilisala je oko 270 000 boraca. Srbija je bila iscrpljena i vojnički i ekonomski od Balkanskih ratova.

 

Beograd je bio prvi na udaru. Istog dana kada je objavljen rat Srbiji, 28. jula, počeli su i napadi na srpsku prestonicu. Cilj: da se pokaže vojna snaga i sila, kao i da se za odbranu Beograda "veže" što više srpskih jedinica. Tako bi, smatrali su austrougarski stratezi, bio oslabljen srpski front na Drini kuda je planiran glavni udar austrougara. Prestonica je žestoko bombardovana sa monitora i obale Save. Granate su padale po Beogradu i tokom avgusta i septembra kada neprijatelj pokreće ofanzivu na Drini. Komanda srpske vojske prinuđena je da pregrupiše snage, pa se jedinice koje su branile Beograd raspoređuju na položaje uz Savu, a Prva armija na Drinu.

 

Danonoćno bombardovanje, koje je nastavljeno i u septembru, pretvorilo je Beograd u ruševinu. Nad gradom lebdeli su barutni oblaci, a nijedan deo prestonice nije ostao pošteđen. Austrougarske snage su svakodnevno kidisale, ali se Beograd nije predavao.

 

Stanje na frontu i u Srbiji, tih ratnih godina, pratio je ratni dopisnik Anri Barbi. Izveštavao je za pariski "Žurnal", i sve ono što je doživeo na srpskom ratištu, izveštaje i beleške, pretočio je u knjigu "Sa srpskom vojskom". Tako je zabeležio da se u popodnevnim satima 22. septembra 1914. godine, pojavila bela zastava i pregovarač koji je preneo ponudu zapovednika austrougarskih jedinica, general-majora Gustava Golja. Poruka Golja bila ultimatum:

"Glavnom komandantu u Beogradu, kako biste spasli srpsku prestonicu od uništenja artiljerijskom vatrom, vi se pozivate na predaju grada. Komandant najvišeg čina i njegov štab, kao i gradska uprava, treba da se, od sada pa za jedan sat, što znači pre šest sati ove večeri, pojave na peronu u Zemunu, smeštenom na Dunavu.

Gustav Golja, general-major

Napomena: U slučaju da prihvatate predaju, neka se na Kalemegdanu umesto srpskog istakne beli barjak."

 

Komandant odbrane Beograda bio je general Mihailo Živković. Vojskovođa i vojnik "od glave do pete", general školovan u Srbiji i Rusiji. Borio se u Srpsko-turskim ratovima za oslobođenje, Srpsko-bugarskom ratu i oba Balkanska rata. Bio je minister vojni. Govorili su da je poreklo vodio od hajduk Veljka Petrovića, a o njegovoj stamenosti i vojničkoj disciplini svedočio je nadimak Gvozdeni.

Gvozdeni je saslušao glasnika, te kratko i žustro odgovorio: "Idi u pi… materinu!" 

 

Francuski novinar zapisao je da se general nije zaustavio na samo ovoj jednoj psovki i da je usledeo "rafal" sočnih psovki kojima je "srpski jezik obilno opskrbljen".

 

U pokušaju da prevede generalov odgovor, Barbi u knjizi beleži: "Što se mene tiče, neću se truditi da prevodim na francuski reč po reč taj odgovor, koliko kratak, toliko energičan, kojim je on savetovao austrijskom generalu da se vrati u utrobu svoje majke". 

Pregovarač je bio, malo je reći, zatečen ovim odgovorom srpskog generala. Okrenuo se "nalevo krug" i kada se vratio među svoje, rat je nastavljen ali je sada naređenje o paljbi izdao general Živković.

 

Foto: Nacionalna biblioteka Francuske - Beograd za vreme Prvog svetskog rata

[Jezebel]

Alba Graeca: austrijski Beograd na temeljima srednjeg veka. Pise Marta Levai

 

Pođete li kroz istorijsku turu po Beogradu, neminovno će vam se nametnuti utisak kako glavni grad nalikuje nesvakidašnjem miksu najrazličitijih uticaja. I svaki od njih je, u svoj svojoj šarolikosti, postao delom prestoničkog kulturnog zapisa.

I sam Beograd, pritom, neprikosnoveno drži status jednog od najstarijih evropskih gradova. Ne čudi stoga ni što su svi ti različiti uticaji za sobom ostavili "otiske" – pojedine vidljive golim okom, a pojedine pak, skrivene od pogleda. Neki od njih mešavina su i jednog i drugog, pa se ti skriveno-neskriveni uplivi očitavaju, primerice, u njegovom imenu.

 

Izlistamo li tako redom sva imena prestonice, prošetaćemo od Singidunuma i Biograda na Dunavu, preko Albe Bulgarice ili Castelbianca, sve do Veligrada ili Belgrata. Koji god se od brojnih naroda u Beogradu duže zadržao, morao mu je, čini se, dati svoju verziju imena. Među njima nailazimo i na jedno koje isprva kao da pomalo "štrči". Ili makar to čini jednom polovinom: jer, značenje mu je "grčko", piše se na latinskom i nemačkom, skovali su ga Bugari a upotrebljavali Austrijanci. Zato je Alba Graeca od onih imena koje naoko ne ostavlja mnogo aluzija na teritoriju kojoj Beograd pripada, ali neizostavno asocira na narode koji su ga tim nazivom krstili.

 

Šta se krije iza imena skovanog pre 12 vekova?

 

Teško je odrediti u kom je to istorijskom periodu Beograd trpeo najviše nemira. Na primer, onda kada se već zagazilo u srednji vek, ili period poznog srednjeg veka – uz neizbežan trenutak pada pod tursku vlast... Što se samog imena tiče, ovo je vreme kada se naziv Alba Graeca (lat. Alba Graeca) prvi put i pominje.

 

Beograd je tada, pored ovog, imao još jedno ime: Alba Bulgarica. Upotrebljavala su se paralelno, a oba su potekla od bugarskog naroda koji je od 9. do 16. veka nastanjivao područje Balkana. Pritom, i jedno i drugo ime bilo je, takoreći, nezvanično – "službeni" naziv glasio je Beligrad, i u zvaničnoj upotrebi je bio od 9. Veka.

 

Alba Graeca je pak, imala i svoju germanizovanu verziju. Grčki Vajsenburg (nem: Griechisch Weißenburg) bio je drugi njegov oblik, pri čemu kod oba imena donekle postoje i razlike u značenju. Tako bi Alba Graeca doslovce značilo "bela Grčka", dok Griechisch Weißenburg-u odgovara značenje "bela grčka palata".

I dok se koreni ovog imena zatiču u srednjem veku, njegova upotreba ostaje aktuelna i stolećima kasnije. Doba kada Alba Graeca postaje ozvaničeni naziv, poklapa se sa epohom tzv. austrijskog Beograda.

 

Raskošan život u "grčkoj palati"

 

Pri pomenu Grčkog Vajsenburga – onog koji asocira na Beograd 18. veka – valja naglasiti i da se on vezuje za tada najpoznatijeg Austrijanca. Princ Karl Aleksandar Virtemberg (1664-1737) bio je zapovednik i guverner Srbije (tačna godina je 1720.), i među narodom poznat kao vrlo ohol i arogantan gospodin.

 

Virtemberg je živeo u svojoj raskošnoj palati u Vidinskoj ulici (današnja ulica Cara Dušana), a ista je, prostirući se do Vidin-kapije, bila glavna u austrijskom Beogradu. Za Vidinsku ulicu vezuje se i zanimljiva anegdota – naime, naziv koji su joj dali Turci glasio je "Prinčev han". Ne uspevši, međutim, da joj valjano protumači značenje, beogradski živalj ju je greškom proglasio "Pirinčana". Osim najpoznatijeg gradskog žitelja, palata u Vidinskoj ulici imala je još jednu znamenitost: veliki časovnik koji se sa vrha palate oglašavao svakog sata.

 

Elem, isti taj Virtemberg osmislio je i novi gradski grb. Na njemu su se našle tri kule despota Stefana, a grb je upotpunjavao prikaz carskog orla, te natpis Beograd, ponovo zauzet 1717. O samovolji i ekscentričnim sklonostima princa Aleksandra svedočio je i njegov običaj priređivanja svečanih balova; i mada su ulaznice bile bezobrazno skupe, svi pozvani bili su u apsolutnoj obavezi da dođu.

I sama prestonica, pritom, izgledala je znatno drugačije. Ceo grad se, ponajpre, delio na Srpski i Nemački Beograd. "Granica" između dva Beograda bio je deo današnje Vasine ulice, do koje je vodila tadašnja Mitropolitova – danas ulica Kralja Petra. Pored pomenutog pravca, Mitropolitova je bila jedna od glavnih ulica, spajajući savsku i dunavsku varoš.

 

Pritom, Virtembergova palata bila je tek jedno od raskošnijh zdanja. Nedaleko od nje – između današnjih ulica Zmaj Jovine, Ruskog cara i Obilićevog venca – nalazila se čuvena Aleksandrova kasarna. Svojim izgledom bila je među najimpozantnijim u Beogradu: bogato ukrašena i podignuta na dva sprata, u sklopu nje su se našla tri velika dvorišta namenjena grupnim vojnim vežbama.

 

Tekovine moderne Evrope najzad u belom gradu

 

Od svega što su Austrijanci Beogradu ostavili u amanet, valja pomenuti i prestoničke vodovode. Jedan od njih – tzv. "nemački vodovod" – nastao je između 1724. i 1737. godine. Voda je njime dopremana iz Boleča i Grocke, a nalazio se na mestu današnje Denkove bašte.

 

U sklopu vodovoda tada je izgrađen i akvadukt dužine 35 metara. Jedan od delova vodovoda nazvan je "Ćeriza", a snabdevao je javnu česmu kod Saborne crkve. Javne česme su, inače, bile neizostavne komponente vodovoda, a "nemački" ih je imao 22.

Drugi prestonički vodovod, sa ukupno 18 česmi, nalazio se na teritoriji Slavujevca (prostor između Novog groblja i ulica Ruzveltove i Dimitrija Tucovića). Stoga je prikladno nazvan Slavujevački vodovod, mada je ovaj lokalitet u vreme austrijske uprave bio poznatiji po svojim raskošnim letnjikovcima. Bašte su bile bogate zasadima smokava i grožđa, dok je Slavujevom dolinom tekao Bulbulderski potok.

Sem impozantne infrastrukture, Austrijanci su Beogradu doneli još neke od tekovina Evrope. Primera radi, kontumac (karantin) izgrađen 1740. u Zemunu imao je sprečiti širenje kuge iz Turske. Na taj način se borilo sa onomad čestim zarazama, a zemunski karantin opstao je narednih 80 godina.

 

Ipak, nije se u "grčkoj palati" samo vredno (g)radilo. Poznato je da su Austrijanci 1724. godine u Beogradu organizovali prvi međunarodni vašar. Našlo se, dakle, vremena i za zabavu i veselje, što je nesumnjivo radovalo one koji nisu mogli priuštiti skupe Virtembergove balove. I mada mu ondašnji naziv nosi naznake mračnog srednjeg veka, austrijski Beograd – iliti, Alba Graeca – tek će stolećima kasnije usvojiti drukčije tekovine. Jer, 18. vek je bio od onih u kom će prestonica zazračiti novim sjajem, napokon prigrlivši evropske tokove.

 

 

 

 

[Jezebel]

Beograd za vreme Karađorđeve vlasti. Pise Jelena Tepavac i Nikolina Radovanović

 

Kada je na praznik Svetog Andreja Prozvanog, 13. decembra 1806. godine, grupa ustanika prošla kroz Sava kapiju, Beograd je posle skoro četiri veka prešao u srpske ruke. Mesec dana kasnije, Beogradsku tvrđavu napustiće turski odmetnik Alija Gušanac, čime će grad i zvanično postati prestonica oslobođenog dela Srbije pod vlašću Karađorđa.

Do sloma Prvog srpskog ustanka 1813. godine, grad će pretrpeti manje izmene, ali dovoljne da budu začetak razvoja moderne srpske varoši posle sticanja autonomije 1830. godine.

 

Beograd u "Šancu"

 

Kada su ustanici posle dve godine opsade zauzeli varoš, Beograd je pretežno bio naseljen turskim stanovništvom, sa nešto hrišćana i Jevreja koji su se u gradu bavili trgovinom i zanatima. Varoš i tvrđava su bili u dosta lošem stanju. Tokom vladavine dahija, gotovo sve što su Austrijanci sagradili bilo je srušeno, uključujući delove samih bedema, prelepi dvor i kasarna Aleksandra Virtemberškog, koji su se nalazili između današnje Vasine i Knez Mihailove ulice, dok su ruševine dvora Eugena Savojskog pretvorene u turski han i magacin.

 

Ulice su bile krivudave i neuređene, bez kanalizacije, vodovoda i bilo kakvih naznaka sprovođenja komunalne higijene. Razmeštene bez ikakvog reda, nisu bile osvetljene i često su se završavale u ćorsokacima. Kaldrma je bila primitivna i često se pretvarala u kaljugu posle kiša. U ulicama su velelepne kamene kuće mletačkih i dubrovačkih trgovaca zamenjene prizemnim i jednospratnim kućama građenim u orijentalnom stilu, niskih tavanica, loše osvetljenim, od slabog materijala i bez ikakvih dodatnih ukrasa.

 

Sama varoš bila je smeštena u takozvanom "Šancu", pojasu koji se pružao između pustog i zapuštenog gradskog polja, Kalemegdana i spoljnih bedema. Bedem je, u stvari, bio nasip od zemlje, visine oko 6 metara koji je sa unutrašnje strane bio ojačan palisadima (kočevima), dok se sa spoljne strane nalazio rov dubine  4 metra. Bedem se nije pružao pravolinijski, vec cik-cak počev od Petrovaradinske kapije na Savskom pristaništu, preko Velikih stepenica uzbrdo, put Kosančićevog venca do Varoš kapije. Varoš kapija se nalazila na raskršću današnjih ulica Pop Lukine i Topličinog venca. Potom je vodio duž Obilićevog venca do Stambol kapije u blizini Narodnog pozorišta.

 

Zloglasna Stambol kapija bila je i najveća gradska kapija kroz koju je prolazio Carigradski drum. Šanac je potom nastavljao nizbrdo Francuskom ulicom i Skadarskom (tada Skadarski potok), preko Vidin kapije na mestu današnje Prve beogradske ulice, do Temišvarske ili Su-Kapi (Vodene) kapije na Dunavu.

 

U zavisnosti kojoj su naciji ili društvenoj klasi varošani pripadali, birali su svoj deo grada. Pripadnici dobrostojećih slojeva vladajućeg naroda zauzimali su elitni deo varoši na prostoru između današnjih ulica Kneza Mihaila i Dušanove, te Francuske i Tadeuša Košćuškog. Hrišćani su zauzimali deo oko Varoš kapije i Saborne crkve. Jevrejska Jalija na Dorćolu ispod Dušanove ulice, bila je gotovo zapuštena.

 

Oba ova kraja bila su poprilično pusta, jer su zbog dahijskog zuluma svi "nevernici" morali da beže iz varoši i skrivaju se po selima i imanjima u okolini grada. Turci zanatlije i trgovci naseljavali su Zerek, u donjem delu današnje ulice Kralja Petra, a opšti utisak oronulosti varoši razbijala je tek pokoja lepo uređena i ozelenjena bašta u turskom delu Dorćola.

Sve ovo je donekle izmenjeno ponovnim dolaskom hrišćana, posebno Srba u Beograd.

 

Prestonica Srbije posle četiri veka

 

Jedan od prvih Karađorđevih poteza posle oslobođenja Beograda, bilo je naseljavanje srpskog stanovništva i ojačavanje trgovinskih, kulturnih i privrednih prilika u gradu. U tom trenutku Beograd i zaista postaje živahni srpski grad i prestonica.

Već 1807. godine u Beograd je preseljeno sedište Praviteljstvujušćeg sovjeta serbskog, preteče moderne vlade Srbije i prvi pokušaj demokratije u Srbiji. Zgrada u kome je zasedao Sovjet, nalazila se današnjem Studentskom trgu na raskrsnici sa Višnjićevom ulicom. Ovo zdanje je u nekom trenutku srušenom, dok se na njegovom mestu danas nalazi nešto mlađa i prilično devastirana kuća. Jedini spomen na značaj ovog mesta je spomen-ploča postavljena povodom 200 godina od početka Prvog srpskog ustanka.

 

Protiv neznanja i slepote uma

 

Samo ulicu dalje, u Gospodar Jevremovoj, nalazi se druga značajna institucija koja je obeležila Karađorđevu vladavinu - zgrada Velike škole. Osnovana 1808. godine na inicijativu Ivana Jugovića, a uz pokroviteljstvo Dositeja Obradovića, Velika škola bila je prva visokoobrazovana institucija u Srbiji. Kroz tri razred škole, od osnivanja do 1813. godine prošlo je oko 40 učenika.

 

Među đacima su bili sinovi najvažnijih ustanika, ali svoje mesto su našli i drugi dečaci i mladići koji su ispunjavali jednostavne uslove - morali su da znaju da čitaju i pišu, te da poznaju osnovne matematičke operacije. Iako je škola funkcionisala u skromnim uslovima i bez pravih udžbenika, osnivanje ove škole bilo je veliki korak u borbi protiv "neznanja i slepote uma", kako je jednom Dositej zapisao.

 

Početak vojne industrije u Srbiji

 

Privredni razvoj je bio spor i nedovoljan, ispresecan stalnim vojnim pohodima. Zbog potreba vojske, 1807. godine u Donjem gradu napravljena je mala fabrika za popravku i prepravku oružja, te izradu puščanih zrna, jatagana, pištolja, koplja i drugih vrsta oružja. Time je u Beogradu osnovana srpska vojna industrija.

 

Najznačajniji događaj, pak, bio je početak izlivanja prvih srpskih topova, te je zgradi negdašnjeg Arsenala u Donjem gradu pridodata topolivnica. Pre toga su srpski vojnici koristili čuvene topove od trešnjinog drveta, ali je oko 1810. godine izliven prvi železni top od strane majstora Jovana Petrovića. Zabeleženo je da su tokom tri kratke godine izlivena tri topa, a postojali su planovi da se počne sa pravljenjem prve haubice.

 

Dalji razvoje Beograda prekinuće slom Prvog srpskog ustanka. Karađorđe 21. septembra 1813. godine napušta Beograd i prelazi u Zemun. Nedugo potom, u gotovo pusti Beograd, ulaze Turci i započinju krvavu osvetu nad retkim Srbima koji su se tu zatekli. Time je završen kratak period srpske vladavine u Beogradu.

 

[Jezebel]

Beogradska istorija grafita duga 100 godina. Pise Petar Minić

 

Dugo je vremena prošlo da bi se grafit, poruka, crtanje na slobodnim gradskim površinama, izborio za status umetnosti. Ni to nije do kraja definisano, ili možda jeste dodavajući prideve – ulična, alternativna. Bila kako nazvana, zadavala je, a i sada zadaje komunalcima probleme kako ih "skinuti" sa zidova i mesta "gde im mesto nije".

 

A kod nas, u Sremskoj ulici u Beogradi, jedan grafit ima status "zaštićenog" jer je pre nepun vek napisan i smatra se prvim srpskim grafitom.  Sada je "uramljen" uz objašnjenje zašto je to urađeno. U osnovi svega "stoji" ili je bila politika. Još preciznije, izbori s početka prošlog veka za Beogradsku opštinu, sa jasnom porukom: "Glasajte za Filipa Filipovića”.

 

Izbori za Beograd

 

Ko će vladati prestonicom Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, 1920. godine odlučivalo se na neizvesnim izborima. Među učesnicima je bila mlada politička sila, Komunistička partija Jugoslavija, koja je tog avgusta, organizova snažnu predizbornu kampanju. Njihov kandidat za prvog čoveka Beograda bio je matematičar, revolucionar, jedan od osnivača i prvi sekretar KP Jugoslavije Flip Filipović.

 

Filipović je veoma studiozno pripremio, a vreme je pokazalo, i uspešno realizovao kampanju. Kažu da nije bilo sindikata ni partijske organizacije koju nije posetio, razgovarao sa članovima i građanima, organizovao predavanja i sastanke. Svedok te predizborne kampanje je danas zaštiće slogan u Sremskoj, kratak i jasan "Glasajte za Filipa Filipovića” i važi za najstariji grafit Beograda.

Kampanja je urodila plodom pa su Beograđani 25. avgusta iste godine izabrali komunistu Filipa Filipovića za gradonačelnika prestonog grada Kraljevine. Bio je to "šamar" koji je "zabrideo" režim, a "zazvečao" je i van granica Kraljevine.

 

Mandat od 7 dana

 

Režim se nije mirio sa rezultatima beogradskih izbora, jer osvojiti vlast u prestonici i tada kao i danas, ima posebnu političku težinu, pa je pribegao policijskoj sili. Naime, istorija je zabeležila da je Filipovićev mandat trajao samo sedam dana, jer su policijski odredi zaposeli kancelarije novoizabranih opštinskih odbornika i sprečila da preuzmu, legitimnu na izborima, osvojenu vlast u Beogadu. Šta se sve dešavalo u opštinskom zdanju tih podizbornih dana ostalo je zapisano od samih učesnika. Jedan od njih, Vladimir Mirić piše:

 

"U kancelarijama Opštine nije bilo ni jednog službenika, a njihova mesta su zauzeli toga dana policajci. Upravnik grada saopštio nam je da samo kolektivno, svi odjednom, možemo ići, dok nam pojedinačni izlazak nisu dopuštali; telefone nam takođe nisu dali na upotrebu. Posle dužeg savetovanja složili smo se da bi svaki naš fizički otpor unutra bio besmislica. Razlog za naše suspendovanje bio je tobože u tome što nismo položili zakonsku zakletvu, što je drug Pavle Pavlović prilikom polaganja zakletve dao izjavu: da nas verska zakletva neće vezivati i prinuđivati na dobar rad, već Obaveza koju smo dali našim biračima".

Komunisti su uložili žalbu što nije imalo efekta kod režima, Filipović ipak nije vraćen na mesto prvog čoveka Beograda.

 

Neprijatelj države

 

Povod da se obračuna sa Filipovićem i PKJ završi, režim je našao već sledeće godine u pokušaju atentata na regenta Aleksandra, koji je pokušao član komunističke partije Spasoje Stejić. Naime, mladi reovlucionar koji je radio kao moler na rekonstrukciji zgrade Ministarstva građevina u ulici Kneza Miloša, iskorisito je momenat u kome je svečana Vidovdanska povorka prolazila pored zgrade, da baci na kočiju sa regentom upaljene štapove dinamita. Umesto u kočiji, dinamit je završio na telegrafskom stubu i eksplodirao.

 

Srećom, nije bilo ljudskih žrtava, ali je usledila velika zbrka. U svojevrsnoj hajci uhapšeno je kompletno rukvodstvo, poslanici partije uhapšeni su u parlamentu, pa i Filipović. On je na Vidovdanskom procesu osuđen na dve godine zatvora zbog "revolucionarne delatnosti".

 

Po izlasku na slobodu Filip Filipović beži u SSSR. Pod imenom Boško Bošković iz Moskve vodi partiju u emigraciji. Kao žrtva Staljinovih čistki, Filipović je 1938. godine uhapšen i streljan. Njegova kuća u Takovskoj 35, godinama je bila pod zaštitom države, ali je nažalost srušena. Od svih tragova ovih dana revolucije, ostao je samo grafit na zgradi u Sremskoj koji je preživeo do danas. 

 

 

[Jezebel]

O politici ne razgovaram: Moša Avram Maca, umešni biznismen koji je kumovao izrazu “prodajem amrele”. Pise Ivan Radojičić

 

"Prodavati amrele" u žargonu beogradske čaršije na prelazu iz 19. u 20. vek, značilo je praviti se lud i odbijati da se mešaš u stvari koje te se ne tiču i gledaš svoja posla. Ovaj izraz lepo se odomaćio i postao gotovo uzrečica u ondašnjim kafanama, a svoj nastanak duguje zapravo jednom majstoru za kišobrane, čoveku po imenu Moša Avram Maca koji je, na uglu Vasine i Zmaj Jovine ulice, imao veliku radionicu, koju je nazvao "Prva srpska fabrika amrela".

 

I zidovi imaju uši

 

U to vreme politička situacija u zemlji bila je, što bi se reklo, "čupava". Policija je muke mučila sa protivnicima vlade i kraljeva Milana i Aleksandra, pa su pažljivo osluškivali sve abrove koji su kolali kuloarima.

Bilo je dovoljno izgovoriti nešto što se, makar iz daleka, moglo protumačiti kao "prenošenje lažnih vesti", "oporočavanje vlasti", "širenje uznemirujućih glasova" ili slično, da bi se dopalo zatvora. Zato su se ljudi mudro uzdržavali od toga da, u neproverenom društvu, izgovaraju bilo kakve kritike na račun vlasti. Strahovalo se da i zidovi imaju uši.

 

S druge strane, taktika policije bila je upošljavanje provokatora koji bi prišli čoveku i počeli da kukaju: "Pa ovo je strašno šta se radi. Država će sigurno propasti! Čemu vodi sve ovo?"

Čim bi neko nesmotreno upao u njihovu zamku i počeo da i sam govori pogrdno o vlasti, u sledećem trenutku već bi se našao u apsu. 

 

Mudra taktika

 

Sa svim ovim stvarima Moša Avram Maca, Jevrejin iz Niša koji je sebe smatrao Srbinom Mojsijeve vere, pronašao je genijalan izlaz. Jednostavno nije želeo da razgovara o politici sa bilo kime. Iz svake potencijalne zamke izlazio bi rečima: "Mene to ne zanima, ja prodajem amrele".

 

I zaista, pravio je vrhunske. Od kišobrana i sunciobrana za dame i gospodu, do onih koje su kafane koristile za svoje bašte. Proizvodio je ženske suncobrane u svim bojama, a posebno svadbene od bele čipke, kao i plave kišobrane sa jakim štapom koji je mogao da posluži i kao batina u slučaju nekakvog razračunavanja.

 

Naročito je hvalio svoje sunco-kišobrane koji su bili beli dok se ne pokvase, da bi pocrneli na kiši.

I posao mu je baš dobro išao, budući da su, sve do Prvog svetskog rata, gospoda stalno nosila suncobrane bojeći se sunčane kapi, a sve prema preporuci lekara koji su ovu praksu savetovali kao preventivu od sunčanice i nervnih zamora od žege.

 

Kako bi se reklamirao, Maca je štampao i svoje plakate na kojima je naveo: "Amreli štite čoveka od vlage i nazeba, oni čuvaju odelo i sam ugled čoveka, jer niko ne izgleda dobro kad pokisne. Najzad, svaki Srbin i domaćin čovek treba da nosi amrel da ne bi izgledao kao adrapovac!"

Njegovo geslo glasilo je: "Čovek može ići i bez donjeg veša, jer se to ne vidi, ali ne i bez amrela, jer se to vidi."

 

U svojim marketinškim naporima trudio se da bude inovativan. Tako je gazdama berbernica i bakalnica slao slatke slike mačića i štenaca ispod kojih je pisalo "Prva srpska fabrika amrela – Maca", a oni bi ih postavljali na zid.

Zahvaljujući svom radu, Moša Avram Maca postao je bogat i ugledan čovek čije su mišljenje ljudi tražili i voleli da čuju. Međutim, njegova mudrost nalagala je da o politici ne razgovara nikada i ni sa kime.

 

Na svaku "provokaciju" odgovarao bi sa: "Ne znam ništa, prodajem amrele".

 

Uvek na dobrom glasu 

 

Svakoga dana gospodin Moša Avram Maca, pre posla, prošetao bi do Grand hotela i popio kafu. Iako su se tu okuplali beogradski naprednjaci, sa njima ne bi ni reč o politici prozborio. Kasnije bi u svojoj radnji primao na razgovor i kafu razne činovnike, književnike i umetnike sa kojima su političke teme, takođe bile tabu.

Ipak, iako nije bio raspoložan za razgovor o gorućim temama, Avram Maca je uvek bio na dobrom glasu, posebno zahvaljujući svojoj darežljivosti. Za maturu sinovima svojih prijatelja slao bi štap i amrel, ako bi koja glumica imala jubilej, od Mace je dobijala lep suncobran, a svaki put kada bi bio izabran novi mitropolit, za novu službu, u ime "Prve srpske fabrike amrela", dobijao bi kišobran sa drškom od slonovače.

 

Zbog posla je često putovao i svuda bio rado viđen gost. U Beč je odlazio redovno kako bi nabavio materijale za izradu amrela i tada bi se viđao sa sinovima svojih prijatelja, odveo ih na ručak i lepo se ispričao sa njima. Tačnije, pričao bi o svemu izuzev o političkim temama.

"Nisam čuo i neću da čujem! Ja prodajem amrele". Sličan odgovor sledio je čak i kada bi se povela rasprava o tome da li se neki par razvodi ili ima bračnih problema, a nisu bolje prolazili ni različiti abrovi i ogovaranja. Za njih gosin Maca nije imao vremena.

Najviše problema da izbegne škakljive teme Maca je imao u dva navrata.

 

Prvo kada su se 1900. godine kralj Aleksandar i Draga Mašin venčali, a ceo grad brujao o tome i drugi put kada je kraljevski par ubijen u Ivandanjskom atentatu 29. maja 1903.

Čim je Avram Maca ušao u Grand hotel kako bi popio jutarnju kafu, kelner i gosti koji su ga poznavali dočekaše ga sa pitanjem: "Šta se ovo zbi gazda Avrame?" Odmah je odgovorio: "Ja prodajem amreli! Ja sam Moša Avram Maca, Prva srpska fabrika od amreli. Ja nemam nikakve veze so zavere."

 

Odlučio je da se ne obazire na opštu pometnju i da otvori svoju radnju. Međutim, tu ga je dočekao komšija kojij ga je, bez ikakve zle namere, upita da li je čuo za atentat. Maca mu odmah odgovori da ne želi ništa da zna.

"More Mošo, ja ne teram komediju, odista su ubili kralja", rekao mu je komšija.

 

"Ama čoveče ostavi me na miru, lepo ti kažem, ja prodajem amreli", glasno je rekao Moša i otvorio vrata svog dućana.

Inače vajar Đoka Jovanović je ovekovečio lik ovog čoveka i on se nalazi, izliven u bronzi na njegovom nadgrobnom spomeniku. Moša Avram Maca je preminuo 1921. godine, a njegovim kišobranima i izrazom, "Prodajem amreli", Beograđani su se služili još dugo nakon toga.

 

 

Foto: Wiki/M. Stojanović

 

Foto: Digitalna Narodna biblioteka Srbije - Prodavnica Moše Avrama

 

Foto: "Male novine", 1899. - Oglas Moše Avrama Mace

[Jezebel]

Kako je fudbal stigao u Beograd. Pise Nikolina Radovanović

 

Bilo je nedeljno popodne kasnog proleća 1896. godine. U Donjem gradu pored Kule Nebojše okupilo se pedesetak znatiželjnika koji su došli da izvide šta je to mladi Hugo Buli sada smislio. 

Tačno u 15 časova na improvizovani teren istrčale su dve grupe mladića. Za njima je pristigao i Buli, noseći neobičnu kožnu loptu. Umesto bacanja u vazduh, loptu je stavio na zemlju, klimnuo okupljenima, pokazao na loptu i označio početak prve fudbalske utakmice u Beogradu. 

I bi fudbalska lopta…

 

O poreklu fudbala i danas se vode žučne rasprave. Dok jedni tvrde da je njegova postojbina centralna Amerika, drugi se pozivaju na igre sa loptom koje su se javljale u drevnim civilizacijam još od antičke Grčke, preko Rima, Kine pa sve do aboridžinskih plemena Australije i inuitskih plemena dalekog Severa. Bilo kako bilo, danas se za kolevku savremenog fudbala uzima Velika Britanija, tačnije  Engleska i Škotska, gde su nastale prva pravila igre i prvi fudbalski klubovi. Odatle se igra širila Evropom, preko Francuske i Italije sve do Nemačke odakle je stigla na naše prostore. 

 

Krivac za to bio je sin beogradskog trgovca Edija Bulija, Hugo koji je sa studija iz Berlina poneo neobični suvenir. U koferu je pored knjiga i poklona za porodicu bila i  lopta za fudbal. Naime, tokom studija u Nemačkoj, mladi Hugo zarazio se "fudbalskom groznicom" u klubu "Germanija", u kome je "pikao" loptu i provodio vreme između časova. 

Iako izjava možda zvuči čudno, bila su to vremena slična današnjima. U poslednjim decenijama 19. veka među mlađarijom je posebno bilo popularno negovanje sopstvenog tela i zdravlja kako kroz telovežbe, tako i kroz druge sportove. To je i vreme kada se u Beogradu osniva prvi biciklistički klub, prvi mačevalački klub, otvaraju kupališta, bare pretvaraju u klizališta, a bilo je popularno i veslanje, klis, bacanje kamena sa ramena.

 

Posebno mesto zauzimalo je Beogradsko gimnastičkog društva "Soko", koje na Bulijevu inicijativu 24. maja (12. maja po starom) 1896. godine osniva Loptačku sekciju. Samo nedelju dana kasnije, na poljani pored Nebojšine kule odigrana je i prva fudbalska utakmica u Beogradu. Publiku su činili uglavnom članovi "Sokola" i nepoznati novinar "Večernjih novosti", zahvaljući kome je ova utakmica i ostala zabeležena. 

 

Detalji ovog događaja su uglavnom nepoznati. Ostalo je zaspisano da je utakmica odigrana pod nadzorom društvenog učitelja gospodina Frajfa i Huga Bulija, ali pravila, rezultat i učesnici nisu poznati. Uz opasku da su gimnastičari igrali "jednom velikom loptom, bacajući je po izvesnim pravilima čas u vis, čas u daljinu, i to što je najzanimljivije, samo nogama", novinar navodi i da su nove igre "veoma korisne sa higijenskog gledišta, jer doprinose naglom razvoju sviju mišića na nogama".

 

Prva fudbalska krađa u Beogradu

 

Iako je prva utakmica izazvala izvesno interesovanje, "fudbalska groznica" nije odmah zahvatila Beograd. U narednim godinama retki zaljubljenici u loptanje, u nedostatku uređenog terena, svoje umeće su kalili na brojnim beogradskim poljanama.

Izvesni pomak desio se maja 1899. godine, kada je pod pokroviteljstvom uglednog Andre Nikolića, a na inicijativu Huga Bulija u Trgovačkoj kafani osnovano Prvo srpsko društvo za igranje loptom. 

 

Za potrebe društva, a zahvaljujući prikupljenim dobrovoljnim prilozima, uglavnom od strane samih igrača, Buli se izborio za uređenje terena koji se nalazio u blizini današnjeg Medicinskog fakulteta. Tu je pred oko 500 gledalaca 25. juna (13. juna po starom) odigrana prva javna utakmica između dva tima ovog društva. 

 

Prvo srpski društvo za igranje loptom nije dugo bilo aktivno, tek nekih dva meseca. Naime, u noći posle prve javne utakmice, skupo plaćena ograda oko terena je ukradena. Razočaran i ljut, Buli je odlučio da digne ruke od svega. Rasprodao je sve što je preostalo kako bi nadoknadio novac igračima, a zatim ugasio društvo. 

 

Lagano tinjanje "fudbalske groznice"

 

Ipak, ovo nije bio kraj fudbala u Beogradu, već samo privremena pauza. Za njegov povratak ponovo je bila zadužena studentarija. Naime, na inicijativu grupe studenata aprila 1903. godine osnovan je Loptački klub "Soko". 

Okosnicu kluba činili su studenti koji su studirali u inostranstvu i gimnastičari "Sokola", a za predsednika je izabran Ljubomir Jovanović.

 

Zanimljivo je da se među počasnim predsednicima pored Jovanovića i Jovana B. Frontighama, nalazila i jedna žena - Darinka Grujić. Ni Hugo Buli nije ostao po strani. Sada već ugledni veletrgovac, Buli je izabran za prvog blagajnika novog kluba.

Treninge su imali na terenima u Bari Veneciji, a potom na Košutnjaku, gde je 1904. godine izgrađen novi teren. Prva zvanična utakmica odigrana je na ovom terenu na Đurđevdan iste godine. 

 

Uslediće donošenje fudbalskog pravilnika 1905. godine, za koji je bio zadužen Anastas Hristodulu, beogradski advokat i učitelj gimnastike. Ovim su po prvi put na srpskom jeziku definisana pravila loptanja, odnosno "futbola" ili "fusbala", kako su ovu igru još zvali tih prvih godina. 

 

Početak i brzi kraj prvog fudbalskog rivalstva

 

Godine 1906. loptački tim "Sokola" napokon dobija dostojnu konkurenciju. Na inicijativu Radivoja Novakovića, Boračko društvo "Srpski mač" osniva svoju fudbalsku sekciju. Za razliku od "Sokola", koji je bio okrenuti gimnastici, "Srpski mač" je prvobitno bio mačevalački klub, ali se od 1906. godine okrenuo fudbalu. Iako je "Srpski mač" bio poznat po vrlo posećenim i popularnim mačevalačkim takmičenjima, ispostaviće se da je za fudbal potrebna sasvim druga veština. 

 

Prva javna utakmica između "Sokola" i "Srpskog mača", održana septembra 1907. godine završena je porazom mačevalaca, a poraz će upisati i protiv kragujevačke "Šumadije", 1908. godine. Obe utakmice su odigrane na terenu koji se nalazio na mestu današnjeg parka kod Vukovog spomenika. 

 

Završni udarac u gol "Srpskog mača" zadaće "HAŠK", koji im maja 1911. godine u Zagrebu priređuje dva teška poraza. Po povratku u Beograd, fudbaleri su u javnosti dočekani sa velikim negodovanjem, posebno zbog toga što su samoinicijativno nastupali pod nazivom "reprezentacija Kraljevine Srbije". Istovremeno, zbog neslaganja sa potezima predsedavajućeg Radivoja Novakovića, grupa fudbalera istupa iz kluba i osnova "Beogradski sportski klub" - BSK. 

 

Osnivanjem BSK Loptački klub "Srpski mač" odlazi u istoriju, a nad Balkanom će se uskoro nadviti tamni oblici rata, koji na neko vreme zaustavljaju dalji razvoj fudbala u Beogradu.

[Jezebel]

Beogradsko Staro trkalište. Pise Nikolina Radovanović

 

Danas deo šireg centra grada, kraj oko Vukovog spomenika nekada je bio daleko predgrađe. Umesto velelpnih zgrada izgrađenih u stilu klasicizma, ovde su se prostirala polja i vinogradi pored Carigradskog druma.

Tu je među šašom i baricama šezdesetih godina XIX veka napravljeno prvo beogradsko konjičko trkalište, po kome je ovaj deo grada decenijama nosio ime - Trkalište. 

 

Prvi beogradski hipodrom

 

Razvoj konjičkog sporta u Beogradu i Srbiji počeo je relativno kasno, početkom XIX veka. Naime, prema tadašnjim turskim zakonima, konje su mogli da poseduju samo Turci, te je većinskom srpskom stanovništvu na raspolaganju bila samo zaprega na volovsku vuču. Sve se menja donošenjem Hatišerifa iz 1830. godine, kada Turci gube većinu svojih privilegija, a Srbi, doduše, samo oni imućniji, imaju priliku da kupuju konje. 

 

Istorija kaže da su prve konjičke trke održane 1842. godine zahvaljujući engleskom konzulu Lojdu Džonu Hodžesu, a da su tih godina u “šetnji na konjima” uživale i prve beogradske dame. U pitanju su bile ćerke kneza Aleksandra Karađorđevića koje su konje jahale u posebno izrađenim sedeljkama. 

 

Prava konjička groznica zahvatila je Beograd posle povratka kneza Mihaila u Beograd. Za vižljastog kneza govorilo se da je veliki zaljubljenik u konje i konjički sport, a važio je i za odličnog konjanika. Njegov omiljeni at Vranac, svadbeni poklon Dimitrija Birimaca, ovekovečen je na kneževom spomeniku koji i danas krasi Trg republike.

 

Zalaganjem kneza Mihaila organizovano je prvo trajnije trkalište na dalekoj periferiji Beograda uz Carigradski drum. Livada na kojoj je izgrađeno trkalište nalazila se na prostoru između današnjeg Pravog fakulteta, hotela Metropol i Parka Ćirila i Metodija. Staza za trke bila je tradicionalno u obliku elipse, dužine 1350 metara, odnosno 700 hvati. Start je bio sa gornje strane do Carigradskog druma, današnjeg Bulevara kralja Aleksandra. Uz samu startnu liniju bila je izgrađena tribina za gledaoca sa počasnom ložom za kneza i druge važne goste. Konji sa jahačima su se kretali u smeru suprotnom kazaljci na satu, krećući se prvo ka današnjem Vukovom spomeniku, pa nizbrdo niz Ruzveltovu, skrećući levo u ulicu Kraljice Marije, potom pored Pravog fakulteta do starta. 

 

Prve zvanične galopske trke u Beogradu održane su aprila 1863. godine, na osnovu pravila koje je sastavio sam knez. Tokom svoje vladavine, kao veliki ljubitelj konja, Mihailo je na sve načine pomagao dalji razvoj konjičkog sporta, organizujući i darujući konjičke trke što iz budžeta države, što iz svojih ličnih sredstava. 

 

Posle ubistva kneza Mihaila, trke se na ovom trkalištu održavaju sve do pred kraj XIX veka. Osnivanjem Dunavskgo kola jahača u Beogradu 1890. godine, trkalište se prvo seli u Baru Veneciju, pa na Banjicu i na kraju na današnje mesto na Carevoj ćupriji.  Ipak, ime ostaje. Narednih 50 i više godina, ovaj deo grada i dalje će nositi naziv Trkalište ili Staro trkalište. Vremenom će šaš, kukuruzi, vašari i buvlja pijaca zameniti konje i konjičke trke. 

 

 

Foto: Unvierzitetska biblioteka "Svetozar Marković"/ "Beogradske opštinske novine", 1933. 

[Jezebel]

Danski nasip: šetalište koje je kumovalo rađanju Novog Beograda. Pise Marta Levai

 

Beograd je bio "velegrad" sa nešto više od 300 hiljada stanovnika. Danas je, nakon toliko decenija, teško zamisliti da je s njegove južne strane granica bila obala Save i Dunava. Od Zemuna ka Beogradu, put koji je vodio sa Mosta kralja Aleksandra (današnji Brankov most) bio je popločan kamenim kockama, da bi se 1935. godine istom trasom stanovnici prvi put provozali tramvajima.

 

Na ovom se delu većinom prostiralo močvarno tlo. A pre 80 i kusur godina, od Novog Beograda postojalo je tek možda "N". Sajam koji nazivamo "starim" bio je sve samo ne to – tada moderan i nov, ugošćivao je vrlo posećene događaje poput Sajma automobila, Vazduhoplovne izložbe, ili one "Filipsove", gde su Beograđani prvi put videli novo čudo tehnologije: televizor.

U tom delu bilo je s početka naseljeno samo sedam ulica. Beograđani sa dubljim džepom, te oni koji su imali ambicija ulagati u nekretnine, prepoznali su levu obalu Save kao idealnu za izgradnju svojih vikendica i vila. Otkupivši od bežanijskih seljaka parcele u priobalju, od 1932. godine do Drugog svetskog rata nastalo je naselje od oko 450 kuća.

 

Kuće su, međutim, u to vreme nicale na "divljaka". (Bes)pravni momenat rešen je 1940. godine, nakon što Državni savet donosi odluku o legalizaciji. No, svakako da je u ono vreme leva obala Save izgledala potpuno drugačije: obrisi Novog Beograda tek su se nazirali, i postojao je, manje-više, tek naziv "Novi Beograd".

Tako su ga krstili članovi tzv. "Udruženja za ulepšavanje leve obale Save": zanatlije, lekari, advokati, činovnici i trgovci bili su prvi koji su, takoreći, pripremili teren za izgradnju Novog Beograda.

 

Od močvare do temelja novobeogradske varoši

 

Period nakon Velikog rata bio je za prestonicu posebno važan. U jeku oporavka od razaranja, ’20-tih i ’30-tih godina otpočinje urbanizacija koja će Beograd učiniti istinskom metropolom. Ni leva obala Save pritom nije zaostajala: Sajam i Stari aerodrom već su je činili lokacijom od ekonomskog značaja, a kako se divlje naselje širilo brzo, nije bilo teško prepoznati njen pun potencijal.

 

Štaviše, plan uređenja leve savske obale nastao je godinama pre no što će trgovci, advokati, i ostali imućni Beograđani sagraditi svoje vile. Sačinio ga je 1923. godine arhitekta Đorđe Kovaljevski, s tim da on nikada nije dobio status zvaničnog dokumenta.

Sem toga, da bi postalo tlo pogodno za nove graditeljske poduhvate, na plavnom novobeogradskom zemljištu bilo je potrebno izgraditi nasip. Ovaj trenutak Novi Beograd dočekao je nakon što na čelo grada stupa gradonačelnik Vlada Ilić.

 

Gospodin po prirodi vrlo preduzimljiv stoga je, dobivši početkom 1937. primamljivu ponudu iz Danske, bio spreman oberučke je prihvatiti. Takozvanu Dansku grupu činile su kompanije "Kampsaks" i "Hojgor i Šulc", a predlog je bio da dvojac preuzme izgradnju naselja između Beograda i Zemuna.

 

23. februara 1938., ugovor vredan 30 miliona dinara i zvanično je potpisan. Dobivši zeleno svetlo, Danci u Beograd dopremaju pomorsku lađu "Sidhavn" koja će vadti pesak sa dna reka i sipati je u novobeogradsku močvaru.

Za ovaj poduhvat danski stručnjaci angažovali su ovdašnje radnike. 20. maja iste godine, premijer Kraljevine Jugoslavije Milan Stojadinović i Danac Per Kampman svečano su otvorili građevinske radove. Bio je to događaj koji je u prestonici izazvao veliko uzbuđenje, tim pre što je bilo jasno da Novi Beograd zauvek dobija novo lice.

 

Graditeljski poduhvat osujećen ratnim razaranjima

 

Za gradonačelnikom rešenim da od Beograda načini metropolu, ništa manje nisu zaostajali ni danski stručnjaci. Uz dopremljeno plovilo stigli su i planovi uređenja levog priobalja Save: Danci su na ovom mestu zamislili stambeni i poslovni kompleks, uz pozorište i trg koji bi upotpunili ambijent.

 

I ovdašnji graditelji prilično su se brzo uhodali. Istom brzinom je i savska obala poprimila novi izgled, i do krajnjeg roka završetka radova, godine 1941., na njoj su se našli šetalište i nasip. Potonji je dobio nezvanično ime Danski nasip, i kao takvog će ga Beograđani pamtiti i nakon osam decenija.

 

Među Beograđanima onog vremena, ipak, naziv se nije dugo zadržao. Aktuelan je bio tek do početka Drugog svetskog rata, kada uređenje Novog Beograda biva silom obustavljeno.

Prestonica se, namesto izgradnje, tada ponovo suočila s razaranjem. Bombardovanje je usledelo i tek pošto je slavni arhitekta Dragiša Brašovan izneo svoje planove uređenja. Njegova vizija bila je za ono vreme odista smela: Novi Beograd biće dovoljno velik za preko 500 hiljada stanovnika, dve će susedne obale spajati još jedan most (isti bi se nalazio na mestu današnjeg mosta "Gazela"), a novi deo grada spuštaće se do obale reke.

 

Tek sedam godina kasnije, po oslobođenju prestonice aprila 1948., moglo se ponovo prionuti na uređenje Novog Beograda. Nova vlast tada zvanično nastavlja akciju koju su deceniju pre toga započeli Danci. Prvobitni planovi evropskih stručnjaka – oni o novobeogradskom stambeno-poslovnom kompleksu – međutim, nisu preživeli rat, već je odlučeno da Novi Beograd dobije Muzej savremene umetnosti i park.

 

Ni Dragiša Brašovan, pritom, nije dočekao realizaciju svojih planova. Njima se po okončanju rata vratio arhitekta Nikola Dobrović, delimično ih iskoristivši da sačini sopstvenu skicu Novog Beograda. Sticajem okolnosti – ponajpre smenom vlasti nakon rata – akcija danskih graditelja ostala je, takoreći, zaboravljena. Stoga, iako neosporno zaslužni za udaranje novobeogradskih temelja, novija istorija prestonice radije priznaje posleratnu akciju uređenja ovog dela grada.

Još će tri decenije proći dok leva obala Save ne dobije izgled koji poznajemo danas. Danski nasip morao se uklopiti u savremeni izgled priobalja, a projekta se ’70-tih godina prošlog veka prihvatio još jedan poznati arhitekta Branislav Jovin.

 

 

Foto: "Vreme", 1940 - Plan isušivanja leve obale Save

 

Foto: Wikimedia commons - Pogled na tzv. "Danski nasip"

 

[Jezebel]

Beogradski aksl - Kratka istorija klizanja u Beogradu. Pise Petar Minić

 

Jedan od najstarijih i ujedno naomiljenijih sportova Beograđana krajem devetnaestog veka bilo je klizanje, ili kako su ga tada zvali "tociljanje" na ledu.

Priča počinje zimskih meseci na zaleđenim beogradskim jezerima, barama, rekama kojih je u bližoj i daljoj okolini grada uvek bilo sijaset. Prvi uređeni teren za klizanje nalazio se na području Bare Venecije, na prostoru koji danas zauzima opština Savski venac. Među Beograđanima je bilo popularno i klizalište koje se nalazilo na mestu današnjeg Doma vojske, kao i jedno koje se prosiralo na prostoru između današnjeg "Londona", Vaznesenjske crkve i Učiteljskog fakulteta u Ulici kraljice Natalije.

 

Sigurno je da je bilo i drugih manjih i većih površina, kao što je Slavija, na kojima su Beograđani zimi umesto odlaska u lov na patke ili piknika, koristili slobodno vreme da se "tociljaju", kako se u povoju nazivalo klizanje na ledu. I kao to biva, značajan interes za klizanje, inicira i ostala dešavanja, rekli bi, ona skopčana sa ledenom  površinom: od sportskih takmičenja, koncerata do plesnih druženja, balova i to sve s kraja XIX i početkom XX veka. I na taj način Beograd prati evropska i svetska kretanja. Popularnost, koja prerasta u tradiciju, za sobom povlači i organizovanost, tj. osnivanje društava ljubitelja klizanja. Po okončanju Prvog svetskog rata, klizaljke su "sevale" na ledu i na Kalemegdanu i Tašmajdanu. Ali, krenemo nekim redom.

 

Venecija bez gondola

 

U vreme dolaska organizovanog tociljanja u Beograd, ovaj sport je već bio popularan u Vojvodini. Prva klizačka društva osnovana su Somboru i Velikom Bečkereku (Zrenjaninu) sedamdesetih godina 19. veka. Ubrzo niče veliki broj klubova, a u Beograd organizovano klizanje stiže preko Zemuna, gde se 1875. godine osniva prvi klizački klub.

 

U to vreme, kao privremeni tereni služile su neke od brojnih zaleđenih bara, rukavaca reka i jezera, a umesto pravih klizaljki sa čelično šinom, deca i omladinci koristili rađene klizaljke od drveta ili kostiju. Omiljeno mesto bila im je upravo zaleđena Bara Venecija. Uvidevši korist od popularnosti ovog sporta, a i vodeći se opasnošću od mogućih nesreća zbog propadanja leda, Upravi varoši Beogradske početkom 1883. godine preuzima na sebe obavezu obeležavanja mesta na kome se"publika sa sigurnošću može tociljati".

 

Već sledeće zime, na istom mestu održan je i prvi "Bal na ledu". Ovaj događaj pompezno je najavljen člankom u "Beogradskom dnevniku", koji prenosi Dejan Milutinoviću svojoj monografiji "Slike i tragovi na ledu", a u kome se kaže: "Kao što čujemo, početkom januara na Bari Veneciji održaće se velika večernja zabava na ledu. Zaista možemo i mi malo uživati i u našoj 'Veneciji', kao ono Mlečani u svojoj. Biće i lampiona i muzike, samo ne - gondole. Mi se radujemo tome i želimo priređivačima pravo 'venecijansko' veče". Za ovim kulturno – zabavnim aktivnostima, usledela su i sportska takmičenja.

 

Prva klizačka društva u Beogradu

 

Za tu inicijativu se može "okriviti" prvo beogradsko klizačko društvo, osnovano 1890. godine. Njima beogradska opština ustupa upravljanje nad neuređenim klizalištem, koje ubrzo biva privedeno sportskoj nameni. Određeno je mesto sigurno za klizanje, a kako bi se led održao tokom zime, redovno se zaliva vodom. Radi komfora članova društva i radoznalaca, izgrađena je i svlačionica koja je istovremeno bila i klupska prostorija i privremeni bife. Kako bi klizanje bilo što prijatnije, društvo je organizovalo i orkestar žive muzike koji je pratio spretne poteze klizača.

 

Želeći da pokažu i svoje brzinsko umeće, članovi beogradskog klizačkog društva januara 1891. godine organizuje prve trke na ledu u Beogradu. Ondašnja štampa zabeležila je da su izvedena lepa sportska takmičenja, igre na ledu, a poseban glamur celom događaju dali su muzičari koji su pratili sve što se dešavalo tog dana na Bara Veneciji. Da je klizanje bilo popularno, saznajemo i iz beogradskih opštinskih novina, koje 1985. godine prenose da je prihod od tociljanja iznosio 50 dinara. Takođe, u novinama izlaze i prvi oglasi za kvalitetne klizaljke marke "Halifaks".

 

Ubrzo se osnivaju i druga klizačka sportska društva, pa tako Klizačko društvo "Dušan Silni" upravlja klizalištem na prostoru današnjeg Učiteljskog fakulteta i redovno ga održava. U svom proglasu navode da je to najveće klizalište u Beogradu na 4000 kvadratnih metara.

U trku se uključuju i ljubitelji dvotočkaša, članovi Prvog velosipedskog (biciklističkog) društva, koji formiraju klizačku sekciju i svoje klizalište. Njihovo klizalište nalazilo se u blizini Skadarlije, na prostoru današnjeg Doma vojske i za razliku od drugih, nisu se oslanjali na vremenske prilike, već su od 1900. godine pravili prirodni led za svoje potrebe. Ovo klizalište je značajno i po tome što je prvo u Beogradu dobilo električno osvetljenje, što je  omogućavalo klizačima da piruete na ledu izvode i posle zalaska sunca.

 

Zabava između dva rata

 

Popularnost klizanja nije opala ni između dva svetska rata, a javljaju se i nova klizališta na terenima Beogradskog teniskog kluba na Tašmajdanu i bob kluba, kao i Teniskog kluba "Šumadija" na Kalemegdanu. Na području Pijace Đeram, Sokolski savez je formirao svoje klizalište, a po izgradnji Ratničkog doma (Doma vojske), našlo se mesta i za novo klizalište, koje je i ovaj put bilo atrakcija - danju se puštala "pojačana radijska i gramofonska muzika", a noću je bilo osvetljeno reflektorima uz živu muziku iz restorana.

 

Novine beleže i jedan doček Nove godine na ledu u organizaciji Sokolskog saveza. Te večeri na prelazu iz 1938. godine u 1939., na repertoaru su bili Štrausovi valceri i argentinski tango, a ugođaj su pravile bengalske vatre i raznobojne svetiljke. Tih godina su u Beogradu gostovali i poznati svetski klizači, posebno takmičari iz Mađarske i Češke, a organizovana su i prva ozbiljnija klizačka takmičenja na nivou zajedničke države.

 

Edited March 8, 2023 by Jezebel

[Jezebel]

Žanka Stokić - Tragična sudbina "Gospođe ministarke". Pise Jelena Tepavac

 

Živana Žanka Stokić rođena je 11. januara 1887. godine u Velikom Gradištu. Sa samo pet godina ostala je bez oca, a majka se ubrzo preudala za sveštenika iz sela Rabrova kod Kučeva. Srećnom detinjstvu došao je kraj. Kada je imala samo četrnaest godina, majka i očuh su odlučili da Žanku udaju za mnogo starijeg čoveka. Međutim, Žanka je pobegla od muža sa pozorišnom trupom Ljubomira Rajačića Čupe, gde joj je prvi zadatak bio pranje veša. Muž je prvi put uspeo da je batinama vrati kući, ali je drugi put mladu Žanku uzeo u zaštitu glumac Aca Gavrilović.

 

Od statiste do kraljice komedije

 

Sasvim slučajno, u svet pozorišta zakoračila je prvi put kao statista u predstavi putujućeg pozorišta i to je bilo dovoljno da je svetlost pozornice i "daske koje život znače" opčine za čitav život. Njen ulazak na veliku scenu bila je uloga Tereze u pozorišnom komadu "Bračna noć". Ubrzo je prijateljstvo sa kolegom iz pozorišne družine, Aleksandrom Gavrilovićem, preraslo u ljubav koja će trajati naredu deceniju. Nauštaju putujuću družinu i kreću put Kragujevac kako bi pristupili tamošnjoj pozorišnoj grupi u kojoj je Žanka naučila osnove glume.

 

Posle smrti direktora kragujevačkog pozorišta Dragutina Nišlića, mladi glumački par pristupa novoosnovanoj pozorišnoj grupi Mihaila Markovića. Ovaj put ih neizvesni život amaterskih glumaca vodi put Bosne i Dalmacije, ali nailaze na prepreku i austrougarske vlasti ih proteruj. U neku ruku, sreća im se osmehnula, jer ih put dalje vodi u Beograd. Kao deo uigrane družine, Žanka je uveliko blistala na sceni u ulozi Koštane, gde je u potpunosti iskazala svoje glumačke kvalitete i potencijale. Prva dramska uloga bila je uloga udovice u komadu "Nada" u Varaždinu. Krajem 1908. godine seli se u Osijek, gde pristupa novoformiranom Hrvatskom narodnom kazalištu. Tokom glumačkog angažmana u Osijeku, ostvarila je i druge uspešne uloge u komadima kao što su: "Moral gospođe Dulske", Gundulićevoj "Dubravki", Šekspirovoj "Ukroćenoj goropadi", svoj raskošni talenat uspešno je iskazivala pre svega u  komedijama, ali i u operetama i dramama. Za ovaj period se vezuje i konačna udaja za glumca Aleksandra Acu Gavrilovića, a kasnije je o braku govorila da je bio iz ljubavi, ali da je ostavio bolne uspomene. 

 

Za vreme gostovanja Osiječke pozorišne trupe u Beogradu, tadašnji upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu, Milan Grol, je prepoznao nesvakidašnji talenat mlade glumice i postavio je za privremenog člana Narodnog pozorišta. Uloga Varvare u "Buri" A. N. Ostrovskog i aplauz kojim je ispraćen završetak komada, označili su za mladu glumicu istinski početak uspona glumačke karijere. Uspeh je doživela i u predstavi "Đido" Janka Veselinovića, komadu "Zulumćar", zatim komediji "Buridanov magarac", komadu "Gospođa Iks" barda beogradskog glumišta Ilije Stanojevića.

 

Glumački trijumf

 

Uspon Žankine karijere naglo je prekinuo Prvi svetski rat. Neki od glumaca su otišli u rat, a jedan deo ansambla je odlučio da se evakuiše u Niš i Skoplje. Međutim, Žanka je odlučila da ostane u Kruševcu, gde provodi ratne godine. Po oslobođenju i povratku u Beograd, prve nastupe na beogradskoj sceni imala je u Kasini, a zatim u Manježu. Zanimljivo je da je nekadašnja Vojna škola jahanja gotovo preko noći pretvorena u pozorišnu scenu, kada su drvene konjušnice preuređene u pozorišnu scenu. Po završetku radova, o Božiću 1920. godine, scenu je otvorila predstava "Zulumćar", u kojoj su Žanka Stokić i Dobrica Milutinović poneli glavne uloge.

 

Usledile su uloge krčmarice Janje u Nušićevom komadu "Nahod", a zatim nastupa i u Tolstojevom "Vaskrsenju" gde je nastupila u ulozi Kaćuše. Kao jedna od Nušićevih inspiracija i omiljenih glumica, u januar 1924. dobija uloge u "Narodnom poslaniku" i komadu "Put oko sveta". U periodu između dva rata, karijera Žanke Stokić bila je na vrhuncu. Uživala je veliko poštovanje i popularnost kako među ljubiteljima pozorišta, tako i među kolegama. Tako je za dvadeset pet godina rada, uz proslavu njenog jubileja, dobila kuću na Topčiderskom brdu. U narednim godinama okušaće se i u sedmoj umetnosti, a jedini film koji je snimila bio je "Grešnica bez greha", Koste Novakovića. Nastupala je u radio dramama Radio Beograda. 

 

Teške godine okupacije

 

Za Žanku je ostalo zabeleženo da je bila veliki boem. Slobodno vreme je provodila sa kolegama u Skadarliji i obaveznoj kafani "Tri šešira". Okušala se i na malim scenama, koji su je podsećali na njene početke, tako da je pred rat pristupila humorističkom kabareu "Kišobranci". Bezbrižni život pozorište, prekinulo je bombarodvanje 1941. i početak rata. U prvim danima rata, nacisti odvode u logor njenu poslednju veliku ljubav, Morisa Pijadu, čiji se trag zauvek gubi posle hapšenja. Žanka se posle ovoga potpuno povlači sa javne i pozorišne scene.

 

Nažalost, okupacione vlasti su imale sasvim drugu ideju. Zabeleženo je da je 1942. godine pozvana je na razgovor u Nemačku komandu, gde joj je naloženo da se vrati pozorištu, naročito kabaretskim ulogama koje bi "zabavile narod". Poziv nije bio slučajan. Nemci ne samo da su bili svesni njene popularnosti, već su znali da je dijabetičar i da joj je insulin, koji su joj nudili u zamenu, neophodan da preživi. U bezizlaznoj poziciji, Žanka je prihvatila angažman i ovim je počelo poslednje poglavlje njenog tragičnog i teškog života. 

 

Nevina žrtva komunističkog režima

 

Po završetku Drugog svetskog rata, Žanka je optužena da je nastupanjem u pozorištu pomagala neprijatelju i biva osuđena na kaznu od osam godina gubitka nacionalne časti. Na suđenje je izvedena bez branioca, a kazna je bila i društveno-koristan rad i određeno joj je da čisti ulice. Ova presuda joj je zabranjivala da se bavi javnim poslom, tako da je ostala i bez angažmana i prihoda. U sačuvanoj molbi za pomilovanje, dve godine kasnije, navela je da je tokom rata krila u svom stanu Koču Popovića, brata od strica Moše Pijade i porodicu Flore. Nudila je svedoke, a na kraju zamolila dopuštenje da se vrati umetničkom životu da ne bi živela od tuđe milostinje, ali tadašnje vlasti nisu imale sluha za njene molbe. Žanka se povukla u samoću i izolaciju, čekajući kraj svog života.

 

Večita inspiracija za Nušića

 

Zaslugom prijatelja i kolega, 1947. godine kazna joj je smanjena na dve godine. Reditelj Bojan Stupica joj je obećao angažman u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Nažalost, lepim vestima radovala se samo tri dana. Umrla je 20. jula 1947. godine.

Svojim ulogama i svojim životom, Žanka Stokić je upisana u istoriju srpskog pozorišta i srpske kulture. Nušićeva inspiracija, originalna Gospođa ministarka. Gotovo da je neverovatno koliko se naš narod smejao gledajući predstave u kojima je glumila baš ona – Žanka Stokić, narodni neprijatelj.

 

Trebalo je da prođe više od 60 godina, da bi 2009. godine odlukom Okružnog suda u Beogradu konačno rehabilitovana. 

 

 

Foto: "Kolo", 1943.

 

 

[Jezebel]

Slobodni zidari u Beogradu (1) - Diskretna istorija grada. Pise Petar Minić

 

"Opšte dobro" bilo je moto masona koju su nastali u 18. veku u Engleskoj. Zvučna imena naše istorijie bili su masoni, a među njima i Ivo Andrić, Dositej Obradović, Vuk Karadžić, Stevan Mokranjac, Njegoš, Jovan Dučić, Branislav Nušić, Živojin Mišić, Đorđe Vajfert, vladika Nikolaj, kralj Petar I, knez Pavle i kralj Aleksandar Ujedinitelj, Mihajlo Pupin  i mnogi drugi. I kada se pogleda ovaj spisak ljudi, iako nepotpun, čovek pomisli da "nema koga nema" a da nije bio slobodan zidar!

 

O prisutnosti masonerije na ovim prostorima, možda najbolje kazuju spomenici i zdanja sa njihovim obeležjima, od mauzoleja Neznanom junaku na Avali, preko reljefa na fasadama kuća predratnih viđenijih ljudi do Pobednika. Od pojave masonerije u nas, a ime tome više od jednog veka, raspravlja se i pita: ko su, šta su i kakav je uticaj slobodnih zidara, tih vladara iz senke, kako ih mnogi nazivaju? A odgovori su višeslojni, često teško dokazivi. Što zvučnija imena, više pitanja i više rasprave. I više tajni!

 

U želji da se napiše neka reč o masonima u Beogradu, i uopšte u Srbiji, a napisano ih je sijaset, susrećete se sa onim što prati slobodne zidare od osnivanja – zamagljenim podacima, pseudokonkretnostima, misticizmom, tajnama. I upravo te činjenice masoneriju čini još atraktivnijom da se pokuša proniknuti i odgovoriti na pitanje - šta je masonerija i kakav je uticaj imala i ima na zbivanja na ovim našim prostorima? Ko su bili i ko jesu slobodni zidari?

 

Masonski brat

 

Masoni ne smatraju sebe "vladarima iz senke", kako ih u Srbiji često predstavljaju. Poriču da je njihova organizacija tajna i tvrde da je najpribližniji opis masonerije "humanitarna organizacija koja funkcioniše na diskretan način".

Danas su članovi masonskog bratstva intelektualci, vojnici, razni eksperti, privrednici, političari, studenti, nezaposleni, zdravstveni radnici... i kako tvrde masoni, deluju uz veliko međusobno poštovanje, jer oni najpre cene ko je kakva osoba, a ne čime se ta osoba bavi. Žene ne mogu biti članovi regularnih Loža, ali postoje i ženske Lože, čak i mešane Lože.

 

Opšte dobro bilo je moto masona koju su nastali u 18. veku, u Engleskoj. Njihovi simboli su šestar, lenjir, uglomer i visak... zidarski alati. Zato i drugi naziv za njih - slobodni zidari.

 

"Masonerija je najstarije, najveće i najuticajnije društvo na svetu. Sama ideja masonerije je duhovno jačanje braće i rad na tome da dobri ljudi postanu još bolji. Međusobnim podržavanjem budi se humanitet kod članova društva, što doprinosi opštem boljitku svih ljudi, ne samo masona" - kao što je u jednom razgovoru rekao Nebojša Tepavac, starešina lože "Viteški kralj Aleksandar Ujedinitelj", jedan je od masonskih odgovora na pitanje – ko su i šta su slobodni zidari?

 

Beograd i slobodni zidari

 

Beogradska masonerija zaživljava početkom 19. veka. Materijalnih dokaza nema, sem usmenog predanja, o postojanju prve beogradske "Mustafa-pašine" lože, među kojima su, kažu, bili vezir beogradskog pašaluka Hadži-Mustafa Paša, mitropolit Metodije, ustanički vođa Janko Katić, trgovac Petar Ičko, kao i grčki pesnik i rodoljub Riga od Fere, borac za oslobođenje od Turaka koji je skončao u Kuli Nebojša, podno Kalemegdana. Priča je ovde isprekidana i izgubljena u hodnicima vremena, a osobe koje su bile članovi masonskih redova ili im bile bliske, učestovale su u svim značajnijim događajima novije istorije. Njihovom uticaju se pripisuje i pisanje liberalnog "Sretenjskog ustava", koji je Srbiju stavio u red prvih zemalja u Evropi i svetu u kojima su bila promovisana savremena građanska prava.

 

Zvanično, prva beogradska masonska loža osnovana je 1842. godine pod imenom "Ali Koč", čime je slobodno zidarstvo pustilo "korenje u beogradsku kaldrmu". Ovo je bio red koji je okupljao deo beogradske i srpske elite, viđenije intelektualce, industrijalce, diplomate, učene ljude i druge. Tako se govorilo, i govori, i da je knez Mihailo Obrenović bio mason. Kažu da je boraveći u izgnanstvu, bio prisan sa slobodnim zidarima Garibaldijem i Macinijem.

 

Upravo su ovi kontakti bili razlog zašto je utemeljivanje i organizovanje masonstva kod Srba u početku bilo je pod okriljem italijanskih masona, što se videlo i 1875. godine tokom srpskog ustanka u Bosni i Hercegovini. Jedan od vođa, vojvoda Mićo Ljubibratić, bio je pod snažnim uticajem slobodarsih ideja Garibaldista i Đuzepea Macinija, ideologa pokreta ujedinjenja Italije i oslobađanja od Austro-ugara. Zato i ne treba da čudi što je prva srpska loža "Svetlost Balkana", koja radi pod zaštitom Velikog Orijenta Italije, formirana 1876. za vreme srpsko-turskog rata. U oslobođenoj i samostalnoj Srbiji, uslediće stvaranje loža "Srbska Zadruga" i "Sloga, rad i postojanstvo".

 

Nastanak lože "Pobratim"

 

Da je i tada slobodno zidarstvo bilo enigma za srpsku javnost, govori i članak pod nazivom "Slobodni zidari - Predrasude", objavljen u "Malim novinama" maja 1890. godine, kojim članovi ovog reda pokušavaju da razbiju predrasude koje su postojale o njima, a koje su i danas pristune. Ovo je bio uvod u stvaranje naznačajnije srpske lože. 

 

Naime, masoni u Srbiji osnivaju lože i pod patronatom drugih velikih loža. Tako je loža "Pobratim" osnovana 1890. godine pod patronatom Simboličke velike lože Ugarske. Među 220 članova, nalazila se tadašnja srpska elita: industrijalac Jakob Bajloni, kompozitor Stanislav Binički, akademik Aleksandar Deroko, ministar Andra Đorđević, ministar inostranih dela Jovan Jovanović "Pižon", gradonačelnik Beograda Kosta Kumanudi, ministar šuma i rudarstva Aleksandar Mišović, kompozitor Stevan Mokranjac, predsednik Lige Naroda Momčilo Ninčić, Arhimandrit Platon, guverner Narodne Banke Đorđe Vajfert …

 

Ubistvo kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage Mašin 1903. godine, mnogim istraživačima masonerije bio je povod da se zapitaju koliko su slobodni zidari uticali na ovaj događaj, koji je zaprepastio Evropu i stavio Srbiju na tadašnji međunarodni stub srama. Pogotovo je zanimljiv bio pukovnik Apis i njegovo učešće u prevratu i masonerija. Vezu za to pronalaze u činjenici da je budući kralj, Petar Karađorđević, koji je prihvatio krunu nakon Majskog prevrata, stupio je u slobodne zidare prilikom boravka u Francuskoj, kao Petar Mrkonjić, i pod tim imenom bio aktivan u bosansko-hercegovačkom ustanku. Danas su ova pitanja podjednako nerasvetljena i zagonetna. 

 

Aneksija BiH 1908. bila je presudna za stvaranje Velike lože Srbije. Naime, Simbolička velika loža Ugarske odbila je apel lože "Pobratim", pod čijom zaštitom je radila, da se uključi u anti-aneksioni pokret, uz obrazloženje da je tu reč o političkom pitanju i da je mešanje protivno principima Reda. Zato loža "Pobratim" oktobra 1908. godine donosi zaključak da raskine sa Ugarskom ložom i da proglasi svoju nezavisnu. Godine 1909. formira se loža "Ujedinjenje", pod zaštitom Velikog Orijenta Francuske.

 

Konačno, pečat na nezavisnost srpske masonerije stavljen je 9. maja 1912. godine, u Vašingtonu, kada se "uzdižu" Đorđe Vajfert, Svetomir Nikolajević, Jovan Aleksijević, Milutin Perišić, a za velikog majstora Vrhovnog saveta Srbije izabran je Đorđe Vajfert.

Ako prihvatimo da je tako počelo slobodno zidarstvo u Srbiji, barem po predanju, činjenica je da Velika loža Srbije egzistira više od jednog veka, od 1912. kada je u Vašingtonu i zvanično priznata. A tih nekoliko godina, od pojave do priznanja, bile su izuzetno burne, kako u političkom životu tako i u srpskoj masoneriji.

 

Prva slobodnozidarska loža nastala je 1598. godine u Škotskoj, prva Velika Loža u kontinentalnoj Evropi je Velika loža Francuske, nastala 1728. godine. U Srbiji, tačnije u Petrovaradinu, prva Loža formirana je 1785. u vreme vladavine Josifa II Harsburškog, a u Beogradu je 1842. nastala loža "Ali Koč".

 

Smatra se da su srpski masoni, a posebno Damjan Branković, odigrali veliku ulogu u pomaganju srpskoj državi tokom ratova za oslobođenje, koji su trajali gotovo čitavu deceniju od 1912. do 1918. godine. Branković je bio zaslužan za dobijanje kredita kojim je modernizovana srpska vojska, ali je i zahvaljujući svojim kontaktima sa evropskim masonima i diplomata, uspeo više puta da probije ekonomsku blokada koju je Austro-ugarska uvela Srbiji kako bi je finansijski oslabila. Kasnije, upozoravao je Nikolu Pašića da Beč sprema napad na Srbiju, ali je, nažalost, blagovremena reakcija srpske političke scene, koja je u tom trenutku bila zauzeta predstojećim izborima, izostala.

 

Za to vreme, srpski masoni okupljeni oko lože "Pobratim", zatražili su pomoć Velikog Orijenta Francuske kako bi se sprečio rat i krvoproliće. Taj put ujedinjeni masoni nisu ubili spešni u svojoj nameri da se ostvari opšte dobro.

 

Tokom rata, loža je nastavila rad u Marseju, dok se najviše masona našlo u Grčkoj i Londonu, odakle su organizovali pomoć Srbiji na svim frontovima. Zahvaljujući urgiranju masona, srpskim vođama iz Bosne, koji su na montiranom procesu u Banja Luci 1916. osuđeni na smrt, ukinuta je kazna i pomilovani su. Istovremeno, po nalogu Nikole Pašića u Londonu je formiran tzv. jugoslovenski odbor, koji je imao cilj da ubedi svetsku javnost u neophodnost oslobođenja južnoslovenskih naroda koji su živeli van teritorije Srbije i Crne Gore, te u želju Južnih Slovena da formiraju zajedničku državu.

 

I ovde su srpski masoni pružili patriotsku podršku, što je kulminiralo osudom austrougarskih i nemačkih zločina i imperijalističke politike, tokom dva velika skupa masona 1917. godine. Ovim je zainteresovanost za "jugoslovensko pitanje" značajno porasla i otvoren je put za konačno stvaranje nove države posle slavne pobede nad okupatorom. 

 

Slobodni zidari između dva svetska rata

 

U Beogradu 1919. godine, dolazi do stvaranja lože "Jugoslavija", što je deceniju pre nego što će kralj Aleksandar Karađorđević, za koga tvrde da je bio mason Velikog Orijenta Francuske, zvanično nazvati državu istim imenom. Za Velikog majstora je ponovo izabran Đorđe Vajfert, industijalac i guverner Narodne banke. Loža je imala oko 300 članova.

 

Red slobodnih zidara, između dva svetska rata nije se ustezao da pokaže svoje masonsko opredeljenje. Zidani su objekati, poslovne i stambene zgrade, spomenici sa masonskim obeležjima. Društvena elita svih klasa tog vremena, bez obzira na veru, ne skriva da je član reda slobodnih zidara. Kako bi "amortizovali" tadašnju negativnu sliku o masonima, članovi slobodnih zidara u Beogradu finansiraju i grade ustanove socijalne zaštite, kao što je bio Dom za siročad i obrazovni centar za decu "Sveti Sava" i Ustanova za gluvonemu decu "Kralj Dečanski". Fondacija "Sveti Đorđe" bila je fondacija za pomoć deci i ratnim invalidima.

 

U Zemunu se osniva Dom za slepe i obrazovni centar za omladinu, pokrenuta je akcija za nezaposlene "Hleb nasušni", osnovaju su savezi za borbu protiv tuberkuloze i prosjačenja. To su samo neki od objekata i akcija koje se grade i osnivaju između dva rata. Na Kalemegdanu zidaju svoj hram koji treba da bude masonski muzej, ali ga poklanjaju Beogradu. Danas pripada Prirodnjačkom muzeju.

 

O tome koliko je Beograd bio čvorište masonerije pokazuje i podatak da je od 11. do 16. septembra 1926. godine bio organizator međunarodnog skupa "Manifestacija svetskog slobodnog zidarstva u korist mira". Domaćin je bio veliki majstor Đorđe Vajfert.

Polovinom 20. veka na ovim prostorima bilo je više od 20 loža sa oko hiljadu članova. Ratni oblaci Drugog svetskog rata, dovode do toga da Velika loža Jugoslavije  22. juna 1940. godine donose odluku o zamrzavanju svog rada. Ovo je bio i vrhunac antimasonske kampanje koja je trajala više od decenije, a koja je oslikavao razjedinjenost jugoslovenskih naroda.

 

Početak je svakako bio atentat na kralja Aleksandra u Marseju, a mnogi su u ovoj kampanji videli uticaj Rima koji je imao problem sa internacionalnim karakterom masonerije koji je negirao različitosti zbog vere i nacionalnosti. Tokom rata, nacisti su progonili masone, zatvarali i konfiskovali imovinu. Zahvaljujući izveštajima komunističke vlasti posle rata, saznajemo da su se masoni tokom okupacije "ispravno nacionalno držali" i da ih je većina bila oslobođena svake krivice.

 

Pa, ipak, imovinu su im i oni oduzimali. Iz tog perioda su zanimljiva i dva detalja. Naime, grupa beogradskih masona na čelu sa nekadašnjim gradonačelnikom Kostom Kumanudijem, organizovala je Odbor za doček ruske vojske, naslučujući oslobođenje. Drugi je tajanstveni Institut koji je tokom poratnih godina vršio razgovore sa poznatim beogradskim masonima koji su preživeli rat, a čiji je stvarni razlog postojanja ostao nepoznat. Danas se ovi "naučno-istraživački" intervjui mogu naći u arhivama. Iako su najznačajnije ličnosti srpske i jugoslovenske politike, kulture, umetnosti i nauke bili javno ili nezvanično masoni, pa čak i u novoj vlasti, zbog nespojivosti ideologija koje je promovisala Kominterna i red slobodnih zidara, rad Velike lože nije obnovljen do novog poglavlja u istoriji Beograda i Srbije. 

 

Obnavljanje rada devedesetih godina prošlog veka

 

Da li je Josip Broz Tito bio mason?

Pitanje na koje od osamdesetih godina prošlog veka mnogi teoretičari masonerije daju oprečne odgovore. Jedni kazuju da je Tito 1926. postao član Simboličke Velike zagrebačke masonske lože "Libertas". Veliki majstor te lože bio je Slavko Kvaternik, kasniji starešina ustaške vojske. U Jugoslaviji na početku Drugog svjetskog rata postojalo je 27 loža i 2.500 članova. Slobodne zidare zabranjivali su nacisti. Ništa bolje masoni nisu prošli ni u posleratnom periodu, mada neki izvori kažu, nepotvrđeni, da su mnogi iz tadašnjeg vrha države bili predratni masoni. Elem, kada se sagledaju sve okolnosti rada i rada slobodnih zidara u posleratnoj Jugoslaviji, teško je tvrditi da Tito bio mason.

 

Burne demokratske promene, donose i burno obnavljanje rada slobodnih zidara. Devedesetih se obnavlja masonerija. Prvobitno se obnjavlja rad Velike Lože "Jugoslavija”, a tu su i "Velika Masonska Loža Srbije", "Velika Nacionalna Loža Srbije","Regularna Velika Loža Srbije Velikog Orijenta Francuske u Srbiji" i "Ujedinjena Velika Loža Srbije". Tako se u okviru Regularne Velike Lože Srbije nalazi 1.300 članova u 37 Loža. Ni masoni nisu ostali otporni na razmirice unutar svojih organizacija. U isto veme, dolazi i do podele velikih loža koje ne priznaju jedne druge, podela na "engleske” i "francuske”, nedovoljno razumevanje pojma regularnosti i različit pogled na događaje u poslednjih četvrt veka.

 

Iz današnje vizure, hteli mi to ili ne, - masonerija u Srbiji je i dalje jedna velika misterija, barem za obične smrtnike. Da li treba da zahvale pomalo tajanstvenoj prošlosti, pričama o tajnim društvima, iluminatima, vladarima iz senke ili današnjim nastojanjima slobodnih zidara da se prikažu i pokažu, izađu iz "istorijske tajnovite senke" pod svetlost javnosti, i dalje ih prate epiteti tajnovitosti i vladara iz senke. Ipak, kažu da je poslednjih godina masonerija prerasla iz tajnog u diskretno društvo, ma šta to značilo. Današnji masoni  registrovani su u APR-u kao udruženje građana i tvrde da "tajne" Slobodnih zidara nema, i da velikom broju "priča" o masonima, treba zahvaliti predrasudama.

 

 

Slika: Uroš Predić - Đorđe Vajfert, prvi srpski majstor 33. stepena

 

Foto: Ivan Radjoičić - Poštanski muzej u Palmotićevoj ulici, samo je jedna od zgrada koje nose masonske simbole